ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: "mac"Jel stvarno skokneš do biblioteke po materijal za forumski post?

Da, za ovaj topic. Inače, to je navika stvorena godinama pisanja za dnevnu štampu i magazine. Puno stvari mora da se proveri, pre nego što se složi u tekst.

Francuski pisac René Barjavel je II svetski rat dočekao u uniformi posebnih jedinica francuske pešadije (zouaves), a posle kapitulacije započeo je da radi kao novinar pariskog kolaboracionističkog nedeljnika. Uporedno sa novinarskim radom, on je napisao roman «Pustoš» (1943), duboko ukorenjen u autorovoj stvarnosti. Posle potpunog nestanka električne energije, dolazi do niza katastrofa. Malobrojni preživeli beže u prirodu i počinju da žive u seoskim zajednicama, baš onako kako je propovedao maršal Pétain, heroj I svetskog rata, šef francuske vlade tokom II svetskog rata i Hitlerov saveznik. Medjutim, užasi rata odveli su Barjavela ka antimilitarističkim tendencijama, te je godinu dana kasnije napisao «Neopreznog putnika», roman u kome junak beži od poraza svoje zemlje, od neprijateljske okupacije i zapada u vremenske paradokse.

«Grad» Clifforda Simaka, započet 1944. godine kao niz pripovetki i objavljen 7 godina kasnije kao «fix-up» roman, opisuje budućnost u kojoj je čovek nestao, otišao na udaljenu platu gde u preobraženom obliku živi u novoj utopiji, dok je na njegovo mesto, na Zemlji, došla nova mutantska rasa – psi. Simakova proza je poetična, nostalgična i bukolika, medjutim, u pitanju je razmišljanje o odnosu civilizacije i nasilja. «Jedan od indikatora promene je feniksovsko rodjenje misli o utopiji za kolektivnu sociopolitičku organizacij ljudske sreće – piše hrvatski teoretičar Darko Suvin o periodu koji će nastupiti po završetku rata.

Cornelliuse, zanimljivo je ovo o čemu pišeš. Da li si upoznat sa nekim sličnim teorijskim radovima? Science Fiction Studies su jedno vreme donosili članke koji su se bavili sličnim stvarima. Generalno rečeno, veza između naučne fantastike i, uslovno rečeno, društva, detaljno je razmatrana od velikog broja teoretičara SF-a.

Zanimljivo je da postoji znatan broj teoretičara SF-a ili eksplicitno marksističkog usmerenja, ili sličnih shvatanja (Darko Suvin je jedan od njih, da navedem samo nama najpoznatiji primer). SF vrlo često pruža implicitnu, a ponekad i eksplicitnu kritiku postojećeg društva, tako da je, u principu, ova veza razumljiva.

Postoji mnostvo radova o vezi SFa i pisceve stvarnosti i nalazimo ih na raznim mestima. Neki od kriticara su bili marksistickog usmerenja, ali se vecina kasnije okrenula ka kritici kapitalizma i posledica vrlo perverzne i destruktivne eksploatacije coveka i prirode. Istovremeno, oni su kritikovali komunisticko-boljesvicko jednoumlje i terorizam nad podanicima rezima. Prilike su se promenile padom Crvene imperije. Skoro dve decenije, sve kritike okrenute protiv kapitalizma i umrezenosti krupnog kapitala, pa to svima zvuci marksisticki, mada ja imam utisak da nije. Normalno je da kritike idu protiv onoga ko iuma apsolutnu vlast, a danas su to finansijeri.

Ja sebe ne vidim kao marksistu, pravoslavac sam levicarskog ubedjenja i ni malo ne verujem u neminovnost pada kapitalizma i ulazak u socijalizam. Protiv sam hegemonije krupnog kapitala, ekstremnog individualizma, hedonizma i materijalizma, jer to ne vodi nigde. Znam da ima jos ljudi koji razmisljaju kao ja i koji nisu ni marksisti, ni pravoslavci, nego pripadaju drugim narodima, verama, ideologijama, ali stvari vide na vrlo slican nacin.

Cini mi se da se olako stavlja etiketa marksizma na sve sto je antikapitalisticko, jer zaboravljamo da postoje i druge tendencije koje su se borile protiv bezumne akumulacije ljudskih dobara.

Distopijski karakter u pristupu SF pisaca nema marksistički stav, osim ako društvenu kritiku inerciono poistovetimo sa marksističkom, jer druge - nema.

Ljudi su svesni da stvari idu od zla na gore i pokušavaju da upozore. Lično sam često upozoravao da SF najčešće predstavlja društvenu kritiku, mada iste nazore nalazim u literaturi uopšte. I epska fantastika i horor sadrže istu osnovu, samo je treba potražiti. Lamenti nad nekim društvenim uređenjima su takođe socijalna kritika.

Čovek je nezadovoljan odnosom društva prema njemu i on to iskazuje. Koreni sveopšte književnosti su smešteni upravo u tom domenu. Ne vidim dobru literaturu koja se nije bavila nedoslednostima postojeće civilizacije. Možda je SF prostor u kome se to čini direktnije, ali SF je nasilan, on tera čoveka da se suoči sa tim nedoslednostima. Ako je to samo marksizam, onda - živeo marksizam!

