ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ovakva tema ne postoji, zar ne? Mislim, ima Soul Calibur IV al ovako je preglednije.

Ovom prilikom bih istakao kreativni Mirror's Edge koji uprkos traljavoj priči uspeva da ponudi lepu zabavu kroz parkour. Zamerio bih na nepotrebnim FPS sekvencama - ok je što pucaju na Fejt, nego ne mora i ona to da radi. Takođe, prvi prelazak očigledno nije toliko efektan jer ne znaš gde ideš. Super stvar je otključavanje i pojedinačnih mapa i njihovo prelaženje. Hoće neko da postuje svoja najbolja vremena?  

Takođe bih voleo još poteza. Prvo lice je stvarno interesantan izbor perspektive, i mogu reći da mi blještavi grad uopšte nije smetao, i da su zatvoreni koridori uglavnom nepotrebni. Definitivno nebrušen dragulj i može se dosta toga popraviti, prvenstveno u smislu igračeve slobode. Sistem čekpointsa podržavam.

Tek krajem decembra odigrao sam HL2 + epizode i želeo bih da najpre kažem Harvesteru da sam igrao na hard ali da sam nakon prva dva ganšipa spuštao na easy čim vidim iste; a onda vraćao na hard. To znači da sam prešao na hard, zar ne? Takođe bih poručio Mehu da pravi igrači uvek pomeraju skalu težine ka tvrdom i ne žale se kasnije kako je igra laka. Što HL2 i epizode nažalost jeste.

Nezavisno od toga, igra je nešto lošija nego što sam očekivao, a očekivao sam dosta. S jedne strane, klasični Kombajni su super, zajedno sa robotima/insektima od kojih hanter krade šou. No, veoma mi je zasmetalo što su neke jako dobre mape, na primer zatvor pokvarene time što ja samo pozivam staršip trupers bube, koje nisu loše (dizajn je super, sem onih velikih buba što se povremeno pojave) u određenim delovima kada se branim od njih, al ne valja kada one rade sav posao. Citadela je isto traljava jer se išlo na spektakl, fino je imati nabudženi gravity gun ali ne tako da se njegovim korišćenjem urniše kraj kao već pomenuti zatvor, maltene se pretvara u nekakav mod, a i ono sumanuto silaženje u lair onih larvi na početku epizode 2.

Dizajn likova, tj teksture, lica itd je preskroman, u epizodi dva su se šatro potrudili sa narandžastim aplikacijama...likovi ok, npr Alyx ne iritira. Ono sa Dži-muškarcem ništa ne razumem; samo da ne bude kraj tipa Monkey Island 2. Svaka čast na dizajnu okruženja. Da sam bogat rekao bih nešto i o Left4Dead  

E, da u narandžastoj kutiji dobio sam i Team Fortress 2, kome sam dao šansu, a onda zaključio da je to ipak za mrave i komuniste, i da se uprkos zabavnoj igri i finoj grafici radi o konceptu koji me ne zanima. Portal je očekivano dobar.

Ima li još neko problem sa King's Bounty: The Legend? Naime, grafika je lepa, koncept interesantan, priča šablonska ali nenametljiva, ali je igra PRESPORA. Koliko sam mogao da provalim, borbe za razliku od onih u Herojima ne mogu da se ubrzaju, a moram da grajndujem one biljke za iskustvo i vojsku. Bukvalno te tera da po 2 sata (najmanje, nisam imao živaca da probam toliko) tamaniš jedne te iste, a neophodno je. Još ja krenuo sa might herojem...a i što su stavili samo ona tri geja...

Takav koncept je ovu očigledno lepu igru učinio za mene neigrivom. Kad smo kod toga, pokrenuo sam najnoviji Silent Hill na teškom i nakon što sam zaginuo kod prve bolničarke sa nožem primetio sam da osim što je borba teška a fizika traljava, animacija njenog izlaska iz klonje ne može da se prekine i mora svaki put da se gleda pre nego što me zakolje. Bar ja ne znam kako.

Kad sam kod sporosti i loših koncepata/izvedbe moram pomenuti enhanced Vičera. Mislim, interesantna je to igra, atipična makar po nazivima, donekle i eksplicitna, art seks karata i taj dojče poljski šmek mi se dopada. Maribor gate i sve to. Ali mora da se trči...napred nazad, svuda, maltene me teraju da jedem leb u igri da preživim. Tako jednostavne radnje koje uvode u quest - odnesi ovo ovom, saznaj ovo, traju po pola sata. Plus sam igrao sa čarobnjakom i dok je borba mačem sasvim fina magije su loše urađene, ionako dominira igni tj paljenje. Iako cenim ovaj naslov, dizajn, odustao sam u četvrtom poglavlju. Šteta što nisam imao poljsku sinhronizaciju sa engleskim titlom. Oni imaju i TV seriju, video na youtube. I da, učitavanja...čak i quicksave se najede minuta u totalu. Lepe tehničke karakteristike, ideja, loša tehnička izvedba.

P.S.
Kako Mirror's Edge funkcioniše uz gejmped?

QuoteOvakva tema ne postoji, zar ne?

Zapravo postoji   , ja sam je otvorio nekad davno. Kod mene se trenutno vrte Shadow of Destiny (starija Konamijeva avantura sa putovanjem kroz vrijeme, prelazim je drugi put jer ima 6 različitih završetaka), Doom 3 (prelazim ga ponovo na najlakšem nivou da se pripremim za igranje ekspanzije Resurrection of Evil) i Left 4 Dead.

Ja sam Miror's Edž igrao samo sa gejmpedom jer sam ga igrao na 360ici i meni je to daleko prirodnije nego kako zamišljam da se to igra na PC-ju (skinuo sam ga za PC al nisam imao snage da ga instaliram). Dobre ideja za igru, i jedno pola implementacije dobro odrađeno. Ali sajnposting je očajan kada si unutra tako da sam odustao od igranja...

Za Half Life 2 prihvatam da ima stvari koje mi se daju zameriti, naravno, ali to je bre sada već pet godina stara igra. Naravno da nije u njoj sve savršeno. Episode 2, paaa, meni je taj silazak u Lair bio Ok, mislim, tu sve kratko traje pa i to i lepo mi je...

Ja trenutno igram Personu 4 - još uvek    Sinoć sam je zapravo završio posle 84 sata igranja ali mi đavao nije dao mira, samom sebi sam rekao 'nemoguće je da je OVO true ending' pa sam učitao poslednji sejv i doneo neke druge dijaloške odluke i, naravno, igrao još tri sata i sada sam konačno stigao do pred pravi kraj, te nameravam da je večeras dotučem.

Počeo sam i Silent Hill Homecoming. Imam je već par meseci za PC ali me je mrzelo da instaliram. Za mene su SH konzolne igre pa sam čekao PAL verziju za 360icu i juče sam je ujutro probao. Er... i zbog toga sam zakasnio na posao jer je raspored savepointa (nakon što prođeš uvodni deo) skaredan. Da, borba je zaista nespretna i, bre, nepotrebna. Videćeš kasnije, ima nekih odvratnih stvorova koji te zapahnu nekakvim smradom, borba protiv njih je teško smaranje. Što se tiče ostatka, ovo je kao nek tribjut Silent Hillu... Solidan, ali... oseća se da to nije to. Svaka čast Double Helixu (i Jamaokinoj kao i uvek sjajnoj muzici), ali ovo nije Team Silent i to se vidi. Mnoge stvari u igri su uklopljene mehanički, dizajn čudovišta apsolutno nema onu psihološku oštricu koju su imale stare igre - ovo su sada tek obični monstrumi kao iz bilo koje druge horor igre... recimo Dead Space - a pazlovi su toliko laki da sam se čak i ja sa prezirom osvrnuo na njih. Prikazi po Internetu vele da igra od polovine postaje bolja, da su pazlovi kompleksniji i teži a priča zanimljivija, tako da... videćemo.

