ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Robert Hajnlajn, Patrola svemira. Novi Sad, 1952, Bratstvo-Jedinstvo, preveo Viktor Dmitrijev.
Iz pogovora Viktora Dmitrijeva:
,,Patrola svemira" nije roman. To je jedna od vrsta američke beletristike. To je neka vrsta scenarija poteklog iz pera tehnokratskog i, na svoj način, dobronamernog i humano raspoloženog Amerikanca. Pisac je u suštini realan, dovoljno realan da ne zaluta, recimo u 5000 g. naše ere. Izabrao je 21. stoleće.
(...) Osim toga, vedro deluje i odmara nas (naročito posle rezolucione akrobatike Tihonovih i Ko) nedogmatičnost pisca. On jasno izražava svoje simpatije prema načelima zakonitosti, rasne i nacionalne jednakosti, individualne slobode ograničene samo interesima čitave zajednice, ostaje tolerantan prema izvesnim ljudskim slabostima i nenametljivo, ali jasno ironizira na račun tipične amerikanštine. Ne bi se moglo reći ni da nameće čitaocima rešenje budućeg uređenja sveta kao idealno.

Priznajem, ovo me je odusevilo jer pokazuje ili neverovatnu naivnost (dobro, u pitanju je rani Hajnlajn) ili neverovatnu sposobnost da se anno 1952. knjiga provuce kraj cenzora... zna li neko nesto o Dmitrijevu? E-katalog Narodne biblioteke izbacuje jos par prevoda, ali nista od SF-a - medjutim, taj katalog nije bas pouzdan.
Da ne pominjem kako je zabavno citati coveka ruskog imena i prezimena kako (opet: 1952) daje prednost americkom SF-u nad ruskim - daje povoda spekulacijama o tome kako, odnosno kada, se covek nasao u Jugoslaviji.

Gle, do pojave dra Živkovića na sceni, Heinlein je u Jugoslaviji općenito dobro prihvaćan. Suvin ga je u svojoj antologiji Od Lukijana do Lunjika dosta dobro prihvatio i uvrstio jednu priču. I najnoviji Suvinovi eseji (jedan se upravo prevodi za UBIQ ) Heinleinu prilaze daleko odmjerenije nego li je to činio Zoran Živković u članku u SIRIUS-u (serijal "12 veličanstvenih") ili u SF enciklopediji.

Druga je stvar što je Heinleina u Jugoslaviji do 1990. vrlo malo objavljeno: spomenuta Patrola svemira (mislim da ima i kasnije izdanje), Metuzalemova djeca u Kentauru, 7-8 priča u SIRIUS-u i Građanin galaksije serijaliziran u ALEF-u, možda još tu i tamo nešto, pa je onaj tko nije čitao na engleskom gradio svoje mišljenje o Heinleinu na osnovu Živkovićevih napada.

O recepciji Heinleina u Jugoslaviji upućujem na tekst Borisa Švela u UBIQ-u br. 1, gdje ima i konkretnih citata.[/i]

Priznajem, ne znam šta je Živković pisao o Hajnlajnu... al na osnovu onoga sto sam inače čitala, mogu da zamislim.
Moje se poznavanje Hajnlajna ograničava na neke benignije stvari za decu (tipa Have Spacesuit, Will Travel) i poznatije priče (Neprijatno zanimanje Džonatana Hega) ali već i tu može da se vidi skretanje, hm, ne baš udesno, više van mape... a i tretman ženskih likova je... nekako... ono... previše njih je u predpubertetu našlo ljubav svog života, za moj ukus. Tako da do zrelog-poznog Hajnlajna (vraćanje u prošlost radi incesta s majkom? jel stvarno il forumski trač?) nisam ni stigla i ne mogu da sudim.
Znači, UBIQ.

I šta nam UBIQ govori, da je Hajnlajn zapravo veliki zapostavljeni pisac?

ZŽ pljuvo po Hajnlajnu?

Što je onda izdavo njegove knjige? Ja imam polarisovo izdanje romana "Vrata za leto". To sam baš davno čito i bilo mi je više nego okej. Duhovito, zabavno, tečno, nepretenciozno... Ne sećam se knjige naročito dobro, ali se sećam da je bilo prijatno čitanje.

Čito sam i "Metuzalemovu decu" i to mi se svidelo manje nego "Vrata za leto".

Moja prva SF knjiga bila je "Svemirski kadeti". Uvek sam govorio i pisao da se ne može zavoleti SF bez čitanja takvih knjiga dok si klinac.

 zar nije naslov roto x bibl. Semirski patroldžija  

meni su metuzalemova djeca bila sjajna... doduše ima 10 godina da sam čitao  

Quote from: "pilot babo"ZŽ pljuvo po Hajnlajnu?

Gle, uzmi SF enciklopediju, pa pročitaj odrednicu. Nije da se Heinleina ne da kritizirati i da ga se nema zašto, ali ZŽ je malo lijepio etikete bez podrobnije argumentacije. Do kraja 2009., ako sve bude u redu, ćete vidjeti kako se Heinleina može iskritizirati s ozbiljnim argumentima, i to na njegovom možda najkontroverznijem romanu - Starship Troopers, bez da se nabacuje riječima tipa "fašizam", etc.

Quote from: "pilot babo"Što je onda izdavo njegove knjige?

E, pos'o je pos'o, pogotovo kad se promijenio sistem.

Quote from: "Boban"I šta nam UBIQ govori, da je Hajnlajn zapravo veliki zapostavljeni pisac?

U našim (mislim na Jugoslaviju) uvjetima, da, bio je neopravdano zapostavljeni pisac. Teško je to sada argumentirati, ali da su neki ljudi koji su pisali SF u zadnjih 30+ godina imali prilike pročitati po kojeg Heinleina, možda bi nam SF produkcija danas izgledala nešto malo drugačijom.

Možda se danas Heinlein čini zastarjelim, ali vodite računa da je pisao u jednom određenom vremenu i da su se mnogi, koje se danas slavi kao velike i napredne i revolucionarne i ovakve i onakve pisce suvremenog SF-a, napajali na Heinleinu, po vlastitim priznanjima.

Taman sam hteo da citiram Enciklopediju, kad ono, skinuta sa sajta Politikinog Zabavnika uz obaveštenje: "Uskoro u knjižarama novo izdanje"

Quote from: "zakk"Taman sam hteo da citiram Enciklopediju, kad ono, skinuta sa sajta Politikinog Zabavnika uz obaveštenje: "Uskoro u knjižarama novo izdanje"

pitam se dal je dopunjeno ili bar unekoliko izmenjeno?
(bojim se da nije!)

Hajnlajn je pisao i roman "Svemirski kadet" (čitao sam ga ranih 50-tih, pre "Svemirske patrole" - "Starship troopers"? To su bili tipični "omladinski romani" bez kojih se u literaturu, bilo koju, ne može. Kasnije kritike i druga tupljenja vredne su kao kad ja kažem da je "Vinetu" nacirasistički roman, dvadeset godina pošto sam se oduševljavao njime kao klinac.

Mi smo decenijama bili pod uticajem samo jednog pristupa i nije čudo što većina ima takav odnos prema SF-u danas. Ponovno otkrivanje tih pisaca (eto i Balard je došao na dnevni red) pomalo me podseća na retrogardu s kraja 80-tih godina prošlog veka. Otkrivali smo otkriveno. Možda je vreme da revalorizujemo niz SF pisaca koje smo odložili kao - bajate.