Verovatno ni sam Marks nije bio marksista. Ljudi su ga čitali kroz neke svoje prizme i ostala psihoptička pomagala.

II svetski rat bio je ogromna prekretnica u svim domenima, pa i u knjževnosti, posebno naučne fantastike. Gernsbekovska i kembelovska naučna fantastika hodala je najutabanijim stazama klasičnog akcionog romana, klasične strukture, klasičnog izraza, bez truni inovacije u pristupu i u formi. "Jedan roman naučne fantastike konstruiše se kroz lažne podatke, u formalnoj kontradikciji sa poznatom stvarnošću (ovde se upotrebljava mašta) i razvijeni do najmanjeg logičke posledice (ovde se upotrebljava naučna rigoroznost). SF roman često može da se rezimira formulom "šta bi bilo kada bi" – objašnjava Christian Grenier, francuski pisac naučne fantastike. Medjutim, svetska književnost je išla sve kompleksnijim putevima: Joyce je uveo unutrašnji tok svesti, Célinova pre-egzistencijalistička proza uvela je anti-heroja i stilizovani govorni jezik, Camus je ukazao na apsurdnost stvarnosti, Dos Passos je uveo raznorodnost pristupa i oblika, Faulkner je ušao u svest protagoniste, Hemingway je eksperimentisao sa tonom i izrazom...

"Pokušavam da u potpunosti udjem u čitanje, da pronadjem pribežište u svetloj Stendalovoj Italiji. Povremeno uspevam, kroz kratke halucinacije, a potom poinovo padam u ovaj preteći dan – kaže Roquentin, Sartreov junak romana "Mučnina" (1938). Ovim romanom, nalik eseju, Sartre u potpunosti svrgava sa prestola klasičnu romanesknu formu. Pisci pretenduju da oponašaju život i da dogadjaji, ma koliko bezlični i sivi, briljiraju u romanu kroz zaplet priče. Medjutim, Sartre jednim potezom uklanja od sebe klasično nasledje, poštovano još od vremena Stendhala i Waltera Scotta. Tako je kod Balzaca već sâma egzistencija romaneskna i prepuna strasti. Flaubert ukida dogadjanje i stavlja ga u domen mogućeg. Kod Prousta, život je prvo zaboravljen, a potom pronadjen u mašti, obasjan romanesknim svetlom. Kod Sartrea, egzistencija ne zavodi, nego iskače pred protagoniste i pada na njih kao prokletstvo.

Pisci SF-a, razočarani naukom koja ne donosi samo gernsbekovski napredak i progres, nego smrt i razaranje, razočarani obrazovanjem koje ne poboljšava uvek čoveka, nego može da ga zavede ka stvaranju koncentracionih logora i rasističkih teorija, i upoznati sa novim kretanjima u svetskom stvaralaštvu, počinju da pristupaju radu na zreliji način. Po završetku II svetskog rata, naučna fantastika ulazi u najplodniji period koji će trajati čitavih trideset godina.

Iako je kraj II svetskog rata doneo olakšanje, on je istovremeno probudio strahove koji su išli u više pravca. Posle sovjetskih gulaga, nacisticčkih masovnih ubijanja i koncentracionih logora, stigla su masovna saveznička bombardovanja i dve američke atomske bombe bačene na civilno stanovništvo. Pisci naučne fantastike zabrinuli su se za opstanak čoveka i njegovog okruženja pred nuklearnom kataklizom, ali i za opstanak slobode i demokratije pred tortalitarnim sistemima. Prvu struju, strah od nuklearne kataklizme, započeo je američki pisac Ray Bradbury kratkom pričom "Piknik od milion godina", prvim tekstom zbirke "Marsovske hronike". Stilski doteranija od većine SF proze, napisana poetskim jezikom, ova priča prikazuje tunu budućnost u kojoj su Zemljani, posle nuklearne kataklizme, morali da napuste svoju planetu i da pribežište pronadju na Marsu, noseći sa sobom svoju destruktivnost.

Druga posledica posleratnog perioda je i početak hladnog rata koji će vešto održavati SAD i SSSR dugi niz godina, trudeći se da na taj način potčine i zavladaju što većim brojem suverenih zemalja. Dok se u Sovjetskom Savezu sprovode staljinističke čistke protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, Amerikom hara senator McCarthy, vršeći potragu za domaćim komunistima i ubačenim komunističkim špijunima. U strahu od «drugih», američki pisci naučne fantastike na scenu stavljaju odvratne Marsovce, stanovnike crvene planete. Medju književnicime najrazvijenije paranoje bili su Eric Frank Russell i Robert Heinlein. Russellovi tekstovi su vešto bili upakovani u satiru, dok je Heinlein, nekadašnji levičar, prešao u otvorenu mržnju prema «drugima» (crvenim i žutim). Nastanivši se daleko od svih gradova, potencijalnih ciljeva sovjetskih atomskih bombi, on piše prozu natopljenu paranojom (The Puppet Masters, 1951) i slavljenjem vojne sile (Starship Troopers, 1959). Igrom slučaja, Colorado Springs gde se Heinlein sklonio od komunističkih bombi, postao je strateški centar američke armije i na taj način savršeni vojni cilj komunističkih i azijskih zavojevača.