Vičer Enhansd mi stoji instaliran i iz mog igranja prvog poglavlja mogu da se složim sa tobom. U suštini vrlo dobra igra u mehaničkom smislu koju zaista kolje ta sporost u odvijanju.

Igram još i Metal Slug 7 na DS-u, koji je.... težak. Kao i Metal Gear Solid: Portable Ops koji je bizaran, kako to kod Kođime već zna da bude...

Quote from: "Harvester"Zapravo postoji

Dovraga.

Da, mislim, ipak su moja očekivanja što se Half Lajfa dvojke tiče bila znatna, na osnovu davno odigranih prvih par sati igre. Kec mi je donekle pokvario odlazak u drugu dimenziju nakon sjajnih peripetija u Black Mesi. Teško ću odigrati Homecoming...šablon. Ko Dead Space što mi se ne skida.

A, da...probao sam par ambicioznih avantura ali su sve podbacile. Doduše možda ih je neko duže igrao.

Nikopol, pretpostavljam, valja za one koji vole Bilala. Ja ga ne volim. A i pati od nepotrebnog survajval horora. Potrebno je ginuti dosta puta dok ne provalite sekvencu, plus se neki predmeti aktiviraju kasnije tako da zaboravite na njih...interfejs je takodje dosta nezgrapan. Mislim da bi za većinu avantura bilo dobro da imaju ono dugme koje pokaže gde su predmeti sa kojima može nešto da se radi u sceni.

A Vampyre Story je nezanimljiv, loša grafika, dizajn lokacija, zagonetki, dijaloga...bar na početku.

Kušao sam i Sokalov Sinking Island i takođe odustao na početku. Ne godi mi uvek melanholija i pustoš koju pokušava da dočara. No, lepo je što se vidi želja da se izvede nešto novo, u interfejsu, pristupu u odnosu na ranije naslove tipa Syberia...a tu su i noir i art deko. Istražujete ubistvo, a postoji mogućnost da igrate klasično, tj "adventure" i "against the clock", što nisam probao. Zaplet je tipičan whodunit. Šta znam...možda valja. Ne verujem da želim da saznam, pa možda i ne.

 Ja za to i nemam vremena, avaj. Najdalje što sam otišao u avanturizmu prošle godine bile su Sam & Max i Strong Bad igre...

Priznajem da nisam odmah pročitao čitav originalni post, te tek sad vidjeh kritiku na račun HL2. Što se samog pucanja i akcije tiče, mislim da je ta igra (zajedno sa Ep 1 i 2) potpuno savršena u svakom pogledu. Ganšipi jesu prave kučke na najtežem nivou, ali daju se srediti. Ono što malo smeta jeste konfuzna priča (priča?) i to što ima nekoliko momenata kada pomislite "Kako bi bilo sjajno da se ovo nalazi unekoj drugoj igri!". Npr. kad špartate cestom kroz one tunele i sl., a sve liči na hrvatsko primorje   , ja sam pomislio da bi bilo super da je to dio neke igre koja se bavi zombi apokalipsom (čak sam i na fejsbuku fan zombi apokalipse). Slično je važilo i za onaj supermirni trenutak u Epizodi 2 sa šumicom i ptičicama, prije nego što nas skemba patrola.
Naravno, prvi Half-Life je u svakom pogledu savršena igra, genijalno remek-djelo. Prava je šteta što je napravljena prije 10 godina, zamislite kako bi izgledala sa današnjom grafikom (naravno, to isto ćemo za 10 godina govoriti za neke današnje igre, al šta da se radi).
Kad je o avanturama riječ, iako mi je to omiljeni žanr, odavno nisam igrao nešto tog tipa. Jesam počeo NiBiRu i zaglavio se, sad istražujem Shadow of Destiny, a nakon toga vjerovatno slijedi Secret Files: Tunguska.

Ja sam baš u gužvi ovih dana pošto se selim u subotu (konačno), tako da ne stižem mnogo da se bavim video-igrama. Međutim, obnovio sam PC i kupio DS, tako da imam čime da se bavim u dugim časovima međugradske vožnje.

Na kompjuteru me čeka Sins of a Solar Empire (čekam da Meho počne retrospektivu strategija pa da proturim ovo   ), na DS-u su Advance Wars: Dark Conflict i Professor Layton najčešće u slotu. Advance Wars k'o Advance Wars - k'o odigra jedan, odigrao je praktično sve, ali želja za novim delovima nije time umanjena. Ali ova serija vapi za multiplejerom, i tu onlajn sposobnosti DS-a dolaze do izražaja. Ja se cimam ovih dana da probam igranje preko neke pristupne tačke - prijaviću nalaze u dogledno vreme. To je drugi AW za DS, ali prvi nisam igrao.

Mirror's Edge nisam probao, ali jesam Princa Persije, i... Napisaću ovih dana više o Turističkom Vodiču Kroz Jedan Igrački Svet.

@Harvester
Shadow of Destiny? Sećam se Konamijeve igre Shadow of Memories (za PS2) u kojoj se prolazi kroz razne vremenske periode. Homunkulus i ostalo. Jel' to to?

Zanimaju me utisci o Killzone 2, ako neko bude igrao. Toliki hajp... Na metacriticu isprva 95 bodova, potom se smanjilo na 93. Mene čak i ne privlači previše (nije ni Halo u svoje vreme). Valjda sam otupeo na sam žanr.

Možda neću imati pristup netu sledeće nedelje.

Imam i ja Sins of a Solar Empire i...nisam baš počinjao. Sam koncept, i način kontrole jedinica su interesantni ali nisam išao dalje od tutorijala za sad.

Princa od Persije nisam igrao jer sam video na šta liči...a i po svoj prilici je imbecilno lako. Dead Space...možda. Instinkt mi govori protiv toga, ali je hvale sa raznih strana. Evo npr Homecoming mi je razočaravajući, još me sad Meho dodatno obeshrabrio.

Shadow of Memories jeste Shadow of Destiny. Mada ja to nisam igrao. Harvestere kakav je Nibiru?

Quote@Harvester
Shadow of Destiny? Sećam se Konamijeve igre Shadow of Memories (za PS2) u kojoj se prolazi kroz razne vremenske periode. Homunkulus i ostalo. Jel' to to?

Da, da, to je to. Vrlo zanimljiva igra koja podsjeća na Sierrine interaktivne filmove - možeš da je završiš za jedan dan, ali da propustiš pola priče. Osim samog prelaženja igre, interesantno je vraćati se na ranije dionice i istraživati dublje. A ni 6 različitih krajeva nije malo  

QuoteHarvestere kakav je Nibiru?