Evo, Cornelijus pokušava da SF postavi u poziciju ogledala stvarnosti. Ako se ozbiljno zagledamo u SF druge polovine prošlog veka, videćemo da on to jeste. Od Asimova na dalje, uvek to bilo isto ogledalo. Jedino mi nije bio po ukusu Klark, koji nije verovao u ljude i takve je romane pisao.

Sorry! Hajnlajn nikada nije pisao roman "Svemirska patrola". Budući da je kod nas objavljen 1952. godine, radi se o romanu "Svemirski kadet", objavljen u SAD 1948. godine. "Starship troopers" nema veze s tom knjigom jer je u SAD objavljen 1959. godine.
Mislim da na SAD rang listi najboljih 50 SF romana svih vremena Hajnlajn drži bar tri mesta. Proverite.

Tačno, u originalu naslov jeste "Space Cadet".

Evo i celog pogovora:

QuoteО ОВОЈ КЊИЗИ

Жил Верн је умро, све бржим темпом застаревају његова дела, али се жилвернијада стално подмлађује.

Жил Верна су читали одрасли за време његовог живота, омладина после његове смрти и деца последњих деценија. Машту му је престигла стварност. ,,Наутилус" је подморница застарелог типа, балон са корпом се сакрио у физику за ниже разреде, а месец је коначно постао прозаичан, хладан  сателит, односно, поетична декорација васионе — како се узме.

Али жилвернијада живи. Телескопи маште су и даље уперени у будућност. Велс, Хаксли, А. Толстој и стотине ситнијих и сасвим сићушних решавају социолошка, економска, психолошка и научна питања будућности, компликујући их често врло произвољним хипотезама. А истина будућности се мигољи, измиче и многа предвиђања застаревају већ у тренутку својега рађања.
Будимо мање скептични. Ипак је чињеница да је фантастични ,,Наутилус" најпосле потопио хиљаде бруто регистарских тона.

,,Патрола васионе" није роман. То је једна од врста америчке белетристике. То је нека врста сценарија потеклог из пера технократског и, на свој начин, добронамерног и хумано расположеног Американца. Писац је у суштини реалан, довољно реалан да не залута, рецимо у 5000 г. наше ере. Изабрао је XXI столеће.

Импресионирају реална маштања ове књиге. Техничка постигнућа која писац предочава су уствари достигнућа нашег доба, само што њихов домет превазилази досадашња остварења. И још нешто. Наука, а специјално нуклеарна физика привлачи нас као светиљка мушице, али ми никако не можемо да се ослободимо страха да не опрљимо крила. Исувише злокобно грме експлозије хидрогенских бомби и још сувише мало има вести о укроћеној атомској енершји. У свету ,,Патроле" експлозије постоје само у сећању врло старих људи, док је конструктивна примена радиоактивних елемената нормална као радио апарати у наше време. Додуше, један ракетни брод наилази у васиони на остатке неке планете која се, према претпоставкама научњака распала од вештачки изазване атомске експлозије, али лаици XXI века о томе ништа не знају, па су, према томе, мирни. Уствари ова епизода у књизи је опомена нама, људима XX века... И читалац почиње да верује да ...

Осим тога, ведро делује и одмара нас (нарочито поеле резолуционе акробатике Тихонових и Ко) недогматичност писца. Он јасно изражава своје симпатије према начелима законитости, расне и националне једнакости, индивидуалне слободе ограничене само интересима читаве заједнице, остаје толерантан према извесним људским слабостима и ненаметљиво, али јасно иронизира на рачун типичне американштине. Не би се могло рећи ни да намеће читаоцима решење будућег уређења света као идеално.

Посебно место у књизи заузима опис малог народа амфибија на Венери. Овај народ нису људи — ни физиолошки, ни ментално. Венеријанци,. или тачније Венеријанке, живе у сасвим другачијим приликама од разумних бића са Земље, што условљава и потпуно страну за нас психологију и у основи различито решавање појединих животних проблема. Они долазе на свој, за људе потпуно непојмљив начин, до истих научних открића до којих су дошли и људи. Хм... како? Писац не даје одговор на ово питање. Он само констатује да је целокупно наше мишљење условљено 'специфичношћу нашега живота на Земљи и да ћемо се ми осећати ошамућени не само на некој другој планети, већ и у васиони чим, рецимо, не будемо могли да одредимо шта је горе, а шта доле, шта је лево, а шта десно.

П р е в о д и л а ц
(Виктор Дмитријев)

U, ima čak i omot sačuvan! Super.
Kad se već pominju Starship Troopers - gledala sam samo adaptaciju i priznajem, meni od početka do kraja filma nije bilo jasno dal' je parodija, dal' je ozbiljno - s jedne strane, nema ničeg što bi baš mahalo zastavicom "ovo je parodija!"  cela ta ideološka strana (vrlo mračna) se uklapa s Verhovenom, a likovi kao pozitivni, bez distance, a sa druge strane, sve je toliko groteskno prenaduvano - od onog komandira fašiste do džinovskih buba - da prosto kipti u smešno samo od sebe. Kao Ranjeni orao sad na TV, samo u drugom smeru :/ Pa kako to izgleda u knjizi? Aj, prosvetlite me.

Quote from: "Jevtropijevićka"U, ima čak i omot sačuvan! Super.
Kad se već pominju Starship Troopers - gledala sam samo adaptaciju i priznajem, meni od početka do kraja filma nije bilo jasno dal' je parodija, dal' je ozbiljno - s jedne strane, nema ničeg što bi baš mahalo zastavicom "ovo je parodija!"  cela ta ideološka strana (vrlo mračna) se uklapa s Verhovenom, a likovi kao pozitivni, bez distance, a sa druge strane, sve je toliko groteskno prenaduvano - od onog komandira fašiste do džinovskih buba - da prosto kipti u smešno samo od sebe. Kao Ranjeni orao sad na TV, samo u drugom smeru :/ Pa kako to izgleda u knjizi? Aj, prosvetlite me.

Film s romanom nema puno veze. Verhoeven je uzeo osnovnu premisu i išao se s time igrati na svoj način. Ne kažem da je film loš, nasuprot, ali što bi RAH rekao da je to doživio, dobro je pitanje.

Eh, da, Enciklopedija:

HAJNLAJN, ROBERT
(Heinlein, Robert).

Američki pisac. Rođen u Batleru 07.07.1907. Diplomirao 1929. na pomorskoj akademiji, na kojoj će ostati do 1934. Promenio više zanimanja do 1939, kada počinje prvenstveno da se bavi profesionalnim pisanjem. Umro 09.04.1988.

Dela
[list=1]

• Raketni brod Galilej (Rocket Ship Galileo), 1947.
  
• Svemirski kadet (Space Cadet), 1948.*
  
• Iza ovog obzorja (Beyond This Horizon), 1948.
  
• Šesti stub (Sixth Column), 1949.
  
• Crvena planeta (Red Planet), 1949.
  
• Ratar na nebu (Farmer in the Sky), 1950.
  
• Kompanija 'Valdo i magija' (Waldo, and Magic Inc.), 1950.
  
• Čovek koji je prodao Mesec (The Man Who Sold the Moon), 1950.*
  
• Gospodari lutaka (The Puppet Masters), 1951.
  