Košmarni svet rodjen je iz strahova zapadnjačkog čoveka od diktature proletarijata i «žute» pretnje, obeležio je i stvaralaštvo poznatog engleskog pisca Georgea Orwella (pravo ime Eric Blair). Dodavši slici još i nacističku hegemoniju i kapitalističku propagandu, Orwellu je bio  cilj da prikaže u kojoj meri totalitarna država može u jedinki da uništi svest.

Burmanski policajac, španski borac u redovima trockističke partije POUM, potom saradnik BBC-a, Orwell je bio dobar poznavalac književnosti, posebno satire i socijalne fantastike, sa kojom je došao u dodir vrlo rano, u vreme kada mu je Aldous Huxley bio profesor engleskog jezika u Etonu. Kasnije, on je postao prijatelj sa H. G. Wellsom, a sa Olafom Stapeldonom je imao kratak profesionalni odnos tokom rata. Pored slavnih engleskih majstora spekulativne fantastike, na Orwella su uticale političke i društvene novele koje su pisali Arthur Koestler i Neville Shute. Neposredno posle rata, Orwell obajavljuje alegorijsku satiru «Životinjska farma» (1946) kojom se razračunava sa diktaturom proletarijata. «Sve životinje su jednake, samo što su neke jednakije od drugih», čuvena je rečenica iz «Životinjske farme» u koju mogu da se smeste sve narodne diktature i ostale populističke demokratije druge polovine 20. veka.

Nekoliko godina kasnije, pojavljuje se čuvena distopija «1984» (1949), koja je po piščevim rečima «roman o budućnosti». Sveprisutni televizijski ekrani i zvučnici, neprekidno ponavljaju besmislene slogane koji u čoveku održavaju strah i mržnju. «Orwell nije bio pesimista. On je pesimizam video kao odliku konzervativaca, fašista i okultista - piše L. J. Hurst. Medjutim, «1984» ima korene, pre svega, u piščevoj sadašnjici i u njegovim londonskim ratnim dnevnicima: nestašice, patnja, prijave, propaganda, policijski režim... Istovremeno, ova knjiga je politička i istorijska sinteza autorovog rada. «Svaka linija ozbiljnog rada koju sam napisao od 1936. godine, više ili manje, napisana je protiv totalitarizma. Odista zastrašujuća strana totalitarizma nije da on čini 'užase', nego da napada sâm koncept objektivne istine: on tvrdi da ne kontroliše samo prošlost, nego i budućnost – pred samu smrt svedočio je o svom radu engleski pisac.

Jel' možemo mi malo da raspravljamo sa ovim tekstom? Ja sam se već posvađao sam sa sobom oko njega. To je tolika eksploatacija sekundarnih izvora, da više ne znam šta misli moj brat Cornelijus. Umem i ja da orem po tim izvorima, ali sam, nekako, uvek više voleo da imam sopstveni stav. Zato mi i smeta toliko političarenja. Ne verujem da su pomenuti pisci u glavama imali tako ograničenu sliku stvarnosti.

Svi ovi tekstovi su javni, te o svemu može da sa raspravlja, kad ko poželi i kako mu volja. Ti znaš da se ja zalažem za stav o robi iznesenoj na trg, pa svako može da je vidi i da je hvali, kritikuje ili komentariše.

Korišćenje sekundarne literature u tekstovima je za mene samo još jedan od načina da izrazim svoje mišljenje, svoj stav i svoj ugao gledanja. Citati su odabrani upravo da bi sve išlo u pravcu u kome želim da idem, a neki jer upravo izražavaju moje mišljenje.

Navika iz novinarskog rada da imam sagovornike, uvek više njih, prenela se i na prikaze i kritike. Kada god mogu da upitam nekog za mišljenje i da ga navedem (pod uslovom da se uklapa u moj stav i ugao gledanja), ja to uradim. Potom, citiranje ljudi važnih za to područje ili važnih za razumevanje teksta, uvek je dobrodošlo, ako potpomažu moj pravac kretanja.

Zaključak. Ja sam mogao "svojim rečima" da saopštim ono što želim, ali sam odabrao da svom mišljenju dam reljef kroz šetnju kroz mišljenja sâmog autora i drugih ljudi koji su rekli pametne stvari o razmatranim motivima. Tako tekst ne označava samo moje mišljenje, nego ima i odredjeni didaktički značaj (posledica čitanja francuskog novinarstva, koje još od 19. veka želi da, pored političke uloge, ima didaktičku ulogu).

PS Političarenje je srž svega. Politika je u svemu i sve je politika. Kada Aristotel kaže da je reč akcija, na njega se nadoveže Sartr: "Angažovani pisac zna da je reč jednaka akciji; on zna da je 'otkriti' jednako 'menjati' i da ne može da otkrije, a da nije predvideo da menja."

Quote from: "Cornelius"Kada god mogu da upitam nekog za mišljenje i da ga navedem (pod uslovom da se uklapa u moj stav i ugao gledanja), ja to uradim. Potom, citiranje ljudi važnih za to područje ili važnih za razumevanje teksta, uvek je dobrodošlo, ako potpomažu moj pravac kretanja.