To teško mogu da kažem, jer sam se zaglavio praktično na samom početku. Međutim - u pitanju je čistokrvna point&click avantura (a takve nekritički obožavam) sa, po svoj prilici, dosta zanimljivom pričom (nešto vezano za misteriozni njemački rudnik s kraja drugog svjetskog rata, misterioznu novootkrivenu planetu itd.) i, bar za ono vrijeme, sjajnom crtanom grafikom.

Posle mesec dana posta ponovo se vratihu u igracko sedlo.
Prve dve zrtve su Puzzle Quest (gospode, zaista je zarazan kao sto Meho rece) i GTA 4. Sto se potonje tice, imam malih problema s grafikom, ali oni na stranu - igra je dobra, svidja mi se i jedva cekam sad da je ponovo upalim cim zavrsim s kucanjem ovog posta, ali svejedno... nisam siguran da shvatam cime je zasluzila *onoliko* dobre ocene.

QuoteNaravno, prvi Half-Life je u svakom pogledu savršena igra, genijalno remek-djelo.

Heh.. jeste. Mada, kada je čovek danas igra shvati koliko smo se u deset godina koje su prošle navikli na udobnost. Ja sam je instalirao pre tri nedelje (i to source verziju) i proveo veče igrajući je do pola (mislim, lako je kad praktično znaš napamet kuda treba da ideš i gde se koji dušmanin nalazi     ) i bio skoro šokiran koliko su neki elementi igre grubi u odnosu na današnje standarde (na koje su nas u dobroj meri navikli nastavci HL). Jumping puzzles su surovo nervirajuće, recimo. A ona muka oko onog monstruma u blast pitu, jebote, nema veze koliko puta igram Half-Life, taj deo će mi uvek napraviti gomilu sedih na glavi.

S druge strane, AI marinaca je... fenomenalan. Deset godina kasnije i ni jedna jedina igra se nije pojavila u kojoj je neprijateljski AI ovako pametan. Ni Far Cry, ni FEAR, ni STALKER, ni, pogotovo ne Half-Life nastavci.

Sins of a Solar Empire je meni izuzetno zarazan jer su ljudi uspeli nešto za šta sam do pre godinu dana mislio da je praktično nemoguće - da se spoji 4X stil igranja - dakle kompleksna potezna strateško-menadžersko-ratna simulacija osvajanja svemira, sa strateško-taktičkom igrom u realnom vremenu (tj. RTS-om). Mislim, ne kažem da je igra laka (mene uglavnom sahrane posle petnaest minuta        ) ali je šokantno laka za kontrolisanje. Bukvalno za dve sekunde sa nivoa na kome donosite odluke o novim tehnološkim granama ili diplomatke smernice za čitavu galaksiju možete da skočite u lokalni sukob pet-šest letelica na drugom kraju svemira, zumirate unutra i izdate im individualne komande. Sve to PLUS vrlo lep grafički dizajn.

Da, Shadow of Memory i Shadow of Destiny su isto. Ja nisam ni znao da to ima za PC. Ja je imam na PS2.

GTA4 na PC-ju je prilično skandalozno parče softvera. Mislim, portovali su ga kao preko one stvari. Prilično mi je neshvatljivo da igra koja na mojoj Xbox 360ici ćera 30 frejmova u sekundi bez previše grcanja, na PC-ju deluje kao pijani mornar usred oluje. Plus obavezna instalacija RSSC i GFW i logovanje u oba servisa u mojim ustima ostavlja gorak ukus... Hteo sam da je kupim za PC zbog multiplejera od 32 osobe ali nešto su mi se zgadili...

Čime je zaslužila onolike ocene? Pa, pre svega zaista kvalitetnom realizacijom grada i socijalnog okruženja u kome se Niko nalazi. Zatim najboljom pričom u GTA igrama do sada (u smislu kvaliteta pisanja ali i glume, režije itd.). No, istina je da MNOGO ljudi na Internetu gunđa da je igra mnogo praznija od prethodnih naslova i da osim storylinea u njoj nema šta da se radi. Ovo nije bio i moj utisak. Meni se činilo da dodatnih sadržaja ima sasvim dovoljno, ali uvažavam da mene nikada u GTA igrama nije zanimalo da skupim sve skrivene objekte (ovde su to golubovi koje treba pobiti), nađem sva kola sa spiska itd...

Ja sam sinoć završio Personu 4, došavši do true endinga i, s jedne strane, ispunjen sam ponosom i srećom a s druge me obuzima tuga jer sam se navikao na likove u igri i osećam se kao da odlazim iz grada u kome sam proveo zaista lepe trenutke. Inače, očekivao sam da mi neće trebati više od dva sata da odradim poslednji dungeon i endbossa a ispalo je da mi je trebalo 4 i po. Endboss nije težak po standardima Atlusovih igara ali sam ipak poginuo dva puta pre nego što sam ga treći put savladao. Lepo je i što igra posle toga ide još jedno sat vremena tako da se sve narativne i socijalne niti povežu i da se dobije emotivno zadovoljavajući (mada ipak gorkoslatki) zaključak. Vrlo lepo. Poslednji sejv na sebi nosi timestamp od 90 sati i 12 minuta, pa vi sad vidite. A mogao sam bez problema da utucam još desetak sati level grindinga, no sam želeo da je završim ne bih li prešao na druge igre... Videću ovih dana da nastavim Silent Hill Homecoming ako me ne bude smorio....

Ja sam ono na temi o F3 pomenuo kako se praćenjem izveštaja raznih sajtova i časopisa dok se igra pravila, pa rivjuova kada je izašla može sklopiti dobra slike o igračkom novinarstvu. Nezavisno od toga koliko su F3, GTA4 ili koja već igra dobre ili ne, ogroman broj sajtova mahom prepisuje saopštenja kompanije. Nešto kao kad sportski novinari za kilo radže hajpuju nekog nesrećnika sa domaćih oranica. Ono što uvek iritira je što se to naravno maskira u nekakav opinion piece, šta već. Ja GTA nikada nisam posebno voleo, jedino sam nešto duže igrao Vice City, čini mi se da ovaj za PC ne valja, al možda probam jednom taj na konzoli.

Kad smo kod AIja za Half Lajf, u dvojci je očajan. Ima ona sjajna borba u kući pred kraj Epizode 2 kada se ležerno šetam od ulaza do prozora dok Kombajn marinci (na njih mislim) natrčavaju jedan po jedan u ritmu repetiranja sačmare. Ili kad pobunjenici idu na snajperistin zrak pre nego što stignem da ga razmontiram. Sranje postaje vruće tek kad dođu insektoliki roboti. Na inteligenciju zombija nemam zamerki.

   

Jeste, ja kad sam zaigrao HL2 prvi put pomislio sam 'Nemoguće!!! Sve su poboljšali a AI su oslabili??? Kako? Zašto?' Pet godina kasnije i još nema odgovora. Mislim, možda je neprijateljski AI originalnog Half-Lifea pretežak u današnjoj klimi 'casualizacije' igara, ali 2004. godine???

Pa dobro, nije da i jedinica nije imala svojih mušica. Npr. dvojica stražara stoje jedan do drugog, ja iz daljine skinem jednog, a ovaj drugi kulira.

Naravno, sve je to mnogo bolje nego FarCry, gdje i na najtežem nivou možeš da se zavučeš u žbun i pobiješ dvadesetak ljudi koji svi dolaze jedan po jedan na izvol'te.

