ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Već je engleski pisac Arthur Clarke («Kraj detinjstva» - 1953) iskazivao nepoverenje u sposobnost ljudi da reše hladnoratovsku krizu i ratne katastrofe, te je doveo superiorne vanzemaljce da pacifikuju Zemljane. Njegov sunarodnjak John Wyndham govori o strahu od nuklearne kataklizme («Hrizalidi» - 1955). Bernard Wolfe, pisac koji je u mladosti bio telohranitelj Trockog, u romanu «Limbo» (1954), jednom od, po stilu i strukturi, najoriginalnijih ostvarenja naučne fantastike, u svetu po nuklearnoj katastrofi, rešava želju za nasiljem i vodjenjem ratova kroz brojne lobotomije i amputacije različitih delova tela. Leigh Brackett u jednom od svojih zadnjih SF romana, «The Long Tomorrow» (1955), opisuje svet posle četvrtog svetskog rata u kome je nauka zabranjena na čitavoj planeti. Philip K. Dick, jedan od najparonoičnijih autora naučne fantastike, otišao je verovatno najdalje od svih u tretiranju svojih strahova pred modernom naukom i ljudskim nedostatkom moralnosti (The Game Players of Titan - 1963, Dr Bloodmoney - 1965). U pripoveci «Foster, You're Dead» (1955) on opisuje psihozu deteta čiji otac nema dovoljno novca da porodici kupi protiv-atomsko sklonište. "Kantikulum za Lajbovica" (1957) Waltera Millera govori o postkatastrofi, o čovekovoj mogućnosti preživljavanja u najgorim uslovima, ali i o njegovoj bezumnosti da beskrajno ponavlja iste greške i da ide ka sopstvenom uništenju.

Kubanska kriza 1962. godine, unosi još veći strah medju ljude, povećavajući napetost i traume koje su donele vizije neposrednog sukoba dveju najmoćnijih armija planete. Iako su pretnje nuklearnim ratom bile izbegnute i brzo udaljene sovjetsko-američkim pregovorima, autori naučne fantastike nastavili su da razmišljaju o prirodi ljudske agresivnosti. Vizija J-J. Rousseaua, švajcarskog filozofa francuskog porekla, da je čovek, ako je izolovan od društva, kulture i obrazovanja, po prirodi dobar, ali da je društvo faktor koji ga čini lošim, nalazi punog odjeka u razmišljanjima engleskog autora Anthonyja Burgessa. U svom naučno fantastičnom romanu "Paklena pomorandža" (1962), on je postavio dva kontradiktorna problema – odnos granice slobode u demokratskom društvu i prikrivene odmazde sâmog društva u odnosu na osobe.

Quote from: "Cornelius"Iako su pretnje nuklearnim ratom bile izbegnute i brzo udaljene sovjetsko-američkim pregovorima,

Hteo bih malo da obrazložim ovaj deo rečenice, da bi bilo jasnije ono što sledi:

1963. je ustanovljeno da je zbog brojnih površinskih proba nuklearnog oružja radioaktivnost atmosfere višestruko prevazišla efekte pravih bačenih A-bombi i da praktično živimo u radijacionom okruženju. To je bio razlog što je po hitnom postupku došlo do dogovora da se taj deo "trke" obustavi. Nedugo posle toga odustali su i od podzemnih eksplozija. Tadašnji pisci su to znali.

Nastavak ove rečenice više nije o toj pretnji. Zbog toga bi tu trebalo staviti tačku, pa onda preći na Bardžesa i nove vidove SF-a u ogledalu realnosti.

Quote from: "scallop"Nastavak ove rečenice više nije o toj pretnji. Zbog toga bi tu trebalo staviti tačku, pa onda preći na Bardžesa i nove vidove SF-a u ogledalu realnosti.

Upravo je tu i turning point (kubanska kriza je oktobra 62), pa skrećem na novu preokupaciju ondašnjih pisaca naučne fantastike, a to je da iz svih tih kriza, tenzija i latentnih sukoba, čovek ne može da izadje isti, niti se može očekaviti da "stari" čovek može da se uspešno sukobi sa novonastalom situacijom.

Medjutim, u mom stvaranju kontinuiteta u diskontinuitetu mog pisanja, zapeta mi je izgledala primerenije od tačke (još jedna od navika iz novinarskog iskustva - kako povezati elipse stvorene u približavanju raznorodnih stvari i dogadjanja). Brate Scallope, bomo sredili to kasnije kada budemo sredjivali sve.

Kubanskom krizom iz hladnog rata je udaljena neposredna opasnost atomskog sukoba, ali su pisci naučne fantastike ostali ubedjeni da je nauka potencijalno opasna i da može da dovede do nuklearne, ekološke ili genetske katastrofe. Čovek koji bi preživeo takvu kataklizmu, nikada više ne bi bio nalik "starom" čoveku. Tako su razmišljanja o putevima kojima nas vodi moderna nauka, savremena politika ili nova ekonomija, zamenila razmišljanja o ljudskom identitetu i ljudskim jednakostima.

«Izopačene životinje» (1952) francuskog pisca Vercorsa, roman marginalno vezan za naučnu fantastiku, već se bavio ljudskim identitetom, a nešto kasnije, Theodore Sturgeon je u svom romanu «Više nego ljudski» (1955) pripovedao o «homogeštaltu», entitetu koga formiraju pet osoba različitih priroda: jedan idiot, dve bliznakinje, jedna devojčica i jedna mongoloidna beba. Odvojeni, oni su ranjive osobe, dok zajednički imaju nadljudsku moć. Svojom prozom, Sturgeon je pozvao čitatelja da istražuje ljudski identitet, ne bi li na taj način shvatio različitosti koje nas ujedinjuju. Philip José Farmer u "Ljubavnicima" (1961) govori o telesnoj ljubavi čoveka i vanzemaljaca, a francuski autor Pierre Boulle u "Planeti majmuna" (1963) razmišlja ne samo o ljudskom identitetu, nego i o jednakosti.

Novi stepen u istraživanju ljudskog identiteta biće i sve češća pojava androida u delima naučne fantastike. Čapekovi čovekoliki roboti uzdrmali su sigurnost u ljudski identitet, ali ne previše. Tek kroz veće okretanje ka sopstvenoj suštini, pisci naučne fantastike uvode androide. Android može da kopira čoveka u teksturi kože i mišića, može da ima visoku inteligenciju i, za razliku od običnog robota, može da iskaže i osećanja. Na taj način autori iskazuju strah da moderno društvo ne preobrazi čoveka u automat, strah od životinjskih nagona koje poseduje svaki čovek i strah da ljudska složenost ne odvede ka različitim oblicima nasilja. Istovremeno, vanzemaljci dobijaju drugačiju ulogu od one koja im je bila namenjena tokom prve polovine 20. veka. Umesto "buljookih čudovišta", simbola svih potisnutih ljudskih strahova, vanzemaljci poseduju ljudske osobine – duhovnost, inteligenciju i osećanja. Na taj način, postavljena su i pitanja o čovekovom biloškom poreklu, sličnostima i razlikama, a najviše o njegovoj jednakosti, o jednakosti rasa, izuzetno aktuelnom pitanju krajem 50-ih i pocetkom 60-ih godina.