Priznaj da je ovaj citat malo izdvojen iz realnosti: Koj' će ti koj' moj mišljenje ljudi koji se slažu sa tobom. Možeš i u ogledalu da se gledaš. Ja sam uvek tragao za suprotnim stavovima da bih preispitao svoje. Ako je ovo okvir u kome si spreman na raspravu, onda ja vše nisam na tom spisku. Pristup je bio OK, ali si nastavio da veslaš nizvodno, a taj pravac mi nije sportski.

Quote from: "Cornelius"PS Političarenje je srž svega. Politika je u svemu i sve je politika. Kada Aristotel kaže da je reč akcija, na njega se nadoveže Sartr: "Angažovani pisac zna da je reč jednaka akciji; on zna da je 'otkriti' jednako 'menjati' i da ne može da otkrije, a da nije predvideo da menja."

Tvrdim da Orvel nije pisao o totalitarizmu, već o potrebi vlasti da ima kontrolu, bez obzira kako ona sebe nazivala. Svedoci smo da se istina kontinuirano iskrivljava, bez obzira na društveno uređenje. Kod njega je najvažnije što je sagledao da filozofija "Velikog Brata" opstaje, ako se sistem postavi na tri tačke (funkcionalna ravan), a da se sukobi odvijaju na "neutralnom terenu". Držanje za "prokažene društvene sisteme" samo omekšava kritiku bilo kog postojećeg sistema danas. Jelena je recenzirala srednješkolski udžbenik na temu "Slobodan Milošević". Uče svoju decu kako su drugi kvarni, da ne bi shvatili da je priča o njima. Ponudila mi je tekst, ali je rekla da je bolje da ga ne vidim. Pisci u svim dobimma pisali su ono što vide na svojim ogledalima, ali neki nisu objavljivani. Oni koji jesu, pomalo su ga okretali tamo gde vlast želi. I tako je svuda.

Quote from: "scallop"Koj' će ti koj' moj mišljenje ljudi koji se slažu sa tobom. Možeš i u ogledalu da se gledaš. Ja sam uvek tragao za suprotnim stavovima da bih preispitao svoje. Ako je ovo okvir u kome si spreman na raspravu, onda ja vše nisam na tom spisku. Pristup je bio OK, ali si nastavio da veslaš nizvodno, a taj pravac mi nije sportski.

Kada pišem tekst i izražavam sopstveno mišljenje (kakvo da je), onda imam pravo da upotrebljavam sredstva po sopstvenoj volji. Do pisanja teksta sam tragao za raznim stavovima, ali kad sednem da napišem, onda moram da se zaustavim u traganju, ili nikada neću ništa napisati.

Ako te ne zanima šta imam da kažem, ako ti se ne svidja forma ili ako smatraš da ti nikada ne bi izrazio svoje mišljenje na ovakav način, onda, imaš dva rešenja. Da raspravljaš svojim sredstvima, ili da ne raspravljaš ni malo. Jedno nemoj da sanjaš da ću da pišem ono što bi ti voleo da čitaš. Ja pišem za sopstveno zadovoljstvo.

Quote from: "scallop"Tvrdim da Orvel nije pisao o totalitarizmu, već o potrebi vlasti da ima kontrolu, bez obzira kako ona sebe nazivala.

«Svaka linija ozbiljnog rada koju sam napisao od 1936. godine, više ili manje, napisana je protiv totalitarizma - kazao je Orwell o sopstvenom radu pred kraj života. Sad ja pretpostavljam da ti bolje od sâmog Orwella znaš šta je Orwell hteo da kaže.

Quote from: "scallop"Svedoci smo da se istina kontinuirano iskrivljava, bez obzira na društveno uređenje.

"Odista zastrašujuća strana totalitarizma nije da on čini 'užase', nego da napada sâm koncept objektivne istine: on tvrdi da ne kontroliše samo prošlost, nego i budućnost - kaže Orwell o svojoj knjizi, baš one godine kada si ti pošao u osnovnu školu.

Imam utisak da ti se ne svidja forma mog teksta, pa zato i nećeš da čitaš šta sam napisao. Posle komentarišeš i kažeš isto. Ali, što da ne! Tautologija je stilski efekat.

Umalo nisam napisao: ne razumem. Ali, razumem ja. Danas mi se čini da je tako bilo i kad sam pošao u osnovnu školu. Totalitarizam je floskula, kojom krste vlast koja nije po volji. Ono što sam ja napisao, a ti proglasio tautologijom, jeste da je totalitarizam u konceptu svake vlasti. Pežorativ je formalan, suština je da se normalan čovek uvek suočava sa totalitarnim nabojem i ne moramo da se pridržavamo za Hitlera ili Staljina ako želimo da kažemo da je SF književnost sučeljena sa tim nabojem. Osim ako se iz suprotnog može izvući korist. Ja ne vidim razliku između socrealizma i kaprealizma. Za mene je svaka vlast nasilna uz slatku priču za laku noć.

Quote from: "scallop"Ja ne vidim razliku između socrealizma i kaprealizma. Za mene je svaka vlast nasilna uz slatku priču za laku noć.

I za Orwella je bila. On je kritikovao boljševizam, staljinizam, komunizam, socijalizam, kapitalizam, konzervativizam, opskurantizam, fašizam, nacizam... Jednom rečju, on je kritikovao svako jednoumlje. A, to se i kaže u tekstu. A, to je i moje mišljenje. A, to je i tvoje mišljenje.