• Između planeta (Between Planets), 1951.
  
• Vaseljena (Universe), 1951.
  
• Zelena brda Zemlje (The Green Hills of Earth), 1951.
  
• Kotrljajuće kamenje (The Rolling Stones), 1952.
  
• Zvezdani čovek Džons (Starman Jones), 1953.
  
• Pobuna u 2100. (Revolt in 2100), 1953.
  
• Zadatak u večnosti (Assignment in Eternity), 1953.
  
• Zvezdana neman (The Star Beast), 1954.
  
• Tunel na nebu (Tunnel in the Sky), 1955.
  
• Vreme za zvezde (Time for the Stars), 1956.
  
• Dvostruka zvezda (Double Star), 1956.
  
• Vrata u leto (The Door into Summer), 1957.
  
• Građanin Galaksije (Citizen of the Galaxy), 1957.*
  
• Nabavi skafander - putovaćeš (Have Space Suit - Will Travel), 1958.
  
• Metuzalemova deca (Methuselah's Children), 1958.*
  
• Vojnici zvezdanog broda (The Starship Troopers), 1959.
  
• Pretnja sa Zemlje (The Menace from Earth), 1959.
  
• Neprijatno zanimanje Džonatana Houga (The Unpleasant Profession of Jonathan Hoag), 1959.
  
• Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), 1961.
  
• Podkejn sa Marsa: njen život i vreme (Podkayne of Mars: Her Life and Time), 1963.
  
• Put slave (Glory Road), 1963.
  
• Nebeski siročići (Orphans of the Sky), 1963.
  
• Farnemov slobodan posed (Farnham's Freehold), 1964.
  
• Mesec je zao gospodar (The Moon Is a Harsh Mistress), 1966.
  
• Svetovi Roberta A. Hajnlajna (The Worlds of Robert A. Heinlein), 1966.
  
• Prošlost kroz sutrašnjicu: priče buduće istorije (The Past Through Tomorrow: Future History Stories), 1967.
  
• Neću se bojati zla (I Will Fear No Evil), 1970.
  
• Vreme dovoljno za ljubav: životi Lazara Longa (Time Enough for Love: The Lives of Lazarus Long), 1973.
  
• Najbolje od Roberta Hajnlajna 1939-1959 (The Best of Robert Heinlein 1939-1959), 1973.
  
• Odredište Mesec (Destination Moon), 1979.
  
• Broj nemani (The Number of the Beast), 1980.
  
• Proširena Vaseljena (Expanded Universe), 1980.
  
• Petka (Friday), 1982.
  
• Posao: komedija pravde (Job: A Comedy of Justice), 1984.
  [/list:o]
  
  Jedan od najznačajnijih, ali i najkontroverznijih američkih SF autora, Hajnlajn se pojavio na naučnofantastičnoj sceni 1939, u Keblemovom Astoundingu, na čijim će stranicama ubrzo steći veliki ugled kod žanrovske publike, kao i zamašan broj podražavalaca. Taj ugled temeljio se na umešnom sprovođenju u delo Kembelovog shvatanja naučne fantastike kao žanra koji puku očaranost naukom iz gernsbekovske ere treba da zameni ljudskom dramom koja prati naučni napredak. I odista, protagonisti Hajnlajnovih dela postaju 'živi' ljudi, koji, doduše, koriste naučni inventar, ali i niz drugih ljudskih osobina kojima se vešto snalaze u promenjenom svetu budućnosti. Bio je to nesumnjivo književni korak napred u odnosu na stereotipne junake kojima je baratala naučna fantastika iz razdoblja pređašnje 'spejs-opere'. Nažalost, Hajnlajn od Kembela nije preuzeo samo ovo značajno literarno poboljšanje u odnosu na tradiciju, već i onu negativnu tekovinu kembelovskog viđenja naučne fantastike - ideološko desničarstvo koje će upravo kod ovog autora doseći svoj možda najekstremniji vid. Oba ova momenta mogu se razabrati već u ranim Hajnlajnovim delima, a naročito u pričama koje tvore seriju 'Buduća istorija'. Suvislost sižea i umešnost u uverljivom dočaravanju budućih svetova izdigli su ove storije daleko iznad tradicije 'spejs-opere', ali u osnovi stereotipa superiornog i agresivnog belca, koji se tu javlja kao protagonista i koji je ubedljivo nadmoćan u odnosu na čitav spektar antagonista, od vanzemaljaca, preko pripadnika drugih ljudskih rasa, do žena, stoje načela Hajnlajnu (odnosno, Kembelu) veoma dragog 'socijalnog darvinizma', koji će u nekim potonjim delima ovog autora prerasti u rasističke, pa čak i fašistoidne nazore. Slični ideološki pogledi mogu se još izrazitije razabrati u nekim drugim Hajnlajnovim delima iz ranih četrdesetih godina, na primer u romanu Šesti stub, ali iz istog razdoblja potiču i neke od najboljih priča ovog autora: 'Valdo', 'I podiže on naherenu kuću'. Vrativši se na SF scenu po povratku iz rata, Hajnlajn stupa među prvima na novoosnovano knjiško tržište naučne fantastike. Tu će inaugurisati jedan praktično novi podžanr - takozvanu omladinsku naučnu fantastiku. Čak će polovina od njegovih prvih dvadeset objavljenih knjiga biti namenjena mladom čitalačkom uzrastu, a nekoliko od ovih romana - Građanin Galaksije, Zvezdani čovek Džons - spadaju u Hajnlajnova najuspelija ostvarenja. Po motivima prvog romana u ovom nizu - Raketni brod Galilej - snimljen je 1950. poznati film Odredište Mesec. Druga po obimu grupa Hajnlajnovih dela iz prve polovine pedesetih godina bile su četiri zbirke - Čovek koji je prodao Mesec, Vaseljena, Zelena brda Zemlje i Pobuna u 2100. - u kojima su sakupljene sve storije iz 'Buduće istorije'. (Kasnije će ovom korpusu biti dodata još dva romana - Metuzalemova deca i Vreme dovoljno za ljubav - kao i još jedna zbirka, Nebeski siročići.) Iako se gotovo sva Hajnlajnova dela uslovno mogu smestiti u okvir 'Buduće istorije', ona koja čine njen glavni tok pričaju o jednoj porodici koja je postigla gotovo besmrtnost i koja nadmeno i agresivno pokušava da saobrazi svet svojoj slici i prilici. Hajnlajn je napisao sasvim malo priča tokom pedesetih godina, a među romanima iz istog razdoblja koji ne pripadaju nijednoj od dve pomenute grupe verovatno je najbolji Vrata u leto. Hajnlajn tu veoma umešno varira motiv hronomocije koji se i inače javlja u nekim od njegovih najboljih storija: 'Vlastitim tragom' (1941), 'Svi vi zombiji' (1959). Period koji sledi - prva polovina šezdesetih godina - predstavlja najmračniju fazu u Hajnlajnovom SF stvaralaštu. Gotovo svi romani koji tada izlaze mogu se shvatiti kao paraliterarni komentari 'socijalnog darvinizma'. To pre svega važi za omladinski roman Vojnici zvezdanog broda, ali i za Stranca u stranoj zemlji, koji je doživeo neočekivanu popularnost među subkulturom 'hipija' (verovatno zbog pogrešnog čitanja), odnosno za Mesec je zao gospodar. Hajnlajn je malo publikovao tokom sedamdesetih godina, a pokušaj njegovog povratka u osamdesetim konačno je, na fonu moderne naučne fantastike, belodano razobličio sve nedostatke SF prosedea ovog autora: uz desničarsku ideologizaciju, tu je stereotipna karakterizacija likova (naročito ženskih), uprošćeno korišćenje jezika, robovanje sižejnim šablonima i tako dalje. No, konačan sud o Hajnlajnu ne bi trebalo donositi samo na osnovu ovih poznijih dela. On je odigrao i te kako značajnu ulogu u istoriji naučne fantastike - o čemu, pored ostalog, svedoče mnogobrojne nagrade koje je dobio: uz četiri 'Hjuga' (1956, 1960, 1962. i 1967. - premda u drugom i trećem slučaju za sasvim minorna dela) osvojio je i 'Specijalnu nagradu Nebjula' (1974). Njegovo glavno stvaralaško razdoblje praktično se okončalo sa pedesetim godinama, a okolnost da je naučna fantastika potom krenula putem na kome on više nije mogao uspešno da je prati nipošto ne umanjuje njegov prethodni doprinos žanru.