Krajem 50-ih godina, u trenutku, kada autori naučne fantastike ne samo što pojačavaju kritiku savremenog društva i kreću u istraživanje ljudskog identiteta, oni sve više pažnje obraćaju na arhitekturu romana. Konstrukcije im postaju složenije, na više nivoa, a teme bivaju razvijane i van intrige, kroz digresije. Roman je vidjen kao splet igri, hipoteza, paradoksa i improvizacija. U isto vreme, francuski pisac Alain Robbe-Grillet, pomera književnost za korak dalje, tvrdeći da cilj romana nije da stvara likove, niti da priča priče. Pisac i esejista Bernard Pingaud je objasnio da nije u pitanju Robbe-Grilletovo odbijanje likova i priče, nego odbijanje odredjenog koncepta likova i priče. «Uloga pisca je, tradicionalno, da produbljuje Prirodu, da bi dotakao sve intimnije slojeve i da bi uspeo da obelodani nekoliko delića jedne od zabrinjavajućih tajni. (...) I uzvišena vrtoglavica bi obuzimala čitaoca, ne stvarajući ikakav strah ili mučninu, osiguravajući ga u njegovoj moći da dominira svetom – komentarisao je Robbe-Grillet. Roland Barthes smatrao je da «novi roman» treba da se skoncentriše na doslovni opis sveta svedenog na njegove površine. «Da li želite da vaši protaginisti žive? Učinite da budu slobodni. Nemojte da definišete, još manje da objašnjavate (...), nego samo prikažite strasti i nepridvidljive radnje – savetovao je Sartre. Nove tendencije verovatno je najbolje objasnio književni teoretičar Jean Ricardou: «Novi roman nije pisanje o avanturi, nego avantura pisanja».

Kada su 1964. godine preuzeli «New Worlds», Moorcock i Ballard gajili su prezir prema savremenom engleskom romanu, smatrajući ga anahroničnim i fosilizovanim. I sâma naučna fantastika izgledala im je zastarela, te im je slogan bio da je treba pomeriti od «Edgara Ricea Burroughsa ka Williamu Burroughsu», što su i učinili, objavljujući eksperimentalna dela kontroverznog američkog pisca. Ballard je tada napisao i jedan tekst nazvan «Which Way to Inner Space» u kome je pozvao autore da napustite jednostavne kosmičke avanture i da započnu istraživanje unutrašnje kompleksnosti čoveka. Brian Aldiss će se, nešto kasnije, nadahnuti francuskim Novim Romanom i, može se reći, tako je u Engleskoj rodjen «novi talas» u naučnoj fantastici čiji će uticaj obeležiti narednih desetak godina stvaralaštva širom sveta.

U engleskom «novom talasu» učešće su uzeli i američki pisci čija naučno fantastična proza nije nalazila najplodnije tlo u Americi. Njihov inovativni prisup više je odgovarao Moorcockovom i Ballardovom senzibilitetu, te se njihova proza počinje da objavljuje u magazinu «New Worlds». Dish, Sladek i Spinrad tako započinju migrairanje američke naučne fantastike ka mnogo zahtevnijim estetskim ciljevima. Prirodno, oni, kao i njihove engleske kolege, nisu postigli ikakav uspeh medju američkom publikom. Medjutim, prilike se menjaju u Americi gde novu epohu nagoveštavaju kanadski filozof i sociolog Marshall McLuhan i američki profesor psihologije Timothy Leary. McLuhanova teorija o globalnom selu i o medijima koji su poruke, ukršta se sa Learyjevom teorijom psihodeličnog iskustva kroz uzimanje narkotika, stvarajući uslove koji će dovesti do čuvene šezdesetosmaške društveno-političke revolucije.

Dok su se mladi pisci novih tendencija probijali prema publici novih potreba, Robert Heinlein, veteran naučne fantastike, postigao je neverovatan uspeh svojom knjigom «Stranger in a Strange Land» (1961). Upotrebivši volterovski mit o Candidu, on na zemlju dovodi Zemljanina odgojenog u marsovskoj porodici, koga usvaja bogati i ekscentrični Jubal Harshaw. U ovom pričljivom romanu, Heinlein daje mišljenje o svemu što mu pada na um: filozofiji, seksualnim slobodama, religiji, mistici, moralu... Roman nalikuje svom vremenu, više stvarajući šareni ringišpil kulture, nego što osporava autoritet. Naprotiv, u svojim razmišljanjima Heinlein čak i utvrdjuje značaj autoriteta. Komentarišući stvaralaštvo Heinleina, Zoran Živković, poznati srpski teoretičar i pisac, naglašava: «Gotovo svi romani koji tada izlaze mogu se shvatiti kao paraliterarni komentari 'socijalnog darvinizma'. To pre svega važi za omladinski roman 'Vojnici zvezdanog broda', ali i za 'Stranca u stranoj zemlji', koji je doživeo neočekivanu popularnost među subkulturom 'hipija' (verovatno zbog pogrešnog čitanja).»

McLuhanova medijska globalizacija sveta (makrosvetovi) i Learyjevo psihodelično istraživanje sopstvene svesti (mikrosvetovi) našle su snažan odjek medju mladjim autorima naučne fantastike. Tako započinje čitava epoha u kojoj se razmatra percepcija stvarnosti. «Čovek u visokom dvorcu» (1963) Philipa K. Dicka upravo je postavljao pitanje koje se ticalo sveta u kome je živeo.  Nalik Tchouang-tseu koji sebi postavlja pitanje da li je on sanjao o leptiru ili je on, Tchouang-tse, samo leptirov san, Dick postavlja čitav svet da bi ga na kraju srušio i pokazao da je on, u stvari, lažan, izmaštan svet. Dickovo eksperimentisanje sa narkoticima (percepcija stvarnosti), problem sa prerano umrlom sestrom bliznakinjom (fantomski dualitet) i različiti psihološki problemi (paranoja, neuravnoteženost, multifokalnost), u potpunosti će obeležiti njegov pristup pisanju i učiniti ga jedinstvenom figurom lutajućeg proroka naučne fantastike. Stanislaw Lem, poljski pisac i teoretičar, okarakterisao je Dickovo stvaralaštvo kao «fantastičnu grotesku, 'makabresku' sa mračnim alegoričnim podtekstom preobučenu u običnu naučnu fantastiku.»

Probijanje novog sveta prolazi i kroz strukturalne promene naučne fantastike u kojima je Dickova multifokalnost bila jedna od inovacija. Uticaj savremene književnosti, inteletualizacije žanra, pop-kulture i estetizacij naučne fantastike početkom 60-ih, najbolje se vide u delima mladog američkog autora Samuela Delanya. «Najbolji pisac naučne fantastike», kako ga je etiketirao Algis Budrys, bio je obrazovani američki crnac, što je samo po sebi predstavljalo veliki pomak u odnosu na beli spisateljski establišment. Istovremeno, Delany je radije citirao Levi-Straussa i Barthesa, nego holivudske reference sveprisutne u američkoj pop-kulturi. Složenost u formi i sadržaju koju predlaže mladi pisac u svojim delima oličena je u stvaranju mogućih svetova koje čitalac otkriva zajedno sa protagonistima, u kojima su jezik i komunikacija subverzivno oružje ili u kojima su mitovi sredstvo koje strukturi daje solidnost i težinu.

«Siguran sam u jednu stvar, a to je da ne želim više konvencionalnu naučnu fantastiku. Ja više ne verujem u kolonizaciju Marsa, ne verujem u Galaktičku Federaciju, ne verujem više u skori dolazak mašine za istraživanje vremena. Pokušao sam, ali sve teže uspevam da uzdržim svoj skepticizam i da upotrebljavam ove rabljene stvari da bih stvorio priče koje odgovaraju mojim kritičkim zahtevima – pisao je John Brunner, engleski autor nastanjen u Americi. Naime, njegov roman «The Squares of the City» (1965) za podlogu uzima šahovsku partiju izmedju Štajnica i Čigorina, odigranu 1892. godine. Svaki šahovski potez odgovara romanseknom kretanju. Iste godine, u jednom kritičkom tekstu pod nazivom «Rekvijem za roman», italijanski pisac Alberto Moravia piše: « Mislim da je roman postao estetski i književni problem; on više nije psihološki i društveni problem. (...) To bi moglo da znači da će roman postati književna vežba više nego odraz društvenih dogadjanja. Medjutim, roman bi trebao da bude, takodje, piščeva savest, tako da će se on kretati po svojoj savesti (...) što će omogućiti široku upotrebu svih društvenih dogadjanja.»