Ja Far Cry nisam igrao kad je izašao, a kada sam ga probao početak je ličio na ružni Crysis (koji je zabavan, i bolja igra nego što sam očekivao, dok ne počnu da me teraju da vozim džip, tenk, čamac, letim sa i bez helikoptera itd) pa sam odustao. A za dvojku sam čuo da mora da se vozi džip i popravlja pride pa mi se nešto ne probava.

A kad smo kod vožnje probao sam Burnout Paradise za PC i ne dopada mi se. Inače ne volim vožnje, glupave su itd. Dobro, ovo ima razna kršenja, ceo grad na raspolaganju, i verovatno može biti zabavna u multiplejeru al meni je dosadno. Jedino valja kad ukombinuju još nešto sem teranja kola napredlevodesno itd...npr Death Rally, Wipeout...najzanimljivija trkačka simulacija trenutno mi je Mirror's Edge  

A da...BP ima i svog DiĐeja koji vam pušta GnR, Jane's Addiction, svoj glas i verovatno još ponešto ali nisam toliko dugo izdržao.

*SPOILER za GTA4*
Pitanje za Meha - koga si ubio, Dwaynea ili Playboy Xa?

Svako pametan ubija X-a, em je pickica, em dobijas gajbu

Vi to na PCju igrate? Jel bagovito?

Ja sam imao samo retke probleme sa teksturama pri nagloj promeni elevacije, jednom mi je zakucala igra i gasila se samo prilikom vodjenja Carmen u jedan odredjen restoran  Inace je odlicno radila na medium-high setovanju sa maksimalnim car density (da dobijem utisak pravog grada) na mojoj vec relativno matoroj konfiguraciji  

Ja sam samo jednom imao bag neiscrtavanja tekstura, koji je resen resetovanjem igre.
Medjutim generalno, cesto imam falicne teksture (slicno sam imao davno u Deus Exu terajuci ga na staroj Rivi TNT) sa nekakvim kao crnim tackicama po njima. A i bez obzira na setting dozla boga mi je krzavo. Pokusao sam da ukljucim AA i 'nasilno' iz Nvidia control panela, ali nista. Ali barem ne secka.

Ja sam ga deinstalirao sa PC-ja pošto me je smaralo logovanje u RSSC i GFW i izdrkavanje sa Securomom... A ionako sam ga već završio na 360ici...

Inače ubio sam, naravno Plejboja, pošto mi je bio manje simpatičan a i dobio sam gajbu, heh heh heh.

A inače, inače, počeo sam preko vikenda da igram My World My Way, novu Atlusovu RPG igru za Nintendo DS. Kako si u igri u ulozi smešne male anime princeze koja je krajnje razmažena i jezičava, sumnjam da bih takvu igru ikada zaigrao da se ispd nje nije potpisao Atlus. Doduše, igra nije i pravljena u Atlusu, radili su je Global A Entertainment, koji nemaju neki specijalno zamaman track record. Uradili su Dungeon Maker: Hunting Ground i Master of the Monster Lair do sada, oba portabl RPGovi koji nisubaš nešt mnogo uzburkali javnost...

No, Atlus je Atlus, pa sam se zainteresovao i za ovu igru pogotovo što ima jednu dosta jedinstvenu mehaničku dosetku. Naime, princeza je jedno razmaženo derle koje insistira da uvek sve bude po njenom (originalni naziv igre na japanskom, Sekai wa Atashi de Mawatteru  znači 'svet se okreće oko mene') pa je tako pored standardnih fizičkih i magijskih napada njoj na rapolaganju i, er, 'džvanjkanje'.

Ovo je sposobnost koja ima poseban merač posebnih poena i koristi se kako u borbi tako i u istraživanju. Ideja je interesantna, jer omogućava igraču da uslove borbe ili nekog drugog elementa igre prilagodi sebi korišćenjem ove sposobnosti. Recimo, u prvom kvestu sam od poljančeta napravio šumu time što sam kukao da bi ovde aš sela jedna šuma (i to sam plešućim drvećem!). U borbama je moguće osvojiti pravo na prvi potez korišćenjem 'ladies first' džvanjkanja a mogu se postići i mnoge druge stvari... Za sada je igra šarmantna sa simpatičnim scenariom i udobnim kretanjem među lokacijama i borbom... No, videćemo... Famitsu je igru ocenio sa 31 od 40...

Samo da najavim: skinuo sam F.E.A.R. 2 za 360icu a noćas ću i PC verziju mada po svemu sudeći, ovo je isto što i prvi deo samo sa malčice lepšom grafikom i par QTE momenata bez kojih se svakako moglo.

No, mnogo važnije od toga, dok ovo kucam skidam Street Fighter IV. Ako me ne vidite nekoliko sledećih nedelja, znaćete šta je tomu razlog. Pa ovu igru čekamo od osvita civilizacije!!!

Uspeo sam da uglavim dvadesetak minuta igranja Street Fighter IV u svoj ever busy schedule i, ova igra, mora se reći ispunjava sva očekivanja. Koja su bila EKSTREMNO visoka.

Odmah da se razumemo. Ja Street Fighter serijal izvanredno duboko poštujem i igram ove igra zaista mnogo. Ali to ne znači da smatram da je on nužno nešto oduvek i zauvek najbolje u domenu borilačkih igara. Ako bih morao da pravim top listu na njenom samom vrhu bile bi verovatno Guilty Gear i Arcana Heart a tik uz njih Street Fighter. Zato što su i GG i AH uspele da zadrže izvanrednu preciznst svojstvenu recimo SF igrama a da uz to i inoviraju. Dakle, ne smatram da je Street Fighter IV važan zbog toga što predstavlja evoluciju u fighting žanru, jer su se te evolucije dogodile drugde. Međutim, on predstavlja evoluciju u Street Fighter kanonu i to se veoma dobro vidi čak i sa samo dvadeset minuta igranja. Ovo znači da je jedna od najsavršenijih 1 on 1 igara svih vremena upravo postala za nijansu savršenija.

Kao što se već zna, SFIV je renderovan korišćenjem poligonalne 3D tehnologije, (kao i mnogo drugih savremenih 2D fajtera) ali je sam gejmplej apsolutno veran starim 2D igrama. Dakle, osećaj kada ga čovek igra je zaista kao da imate posla sa sprajtovima i mesta bilo kakvom strahu da će detekcija dodira ili distanca biti poremećene nema.

Mehanički, Jošinori Ono je hiljadu puta ponovio da je ovo bek tu d ruc, bladi ruc, to jest povratak na intuitivnu jednostavnost Street Fighter II. Ja bogami ne kupujem ovu priču. Mislim, slažem se da nisam neki preteran poznavalac, ali meni Street Fighter Alpha i Street Fighter III igre nisu bile nelogočna niti drastična ekstrapolacija Super Street Fighter II Turbo formule koja je ovde korišćena kao referentna.