Solženjicin takođe... ne možeš napadati jednu religiju ili društveno uređenje a blagosiljati drugu. onima koji su na vlasti želja je da tamo i ostanu... uglavnom po bilo koju cenu.

QuotePrvu struju, strah od nuklearne kataklizme, započeo je američki pisac Ray Bradbury kratkom pričom "Piknik od milion godina", prvim tekstom zbirke "Marsovske hronike". Stilski doteranija od većine SF proze, napisana poetskim jezikom, ova priča prikazuje tunu budućnost u kojoj su Zemljani, posle nuklearne kataklizme, morali da napuste svoju planetu i da pribežište pronadju na Marsu, noseći sa sobom svoju destruktivnost.

Uticaj Bredberija na siroke narodne mase Amerike se ne moze osporiti, ali strah od nuklearne kataklizme je vec uveliko bio prisutan u naucnofantasticnim delima i tokom rata, tako da je Bredberi samo jedrio na talasu opsteg straha od nuklearne kataklizme...

Dobar tekst na tu temu mozes naci na sledecoj stranici:
http://www.wsu.edu/~brians/nuclear/1chap.htm

Quote from: "Cornelius"

Quote from: "scallop"Ja ne vidim razliku između socrealizma i kaprealizma. Za mene je svaka vlast nasilna uz slatku priču za laku noć.

I za Orwella je bila. On je kritikovao boljševizam, staljinizam, komunizam, socijalizam, kapitalizam, konzervativizam, opskurantizam, fašizam, nacizam... Jednom rečju, on je kritikovao svako jednoumlje. A, to se i kaže u tekstu. A, to je i moje mišljenje. A, to je i tvoje mišljenje.

Tačno. To se kaže u tekstu. Netačno. Ja sam napisao nešto drugo (vidi gore). Imaš čak 4 termina za Istok, 2 za "gubitnike" IISv.rat, 2 suvišna i kapitalističku propagandu (vidi dole). Da je bilo: "Rečju (briši 'jednom'), on je kritikovao svako jednoumlje.", onda bi bilo - isto. To je i Boban primetio. Zato je pomenuo Solženjicina koji se napljuvao sopstvene zemlje, da bi se dodvorio svojim "propagandnim" sponzorima, a onda, pred smrt, otišao kući na Kanosu.

Quote from: "Cornelius"Košmarni svet rodjen je iz strahova zapadnjačkog čoveka od diktature proletarijata i «žute» pretnje, obeležio je i stvaralaštvo poznatog engleskog pisca Georgea Orwella (pravo ime Eric Blair). Dodavši slici još i nacističku hegemoniju i kapitalističku propagandu...

Quote from: "Mica Milovanovic"Uticaj Bredberija na siroke narodne mase Amerike se ne moze osporiti, ali strah od nuklearne kataklizme je vec uveliko bio prisutan u naucnofantasticnim delima i tokom rata, tako da je Bredberi samo jedrio na talasu opsteg straha od nuklearne kataklizme...

Bredberija sam naveo, jer je za mene on najznačajniji pisac SF-a koji je posle nuklearnog napada na Japan napisao prozni tekst književnog kvaliteta, različit od drugih i koji se pokazao kasnije važan za budući razvoj SF književnosti.

Pretpostavljam da je u gernsbekovskoj i kembelijanskoj naučnoj fantastici već bilo nešto o tome, ali na nižem književnom nivou. Takodje ima priča i o jednom autoru, koji u svom mizernom književnom tekstu, u vreme Menheten projekta, daje tako dobar recept za atomsku bombu, da su po njega došli agenti FBI-a, jer je bilo preterano slično.

Quote from: "scallop"
Imaš čak 4 termina za Istok, 2 za "gubitnike" IISv.rat, 2 suvišna i kapitalističku propagandu (vidi dole).

Redjajući različite "izme", ali ne sve, nego samo one koji su mi bili pod rukom tokom pisanja, ja nisam merio koliko zapada, koliko istoka, koliko gubitnika... i mogao sam da stavim i sve one druge, ali me je mrzelo da ih redjam, jer je spisak beskrajan. Ovo je trebalo da bude samo naznaka za ono što je Stapledon rekao u uvodu knjige "Beyond the 'Isms' izdatoj 1942. godine (u čijoj osnovi je bio Orwell), da je neophodno obići sve "izme" u traženju srećnijeg sveta.

To-day in war-time, and afterwards when an attempt must be made to found a happier Britain and a happier world, some clear principle is needed for purging all the "isms" and synthesizing whatever is valuable in them for our guidance. Materialism and spiritism, individualism, and collectivism, are the two dimensions for the shaping of that principle. Liberalism, socialism, communism, and even Nazism, are sketches which express in greater or lesser degree some aspect of it. This book is a perhaps rash attempt to figure out in terms of my own experience the central features of the coming idea.

Razumeo sam to, ali koristiš termin "započeo" što sugeriše da je on bio prvi koji je to napisao... S druge strane, od Bredberija je možda veći uticaj na američku javnost imao roman "Na plaži" Nevila Šata...

Možda sam cepidlaka...  

Quote from: "Mica Milovanovic"Razumeo sam to, ali koristiš termin "započeo" što sugeriše da je on bio prvi koji je to napisao... S druge strane, od Bredberija je možda veći uticaj na američku javnost imao roman "Na plaži" Nevila Šata...