Medjutim, istovremeno sa intelektualizacijom u pristupu naučnoj fantastici, dolazi i do uskladjivanja žanra sa novim društvenim stremljenjima. U kvartu Haight-Ashbury kalifornijskog grada San Francisca, kroz komune mladih, upravo se radja hipi kultura. Njihovo rušenje kulturnih granica, upotreba heterogenih nasledja i spontano stvaranje novih životnih pravila, povremeno progresivnih, ali povremeno i regresivnih, uticalo je i na SF autore. Roger Zelazny bio je jedan od tipičnih predstavnika američkog «novog talasa», za koga je «globalizacija» kultura predstavljala rasadnik ideja. Za razliku od Delanyja kome mitovi služe kao struktura, Zelazny ih je koristio kao sredstvo za preoblačenje starijih motiva u savremeno ruho. Medjutim, njegova erudicija i prilično doteran stil pomogli su da uprkos konvencionalnosti, njegovi romani deluju inovativno i u duhu s vremenom.

Vreme je pokazalo da svi pisci koji su trajali duže (tj. pisali zapaženje knjige u periodu od nekoliko desetina godina) su imali sposobnost preobražaja.
Zelazni je jedan od njih, od klasičnog SF-a, preko koketrianja sa fantastikom, dospeo je do kiberpanka i čak zabavnog horor romana kakav je "Noć u samotnom oktobru". Silverberg takođe. Na drugoj strani, Dileni nije pokazao tu vitalnost, čak ni Elison... Zašto pominjem baš ove pisce, pa krajem šezdesetih, među trojicom od njih (bez Silverberga) postojalo je rivalstvo oko nagrada Hugo i Nebula; nekoliko godina zaredom, polovina ovih odličja pripadala je nekom od njih, jer su bili u trendu, jer su ponudili nešto novo tada. Jedino je Zelazni uspeo da opstane i u kasnijim vremenima. Elison donekle, Dileni slabo... pisac mora da menja koncept ako hoće da istraje.

Elison nije trajao, jer je on ustanovio koncept - dosta su nas izrabljivali, sad ćemo mi da pravimo pare. Pisao je priče koje su trebale da zapanje, da zabezeknu itd, a u pitanju su bili sračunati efekti. Kako je prošlo vreme, tako je i on postao samo deo istorije.

Dileni je imao visoke književne, estetske i intelektualne ciljeve u svom pisanju, ali samo na početku. Potom je, od "Nove", bio dosadan, pretenciozan, nezgrapan i skroz nezanimljiv. "Vavilon 17" i "Ajnštajnov presek" su ostali klasici, dok su druge zaboravljene.

Silverberg mora da bude podeljen u dva dela. Smeće pisano za pare, po narudžbini, i autorski rad. On je počeo da ima stremljenja ka kvalitetnijoj naučnoj fantastici, ali je onda primetio da publika preferira zabavno djubre, pa se skoncentrisao na komercijalniji aspekt. Njegov rad preživljava, jer je u klasicističkom maniru (Klark, Asimov).

Zelazni je iz fantastike stigao u naučnu fantastiku. Vrlo obrazovan i erudita, on je gledao da nadje srednju liniju.

Izlazi da od američkog "novog talasa" najbolje izgledaju oni koji su ostali u sredini i gajili odredjeni klasicizam i tradiciju, ofarbanu trenutnim tendencijama. Oni koji su pokušali inovaciju, morali su da je napuste, a oni koji su ušli u komercijalu, bili su zaboravljeni još brže.

Društvena i ideološka previranja koja su dotakla zapadne zemlje početkom 60-ih godina, skoro da nisu imale nikakvog značenja u istočno-evropskom bloku. Bitnici i hipi pokret sa svojim preokupacijama o rušenju autoriteta, ličnim i kolektivnim slobodama, istraživanju ljudske duše i masovnoj upotrebi droga, nije se odrazilo na pisanje brojnih autora naučne fantastike, okupane soc-realističkim šablonima koji su slavili mudrost Partije. Medjutim, izlaskom romana «Solaris» (1961) poljskog autora Stanislawa Lema, naučna fantastika i svekolika književnost, bili su obogaćeni istinitim remek-delom, izuzetno visokog duhovnog i estetskog kavliteta.

U susretu sa organskim Okeanom na udaljenoj planeti, ljudi ne uspevaju da se oslobode svojih mentalnih modela. Upotrebljavajući klasičan žanrovski arsenal, Lem ne pokušava da udje u svemirsku avanturu i vanzemaljske specijalne efkete, nego zaranja u ljudsku dušu, u najintimnije ljudske odnose, u toplinu, ali i bol koje oni donose. Tako, svemir postaje ogledalo, ali ne samo trenutne autorove situacije, nego čitave ljudske rase. Lemovi protagonisti na vrlo bolan način saznaju istinu o sebi, o svojim slabostima i moćima, nalik stihu koji kaže da «čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči.» «'Solaris' je naučna slagalica (...), priča o ljudskim emocijama (...), ali takodje i parabola koja pokazuje da su antropomorfni kriterijumi i 'finalno rešenje' apsolutističke, religiozne vrste neprimenjljivi u složenim prilikama modernog čoveka – piše Darko Suvin.

Novi talas u anglo-američkoj naučnoj fantastici, nalik engleskom, pokušao je da doprinese usložavanju književnih prosedea. Pored brige o stilu koji je zadobio značaj nalik sâmoj sadržini, autori odslikavaju sopstvenu realnost, pišući o društvenim problemima, seksualnosti, lingvistici, teoriji informacija, masovnim komunikacija, post-kolonijalizmu... Medjutim, uprkos mnoštvu promena, oni su morali da se povinuju zakonitostima trgovine i da svoj rad usklade sa komercijalnom politikom izdavača. Nestanak «pulp» izdanja doveo je do nestanka «fix up» knjiga, tako da su izdavači počeli neposredno da naručuju čitave romane. Procenjujući da publika ne želi da se dosadjuje čitanjem dugih romana, izdavači su zahtevali kratke romane da bi ih bolje i brže prodali. Ovaj tržišni zahtev imao je višestruk uticaj na naučnu fantastiku 60-ih godina.

Deo pisaca je počeo da uprošćava intrigu svojih priča i na taj način ozbiljno da narušava konstrukciju svojih romana. Tipičan primerak je Philip K. Dick, čije su romaneskne struktre, zahvaljujući tržišnim zahtevima, bile okrnjene i izbačene iz ravnoteže. Istovremeno, odredjeni broj autora se odlučio da reciklira tehniku «fix up» knjiga, ali na sasvim poseban način. Oni su počeli da grade svetove kroz čitav niz romana, koji su sukcesivno istraživali odredjeni aspekt zamišljenog univerzuma. Tako je iz jednog trgovačkog zahteva izašao čitav pristup, koji će mnogo kasnije, 1993. godine, francuski pisac Laurent Genefort nazvati «knjige-univerzumi».

Za razliku od klasične naučne fantastike u kojoj je odnos sa autorovom stvarnošću bio eksplicitan ili implicitan, «knjige-univerzumi» stvaraju svetove, otvorene ili zatvorene, sa svojim pravilima koja kroz svoju složenost, potpunost i izolovanost, dobijaju status čiste metafore. Na taj način «knjiga-univerzum», nalik legendama, obradjuje stvarnost, ne više naučnim ili pseudonaučnim sredstvima, nego tipičnim sredstvima bajke. Naravno, da bi se razlikovala od tipične fantastike, ovakva knjiga ostaje u domenu racionalnog.

A ja mislio da SF pisci pišu priče u istim univerzumima odavno! Znači to je novija tvorevina... Da nema neke razlike između termina francuskog pisca, "knjige-univerzumi", i prosto istog okruženja u palp serijalima?

Ima razlike izmedju običnih serijala i knjiga-univerzuma, a one se ogledaju, pre svega u složenosti vizije autora ove druge kategorije.