Podkayne of Mars je simpatična knjiga.

Čovek koji je prodao Mesec je gnjavaža nad gnjavažama.

Građanina galaksije se, iz Alefa, sećam u pozitivnom svetlu.

"Putevi moraju da se kotrljaju" - "The Roads Must Roll" iz 1940. godine je bila sjajna novela. Pošto je veća (preko 40 strana knjige) mora da sam je čitao u nastavcima u "Politici".

Nemojte da zaboravite da je on napisao "The Rolling Stones", 1952. godine.

Quote from: "scallop""Putevi moraju da se kotrljaju" - "The Roads Must Roll" iz 1940. godine je bila sjajna novela. Pošto je veća (preko 40 strana knjige) mora da sam je čitao u nastavcima u "Politici".

To je inače objavljeno u SIRIUS-u 1988. ili '89. godine, ne znam točno koji broj.

Quote from: "Aleksandar Žiljak"

Quote from: "scallop""Putevi moraju da se kotrljaju" - "The Roads Must Roll" iz 1940. godine je bila sjajna novela. Pošto je veća (preko 40 strana knjige) mora da sam je čitao u nastavcima u "Politici".

To je inače objavljeno u SIRIUS-u 1988. ili '89. godine, ne znam točno koji broj.

OK. Broj 146/147, 1988. "Ceste moraju ići". Hvala.

Zoran Živković, "Sirius" br. 60; spomenimo kao kuriozitet kako se radilo o seriji Dvanaest veličanstvenih, što ju je Živković pisao u "Siriusu" - i to drugoj istoimenoj seriji! K tome, oko polovine članka o Heinleinu posvećeno je kratkom romanu Ursule Le Guin Svijet se kaže šuma (The Word for World is Forest). Tekst je objavljen na ijekavici.

Quote"(...) Heinleinu nikada nije pošlo za rukom da dobije nagradu koju dodjeljuju njegove kolege SF pisci - "Nebulu" - i koja je po logici stvari žanrovski relevantnija, budući da pretpostavlja postojanje stručnijih i pozvanijih kriterija. (Istini za volju, treba reći da je Heinlein ipak dobio jednu "Nebulu", 1974. godine, ali ona mu nije bila dodijeljena za neko pojedinačno djelo, već za opus u cjelini - posrijedi je zapravo svojevrsna "utješna" nagrada, koja se dodjeljuje autorima čija je prisutnost na SF polju dugotrajna, ali koji se nikako nisu uspjeli uzdići iznad prosječne produkcije.) (...)

Gdje su korijeni tog raskola između Heinleina koji dobiva priznanja od tinejdžerskih čitalaca i Heinleina kome jedno žanrovsko priznanje stiže kao utješna nagrada? Po svoj prilici, ti korijeni sežu sve do samih početaka njegova bavljenja naučnofantastičnim žanrom - odnosno do njegova vezivanja za Astounding i Johna Campbella. Malo je sprega u historiji SF žanra čiji su sastavni činioci bili toliko podudarni kao što je to u sprezi Campbell - Heinlein.

Od trenutka dolaska na kormilo "Astoundinga", Campbell se dao u potragu za autorom koji bi u najvećoj mjeri ostvarivao ideale njegova viđenja naučne fantastike. Morao je to da bude prije svega pisac izrazito "desnih" uvjerenja - najblaže rečeno - čija bi naučna fantastika po svaku cijenu štitila konzervativne, srednjezapadne vrline pionira Novog svijeta. A evo koje sa to vrline: glavni lik valjalo je da bude svakako bijelac, po mogućnosti aristokrat, rođeni vođa, beskompromisni rasist (Crnce i Indijance su u SF dekoru zamjenjivali mali zeleni, ali ne oni iz romana "Svijet se kaže šuma"), ideal "ispravne"omladine, čovjek u koga se sve žene odreda zaljubljuju, a on ih ravnodušno ubire kao zrelo voće koje mu se nudi - i tako dalje i tako dalje... (...)

Gotovo dvije decenije intenzivne suradnje između Campbella i Heinleina "obogatilo" je naučnu fantastiku za velik broj djela potpuno ogrezlih u "džonvejnovsku" ideologiju. Pročitajte nasumce bilo koji Heinleinov roman ili bilo koju priču i imat ćete prilike da se u to uvjerite. SF ostvarenja tog američkog fantasta temelje se na stereotipnom obrascu, za koji je Campbell čvrsto držao da predstavlja savršenu shemu naučnofantastičnih djela. Postoji prije, svega opozicija između glavnih junaka i bezimene i bezlične mase, koja je tu samo da upotpuni dekor. U još težem položaju od te mase nalaze se sva različita stvorenja, koja se upravo zbog te različitosti proglašavaju stvorenjima nižeg reda. Tu je, zatim, strogo poštovanje načela "socijalnog darvinizma", čija je glavna pretpostavka da i razvojem društva upravlja isti mehanizam koji regulira biološku evoluciju: prirodna selekcija. Razumije se, odavde je samo korak do ortodoksnih fašističkih koncepcija o superiornoj rasi i izabranim pojedincima - i odista, mnoga se Heinleinova djela temelje na takvim zamislima, koje se ili implicite podrazumijevaju, ili su čak sasvim jasno izložene. Dobar je primjer u ovom posljednjem smislu roman Vojnici svemirskog broda, za koji je već rečeno da je čak dogurao do "Hugove" nagrade."

Ovo je citat onakav kako sam ga unio u tekst o Heinleinu u UBIQU br. 1. Na ijekavici je izvorno objavljen u "Siriusu" (citat iz Živkovićeve Enciklopedije išao je na u izvorniku) i praktički se u polovini teksta uistinu bavi romanom Ursule LeGuin. Živković nije jedini koji suprostavlja Trooperse i Šumu, ali o tom potom.

A to što je Živković kasnije objavljivao Heinleina u privatnoj nakladi... K'o što je spomenuo Žiljak, business is business...