Možda sam cepidlaka...  

"Na plaži" je knjiga iz 1957, a film sa Avom Gardner je iz 1959. godine (Ameri znaju više za film nego za knjigu). Navedena Bredberijeva pripovetka je iz '46, znači 11 godina pre Plaže. Kada koristim termin "započeo", ja uzimam u obzir kvalitetniju SF prozu koja se pisala baš u vreme kada je bomba eksplodirala i koja je imala odredjeni udarac i u budućnosti u svojim razmišljanjima o ekološkoj katastrofi i kraju kulture.

Quote from: "Boban"ne možeš napadati jednu religiju ili društveno uređenje a blagosiljati drugu.

Ne možeš u jednom apsolutnom sistemu. Medjutim, život nije bajka, pa je neophodno pronaći niz kompromisa da bi se preživelo i da bi se na neki od načina nastavila borba. Čak i oni koji napadaju sve sisteme i sva društvena uredjenja, posredno blagosiljaju anarhiju, koja je takodje jedan od sistema.

Sve možemo da prodjemo kroz gusta sita i da ustanovima da ništa ne prolazi. Solženjicin ima svoj značaj kao i Orvel, kao i Ingrid Betankur, kao i Noam Čomski, kao itd. Nema savršenog čoveka, pa to ti je...

E, sad odoh da kupim kiseli kupus i kore.

Čisto me zanima, kako je Ingrid Betankur došla na listu uz Bredberija, Orvela i Čomskog?

I. Betankur ima svoj značaj kroz oredjenu vrstu borbe protiv nedemokratskog državnog sistema i organizovanog terora "pobunjenika", kao i protiv organizovanog kriminala. Njen značaj je u tome da je igrom slučaja skrenula pažnju na sebe i na taj način dobila planetarni značaj u odredjenim promenama koje su se desile u Kolumbiji.

Quote from: "Cornelius"I. Betankur ima svoj značaj kroz oredjenu vrstu borbe protiv nedemokratskog državnog sistema i organizovanog terora "pobunjenika", kao i protiv organizovanog kriminala. Njen značaj je u tome da je igrom slučaja skrenula pažnju na sebe i na taj način dobila planetarni značaj u odredjenim promenama koje su se desile u Kolumbiji.

Veoma sam skeptican povodom njenog ponasanja po oslobadjanju. Skoro je izgledalo kao da vodi kampanju.

Pa, žena je političar i volela bi to da iskoristi. Ona je očekivala i Nobelovu nagradu za mir. Sve je bila spremila, i govor i prijem i izjave za televiziju, ali pretekao je naš dobrotvor Marti Ahtisari.

Quote from: "Usul"Veoma sam skeptican povodom njenog ponasanja po oslobadjanju. Skoro je izgledalo kao da vodi kampanju.

Tako ti je to: ili si u ćorci ili vodiš kampanju. Bolje skepsa nego sepsa.

Quote from: "scallop"Bolje skepsa nego sepsa.

A, još bolje kad ima i seksa.

Istovremeno sa hladnim ratom, nuklearnim i termonuklearnim bombama i Eisenhowerovoj pretećoj doktrini o «massive retaliation», Amerika ulazi u period neverovatnog ekonomskog razvoja i blagostanja. Velike farme, velike kuće, veliki travnjaci, veliki automobili, veliki frižideri, velike sise, veliki hamburgeri, velike koka-kole, samo su deo novog ideološkog seksi pakovanja poznatog pod imenom «American way of life». Evropa je pritezala kaiš i gradila porušeno, sanjajući o američkom blagostanju i neosetno ulazeći u amerikanizaciju. Grupa američkih autora naučne fantastike, iskoristila je ovaj trenutak i svojom prozom je otpočela snažnu kritiku potrošačkog društva oličnog u liberalnom kapitalizmu. Verovatno najzapaženiji bili su Frederik Pohl i Cyril Kornbluth, obojica članovi njujorških «Futurijanaca», sa svojim romanom «Reklamokratija» (1953).

Stavivši na scenu distopijsko, hiper-potrošačko društvo, u kome vladaju reklamne agencije, oni neposredno kritikuju novonastalo materijalističko ludilo, a posredno ukazuju na početak ekološke katastrofe. Nešto kasnije, ova dva autora su romanom «Gladiator-at-Law» (1955) prikazali potrošački, hedonistički svet u kome je ljudski život vrednovan kao roba. «Hell's Pavement" (1955) Damona Knighta, nastavlja kritiku društva koja je izgubila slobodu rasudjivanja i rešenja traži u ordinacijama psihijatara i psihoterapeuta.

Nalik evropskim autorima Čapeku i Huxleyu, autori nove američke naučne fantastike počinju da se obraćaju odraslim čitaocima. Njihov cilj više nije da zabave potrošače, nego da pred čitaoca stave niz pitanja o svetu i dogadjajima. Na taj način, američki pisci naučne fantastike postaju ono što bi Sartre nazavao «angažovani pisci». «Angažovani pisac zna da je reč akcija; on zna da je 'otkriti' jednako 'menjati' i da ne može da otkrije, a da nije predvideo da menja. On je napustio nemoguć san da načini nepristrasnu sliku društva i ljudskih uslova – piše J-P. Sartre u eseju «Šta je književnost?» (1948).