»Peščana planeta« (1965) Franka Herberta odličan je primer novonastalog prosedea. Stvorivši zatvoreni sistem, autor je sebi omogućio vrlo prostrano ideološko polje. Razgranate i čvrste strukture, ovaj serijal postavlja svakog protagonistu i svaku akciju u polje složenih dogadjanja. Uprkos razradjenoj konstrukciji, Herbertovi romani iz serijala o Muad'dibu nisu dosadni, niti dogmatski. Naprotiv, pored priče, autor nudi odredjenu unutrašnju koherenciju koja je vrlo zavodljiva vizija sveta. »Knjiga-univerzum« se bitno razlikuje od običnih serijala kojima je prvenstveni cilj beskonačno eksploatisanje srodih elemenata. Na sličan način će i Ursula Le Guin sagraditi svoj »hainski ciklus« započet »Rokanonovim svetom« (1966), Larry Niven »Prsten« (1970), Stefan Wul »Noo« (1977), Brian Aldiss »Helliconia« (1980), a Dan Simmons »Hyperion« (1989).

Druga polovina 60-ih godina donosi snažno odbijanje »američkog načina života«, zasnovano delimično na odbacivanju nacističkih zakona o rasnoj segregaciji, potom na odbijanju prakse osvajačkih ratova i pokolja nedužnih naroda, slepog patriotizma, zgrtanja novca kroz liberalni kapitalizam i tradicionalnog društvenog uspeha zasnovanog na materijalnom bogatstvu. Dva profesora, Theodore Roszak i Charles Reich, obeležila su taj period svojim teorijama. Roszak, sociolog, razvija koncept "tehnokratije" kojim definiše "završnu fazu industrijskog društva 60-ih godina", društva koje masovno eksploatiše radnu snagu da bi ostvarila svoje produktivističke ciljeve. Reich, pravnik, govori o "corporate State", Americi koja nalikuje velikom preduzeću i kojom se upravlja isključivo u odnosu na ekonomske ciljeve. U takvoj Americi, zasnovanoj na tržišnim zakonima, većina gradjana postaje žrtvama društveno-političkog sistema i finansijsko-ekonomskih prioriteta.

Pokret osporavanja iznosi nove tendencije – preuzeti u ruke društvo okrenuto materijalizmu, preokrenuti ga ka ljudskosti i jednakosti, ukinuti konkurenciju i nametanje rada. Tako je 1968. godina predstavljala eksploziju, ne samo u američkom društvu, nego širom sveta. Istovremeno, u američkoj naučnoj fantastici došlo je do radikalizacije mišljenja i akcija, te su se na stranama magazina »If« i »Galaxy« sukobile generacije. »Mi, dolepotpisani, verujemo da Sjedinjene Američke Države trebaju da ostanu u Vijetnamu da bi ispunile svoju odgovornost prema narodu te zemlje – pisalo je u tekstu koji je podržavao američku agresiju Vijetnama i koga su potpisali John W. Campbell, Robert Heinlein, Frederik Brown, Jack Wiliamson, Jack Vance i još 67 autora naučne fantastike. Njihovi suparnici su otkupili prostor i objavili tekst koji je počinjao rečima: »Mi se suprostavljamo učešću Sjedinjenih Država u vijetnamskom ratu.« Tekst su potpisali Isaac Asimov, Ray Bradbury, Philip K. Dick, Harry Harrison, Fritz Leiber, Robert Silverberg, Samuel Delany, Thomas Dish, Ursula Le Guin, Alexei Pansin i još 72 pisca. Peticiju nije mogao da potpiše Joe Haldeman, jer se u tom trenutku nalazio na vijetnamskom ratištu. Sedam godina kasnije, on će objaviti antiratni SF roman »Večni rat« (1975) u kome se Zemljani u besmislenom i krvavom ratu sukobljavaju sa vanzemaljcima, dok Zemlja mirno stari.

(Joe Haldeman je, ako se ne varam, bio gost Laze Komarčića sredinom 80-ih godina i govorio je o svom čuvenom romanu.)

Ne varaš se.

Corneliuse odusevljavas me ovim postovima.
Samo nastavi tako!
Lepo je da takve velicine SF pisaca zele jedan bolji svet.. a ne kao neki pisci koji velicaju rat u Iraku, intervencije na ovim prostorima i slicno.

Zaista je simpatično čitati ove Kornelijusove oglede o ogledalu.

Quote from: "tiha voda"
Lepo je da takve velicine SF pisaca zele jedan bolji svet.. a ne kao neki pisci koji velicaju rat u Iraku, intervencije na ovim prostorima i slicno.

Hm? Nisam siguran da mogu govoriti u bilo čije ime, ali kladim se da su i ovi pisci poput Kempbela, Hajnlajna ili Ejn Rand na umu imali bolji svet kada su potpisivali bilo kakve peticije ili podržavali američki intervencionizam. Sa tim se hoćemo ili nećemo složiti... Kao da je baš taj bolji svet problem, jer svaki od tih boljih svetova kao da vapi za raznim brutalnim intervencijama, spoljnim ili unutarnjim...

Hvala, braćo. Drži, tata.

S obzirom na informisanost raje u SAD nije ni čudo da su se tada tako podelili. Teško je ostati ravnodušan kad na stadionu sa 65.000 gledalaca himnu peva (pevaju je uvek i svuda) jedna od čierlidersica koja je sa drugaricama bila u Iraku i Avganistanu da podrže svoje "koji tamo brane Ameriku". I meni je došlo da pustim suzu.

Tako su i pisci u to vreme videli da svet nikako da bude bolji, pa su mislili i ovako i onako. I danas je tako.

Quote from: "Dry-Na-Nord"kladim se da su i ovi pisci poput Kempbela, Hajnlajna ili Ejn Rand na umu imali bolji svet kada su potpisivali bilo kakve peticije ili podržavali američki intervencionizam.

Jedini je problem što su su izvršili instrumentalizaciju živih ljudi u jednoj regiji i rekli - da ga jebemo, pored tih komunističkih krvoločnih vojnika, moraćemo napalmom da spalimo i stotinak hiljada dece i žena, ali sve je to za lepša svitanja...

Svaki ubica se odluči da instrumentalizuje žrtvu, da joj oduzme ljudskost, a potom može da je rokne bez i malo griže savesti. To ne može da bude bolji svet u duši normalnog čoveka, nego samo u duši psihički pomerene osobe.

Čirlidersice su tu kao šećer na piluli, da lakše klizne niz grlo, pa ti dodje, što reče Scallop, da zaplačeš što sa njima nisi išao u Avganistan ili bar na obližnju plažu gde bi joj kremom za sunce namazao gola ledja... argh, opet sam izgubio nit... idi, bre, Scallope, sa tim čirlidersicama!  

Corneliuse, vrati se SF-u, mani se cirlidersica..
One cete samo na blud navesti..  

Quote from: "Cornelius"Svaki ubica se odluči da instrumentalizuje žrtvu, da joj oduzme ljudskost, a potom može da je rokne bez i malo griže savesti. To ne može da bude bolji svet u duši normalnog čoveka, nego samo u duši psihički pomerene osobe

Ljudi tu instrumentalizaciju ne rade svesno, to nam je urođeno. Rođeni smo sa jednim glavnim ciljem, da zadovoljimo samo sebe. Potrebno je vreme, i povoljno okruženje, da se naučimo da odlažemo zadovoljštinu. Ako okruženje (klima u društvu) promeni stav, menjamo ga i mi, što može da vodi u opšte ludilo. Problem je što mi percepciju društvene klime dobijamo od medija, koji sliku prikazuju kroz sopstvene prizme i kriva ogledala.

Zaključak je da smo svi mi podložni porivima, a razlika između manijaka i "normalne osobe" je samo u visini praga.

Quote from: "mac"Zaključak je da smo svi mi podložni porivima, a razlika između manijaka i "normalne osobe" je samo u visini praga.

S tim što manijaci vole da budu na pragu.

Quote from: "mac"
Zaključak je da smo svi mi podložni porivima, a razlika između manijaka i "normalne osobe" je samo u visini praga.