Quote from: "Boris Švel u časopisu UBIQ br.1"Teško se složiti sa Živkovićevim stavovima. Naime, radi se o kritici koja polazi od niza faktičnih grešaka. Počnimo od odabira narodnosti i boje kože protagonista: Heinleinovi glavni likovi vrlo često su ne-bijelci, poput Filipinca Juana Rica u romanu Starship Troopers, čiju nacionalnost čitatelj saznaje tek na kraju romana. Naime, u međuratnoj američkoj ratnoj mornarici Filipinci su bili zapošljavani kao posluga visokim časnicima. Teško da bi jedan umirovljeni američki vojnopomorski časnik slučajno odabrao takvo podrijetlo svojeg glavnog lika. Štoviše, Heinlein nerijetko otvoreno pohvalno govori o drugim rasama; primjerice, o crncima u priči Magic Inc., ili još šire, kao u romanu Luna je okrutna ljubavnica. K tome, Heinleinovi likovi počesto pripadaju nižem srednjem sloju ili su izrazito siromašni, a ako su i po čemu superiorni svojoj okolini, onda je to redovito intelekt. Što se tiče konfrontacija među likovima, skoro je pravilo - osobito u seriji romana za mladež - da se liberalni protagonist suprotstavlja likovima koji su uskih pogleda, bigotni, ili jednostavno "zalupani". Možda je najljepši primjer upravo roman Space Cadet (za koji je teško vjerovati da je Živkoviću bio nedostupan!) u kojemu glavni lik odlazi na dopust kući i očajava nad nerazumijevanjem koje njegovi ukućani pokazuju za instituciju Svemirske patrole koja je pod kontrolom svjetske vlade, ali se kasnije i aktivno konfrontira s kolegom koji napušta akademiju eda bi se prihvatio poslovnog pothvata koji se svodi na eksploataciju stanovnika Venere, koji su - uzgred budi rečeno - iznenađujuće sofisticirani.

Osvrnimo se ovdje i na odnos Campbell-Heinlein. Živković je svakako u pravu kad opisuje njihov skladan odnos, no propušta naglasiti kako je to razdoblje trajalo svega četiri godine, a ne dvadeset. Točno je kako se Campbell, među svojom "ergelom" pisaca (stable), osobito ponosio Heinleinom, no razdoblje njihove intenzivne suradnje trajalo je od 1939. do 1942. godine. Tada je Heinlein prema Campbellovom sinopsisu napisao i SF roman The Sixth Column (1941., ponekad pod naslovom The Day After Tomorrow), o otporu što ga pokoreni Amerikanci pružaju nedefiniranim orijentalnim zavojevačima, a u kojem bismo zbilja mogli iščitati natruhe rasizma. Što je Heinlein mislio o tome svemu, govori i činjenica da je roman izvorno serijaliziran u "Astoundingu" pod pseudonimom, a sam Heinlein se praktički ogradio od njega. Srdačnost je međutim okopnjela tijekom II. svjetskog rata, kad Heinlein neko vrijeme jednostavno ne piše, a zatim se okreće drugim medijima. Heinleinu je očito pogodovalo maknuti se od tijesne paske - pri čemu nije bio jedinim Campbellovim otkrićem koje ga je napustilo. Radilo se o sukobu dvije jake osobnosti, koji Heinlein nije komentirao, dok je Campbell hinio uvrijeđenost, kao u pismu Isaacu Asimovu 1956. godine: "Bob može napisati bolju priču s jednom rukom zavezanom na leđima, nego što većina ljudi u (ovom; op.a.) poslu može s obje ruke. Ali, Isuse, želim da taj kurvin sin izvadi tu drugu ruku iz džepa." Možemo samo konstatirati kako su i Campbell, i Heinlein postali predmetima kontroverza - svaki svojih - pri čemu su kritičari počesto bivali jednostranima.

Unatoč gotovo beskrajnoj Heinleinovoj popularnosti u SAD, Europi i uopće gdje god se čita SF, taj ključni pisac ostao je, dakle, slabo poznat u Hrvatskoj. Jedan od razloga zacijelo jest i Živkovićeva antipatija prema ovom piscu. Naime, polovinom sedamdesetih - kad se u onodobnom jugoslavenskom društvu SF počeo probijati kao žanr - Živković je bio neke vrsti opinion maker jugoslavenske znanstvene fantastike, kao urednik beogradske edicije "Kentaur", budući su se SF romani uglavnom, s rijetkim iznimkama, tiskali praktički isključivo u Srbiji za cijelo "srpskohrvatsko" govorno područje. Živković je u "Kentauru" ignorirao Heinleina , pa je veliki majstor ostao razmjerno nepoznatim među hrvatskim čitateljima, osobito ljudima koji iz raznih razloga nisu imali pristupa stranim knjigama. No, Heinlein je pomalo dobio svoje mjesto u hrvatskim prijevodima - u mjesečniku "Sirius" objavljena je većina njegovih ključnih priča,.

Što se tiče objavljivanja drugdje po nekadašnjoj Jugoslaviji, osim spomenute Patrole svemira, u novosadskom časopisu "Alef" (brojevi 1 do 4) objavljen je spomenuti roman za mladež Citizen of the Galaxy kao Građanin galaksije, a dodajmo kao zanimljivost kako je tijekom devedesetih godina sam Zoran Živković objavljivao Heinleinova djela u nakladi svoje kuće Polaris.

Na stranu sve drugo, iz ovog teksta Borisa Švela ponovo vidimo da je najveći krivac uopravo onaj koji je najviše uradio.
Problem Hajnlajna je što je on pisac roto-romana.
Da li iko zna ikoga (među onima koji prate izdanja na engleskom) kome je Hajnlajn najomiljeniji autor?
To je problem.
Svako kada kreće u izdavaštvo ima neke svoje favorite koje gura u prvi red i Hajnlajn jednostavno nikako nije u tom prvom redu. A pošto je izdavaštvo u Jugoslaviji bilo uglavnom sporadično (osim Kentaura) stalno smo dobijali Anubisova vrata i takve stvari a ne Hajnlajna.
Na kraju krajeva, Hajnlajn je zaista palp pisac osrednjeg kvaliteta i te stvari treba nazvati pravim imenom.

Quote from: "Boban"
Na kraju krajeva, Hajnlajn je zaista palp pisac osrednjeg kvaliteta i te stvari treba nazvati pravim imenom.

Po svoj prilici, u pravu si.
Ali ima jedan period u životu kad svako od nas čita i palp romane - i ako to  nije uradio, posle nije kompletan. (Ovim novim klincima fale i Hajnlajn, i Van Vogt... ali i Karl Maj. Ukratko, jezivo su nekompletni).
Kako ono reče Čerčil: Svaki pravi čovek u mladosti mora da bude komunista, a u zrelom dobu - torijevac.
Nema razloga da nešto  hvalim Hajnlajna, od njegovih romana meni su se dopala METUZALEMOVA DECA. Čitao sam ih u trenutku kad sam bio mlad, i ne baš zadovoljan sobom... I onda naletim na poslednju rečenicu romana (citiram po sećanju):
"Šta je smisao života? Ne znam - ali ti pred sobom vidiš jednog majmuna - mene - koji će nastaviti da skače s grane na granu i tura nos u stvari koje ga se ne tiču, sve dok se ne slomi grana pod njim!!"
Nije baš hamletovski - ali me je nasmejalo tada. I više nisam bio loše volje.