Reč je misao, misao je emocija, emocija je akcija.

Ja se doduše nešto ne sećam ni jednog primera knjige koja je pokrenula svet (osim religioznih knjiga). Ljudi slabo čitaju, pretpostavljam.

Quote from: "mac"Ja se doduše nešto ne sećam ni jednog primera knjige koja je pokrenula svet (osim religioznih knjiga).

Svet pokreću: vlast, novac i seks. Knjige samo kvare oči deci. Knjige treba spaliti. O tome u nastavku...

In principio erat Verbum et Verbum erat et Deum.
A, onda je krenuo u akciju i za sedam dana načinio svet. Niste morali da čekate na Sartra.

@Mac - ja se sećam Kapitala i komunističkog manifesta, Strah od letenja, Strah od ne letenja...

Quote from: "scallop"Strah od letenja, Strah od ne letenja...

Tko leti vrjedi. Tko ne leti ne vrjedi. (Grunf)

Zapravo,

Tko vrijedi leti
Tko leti vrijedi
Tko ne leti ne vrijedi

Thank you, Father.

Nije Kapital pokrenuo svet nego pogrešno tumačenje istog. Plus, Kapital nije beletristika

Novim američkim tendencijama u naučno fantastičnoj književnosti, išao je na ruku i opšti ekonomsli prosperitet. Manjak hartije tokom rata uspeo je da sa tržišta udalji dobar deo «pulp» produkcije, ali i da stvori knjige malog formata, namenjene razonodi vojnika na frontu. Posleratni izdavači su sačuvali format i jednostavno ga nazvali «džepnom knjigom». Konkurencija novih izdavača doprinela je da su se izdavala ne samo popularna dela iz prošlosti, nego je i stimulisano stvaralaštvo savremenih dela. Takodje, romani su počeli da izlaze u štampi prodavanoj na kioscima, da bi kasnije bivali ujedinjeni u knjige nazvane «fix-up». Na taj način, nekadašnja periodika, koja je posle čitanja padala u zaborav, dobila je novi život na policima biblioteka.

Istovremeno sa velikim promenama u svetu izdavaštva, izašao je i roman «Fahrenheit 451» (1953) Raya Bradburyja, distopija u kojoj se, radi apsolutne vlasti, spaljuju knjige, simbol ljudskog znanja i duhovnosti. Bradburyev roman nije samo kritika fašističkih tendencija makartizma, već govori i o uništavanju kulture, temi započetoj u «Marsovskim hronikama». Autor, takodje, kritikuje odluku intektualaca da se ne protive jačanju potkulture i hedonizma u savremenom društvu. Po Bradburyevom mišljenju, postoji «više načina da se spali knjiga», a najpodmuklije jeste da se kroz odsustvo kulture, duhovnu lenjost i dezinformaciju ljudi učine nesposobnim da čitaju. Nešto kasnije, poljski pisac Stanislav Lem u svojoj knjizi «Sećanja nadjena u kadi» (1961) razmišljaće o sličnim pitanjima kroz ideju da je odredjena bolest napala hartiju. Nestajanjem papira, ne samo što nestaje naša kultura, nego nestaju i tragovi savremene civilizacije, te pokolenjima ne ostavljamo nikakvo duhovno nasledje. ( scallope)

Ajd jos malo o Fahrenheit-u 451. Zasto ovako malo ?
Pomenuta knjiga Sećanja nadjena u kadi, je l' objavljena kod nas?

Nisu objavljene kod nas...

"Pre svega, ja ne pisem naucnu fantastiku - kazao je jednom prilikom Bradbury - ja sam napisao samo jednu knjigu naucne fantastike i to je 'Fahrenheit 451', zasnovanu na stvarnosti. Naucna fantastika je opis stvarnosti." Bradburyjeva knjiga je visestruka kritika drustva u kome autor zivi. Nestanak kulture ispracen je sve jacim hedonizmom, znaci spoznaja samog sebe je zamenjena lakom zabavom i eskapizmom. U autorovom svetu se vodi borba izmedju knjige (razmisljanja) i ekrana (zabave), sto preti unistavanjem znanja i uvodjenjem u ratno stanje, latentno i ciklicno. Autorov pesimizam tek danas zadobija pravi znacaj, kada su razmisljanje, analiza i spoznaja nepovratno ustupili mesto brzini, povrsnosti i pasivnosti. Knjiga je definitivno izgubila znacaj pred sveprisutnim ekranima, ali tako su ljudi izgubili moc sposznaje samog sebe. "Svaki citalac, kad cita, jeste citalac sâmog sebe. Delo pisca je samo odredjena vrsta optickog instrumenta ponudjenog citaocu da bi mogao da vidi sta, bez ove knjige, on ne bi uspeo da vidi u sâmom sebi - napisao je Marcel Proust u jednoj od najlepsih definicija "citanja knjige".

Ja sam Lemovu knjigu citao na francuskom, pre nekih 15 godina. Evo, Mica kaze da nije prevedena na srpski.