Upravo to. Otac Vasilije, monah, Nemac poreklom koji je postao pravoslavac u srpskom manastiru, jednom prilikom nam je govorio o bogotražiteljskom putu. Naglasivši da taj put nije lak, on je rekao da, prvo, treba misliti na dobra dela, da ti to postane blisko. Potom, sasvim prirodno, čovek počne i da čini po neko dobro delo, jer se privikao na misao, itd. Znači, u pitanju je prag, ali sve zavisi da li hoćemo da se popenjemo na prag, što reče brat Scallop, ili hoćemo da odemo na drugu stranu. U pitanju je slobodna volja svake osobe da izabere svoj put.

Što reče tiha voda, da se manem čirlidersica i ostalih guzića, pa da se vratim na SF koji se pisao 68 i 69. Mada, opet, ko o čemu... Postoji ona čuvena pesma koju je 1968. godine napisao Serge Gainsbourg - "69 Année érotique" i pevao je sa Jane. To je, samo po sebi, bilo subverzivno, jer se, do tada, niko nije usudjivao da peva o buko-genitalnoj poziciji "69". Bilo je toga i u naučnoj fantastici:

Sileverbergova reakcija na stari američki društveno-politički sistem bio je njegov »fix-up« roman »Noćna krila« (1969) u kome je zaplet postavio u neofeudalni sistem kojim su vladale profesionalne korporacije i gilde. Zelazny (»Gospodar svetlosti«, 1968) upotrebljava hipi panteon popularnih božanstava hindu relegije i piše o svetu kojim dominira grupa tehnološki doteranih super-ljudi. Medjutim, jedan anarhista liberalnih nazora ruši vladavinu moćnika. Dishov «Logor koncentracije» (1967) jedva da je naučno fantastičnim pomakom pokrio kritiku autorove stvarnosti, prikazujući dramu jednog pesnika zatvorenog u posebnu bolnicu gde su vlasti na ljudima eksperimentisali sa podizanjem ljudske inteligencije. Zamorci zaista postaju inteligentniji, ali umiru od posledica tretmana. Nasilno menjanje ljudske svesti izgleda kao da donosi progres, medjutim, u stvarnosti, ono donosi smrt, kaže ova knjiga.

Pored autora koji su kroz puno umetničke suptinosti ukazivali na promašaje svog vremena, pojavili su se i oni čiji su se subverzivni stavovi nalazili ispod pojasa. Norman Spinrad  je svojim romanom «Bug Jack Barron» (1968) napravio ogroman skandal zbog upotrebe psovki i oštre kritike američkog korporativnog i političkog sistema zasnovanog na korupciji. Inače, psovke, do tada zabranjivane u štampanom materijalu porodične Amerike, dobijaju značaj društveno-političkog oružja. U čuvenoj zbirci naučnofantastičnih priča, nazvanoj «Dangerous Visions» (1967), pod upravom dežurnog provokatora Harlana Ellisona, Farmer piše u svojoj priči: «Kada bi Jules Verne zaista mogao da vidi budućnost, recimo 1966, on bi se usrao u gaće.» Naslovi iz zbirke su još rečitiji: «Kako sam jebao u dupe Ujka Sama i druge privatne ejakulacije», «Kara koja se dizala naopako»...

Izgleda da sam ti dao dobar "šlagvort".

Quote from: "scallop"Izgleda da sam ti dao dobar "šlagvort".

Efekat šezdesetosmaškog osporavanja autoriteta i rušenja sistema naišao je na odziv autora i u drugim zemljama. Ruski pisci Arkadij i Boris Strugacki, objavili su roman «Puž golać na urvini» (1968) koji je zanimljivom strukturom dveju uporednih priča ukazao na sukob čoveka sa svojim okruženjem i potragu za drugačijim životom. Francuski pisac André Ruellan, pod pseudonimom Kurt Steiner, napisao «Les enfants de l'Histoire» (1968) distopijski prikaz potrošačkog društva u kome su se Deca, Ljudi Prirode i Mozgovi podigli protiv starijih. Michael Moorcock, engleski autor «novog talasa», stvara lik Jerryja Corneliusa u romanu «The Final Programme» (1965-1968). Jerry je bogat, dosadjuje se, i zato pije, drogira se, zavodi, ubija i nalikuje parodiji Jamesa Bonda. Tako Moorcock, sâmim romanom, potcrtava dosadu, prazninu i snobizam koja ne prožima samo njegovog junaka, nego čitavo društvo koje ga okružuje. Prava pop zvezda, ikonoklastičan, ali i pozitivan, Jerry Cornelius, živeći u svetu izmedju «Zakona i Haosa», počeo je samostalno da se javlja u romanima i stripovima drugih autora. «Stand on Zanzibar» (1968) Johna Brunnera, uprkos svojoj običnosti i relativnoj izveštačenosti, predstavlja izuzetno važnu knjigu. Autor je, nadahnut tehnikom Dos Passosa, budućnost prikazao u narativnom diskontinuitetu, šetajući se kroz banalnosti zapisa i opisa zamišljenog sveta budućnosti. U pitanju je oštra kritika američkog društva, ojačana sâmim autorovim oslanjanjem na američko duhovno nasledje.

«Glas gospodara» (1968), roman poljskog pisca Stanislawa Lema, postavlja pitanje komunikacija medju ljudima, a sličnom tematikom se bavi i »Leva ruka tame« (1969) četvrta knjiga iz hainskog ciklusa Ursule Le Guin. Ona razmatra pitanje rase, dualiteta ljudskog identiteta i seksualnosti, kao i (ne)mogućnosti komunikacije medju ljudima. Ovo delo, izuzetne književne i duhovne vrednosti, nosi u sebi složenost modernog romana, koje se ogledaju u oštrini Le Guinove introspekcije, u psihološkoj profinjenosti i posebnosti percepcije. Darko Suvin kaže da snaga i važnost Le Guinovog stvaralaštva obitavaju u »potrazi i skiciranju novih, kolektivnih sistema, ne više otudjenih ljudskih odnosa, koji se radjaju iz apsolutne potrebe za prevazilaženjem netolerantnih etičkih, kosmičkih, političkih i fizičkih otudjenja.« Naravno, svi kritičari ne dele ovakvo mišljenje o velikoj američkoj spisateljici. »Za mene se romani Ursule K. Le Guin dele u dve kategorije, loši i još gori – napisao je o njenom radu poznati francuski teoretičar Jacques Sadoul, objašnjavajući da su njene knjige dosadne i nečitljive.

Iste godine iz štampe izlazi i kontroverzni Dickov roman «Ubik» (1969) čija je tema psihodeličan svet u degradaciji, nastanjen ljudima u poluživotu. Stanislaw Lem smatra da je Dickov svet načinjen od prikrivenog nesklada, koji se ne prikazuje u početnim scenama romana. Radnja se odvija bez žurbe i sa mirnim razlaganjem činjenica, tek toliko da bi destruktivno upadanje narušavajućeg faktora bilo efikasno.

Inače, Dickov izmanipulisani svet nije prorokovanje, niti stvaranje mogućeg sveta, kako su neki pokušali da ga shvate. U pitanju je autorov lični strah pred sopstvenim vremenom i njegova reakcija iskazana je u zaustavljanju procesa i pokušaju da se čitav svet vrati u stanje haosa. U jednoj Borgesovoj priči postoji alegorija simulacije u obliku geografske karte u razmeri 1:1. U Dickovom «Ubiku», ima se osećaj da njegova «geografska karta» dolazi znatno pre sâme teritorije. Tako stvarnost, protumačena na baudrillardovski način, dobija izgled tragova koji se mestimično probijaju. Razlika izmedju Dickove stvarnosti i simulacije više ne postoji, dovodeći u pitanje istine i laži, stvarno i izmišljeno.