Quote from: "Boban"Na stranu sve drugo, iz ovog teksta Borisa Švela ponovo vidimo da je najveći krivac uopravo onaj koji je najviše uradio.
Problem Hajnlajna je što je on pisac roto-romana.
Da li iko zna ikoga (među onima koji prate izdanja na engleskom) kome je Hajnlajn najomiljeniji autor?
To je problem.
Svako kada kreće u izdavaštvo ima neke svoje favorite koje gura u prvi red i Hajnlajn jednostavno nikako nije u tom prvom redu. A pošto je izdavaštvo u Jugoslaviji bilo uglavnom sporadično (osim Kentaura) stalno smo dobijali Anubisova vrata i takve stvari a ne Hajnlajna.
Na kraju krajeva, Hajnlajn je zaista palp pisac osrednjeg kvaliteta i te stvari treba nazvati pravim imenom.

Meni Hajnlajn nije među omiljenim piscima, ali svakako jesu neki moderni stvaraoci koji se u svojim romanima okreću fantastici tzv. "zlatnog doba", inspirisani Hajnlajnom. Na primer Stirling, koji se bavi pomalo šovinističkim temama kroz svoje mahom pustolovne romane, pomalo parodirajući osnovne postavke žanra iz tog vremena, odnosto motiv "velikog belog lovca". Tako su njegovi protagonisti, ili najvažniji sporedni likovi, tamnoputi - dok se glavni likovi, mada visoki, beli, lepi i tako dalje - počesto bore protiv šovinizma u najrazličitijim pojavnim oblicima. Elem, Zoran je svakako veoma mnogo uradio na promociji sf-a u bivšoj Jugoslaviji, ali opet stoji i to da je bio pomalo neprijemčiv za pisce koji nisu u skladu sa njegovim ličnim književnim ukusom. Ti si kroz Monolite i ZS bar pružio nekakav izbor svojim čitaocima, za koji se ponekad ispostavljalo da je među čitaocima ostavio većeg traga od Polarisovih izdanja. Mlađoj generaciji čitalaca (od 1970. godišta, pa nadalje, recimo) bliži su Makafrijeva i Zelazni, nego silni Asimovljevi i Klarkovi romani, a Entonija neću ni da pominjem. Ne sporim Polarisov značaj i veliki broj sjajnih izdanja - Brinovi romani, na primer - ali ipak je ta edicija mogla biti malo fleksibilnija prema potrebama čitalaca, što je postala tek pred kraj svog aktivnog rada. Opet, čini se da je Hrvatska naklonjenija "tvrđoj" fantastici - bar sudeći po njihovom izdavaštvu nakon "oslobođenja". Možda to govori o tome da su ipak bliži zapadnoj "naučno-realističkoj" civilizaciji, dok mi i dalje guslamo epove.

Quote from: "Boban"Na stranu sve drugo, iz ovog teksta Borisa Švela ponovo vidimo da je najveći krivac uopravo onaj koji je najviše uradio.
Problem Hajnlajna je što je on pisac roto-romana.
Da li iko zna ikoga (među onima koji prate izdanja na engleskom) kome je Hajnlajn najomiljeniji autor?
To je problem.
Svako kada kreće u izdavaštvo ima neke svoje favorite koje gura u prvi red i Hajnlajn jednostavno nikako nije u tom prvom redu. A pošto je izdavaštvo u Jugoslaviji bilo uglavnom sporadično (osim Kentaura) stalno smo dobijali Anubisova vrata i takve stvari a ne Hajnlajna.
Na kraju krajeva, Hajnlajn je zaista palp pisac osrednjeg kvaliteta i te stvari treba nazvati pravim imenom.

Ja ne pratim izdanja na engleskom, ali mi je Hajnlajn najdraža uspomena iz mladosti. Zato sam danas osrednji pisac, a Boban je veliki. Sva sreća što su Hrvati izbegli iz Jugoslavije, pa sad mogu da nadoknade izgubljeno. Toliko tupologije za tako malo vremena, odavno nisam video. Uprkos svemu, Hajnlajn i dalje ima tri knjige među prvih 5o SF knjiga.

Quote from: "scallop"Uprkos svemu, Hajnlajn i dalje ima tri knjige među prvih 5o SF knjiga.

Nisam siguran koliko je to do njegovih kvaliteta, a koliko do nostalgije... ali meni će Hajnlajn uvek biti drag kao otac spejs-opere (tu verovatno grešim) i militeri sf-a. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni nekih romana koje jako volim, na primer March Upcountry Dejvida Vebera i Džonija Ringa.

Quote from: "nightflier"

Quote from: "scallop"Uprkos svemu, Hajnlajn i dalje ima tri knjige među prvih 5o SF knjiga.

Nisam siguran koliko je to do njegovih kvaliteta, a koliko do nostalgije... ali meni će Hajnlajn uvek biti drag kao otac spejs-opere (tu verovatno grešim) i militeri sf-a. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni nekih romana koje jako volim, na primer March Upcountry Dejvida Vebera i Džonija Ringa.

Hajnlajn nije otac spejs-opere i nije otac militari SF-a. Varvarin je u pravu, jer bez omladinske literature nema literature za odrasle. Ko ne počne da čita na vreme, uvek mu je kasno da počne. Hajnlajn je znao da otkine i kad su nadošli "literarni" SF pisci.

U poslednjih deset godina nagledao sam se prevođene epske fantastike, koja je po svim definicijama - military SF. A, Boban je licemer kad ga proglašava pulp piscem.

Kao sto sam vec jednom rekao na jednom drugom forumu, moje slaganje sa Radmilom dobija zabrinjavajuce razmere.

Izjednacavanje Hajnlajna sa pulp piscem nije korektno, jer Hajnlajnov uticaj na savremenu americku kulturu znacajno prevazilazi uticaj jednog osrednjeg palp pisca.

Nemojmo brkati uticaj i kvalitet.
Hajlajn je pisac bez mašte; koji često samo prenosi postojeće matrice u SF okruženje.
Bio dobar za mladalački ulazak u SF, ali mislim da ga je vreme u potpunosti pregazilo i dadanas vladaju drugačiji uzori.

Mozda, ali tim uzorima je Hajnlajn bio uzor, ili njihovim uzorima... U svakom slucaju on jeste jedan od nekolicine pisaca koji predstavljaju temelje SF-a u poslednjih 60 godina.

Quote from: "Melkor"Mozda, ali tim uzorima je Hajnlajn bio uzor, ili njihovim uzorima... U svakom slucaju on jeste jedan od nekolicine pisaca koji predstavljaju temelje SF-a u poslednjih 60 godina.

Dabome. Velika većina savremenih pisaca militeri spejs štatijaznam čega poziva se na Hajnlajna. Salzi, na primer, koji je naprasno postao hit pre jedno godinu-dve dana.

Da raščistimo jednu često pominjanu zabludu.
Pisci ne postaju hit u ovom veku.
Neko u njih uloži ogromnu lovu, pre svega u marketing i onda svi kao znaju za njih.

Quote from: "Boban"Nemojmo brkati uticaj i kvalitet.
Hajlajn je pisac bez mašte; koji često samo prenosi postojeće matrice u SF okruženje.
Bio dobar za mladalački ulazak u SF, ali mislim da ga je vreme u potpunosti pregazilo i dadanas vladaju drugačiji uzori.

Šta je bitno ko su danas uzori?