Bradburyjev savremenik, Clifford Simak u svojim pričama i romanima produbljuje paradoks naučne fantastike kao ogledala stvarnosti, i o svom svetu govori sa što manjim pomakom. Njegovi junaci nisu mladi avanturisti, niti inteligentni naučnici, nego starci. Simak starost ne vidi kao slabljenje i bliženje smrti, nego kao krunisanje života, dugo očekivani trenutak prihvaćen sa zahvalnošću. Druga odlika njegovih priča je fizičko lociranje dogadjanja u dolinama okruženim pošumljenim padinama, prašnjavim putevima, velikim posedima i visokim drvenim kućama. Francuski kritičar Michel Meurger je Simakovo prikazivanje neobičnog na seoskoj raskrsnici, nazvao «kosmičkim regionalizmom». Starac, kuća i priroda, tri osnovna elementa Simakovog sveta, ukazuju da ljudska budućnost nije u beskrajnom tehnološkom i ekeonomskom progresu, svojstvenom pedestim godinama, nego u razmišljanju, što je sociolog Pierre Sansot okarakterisao kao «pohvalu sporosti». Inače, krajnja ideja Simaka nalikuje Bradburyevom svetu u kome je tehnološki progres manje značajan. Suština boljeg života počiva u okretanju ka unutrašnjem životu i moralnoj strani u ljudskim odnosima.

Ja sam čitao nekog drugog Simaka. Ili ništa nisam shvatio. Meni je on bio genijalan zbog načina kako je "otpilio" novum pomaka uopšte. Imaš vrata, kao na liftu, pritisneš dugme gde bi da budeš i tamo si. Jest' da je na drugoj strani život kako ga je on zamišljao, ali mene je dojmilo njegovo ignorisanje dotadašnjeg suvišnog objašnjavanja "novuma", na koje bi se potrošio najveći deo knjige.

Quote from: "Cornelius"

Ja sam Lemovu knjigu citao na francuskom, pre nekih 15 godina.

Recenice ne pocinji sa ja.

Ti si čitao Lemovu knjigu na francuskom, pre nekih 15 godina...

Quote from: "Kler_Vojant"

Quote from: "Cornelius"

Ja sam Lemovu knjigu citao na francuskom, pre nekih 15 godina.

Recenice ne pocinji sa ja.

Ako si mu rekao. Samo čvrsto š njim.
Ja, naravno, nikada ne grešim. Ja sam super.

Ja recenicu pocinjem kako mi se svidi. Nekad sa "ja", nekad sa "on", nekad sa nekom drugom recju iz recnika. Jebes li ga, navikao sam se na demokratiju jos dok sam bio u pionirima.

@scallop
Upravo to. On (da li smem da pocnem recenicu sa "on", ili da stavim neki drugi termin?) ignorise drndanje novumske vune, i paradoksalno za SF, pravi minimalni pomak, koji vala izgleda kao da ga je napravio u radionici iza kuce. Najcudnije stvari se desavaju u dvoristu i na ledini ispred kuce, dok deda sedi na tremu, pusi lulu i posmatra. Citali smo mi istog Simaka, a sto je najlepse, imamao o njemu i isto misljenje.

Bih, onda, da se složim ja.    

Slozi se, eto, slozih se i ja. Tako, slozno, idemo u nove pobede socijalistickog rada. Elektrifikacija + fantastika = naucna fantastika.

Tokom 50-ih godina, osiguranje američkog nacionalnog jedinstva prolazilo je kroz satanizaciju spoljnih neprijatelja oličenih u komunistima i njihovim američkim simpatizerima. Medjutim, makartističko divljanje bilo je prošireno fašističkim idejama američkog predsednika Eisenhowera koji je odobrio progone homoseksualaca, alkoholičara i drugih "perverta". Stvaralaštvo Philipa K. Dicka tokom druge polovine pedesetih godina, upravo je ustalo protiv totalitarnih stremljenja američkih vodja. Njegovi romani i pripovetke (Solar Lottery, The World Jones made, The Man who Japed, The Minority Report, Vulcan's Hammer) vrlo su jednostavne ekstrapolacija koje stavljaju na scenu različite društvene činioce – finansijere, policiju, crkvu, tehnokrate, oligarhiju – čiji se uticaji osećaju u stvaranju američkog totalitarnog društva. "Dick je konstruisao svoj budući svet kao iskrivljeni odraz našeg sveta. Ta distorzija je naučna fantastika, a odraz je ono što nas vraća prema našem svetu – prokomentarisao je američki pisac i kritičar Damon Knight Dickovo stvaralaštvo.

Završetak makartizma 1957. godine, poklopio se sa "novom pobedom socijalističkog rada" u Sovjetskom savezu – lansiranjem "Sputnjika", prvog Zemljinog veštačkog satelita. Ovaj dogadjaj je probudio maštu ne samo publike i pisaca naučne fantastike, nego i osramoćene američke državno-političke mašinerije. Tako je SAD odmah uleteo u kosmičku trku, te je devet meseci po lansiranju sovjetskog "Sputnjika", lansirao čitav svemirski program pod upravom novoformirane državne institucije nazvane NASA. Pobornici "tvrde" naučne fantastike, videli su u tome znak neba i dokaz da žanrovska dela okrenuta tehnici i tehnologiji, imaju misionarsku i obrazovnu ulogu u razvoju čovečanstva. Naravno, nisu svi delili kembelističko vidjenje budućnosti naučne fantastike.