«Medjutim, nikakva objašnjenja neće objasniti ovaj roman, o kome se moje mišljenje fundamentalno razlikuje od onoga, što mi se čini, kao jednostrana hvala Lema i Fittinga. Bez sumnje, kako oni ubedljivo ukazuju, 'Ubik' je herojski napor velike snage, posebno u opisivanju silaska, raspadanja i senilnosti, invazije entropije u život i svest – piše Darko Suvin u svom eseju o Dickovom stvaralaštvu, osporavajući mišljenje da «Ubik» ima novu formu, nego je, više, nihilistički kolaps u starije oblike SF melodrame. Upotreba droga i opšti ambijent kontra-kulture 60-ih godina samo je pomogao Dicku da kroz kič ekvivalente anti-entropijske energije oličene u nauci, trgovini i religiji, zamisli dekonstrukciju buržoaske racionalnosti.

Godina izlaska «Ubika» zaokružuje se izlaskom Aldissovog eksperimentalnog romana «Barefoot in the head» (1969). Tema je «the day after», ali ovog puta, posle psihodeličnog rata u kome su na velike gradove bile bacane LSD bombe. Tako je, već izgubljen svet, uplovio u planetarni trip. Razaranje buržoaske realnosti kroz «sex & drugs & rock'n roll» bilo je na vrhuncu kada su američki konzervativci, zabrinuti najezdom mladih željnih promena, izabrali za predsednika Richarda Nixona. Advokat i čvrstorukaš, on je, u zajednici sa fašistoidnim J. Edgarom Hooverom, direktorom FBI-a od 1924. do 1972. godine, odmah krenuo u odmazdu protiv buntovnih studenata i njihovih profesora. Philip K. Dick, paranoičan po prirodi, 1972. godine, u strahu od Nixonove administracije, napustio je SAD i nastanio se u Vankuveru, pre svega, u jednom centru za lečenje narkomana.

Neposredno pred Dickov beg iz Amerike umro je John Campbell, iza koga je ostalo kontroverzno nasledje. Jedni su ga hvalili iznoseći njegov doprinos razvoju naučne fantastike, drugi su ga kudili zbog sužavanja polja autorskog istraživanja u naučnoj fantastici, dok su treći zamerali njegovu mržnju prema crncima i mačizam. Da je Campbell bio predstavnik «starog sveta» potvrdile su promene u autorskom pristupu, pojava crnaca na polju naučne fantastike i sve veće prisustvo žena spistaljica. Pored «futurijanke» Judith Merril i već proslavljene Ursule Le Guin, pojavile su se Pamela Sargent, Joanna Russ, James Tipttree Jr, Vonda McIntyre, Joan Vinge, Tanith Lee... Na smom početku 60-ih godina, Alfred Bester se upitao da li «jedna žena može da napiše zaista ubedljiv akcioni roman». Odgovor je stigao vrlo brzo kada je 1970. godine Le Guinova dobila nagradu «Hugo» za najbolji roman, a potom su nagrade sve češće bivale dodeljivane spisateljicama. Oslobadjanje žena autora naučne fantastike je došlo u paketu sa opštim oslobadjanjem žena od muško-napoleonskog vidjenja sveta u kome je žena večita maloletnica o kojoj se prvo stara njen otac, a potom njen muž.

Sećam se filma "Barefoot in the Park" sa Robertom Redfordom i Džejn Fondom. Nema nikakve veze sa Oldisom, ali jeste u pitanju "nastupajuća mladost". Izgleda da ti je i duh slobodan, ako su ti slobodna stopala.

Barefoot in Baltimore - pesma.
Barefoot in Tokyo - izlozba obuce.
Barefoot in the sand - album muzika.
Barefoot In Beverley Hills - album muzika.
Barefoot in Paris - knjiga kuvar francuske kuhinje.
Barefoot In January - pesma.
Barefoot in Athens - film.

Tokom buntovničkih 60-ih godina, u književnosti nije samo ojačao feministički pokret, nego i antiratni. Već je francuski autor François Bordes, stručnjak za praistoriju, u svom romanu "Ce monde est notre" (1962), napisanom pod pseudonimom Francis Carsac, prebacio u svemir alžirski rat i borbu protiv francuskih kolonizatora. Romanom »Klanica 5« (1969), Kurt Vonnegut je, nadahnut sećanjima na mahnito savezničko bombardovanje Drezdena 1945. godine, ukazao da je ratno ludilo besmisleno nezavisno od toga ko koga ubija i zašto. Vijetnamski rat, ali i mnogobrojni antikolonijalistički ratovi i sukobi učinili su da, za razliku od prethodnih generacija, pisci naučne fantastike postave Zemljane u ulogu zavojevača i kolonizatora vanzemaljskih civilizacija. Pripovetka »Death and Designation among the Asadi« (1973) američkog autora Michaela Bishopa, unela je otežavajući element rasizma, pitanje ljudskog identiteta i ljudske jednakosti. Roman Ursule Le Guin »The Word for World is Forest« (1972), efikasan je pamflet  protiv kolonijalizma i rasizma i nastavlja potragu započetu u romanu »Leva ruka tame« (1969) u kojem složena antropološka studija služi kao potka drami jednog zemaljskog izaslanika medju čudnom civilizacijom dvopolnih antropomorfnih bića.

Dvopolnost i bezpolnost takodje je u srcu Silverbergovog roman »Son of Man« (1971) u kome glavni junak istražuje seksualnost na raznovrsne načine. »Crash« (1973) J. G. Ballarda takodje istražuje seksualnost, ali na poseban način. U osnovi njegovog romana nalazi se nasilno industrijsko društvo koje neprekidno ubija i ranjava milione ljudi. Da bi što bolje ukazao na otudjenje, on upotrebljava seks, fetišizam i mazohizam, oličene u automobilskim nesrećama prilikom kojih putnici doživljavaju orgazam. »Upotrebio sam vozila ne samo kao seksualnu metaforu, nego i kao globalnu sliku života ljudi u današnjem vremenu – objasnio je svoj pristup poznati engleski pisac.

Moglo bi se reći da je ovaj Ballardov roman, na odredjeni način, i neka vrsta kraja najuspešnijeg perioda naučne fantastike. Ukazujući na kataklizmu, ali ne udaljenu, nego blisku, skoro tu medju nama, Ballard ukida granicu izmedju stvarnosti i književne fikcije. »Mi živimo unutar jednog ogromnog romana. Autoru postaje sve manje potrebno da svom delu dâ fiktivni sadržaj. Fikcija je već medju nama. Rad romansijera postaje stvaranje realnosti.«

Početak 70-ih godina bio je kraj društveno-političkih razmišljanja autora naučne fantastike, započetih neposredno po završetku II Svetskog rata. Entropija, bliska budućnost čovečanstva i distopija bili su najvažniji činioci dubokog pesimizma koji je prožimao angažovane autore naučne fantastike. Njihova poruka je bila da je čovek sâm sebi najveći neprijatelj. Velika energetska kriza samo je ojačala osećaj nesigurnosti i crnila. Vrlo je zanimljiva činjenica da su se i naučno fantastični filmovi u periodu od 1968. do 1975. godine, bavile sličnom problematikom kao i književnost. Put je otvorila Kubrikova »Odiseja«, a nastavio je Lucas sa svojim filmom »THX 138«, potom »Zardoz« Johna Boormana, »Punishment Park« Petera Watkinsa, »Paklena pomorandža« već pominjanog Kubrika, »Rollerball« Normana Jewisona, »Tihi beg«, »Zeleni sojlent«... Medjutim, sredinom 70-ih godina, naučna fantastika, književna i filmska, ulazi u vulgarizaciju i mondijalizaciju.

Istovremeno, u Americi, najvažnijem okruženju za naučno fantastičnu književnost, uprkos konzervativnom pristupu Richarda Nixona (1969-1974) i njegovog naslednika Geralda Forda (1974-1977), američko društvo pokazivalo je sve veće znake slobode. Tako je za predsednika izabran Jimmy Carter (1977-1981), odgajivač kikirikija i političar bez iskustva. Vodjen »zdravim razumom«, Carter pokušava da unese još više slobode u američko društvo. Uplašeni konzervativci odmah organizuju »Team B«, grupu koja se bavila ideološkim i propagandnim radom. Zahvaljujući Carterovom neiskustvu, deregulaciji ekonomije i propagandnom ratu konzervativaca, na čelo Amerike je došao Ronald Reagan (1981-1989), bivši holivudski glumac, čvrstorukaš i glasnogovornik najkrupnijeg kapitala. Na zahtev najbogatijih Amerikanaca, on je američku ekonomiju oslobodio svih pravila, te je posredno pripremio uslove za prošlogodišnji ekonomski kolaps.