U svakom slučaju, pozitivna iskustva SFIII i Alpha igara su ovde ugrađena na minuciozan način i osećaj igranja je zaista perfektan. Takoreći kao po ulju. Doduše, ovih dana sam puno igrao Tatsunoko vs. Capcom, spremajući se za dolazak SFIV i sada se treba navići na to da SF ipak zahteva malo više preciznosti u zadavanju poteza (Tvs.C je kao i sve vs. C igre mnogo izdašniji po pitanju airplayja, a pogotovo ova Wii verzija sa svojim jednostavnijim kontrolama igrača oslobađa mučenja sa polu i četvrtkrugovima i omogućava mu special poteze samo pritiskom na dugme a hyper poteze pritiskom na dva dugmeta). No, kako je Ono i obećao, broj frejmova unutar kojih se može izvesti uspešan cancel je malčice povećan i sada čak i retardi poput mene uspevaju da izvuku superkul komboe svakih par minuta. Moram da kažem da je ovo sjajno balansirano tako da čovek nema osećaj da se igra igra sama (kao što povremeno zna da zaliči u Tatsunoko vs. Capcom), a opet čak i sporijim igračima je omogućeno da se snađu sa svim tim mogućnostima.

Čak i na poslovično krdžavom Xbox 360 kontroleru (za ovu vrstu igara to jest), Street Fighter IV se zaista lako kontroliše. Mada, naravno, ne bih se usudio da na crtu izađem nekom turnir-igraču.

Novine u ovoj igri, pored standardnih specijalnih i super napada su i ultra komboi i fokus napadi.

Ultra kombo još nisam uspeo da izvedem, ali su ih izvodili na meni. Naime, pored super merača koji se puni onako kako peglate protivnika, ultra merač se puni kako dobijate batine (zato se još zove i revenge merač). Ideja je da se ovim igraču koji je slabiji i dobja više batina pruži mogućnost da jednim potezom preokrene situaciju ili barem malčice izjednači stanje na terenu. Kada se napuni ultra merač, izvođenje ovog komboa daje animaciju koja kameru izvlači u 3D, sve izgleda dramatično i onda kreće kombo. Pretpostavljam da ultra kombo može da se izblokira, pa čak i da se posle određeog broja udaraca i uspešno kaunteruje, ali još nisam utvrdo posle koliko. Naime, ja sam rutinski protivniku koji bi počinjao ultra kombo uspevao da zadam udarac pre nego što bi me prvi put udario, ali ovo, za razliku od super komboa nema efekat combo-breaker poteza i on je bio u stanu da nastavi napad. Videćemo dalje kako to izgleda, mada slutim da su ovde presudni fokus napadi:

Fokus napadi (u Japanu se zovu i saving system) su mega cool i, mada sam ih ja koristio skoro isključivo ofanzivno zapravo su idealni za protivnapade. Naime, ovde se, u osnovi radi o napadu koji se 'puni' dužim držanjem dva dugmeta i ako se napuni 'do kraja' postaje unblockable. No, poenta sa ovim napadima je da se mogu započeti tokom napada protivnika. Nejmli, ulazak u focus attack omogućava igraču da primi jedan udarac a da mu to ne prekine animaciju. Što znači da se focus attack može izvesti nakon jednog udarca protivnika, ili nakon što ste blokirali nekoliko njegovih udaraca, a on krenuo u dugačak, snažan udarac, vi ste već cancelovali guard recovery i prešli u focus attack. Njegov snažni udarac i dalje će vam naneti štetu, ali će zato vaš focus attack da ga raznese. Ako ste ga duže punili, protivnik ima animaciju tokom koje se ruši na kolena i tada ne može da blokira (dakle, otvoren za bilo koju vrstu napada, čak i za super kombo ako ste brzi), a ako ste ga najduže punili, ne može ni da ga izblokira. Uspešno izvedite fokus napad i zdravlje koje vam je oduzeto primanjem udarca u pripremnoj fazi se vraća. Dakle, odličan balans rizika i nagrade, plus i ovi napadi se mogu tokom pripremne faze cancelovati, dakle imate puno fleksibilnosti. Jošinori Ono veli da je ovo napravljeno prvo da bi se povećala vrednost napada sa zemlje i drugo, da bi se naglasak sa kombo napada prebacio na praćenje toga šta radi protivnik. Naravno, igra i dalje ima jak fokus na kombo napade ali činjenica da je sada moguće protivnika prekinuti nakon što je uspešno pogodio prvim udarcem u kombou pomera ravnotežu i iziskuje oprez od obe strane. Naravno, sve to zahteva dobar tajming i preciznost, za razliku od recimo Tatsunoko vs. Capcom koji je sa svojim megacrash kombo-brejkerom, prekopiranim 100% iz Guilty Gear obezbedio svakom igraču da pritiskom na svega dva dugmeta može da se izvuče iz bilo kog komboa po ceni dva nivoa hyper merača. U Tvs.C je dakle naglasak bio na taktici, a SFIV taktici dodaje klasičan element veštine, refleksa i brze koordinacije pokreta.

Pa vi vidite... Igra je vizuelno prelepa, zvučno sjajna, sem muzike koja mi se uopšte nije dopala, a ono malo priče što sam video je imbecilno. SFIV je, rekao bih sad već apsolutni klasik a činjenica da je godina počela sa jednim visokoprofilnim hardcore 2D fajterom za kućne sisteme koji em izgleda dobro, em se igra lako, em ne pravi ustupke 'običnoj' publici me jako raduje.

Zvuči super...jedino što mi se ne sviđa su zumovi na facu nakon kojih sledi animacija pri komboima no moguće da to u igri ne smeta značajno. Nadam se da nema previše mogućnosti da te neki ekspert surovo žonglira, bar ne kao u npr Aphi 3. Koliko sam video na jutjubu netplej je takođe veoma dobar i među novim likovima nema KenRyu telesnih klonova. Valjda će PC verzija valjati...oću simultani release   a možda uzmem i gejped.

Nažalost, nema simultanog releasea, čak ni utvrđenog datuma za PC... Čekaćemo...

Ja nisam probao Super Street Fighter II Turbo na Xbox Live Arcadeu ali za njega tvrde da ima izvanredan netcode, pa očekujem da se i SFIV oslanja na sličnu programersku magiju. Naravno, sumnjam da ću se ikada usuditi da ga igram onlajn, ali eto...

Ti zumovi na facu su samo kod Ultra Komboa i istina je da prekidaju tok akcije malo, ali nije tako strašno. Mene je to malo brinulo kada sam video trejlere pre nekoliko meseci, ali ne prekida tok akcije preteran. Doduše, ja sam se možda navikao na takve stvari igrajući pomenute Guilty Gear i Arcana Heart koje obe imaju ekstenzivne animacije za svoje verzije superkomboa... Sve to nije ništa u poređenju sa Castlevania Judgment koja ima animaciju od brat-bratu po pola minuta tokom super komboa...

Da, novi likovi su relativno originalni, mada, treba imati na umu da najveća većina igrača igra sa Ryuom/ Kenom/ Chun-Li ili nekim drugim 'šotokan' borcem (jebiga, mislim, ja sam trenirao šotokan ali nisu me naučili da bacam vatrene kugle iz prstiju, svinje). Ja prvi sam najgori konfekcijski igrač i uvek prvo igru završim sa Ryuom a posle tek možda malo igram sa drugim likovima da bih, ako ne daj bože budem igrao protiv živog bića koje je slabije od mene mogao da odaberem neki drugi lik budem u stanju da se sa njim borim...

Da, netcode je reč koju sam tražio.  

A ona je našla tebe!!!!!

Ništa nije slučajno.