Vrlo često kažeš nešto tipa - taj pisac je prevaziđen i staromodan za današnjeg čitaoca. Ono što je moderno, aktuelno i atraktivno današnjem čitaocu biće prevaziđeno, dosadno i zaboravljeno za sutrašnjeg čitaoca.

Bitni su sveobuhvatni kriterijumi koji pored tzv vanvremenskih obuhvataju i istorijske - vreme nastanka, značaj i uticaj.

Po tim kriterijumima Hajnlajn je bitan

Ali ne u Srbiji.

Znao sam da ćeš reći nešto lukavo.

Hajnlajnovo stvaralaštvo je važno za popularizaciju naučne fantastike, pre svega u SAD-u. Medjutim, njegovo stvaralaštvo nema nikakav umetnički značaj, niti značaj za razvoj književnosti. Takvi autori postoje na svim poljima umetnosti. Solidne zanatlije, dobri poznavaoci potreba za zabavom i eskapizmom svojih savremenika, oni prave proizvode koji zadovoljavaju odredjene i trenutne potrebe tržišta. Vremenom, na njih se zaboravi, osim u obimnim enciklopedijama ili vrlo analitičnim studijama. Naravno, Hajnlajnu ne sme da se porekne, uprkos njegovom polufašistoidnom stavu, da je pisao efikasnu naučnu fantastiku za decu i omladinu. Dalje od toga je besmisleno trošiti reči.

Quote from: "Boban"Ali ne u Srbiji.

Točno.

Pišući tekst o Heinleinu, zanimala me njegova recepcija u ex-Jugoslaviji. Recepcije, s obzirom na Heinleinovu važnost, praktički jedva da je bilo. SF se na području nekadašnje SFRJ razvijao - tvrdim - bez Heinleinovog utjecaja.

Eh sad, je li u tome tajna vitalnosti spekulativne fikcije na ovim prostorima, ili bi ona bila još bolja da je Heinlein bio dostupan sedamdesetih i osamdesetih...

Quote from: "Boban"Na stranu sve drugo, iz ovog teksta Borisa Švela ponovo vidimo da je najveći krivac uopravo onaj koji je najviše uradio.

Upravo tako. Živković je formirao SF koncem sedamdesetih i u osamdesetima, zajedno s urednicima "Siriusa". Ono što se objavljivalo izvan Kentaura i periodike zagrebačke kuće Vjesnik, bilo je zanemarivo. Ponavljam, možemo raspravljati je li takav Živkovićev pristup donio dugovorčnu korist ili štetu.

Quote from: "Cornelius"Hajnlajnovo stvaralaštvo je važno za popularizaciju naučne fantastike, pre svega u SAD-u. Medjutim, njegovo stvaralaštvo nema nikakav umetnički značaj, niti značaj za razvoj književnosti. (istaknuo Dagi) Takvi autori postoje na svim poljima umetnosti. (...) Vremenom, na njih se zaboravi, osim u obimnim enciklopedijama ili vrlo analitičnim studijama. Naravno, Hajnlajnu ne sme da se porekne, uprkos njegovom polufašistoidnom (istakao Dagi) stavu, da je pisao efikasnu naučnu fantastiku za decu i omladinu. Dalje od toga je besmisleno trošiti reči.

Umjetnički značaj jest, bojim se, jako arbitrarna kategorija. Heinleinov značaj za razvoj SF-a je u tome što je, u svojoj generaciji, znao pisati: kreirati likove, dijaloge i radnju. Izvodio je SF iz gernsbekovskog geta (koji Campbell nije probio) i utirao put mlađoj generaciji pisaca. Recimo, Philip K. Dick mu se na svoj način divio:

QuoteDržim Heinleina svojim duhovnim ocem, premda se naše političke ideologije posve razlikuju. Prije nekoliko godina, kad sam bio bolestan, Heinlein se ponudio pomoći, bilo što u njegovoj moći, a nismo se nikad sreli; nazvao bi me da me razveseli i da čuje kako mi je. Htio mi je kupiti električni pisaći stroj, Bog ga blagoslovio - jedan od nekoliko pravih džentlmena na ovom svijetu. Ne slažem se s ni jednom idejom koju promiče u svojem pisanju, ali ne radi se o tome. Kad sam jednom dugovao puno novaca Poreznoj upravi i nisam ga mogao prikupiti, Heinlein mi je posudio novce. (...) On zna da sam prolupali luđak, no pomogao je meni i mojoj ženi kad smo bili u nevolji. To je ono najbolje u ljudskosti, to je ono koga i što volim.

(cit. prema eseju Rah, Rah, R.A.H. Spidera Robinsona)

Za kraj, Heinleinovi politički stavovi. Njega je dosta teško uhvatiti za glavu i rep. Najjednostavnije je reći da je počeo kao ljevičar, a zatim otišao desno, vjerojatno pod utjecajem svoje žene Virginije Gesternfeld. To je simplifikacija. Možda je stoga točnije reći da je Heinlein četrdesetih i kasnije ostao ondje gdje je i započeo, dok je američka ljevica otklizila dalje ulijevo. Dala bi se braniti teza i da je bio neke vrsti anarhist, s obzirom na nepovjerenje u državne institucije i veličanje individualizma, a u obranu malog čovjeka koji živi pod represijom i u dugovima. A tko tvrdi da je Heinlein bio fašist (polufašist, kriptofašist itd.), nek' si pogleda u leksikon što je to fašizam, pa neka usporedi s Heinleinovim pisanijem.

Quote from: "Dagi"
Umjetnički značaj jest, bojim se, jako arbitrarna kategorija. Heinleinov značaj za razvoj SF-a je u tome što je, u svojoj generaciji, znao pisati: kreirati likove, dijaloge i radnju.

Umetnicki znacaj jednog dela ocenjuje se u odnosu na celokupni korpus dela jednog autora, jedne skole, jedne struje, jedne zemlje, jednog perioda, jednog kontinenta, citavog nasledja, itd. Znacaj jednog dela kroz njegovu sadrzinu i formu, duhovne, estetske, tehnicke, inovativne, socioloske, kulturoloske, civilizacijske i ostale vrednosti, poredi se sa postojecim delima i tako se dobija njegovo mesto u odnosu na referentni sistem. Ovakva vrsta procenjivanja jednog dela relativno je egzaktna rabota, tako da se na osnovu nje moze da sazna da Hajnlajn bio i ostao pisac sekundarnog znacaja za nauku o knjizevnosti, ne zato sto je "znao pisati: kreirati likove, dijaloge i radnju", nego bas zato sto je bio slab pisac ciji su karakteri bili stereotipni; dijalozi ili u funkciji guranja akcije ili, kasnije, ni u kakvoj funkciji; radnje pojednostavljene radi sto brzeg odvijanja akcije ili haoticne zbog nedostatka ikakve strukture.  Naravno, on je bio i ostao vazan autor za popularizaciju zanra. Ali, ne vise.