U zemljama kontinentalne Evrope, u kojima je naučna fantastika imala marginalnu ulogu, kako u stvaralaštvu, tako i u izdavaštvu, većina autora je kopirala svoje anglo-američke kolege. Manji broj je imao autentičan izraz koji se razlikovao od imitiranja tudjeg stvaralaštva. Verovatno najvažniji autor ove manjine bio je veliki poljski pisac Stanislaw Lem, potom ruski autori Arkadij i Boris Strugacki, kao i jedna grupa francuskih autora na čijem čelu se nalazio Michel Jeury.

Lemova knjiga »Kongres futurologije« (1971) na scenu postavlja Ijona Tichog i kroz njegove avanture daje satiričan prikaz utopijske budućnosti koja je najobičnija iluzija i prevara. "Piknik kraj puta" (1972), roman braće Strugacki kritika je racionalnog društva u vremenu bez vere i morala. Njihov roman o nadi i strahu, ukazuju na ljudsku nesavršenost, želju da se ovlada znanjem na brzinu, a posebno na ljudsko neznanje i nedostatak skromnosti. U romanu »Neodredjeno vreme« (1973) Michela Jeuryja, pod uticajem »hronolitičke droge«, sadašnjost, prošlost i budućnost se prepliću, a junak ide iz jednog tela u drugo. Jeuryjev svet je pod upravom multinacionala, a odlikuje ga strah, zabrinutost i sumnja. Tokom 70-ih godina, Jeury, intelektualac »par excellence« koji je u više navrata morao da postane poljoprivrednik da bi preživeo, gradi svet u kome je izražena dezorijentacija, individualizam, iskrivljena percepcija stvarnosti, psihotropna sredstva i totalitarni sistemi. Njegova naracija, nalik Novom romanu, odslikava diskontinuitet vremenske strukture u svetu gde je stvarnost maglovita, nasečena i repetitivna. U isto vreme, Philippe Curval u svom romanu »Čovek naopako« (1974) eksperimentiše ne samo sa književnom formom, nego i sa nadrealističkim pristupom.

Druga polovina 70-ih godina predstavljala je za naučnu fantastiku prekretnicu, po snazi, jednaku onoj koja se dogodila po završetku II svetskog rata. Razlika je bila u pravcu kretanja. Posleratna promena uzdigla je naučnu fantastiku na mnogo viši nivo od prethodnog, dok su dogadjaji iz druge polovine 70-ih, vratili naučnu fantastiku na predratni nivo. Za tu regresiju odgovorna su dvoje izuzetnih sineasta – George Lucas i Steven Spielberg. Lucasov film »Ratovi zvezda« (1977) uzeo je kao osnovu predratnu »pulp« naučnu fantastiku i poratni američki strip. Šematizirana tema borbe Dobra i Zla svedena na junaka bez mane, odvratnog negativca, slatku princezu, simpatičnu barabu i mnoštvo živopisnih vanzemaljaca. Bez ikakve sumnje, »Ratovi zvezda« je film koji smo, manje ili više, svesno, svi oduvek priželjkivali i iščekivali. Čuveni element gernsbekovske i kembelijanske naučne fantastike, »the sense of wonder«, više nije morao da se zamišlja, nego je defilovao pred našim široko otvorenim očima i ustima.

Drugi važan dogadjaj desio se iste godine. Spielbergov film »Bliski susreti treće vrste« (1977) ispričao nam je priču koja se završila mnogo srećnije nego čuvena misterija iz 1947. godine, nazvana »The Roswell Incident«. Pametni i dobronamerni vanzemaljci srećno su sleteli na zemlju i bili su toplo prihvaćeni. Od trenutka kada su ova dva filma zadovoljila potrebe za avanturama, čudesima, emocijama i lakom zabavom više stotina miliona potrošača naše planete, na scenu su izašli finansijeri i mašina se stavila u pogon. Zavodljivost i atraktivnost pokretne slike bila je umnožena novim tehnološkim dostignućima specijalnih efekata i ojačana tek stvorenom tehnologijom video-kaseta. Pasivnost koju ekran nudi gledaocu, nadvladala je aktivnost koju književnost iziskuje od čitaoca.

Velike filmske zarade i planetarna slava reditelja, pomutile su motivacije i piscima naučne fantastike, te su se mnogi okrenuli ka industriji zabave. Tiraži su »zamenili« književni kvalitet o čemu nam svedoči jedan Lemov esej s kraja 70-ih godina, u kome on navodi Asimovljeve reči upućene mladom kritičaru koji je poznatog americkog pisca okarakterisao kao prevazidjenog, a dobri Doktor je odmah naveo visoke tiraže svojih knjiga u zadnje dve godine. Lem je, potom, nastavio razmišljanje o trivijalnoj literaturi, u koju svrstava i Asimova, i ukazao da po takvom aršinu Dostojevski ne bi stigao do kolena Agate Kristi. U isto vreme, Jacques Sadoul, francuski pisac, kritičar i teoretičar, primetio je zabrinjavajuću činjenicu da su se Asimov, Clarke i Herbert prvi put pojavili na listi bestselera (sve romaneskne kategorije zajedno), ali ne zbog visokih književnih kvaliteta njihove proze. U pitanju su bili nastavci proslavljenih romana objavljenih pre više decenija. Takodje, on je izrazio bojazan da se mladi autori jednostavnu ne povedu primerom svojih starijih i uspešnijih kolega i da nikada ne potraže manje oprobane puteve, opasnije ali i uzbudljivije ne samo za autora, nego i za čitaoca.

Naravno, odredjeni broj pisaca nije se poveo za trgovačkim principima koji su počeli da ovladavaju naučnom fantastikom. »A scanner darkly« (1977) Philipa K. Dicka je sarkastična priča o novostvorenoj drogi koja u potpunosti uništava identitet osobe. Iako se roman nalazi na sâmoj ivici naučne fantastike, on po svojoj sirovoj snazi zaslužuje veliku pažnju. »Kapija« (1977) Frederika Pohla kombinuje klasičnu naučnu fantastiku sa stilskim i tematskim zahtevima Novog talasa, dok se »The Ophiuchi hotline« (1977) Johna Varleya i »Enderova igra« (1977) Orsona Scotta Carda upisuju u novi neoklasicizam u kome se stare priče preoblače u psihološko i kompjutersko ruho, sve prisutnije u svakodnevnom životu. »Guja sna« (1978) roman mlade spisateljice Vonde McIntyre se zasniva na biološkim naukama, feminizmu i altruizmu. Inače, ova odlična knjiga se prodala u malom tiražu, a spisateljica se proslavila tek svojim scenarističkim radom za holivudsku mašineriju. Decenija se završava romanom »Timescape« (1980) Gregoryja Benforda, pisca i profesora fizike na kalifornijskom univerzitetu. Upotrebivši teoriju o tahjonima, on stvara priču u čijoj osnovi se nalazi put kroz vreme. Medjutim, najlepši deo njegove knjige je posvećen životu i radu naučnika i istraživača, njihovom entuzijazmu, strastima, podmuklostima i rivalstvu.

Kompjuterizacija poslovanja, početkom 80-ih godina, učinila je da su knjižari počeli da obraćaju sve veću pažnju na stanje stokova. Autori koji se nisu prodavali bivali su uklanjani sa rafova, a izdavači su im štampali knjige u manjim tiražima. Shodno ekonomskim pravilima uspostavljenim reganizmom i tačerizmom, da bi preživeli na tržištu, autori su pisali samo ono što je odmah moglo da se proda (ali i da se odmah zaboravi). Najkraće opisano, naučna fantastika je postala »glatka«. Nikakav politički protest, nikakvo društveno traženje, nikakve duhovne težnje. Nove generacije su tražile akciju, emocije i neutralnost.