Predjoh sinoc GTA 4. Fina prica, fina igra. Ono sto mi je na kraju najvise smetalo nije neoptimizovana grafika i par bagova zbog kojih sam morao da restartujem igru u sred misije, vec stari dobri konzolni sistem sajvova izmedju misija, odnosno beskrajno pocinjanje iznova usled najmanje greske.
Dobro, nije beskrajno, ali kad dovoljno je frustrirajuce kretati nesto ispocetka i po cetvrti put. I to ajd' da prihvatim da je moja greska kad krecem ispocetka jer sam neiskusno popio metak, ali problem je sto precesto igra ne daje jasno na znanje sta ocekuje od mene, pa se mora pribegavati malom trial and erroru, koji se jel'te cesto zavrsava restartom misije.

Malopre instalirah World of Goo i predjoh prvi chapter u jednom sedenju. Gospode, kako je genijalno.

Quote from: "Father Jape"Predjoh sinoc GTA 4. Fina prica, fina igra. Ono sto mi je na kraju najvise smetalo nije neoptimizovana grafika i par bagova zbog kojih sam morao da restartujem igru u sred misije, vec stari dobri konzolni sistem sajvova izmedju misija, odnosno beskrajno pocinjanje iznova usled najmanje greske.

Ma, da se razumemo, ovde je to još i dobro u odnosu na prethodne igre jer barem možeš posle neuspele misije da odmah uradiš restart a ne da se voziš od safehousea do mesta na kome dobijaš misiju. U svakom slučaju, isprobaj Staints Row 2 jer u njemu je ovo mnogo udobnije rešeno.

Quote from: "Father Jape"Malopre instalirah World of Goo i predjoh prvi chapter u jednom sedenju. Gospode, kako je genijalno.

Baš!!!

Da li GTA stvrano trazi Service Pack 3? I teoretski da li bi radio na AMD 3500+ (jednojezgralni, 64bitna arhitektura), 1GB ram, i Gainward 9400 GT (512 ram)?

Aaaa ostale mi jos dve misije do kraja World of Gooa, a moram na faks.  

Quote from: "mafija_x"Da li GTA stvrano trazi Service Pack 3? I teoretski da li bi radio na AMD 3500+ (jednojezgralni, 64bitna arhitektura), 1GB ram, i Gainward 9400 GT (512 ram)?

Traži.

Mislim da može da radi na toj konfiguraciji ali.. jedva.

A S.T.R.A.H. 2 je pobacio po svemu sudeći...npr ovom rivjuu sa dve korekcije  

http://www.eurogamer.net/articles/fear-2-project-origin-review

Ja ne znam kako je Kieron propustio da vidi melee napade u toj igri (odnosno flajing kik). Ali je ostalo pogodio 100%. Juče sam je malo isprobao na Xbox 360ici i to mu je to - generički šuter kakve danas već ne želimo da igramo. Doduše, PC verziju nisam uspeo da pokrenem, a ona je sigurno za nijansu bolja od konzolne, zbog grafike i kontrola, ali slutim da ću danas naići na verziju koju mogu da pokrenem... Ma jebem ti Monolith i jebem ti Warner Bros... Ej bre, stvarno, ti ljudi su pravili Blood, Shogo i No One Lives Forever... Originalni FEAR je bio OK zbog pucnjave mada su priča i pokušaji 'strave' bili smešni. Ali posle onolik open world šutera koje smo odigrali od tada, FEAR 2 je naprosto samo popeglan zastareli koridor šuter...

Quote from: "Meho Krljic"

Quote from: "mafija_x"Da li GTA stvrano trazi Service Pack 3? I teoretski da li bi radio na AMD 3500+ (jednojezgralni, 64bitna arhitektura), 1GB ram, i Gainward 9400 GT (512 ram)?

Traži.

Mislim da može da radi na toj konfiguraciji ali.. jedva.

Moze bez SP 3. Sa njihovog sajta se skine alternativni launcher i onda radi, ili tako nesto, ne drzite me za rec tacno sta bio sam izfrustriran zbog social kluba i onog drugog sranja.

Upravo sam poceo HOTD Overkill, presao dva nivoa i igra je f***ing great! tj. ako vam ne smeta bad  f***ing language i motherf***ing krv na sve stane i funky  f***ing music.

Quote from: "cutter"Ima li još neko problem sa King's Bounty: The Legend? Naime, grafika je lepa, koncept interesantan, priča šablonska ali nenametljiva, ali je igra PRESPORA. Koliko sam mogao da provalim, borbe za razliku od onih u Herojima ne mogu da se ubrzaju, a moram da grajndujem one biljke za iskustvo i vojsku. Bukvalno te tera da po 2 sata (najmanje, nisam imao živaca da probam toliko) tamaniš jedne te iste, a neophodno je. Još ja krenuo sa might herojem...a i što su stavili samo ona tri geja...

Options -> Graphics -> Combat animation speed -> High

Posle sjajnog World of Gooa, uzeh Penny Arcade Adventures, drugu epizodu.

Ne bih se kladio da je kraca od prve, ali sam je definitivno brze presao - maltene za dan. Valjda zato sto mi je prijala. Naravno, u pitanju je more of the same - malo Penny Arcade humora, koji i inace volim, malo faux-JRPG borbene mehanike, malo ultrarudimendarnih avanturisticko/logickih elemenata et voila. Sta covek vise da pozeli na prohladno zimsko popodne?

Vala baš...

Ja sam juče završio Arcade od u Street Fighter IV, igrajući sa Ryuom i osećao sam se sledećih nekoliko sati kao pravi muškarac. Finalni boss, Seth je podmuklo dizajniran tako da je u prvoj borbi težak, a ako ga u njoj pobedite ima potpuno novi set special, super i ultra poteza međutim junačko srce je prevladalo i pobrisao sam pod sa njim na kraju. SFIV je zaista zavredeo sav hajp kojim je obasut.

O istom trošku igrao sam i igru Battle Fantasia, takođe na 360ici. U pitanju je takođe 2D fajter sa poligonalnom grafikom, ali ovu igru pravii su u Arc System Works, pa nije mnogo čudno što dosta podseća na Guilty Gear serijal.

Ja sam, kako sam već rekao, priličan fan Guilty Gear igara a Battle Fantasia je više varijacija na GG nego skroz nov koncept. Doduše, u nekim stvarima ovo je pojednostavljeno u odnosu na GG, na primer nema one-hit killova, nema roman cancela (što znači da je kombo od 50 udaraca malo teže postići), nema faultless defence/ instant combo breaker poteza. S druge strane, uveden je 'gachi' potez koji služi za pariranje, mada može da se koristi i ofanzivno i sam ne oduzima tako puno energije, koliko baca protivnika i čini ga lakom metom za neki super combo. Pored tog, tu je i heat up sistem, koji se oslanja na super-merač (a koji se puni primanjem i davanjem batina) i koji kod nekih likova poboljšava statistike a kod nekih daje skroz nove poteze. Čim malo dublje uđete u ovu igru heat up i gachi postaju prilično bitni elementi, ali čak i početnici mogu da uživaju u jako brzom gejmpleju i special/ super potezima koji su uobičajeno spektakularni.