Robert Anson Heinlein (July 7 1907 – May 8 1988) was an American novelist and science fiction writer. Often called "the dean of science fiction writers",[1] he is one of the most popular, influential, and controversial authors of "hard science fiction". He set a high standard for science and engineering plausibility and helped to raise the genre's standards of literary quality. He was the first writer to break into mainstream, general magazines such as The Saturday Evening Post, in the late 1940s, with unvarnished science fiction. He was among the first authors of bestselling, novel-length science fiction in the modern, mass-market era. For many years, Heinlein, Isaac Asimov, and Arthur C. Clarke were known as the "Big Three" of science fiction.[2][3]

Heinlein was a remarkable writer of science-fiction short stories, and he was one of a group of writers who were groomed in their writing by John W. Campbell, Jr. the editor of Astounding magazine - along with colleague Isaac Asimov; notwithstanding that Heinlein himself has denied Campbell having had influenced his writing in any great degree.

Within the framework of his science fiction stories, Heinlein repeatedly integrated recognizable social themes: The importance of individual liberty and self-reliance, the obligation individuals owe to their societies, the influence of organized religion on culture and government, and the tendency of society to repress non-conformist thought. He also examined the relationship between physical and emotional love, explored various unorthodox family structures, and speculated on the influence of space travel on human cultural practices. His iconoclastic approach to these themes led to wildly divergent perceptions of his works and attempts to place mutually contradictory labels on his work. For example, his 1959 novel Starship Troopers was regarded by some as advocating militarism and to some extent fascism, although many passages in the book disparage the inflexibility and stupidity of a purely militaristic mindset. By contrast, his 1961 novel Stranger in a Strange Land put him in the unexpected role of a pied piper of the sexual revolution, and of the counterculture, and through this book he was credited with popularizing the notion of polyamory, or responsible nonmonogamy.

Heinlein won Hugo Awards for four of his novels — Double Star, Starship Troopers, Stranger in a Strange Land, and The Moon is a Harsh Mistress. In addition, fifty years after publication, three of his works were awarded "Retro Hugos" — awards given retrospectively for years in which Hugo Awards had not been awarded. He also won the first Grand Master Award given by the Science Fiction Writers of America for his lifetime achievement.

Quote from: "Cornelius"Znacaj jednog dela kroz njegovu sadrzinu i formu, duhovne, estetske, tehnicke, inovativne, socioloske, kulturoloske, civilizacijske i ostale vrednosti, poredi se sa postojecim delima i tako se dobija njegovo mesto u odnosu na referentni sistem. Ovakva vrsta procenjivanja jednog dela relativno je egzaktna rabota.

Brate Kornelije, ti kad tupiš ne znaš za meru.

Sve vrednosti koje si pomenuo imaju veze sa egzaktnim, kao Marica sa krivim (osim tehničkih vrednosti, koje su se u nabrajanju provukle). A, "relativno egzaktna nauka" je kombinacija koju je teško postaviti, a još teže braniti. Sve što je relativno ne može da bude egzaktno. Praviš kombinacije kao jedna naša prijateljica, koja popizdi kad joj na takve bisere ukažem. Ti nemoj.

Scallope delimično apsolutno si u pravu.

Quote from: "Alex"Scallope delimično apsolutno si u pravu.

             

Brate Scallope, ti spadas u kategoriju ljudi koji smatraju da je merljivo ono sto moze na kantar i pod metar, a da je sve ostalo slobodna procena. Tako je nauka o knjizevnosti zasnovana na - izgleda mi, ubedjen sam, cini mi se, moje misljenje je, ja tvrdim, itd. Ako je tako, onda ni istorija umetnosti nema znacaj (osim ukazivanja na dobar udarac cekicem i kvalitetan noz za rezbariju), a vrednovanje muzickih dela mu dodje kao besmisleno (osim dobro napravljenog klavira), itd.

Znacaj jednog dela, nemerljivog po arsinima fizicara, hemicara, biologa, tehnologa, matematicara, podleze poredjenju sa ostalim istorodnim proizvodima ljudskog duha. Ubedjen sam da to znas, jer si izuzetno pametan i obrazovan covek, ali te nervira nacin na koji ja izlazem svoje misljenje, sto je u korenima nasih karaktera i temperamenata.

Sto se tice tehnike pisanog dela, njega svrstavam u kategoriju "forma". Medjutim, imali smo prilike da vidimo dela duha koja su bila vrlo slaba na tehnickom nivou, a imala su strahovit psiho-emotivan, duhovni ili socioloski udarac. Tu, svi znamo, sadrzina prevazilazi formu i delo moze da bude remek-delo, uprkos slabostima u tehnickom pristupu.

"Cvece za Aldzernon" je remek delo, ali ne zbog tehnickog pristupa, nego zbog strahovitog duhovnog i emotivnog naboja. "Beli kvadrat na beloj pozadini" Kazimira Maljevica je remek delo zbog izuzetno razvijene filozofske i duhovne pozadine bez koje ne mozemo da osetimo udarac ovog dela. Bahove kompozicije su remek-dela, pre svega, zbog svojih matematickih struktura, nalik arhitekturi katedrala...

Jebes ga, mogao bih ovako i dalje, ali to opet nece dati Hajnlajnu vecu vrednost u okvirima nauke o knjizevnosti, ma koliko ona bila nemerljiva (ne treba da se zaboravi da se tu ne vodi racun o tirazu, top listama, niti koliko je para zaradio autor, niti koliko je minuta bio na TVu...).

Niti književnosti svojstvo nauke.

Kaže se nauka i umetnost i to, Sizife, nećeš ustranu izgurati. U književnosti svačiji metar ima različit broj milimetara. Ubrzanje gravitacije nije 9,81 m/s, neko lebdi u svojoj literaturi, a neko gamiže ili rije ispod zemlje.

Lista naučnosti degradira sa brojem stepena slobode koji neku nauku kontrolišu. Matematika je bezdimenziona, fizika već trpi zbog materije, hemija ima problem promenljivošću materije, biologija je ugrožena životom, medicina - čovekom. Pretposlednje na listi naučnosti su takozvane društvene nauke, ali su zato druge po broju stepena slobode. Zato smo toliko zadovoljni društvenim sistemima.

Umetnost je apsolutno slobodna i svako ko pokušava da je kanonizuje i okači joj teg nauke čini joj lošu uslugu.

PS. Metod komparacije je dobar, ako možeš da odrediš referentnu vrednost. U umetnosti je referentna vrednost kauzalna i promenljiva i nema tog dase koji će je zakucati.

Quote from: "scallop"U umetnosti je referentna vrednost kauzalna i promenljiva i nema tog dase koji će je zakucati.

Tacno je da je umetnost slobodna i onaj koji pokusa da je zakuca, treba njega zakucati i to za jaja. Medjutim, to sto neko lebdi u svojoj literaturi, a neko riska ispod zemlje, nije posao strucnjaka koji se bave naukom o knjizevnosti. Oni stvaraju sisteme vrednovanja i mere. Refrentna vrednost je X u odnosu na Y. X je delo, a Y je sistem vrednovanja sacinjen od skupa istorodnih dela jednog autora, grupe autora, skole, pravca, zemlje, vremenskog perioda, celokupnog stvaralastva, itd. I onda se poredi. I onda se dobijaju vrednosti koje mogu da se porede i da se razmatraju.

Mozda tebi to izgleda vestacki, ali ne moze se drugacije. Ako neko ustanovi da su stubovi knjizevnosti 19. veka Balzak, Flober, Mopasan, Cehov, Dostojevski i Tolstoj, on to moze da dokaze merljivim vrednostima, zato sto je knjizevnost nauka koja se proucava i koja ima mnostvo pravila. Naravno i slobode. To dodje kao varijabila.