Nova američka adminstracija, predvodjena bivšim glumcem Ronaldom Reaganom, odlučila je da u potpunosti obračuna sa komunizmom. Nevidjene anti-sovjetske kampanje su krenule u svim domenima američkog života. Nalik poratnom periodu polufašističkog makartizma, ideološki rat je zahvatio film i književnost. U novoj Americi u kojoj jači do najgrublje granice eksploatišu slabije, pojavljuje se klasa »working poors«, zaposlenih ljudi toliko slabo plaćenih, da ne mogu sebi da plate stan, nego žive u kamp-prikolicama ili na ulici. Istovremeno, nasuprot novoj američkoj bedi, radjaju se nove potrebe za sve većom upotrebom vrlo sofisticiranih kompjuterskih sistema u svim domenima ekonomije i industrije. Novo tehnološko čudo zvano ARPANET počelo je da se upotrebljava u širim okvirima, strelovito idući ka onome što mi znamo kao Internet.

Široka publika bila je spremna za virtuelni svet i on je došao kroz kratku priču Brucea Bethkea pod naslovom »Cyberpunk« (1980). Drugi važan korak u nastajanju ovog pokreta bila je pripovetka Williama Gibsona »Johny Mnemonic« (1981), pričao o hakerima sa implantima u glavi, mikro tvrdim pločama na kojima klijenti pohranjuju podatke. Vanknjiževni element koji je uticao na radjanje cyberpunka bio je »Blade Runner« (1982), film engleskog reditelja Ridleya Scotta, uradjen po motivima Dickovog romana »Sanjaju li androidi električne ovce« i vizuelno nadahnut svetovima francuskih strip autora okupljenih oko legendarne revije »Metal hurlant«. Te iste godine, umro je Philip K. Dick, bolestan od psihičkih poremećaja i iscrpljen od preterane upotrebe droga, alkohola i lekova.

Prvo pravo delo cyberpunka nastalo je iz pera Williama Gibsona, Amerikanca koji je emigrirao 1967. godine u Kanadu da bi izbegao mobilizaciju i odlazak na vijetnamski front. »Neuromancer« (1984) se pojavio bez velike pompe, a potom je postao planetarni hit sa više od 6 miliona prodatih primeraka. »Cyberpunkovci su verovatno prva generacija autora SF-a koja je odrasla, ne samo u odredjenoj književnoj tradiciji naučne fantastike, nego i u istinski naučno fantastičnom svetu – objasnio je Bruce Sterling, pisac i port-parol pokreta. Gibsonov prvi roman, kao i dva naredna (Count Zero, 1986; Mona Lisa Overdrive, 1988) privremeno su vraćali ogledalo naučne fantastike na stvarnost koja je okruživala pisca. Njegova vizija sveta je dehumanizovana, ljudi su podeljeni na lovce i žrtve, ljudsko telo je orudje za rad i zadovoljstvo, a stvari se dogadjaju u nano-tehnološkim razmerama.

Gibsonovo stvaralaštvo odlikovalo se korišćenjem narativnih tehnika svojstvenih kriminalističkim romanima, erudicijom autora, odredjenom estetikom i pokušajem da se razume naša svakodnevnica (urbanizam, ekologija, ekonomija, veštačka inteligencija, informacija...). Crna vizija sveta nasledjena od Novog talasa, produbljena je cinizmom reganizma i tačerizma. Gibsonovi i ostali cyberpunk protagonisti nemaju u sebi ničeg revolucionarnog, nego pokušavaju samo da prežive u tržišnom hiper-liberalizmu. Verovatno najveći domet cyberpunka bio je mikro-tehnološka i nano-tehnološka estetika koja je prikazana kao novi pravac ljudske evolucije i kao veliko pitanje šta će tada ostati od sâmog čoveka.

Posledica divljeg kapitalizma, ekonomske krize s kraja 80-ih godina, sve veće nezaposlenosti i ubrzane mondijalizacije, dovele su na scenu novi pravac u načno fantastičnoj književnosti. »Steampunk«, uhronija ili alternativna istorija, dobija magičan značaj u stvaranju novog i boljeg sveta. Vrativši se u 19. vek i uništivši sve što je kasnije dovelo do nama poznate društvene, političke, ekonomske i ideološke revolucije, autori na scenu stavljaju buntovne junake koji se suprostavljaju protivnicima, ne samo snagom i hrabrošću, nego i naukom, a kada treba i magijom (The Anubis Gates, Tim Powers, 1983; Homunculus, James Blaylock, 1986; Infernal Devices, K. W. Jeter, 1987). Protagonisti, ponekad regrutovani u knjigama istorije, ali i u proznim delima, upotrebljavaju anahrone mašine i čudnovato oružje koje, za razliku od sveprisutne minijaturizacije sajberpanka, obično izgledaju gigantski i anahrono. U neku ruku, autori su pokušali da pokažu kako bi svet izgledao da je budućnost stigla ranije.

Tako je naučna fantastika je prestala da gleda ka mogućoj i virtuelnoj budućnosti, i okrenula se ka magijskoj prošlosti. Ljudi su u potrazi za sopstvenim identitetom i za duhovnim vrednostima, ali, shodno vremenu, na što lakši, brži i zabavniji način. Želja za naukovanjem i otkrivanjem novog, zamenjena je potragom za »prikrivenim« stranama ljudi i dogadjaja. Uporedo sa ovom strujom, javljaju se i sve ostale kojima je »punk« mogao da posluži kao sufiks: stone (kameno doba), sandal (antička epoha), middle (Srednji vek), clock (Renesansa), diesel (30-e godine)... Ogledalo naučne fantastike na taj način je pokazalo u kojoj meri su se potrebe društva s kraja 20. veka svele na šuplju zabavu.

Krajem 80-ih godina, prosudivši da me savremena naučna fantastika više ne zadovoljava na književnom, duhovnom, društvenom i estetskom nivou, prestao sam da je pratim. Zato ću ovde zaustaviti moja razmišljanja o naučnoj fantastici kao ogledalu piščeve i naše stvarnosti. Možda bi razmišljanja mogli da nastave oni čitaoci kojima je bliska naučnofantastična književnost pisana tokom poslednje decenije 20. veka.

gunđ  

gunđ x 2

... ×3

Quote from: "Cornelius"Možda bi razmišljanja mogli da nastave oni čitaoci kojima je bliska naučnofantastična književnost pisana tokom poslednje decenije 20. veka.

Ima li ga takav delija? Oćem još!

Ćuj, ćuj, kol'ko ovđeka imade gunđ-jadnika kojekakvih...

... pa, sitorani nijedni, svako od vas mož' biti bar 'voliki delija...

... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...

... al' baš nemate ni mrvu ambicije ka kritićarskoj i teoreckoj slavi, a, a, nejaćadi nijedna ???  

pigmejci jedni intelektualni...  

Quote from: "Đehouva"... pa, sitorani nijedni, svako od vas mož' biti bar 'voliki delija...
... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...
pigmejci jedni intelektualni...

ti ko da ne znaš da je domaća SF teorija oduvek kuburila sa ozbiljnim teoretičarima, i da su ovi fragmenti opštih mesta kornelijusa agripe najviše i najdublje što je neko iz SF obora zadugo vremena unazad pokušao!

Quote from: "Đehouva"
... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...

... al' baš nemate ni mrvu ambicije ka kritićarskoj i teoreckoj slavi, a, a, nejaćadi nijedna ???  

pigmejci jedni intelektualni...  

Nema ambicije, samo želje da se na tacni dobije.

na tacni, i sažvakano.
dajđest.

to sve preživar do preživara.

Cornelius je poznat kao polumaratonac. Toliko za sada. Kad istrči maraton 18 aprila ima da ga nastavi.