Ako je čovek alergičan na fantasy/ anime estetiku, Battle Fantasia bi mogla malo da ga nervira jer su likovi i okruženja izuzetno slatkasti. No, raznolikost likova jeste jedna od prednosti ove igre. Različiti likovi imaju drastično različite stilove borbe sa potpuno drugačijim specialima i superima, dashovima itd. Ovo definitivno produbljuje gejmplej i produžuje život igri, a ako vam se sviđa kako je sve to nacrtano i animirano, bićete u raju. Moj favorit je Coyori koja je devojka mačka koja je istovremeno i kelnerica i vrlo je seksi.



Poslednji boss je, zato, krajnje zajevan i potrebno je dosta truda da mu se stane u kraj.

Renegade of Funk je spomenuo The House of the Dead: Overkill i ja mogu samo da potvrdim njegove reči. Pre nekoliko dana sam, čekajući da se Overkill pojavi, igrao House of the Dead 2 & 3 i to je zabavno, ali Overkill je onaj pravi light gun naslov za 2009. godinu. Izvanredno precizno dizajnirani nivoi, dovoljno fleksibilnosti da veštiji igrač ima čime da se zanima i dok ne ubija zombije, stalna napetost a opet dovoljno vremena da čovek može i da se zabavi gledajući okruženje, plus sjajno odrađena estetika eksploitation filmova sedamdesetih.



O istom trošku i na istoj mašini igrao sam i Deadly Creatures, igru koja verovatno ne bi privukla mnogo pažnje da nije na Wii konzoli. Zašto? Pa zato što dosta odstupa od 'family friendly estetike ove konzole. Deadly Creatures je neka vrsta akcione avanture u kojoj igrač na smenu vodi tarantulu i škorpiju mlateći usput manje i veće bube, zmije, guštere itd. Trik je u tome što je sve izvedeno dosta veristički, dakle, bez mnogo 'videoigračke' stilizacije. Životinje izgledaju kao 'prave' a borbe su prilično brutalne i teško je ne naježiti se kad čujete užasne zvuke koje vaši, er, junaci ispuštaju.

S druge strane, iako je igra dobila dobre kritike, ostaje mi da vidim postoji li tu dugotrajniji šarm, pošto su za sada i akcioni i avanturistički elementi bili decidno osrednji. No, sjajna animacija i uverljiva grafika...

Ja sam odlucio da napravim pauzu od par dana, ne igrajuci nista osim eventualno ponovnog prelaska nekih World of Goo nivio, da bih se onda ko covek upustio u Dawn of War 2 kad izadje prekosutra (namerno sam se klonio bete, hoteci pravu stvar, u potpunosti voljan da se strpim).

Medjutim, djavo mi ne dade mira, pogledah sad na torrentima, tamo nesto stoji, ne pise da je beta - da li je to ipak prava, puna verzija (obicno ne igram igre iste sekunde kad izadju, pa ne znam koliko je uobicajeno da se puna verzija pojavi na torrentima nekoliko dana pre izlaska u prodaju)?

Ja sam skinuo ruski rip koji tvrdi da je puna verzija. Skinut je sa Steama i radi fino i nigde ne piše da je beta. Oko 3.8 gigabajta.

Quote from: "Father Jape"obicno ne igram igre iste sekunde kad izadju, pa ne znam koliko je uobicajeno da se puna verzija pojavi na torrentima nekoliko dana pre izlaska u prodaju?

Sasvim uobičajeno.

Gejmspot kaže SFIV za PC u EU 20. februara

Wow... igracu tabacinu na PCju. Scratch that, igracu tabacinu... posle ne secam se koliko.

Elem, upravo predjoh Samorost 2, apsolotuno neodoljivu cesku flash avanturicu. Ima na netu besplatno prvi nivo, posle mora da se plati, ili mozete skinuti preko torrenta celu, tezi oko 20 MB. Odavno nisam igrao lepsu igru.

Sad odoh da potrazim Samorost.  

Ja sam ovih dana isprobao Retro Game Challenge, Namcovu igru za DS koja pokušava da prikrije činjenicu da je u pitanju kompilacija retro igara time što sve umotava u metaigru. Naime, igrač, u liku desetogodišnjeg dečaka je uvučen u nekakvi virtuelnu realnost u kojoj ga matori gejmer tera da igra igre iz vremena kada je ON bio desetogodišnji dečak. Tako njih dvojica sede ispred televizora, listaju gejmerske magazine, traže u njima cheatove i generalno rade sve što smo MI radili osamdesetih godina u vezi sa igrama.

Simpatično, ali ono što je za ovu igru najbitnije je da su same igre koje unutar igre igrate zapravo prilično dobre. Sve su neka vrsta omaža starim NES/ Famicom igrama, dakle, vertikalno skrolujući šuteri, sajd skroleri, 2D trke itd. i sve imaju prilično verno imitiranu 8-bit grafiku i zvuk. Ono što je bitno je da su igre osamdesetih bile teške pored samog dizajna i zbog toga što su neretko imale krute kontrole, ali RGC uspeva da malčice popusti u težini dajući igraču malo više powerupova i 1upova nego što bi očekivao 1984. godine, obezbeđujući mu malo bolje kontrole i smanjene hitboxove.

Sam dizajn igara je, barem ono malo što sam video na početku vrlo dobra kombinacija klasičnog (prva igra vrlo liči na Galagu) i pametne varijacije na klasiku, tako da je osećaj da igramo stvarno dobru igru iz osamdesetih zaista prisutan. Iznenađujuće lepa igra.

http://www.retrogamechallenge.com/



Takođe, sinoć sam odigrao prva tri nivoa igre Prinny: Can I really be the Hero? koja je prilično interesantna po konceptu. Ili bar prilično interesantna fulstop.

Naime, Priniji, plavi pingvini koji eksplodiraju čim su malo nestabilniji će biti poznati svakome ko je igrao igre iz serijala Disgaea firme Nippon ichi. E, sad, Prinny: Can I really be the Hero? jeste spinoff ali nije taktički RPG poput Disgaea naslova. Umesto toga, ovo je akcioni platformski sidescroller u kome Prinny ide s leva na desno, ispunjavajući naređenje gnevne Etne (koju pamtimo iz Disgaea) koja ga je poslala da joj nabavi Ultra Dessert.

Igra je izuzetno šarmantna i slatka, što naravno i očekujemo od Disgaea spinoffa. Prinnyji govore tankim glasićima i svaku rečenicu završavaju sa 'dood' kao neki dementni američki tinejdžeri (zapravo, direktan prevod japanskog naslova igre i jeste Prinny: Is it Okay if I'm the Main Character, Dood?), sprajtovi su slatki (mada, kada igra na par sekundi pređe u 3D shvatimo da možda nisu u pitanju sprajtovi) a muzika je odlična.

Međutim, gajemplej... Ima igara za koje čovek očajnički želi da mu se dopadnu jer su vizuelno i zvučno dizajnirane veoma lepo, imaju simpatične likove i ponekad dobru priču, ali devojačku sreću kvari slab gejmlej. Avaj, Prinny mi deluje kao klasičan primer. Dobro, odigrao sam samo prva tri nivoa (od kojih se prva dva računaju u tutorial) ali... slabo je ovo. Mape su nemaštovite, borba je nespretna uprkos napadima sa zemlje i iz vazduha, bosfajtovi su više zamorna obaveza nego katarzični pančlajnovi na nivoe... Ono što mogu da pohvalim je da igra dozvoljava menjanje nivoa težine po volji (varijante su one touch kill i three strikes and you're out, da se tako izrazim) i da ima vrlo razuman sistem čekpointa. Međutim, platformski, borbeni i sakupljački elementi igre su za sada vrlo, vrlo neimpresivni. Nadam se da će u nastavku stvari ipak da se poprave, ali mi intuicija govori da ne očekujem puno. Na kraju krajeva, Nippon Ichi nije firma poznata po ovom žanru. Na Internetu sam video da igru porede se Ultimate Ghosts 'n' Goblins, ali to je poređenje od kog čovek može samo da se rasplače. Ove dve igre jesu u istom žanru, ali Capcomov naslov je otprilike onako kako idealna igra tog žanra treba da izgleda dok Prinny nažalost deluje jako daleko od tog ideala...



Konačno, ah, iz čiste radoznalosti sam isprobao početak igre 50 Cent: Blood on the Sand. Prva 50 Cent igra (Bulletproof) bila je jedna od gorih igara prošle generacije, cinični cash in koji je imitirao samo površne elemente 'gangsterskih' šutera a zapravo bio mehanički i sadržajno jako isprazna igra. Drugim rečima, nije bio ni na 100 kilometara od GTA ili Scarface igara.

Blood on the Sand je zato najavjivan kao mnogo ozbiljniji projekat pogotovo što je razvoj i dijazn igre poveren Swordfishu, britanskoj firmi koja nema neki preterano blistav trek rekord, ali koja jeste napravila solidni Cold Winter na Playstation 2...

Odigrao sam prve tri misije sinoć i... iako je ovo znatno bolje od najgoreg (kategorije u kojoj je prva 50 cent igra bila), i dalje je u pitanju jedna od najgorih igara koje sam u poslednjih šest meseci stavio u svoj Xbox 360.

Zaplet je hilerijs: Fiddy i njegov kru završavaju poslednji nastup na turneji, u nekoj izmišljenoj arapskoj zemlji i shvataju da im neće biti isplaćen honorara od 10 milijuna (!!!) dolara jer je organizator izvaćaren i naplašen od strane tiranina koji ionako vlada ovom zemljom koja je ionako u stanju stalnog rata, vojska po ulicama, puca se na sve strane, trguje se oružjem, pajdom i organima itd... Fiddy međutim nije čovek koji će odšetati od deset milijuna niti od draguljima optočene lubanje bivše ljubavnice bivšeg vladara ove zemlje koja mu je obećana umesto novca, tako da on i ortaci mu iz G-Unita opasavaju oružje i kreću u privatni rat protiv bliskoistočnog tiranina. Ludilo. Kao neki strip iz šezdesetih...


I dok ovo zvuči kao da bi igra mogla da zaliči na Mercenaries, nećete ovde dobiti nikakav open world, Blood on the Sand je zapravo Gears of War za dizelaše. Dobro, priznajem da ima mnogo ljudi koji smatraju da je 'Gears of War za dizelaše' pleonazam i da je Epicovo stavljanje šutera u vrlo restriktivan kalup već ionako bilo namenjeno širokom narodnim masama i tim nekim proverbijalnim seljacima toliko različitim od nas, intelektualaca i humanista koji inače igramo igre. No, kad odigrate malo Blood on the Sand, shvatite, ako niste pre,  koliko je Gears of War zapravo precizno dizajniran i ispoliran naslov koji to što radi radi zaista dobro.

Blood on the Sand slepo imitira Gears of War po mehanici pucanja (zaklon, virkanje, menjanje oružja, mada su granate fala bogu, odvojene na poseban taster), dizajnu mapa i po tome kako se obnavlja zdravlje glavnog lika kada niko ne puca na njega. Međutim, on istovremeno uspeva da bude i bestidna imitacija GeoW, olakšana za novu publiku ali i decidno inferiorniji naslov.

S jedne strane, pucnjava je znatno dosadnija nego u GeoW jer se od igrača zahteva vrlo malo veštine. Čak i najslabije oružje u igri, pištolj koji ima beskonačnu municiju (Fiddy je toliko zajevan lik da verovatno ima žlezde iz kojih luči devetomilimetarske metke) je dovoljno za većinu protivnika koji su slabi strelci, imaju samo mehanički zadato korišćenje zaklona, bez stvarne 'inteligencije' (dakle, dovoljno je da pucate na mesto na kome očekujete da podignu glavu i oni će je kad-tad podići) i ne trude se mnogo da priđu sa boka ili sa leđa. Takođe i ambijenti, koliko god imitirali GeoW arene sa gomilama zaklona i putića, u ovih prvih nekoliko nivoa se svode na skoro samo dvosmerne sobe, gde je flankovanje praktično nepotrebno a često nemoguće.

Fiddy može da posrče opscene količine metaka i da se ni ne zakašlje, a dušmani padaju od samo po par metaka u glavu. Pičke arabske. Ko je posebno zloban može da sasvim upaše pištolj za pojas i zaleti se golim rukama na neprijatelja. Igra, umesto GeoW-ovog sistema borbe na bliskom odstojanju daje jednostavne quick time evente gde u određenom ritmu treba pritisnuti uvek isti taster da biste dobili apsolutno free kill, jal nožem, jal pesnicom, jal nogom. Uvek je u pitanju isti taster, uvek u pitanju tri pritiska, sa skoro identičnim ritmom. Očigledno, mehanika dizajnirana da omogući laka a atraktivna ubistva čak i igračima bez ikakve koordinacije i refleksa.

Sad, nisam ja pobornik teze da igre nužno moraju da budu jako teške da bi se u njima uživalo (mada, igranje Ninja Gaiden ili Ghosts 'n' Goblins ili Metal Slug igara zaista čoveka prožme na drugačiji način od većine ostalih akcionih naslova), ali Blood on the Sand jednostavno spušta lestvicu previše nisko. Ne samo u borbi, i sam prolazak kroz ambijent je zatrpan ogromnim simbolima koji označavaju kuda dalje Fiddy treba da ide i koji zid da udari da bi ga razbio, što služi da mali Đokica slučajno ne izgubi volju za igranjem zbog potrebe da eventualno malo istraži ambijent, ali apsolutno umanjuje bilo kakvu ideju o imerzivnosti...

Avaj, istovremeno igra uspeva da bude i frustrirajuća. Dok je Epic u GeoW uspeo da borbe učini napetim zbog dobre taktike i surove izdržljivosti neprijatelja, Blood on the Sand igraču pravi problem time što se neprijatelji ne vide dobro na pozadini čim su malo dalje. Ovo jeste generalni problem koji danas mora da rešava svaka hi-def igra koja teži realističnosti prikaza, no Swordfish ga nisu dobro rešili. Jeste, imate tragove dima koje ostavljaju neprijateljski kuršumi u vazduhu, ali ako neprijatelj ne puca, vi ga često ne vidite. Što znači da, umesto da sedite u zaklonu i planirate brzo nišanjenje i ubistvo lika na balkonu, vi naprotiv, često išetate napolje da biste isprovocirali neprijatelja da puca, ne biste li utvrdili odakle to dolazi. Swordfish su se potrudili da barem AI saborac dovikuje Fiddyju korisne dojave ('On the balcony!!!') ali nije to dovoljna zamena za intuitivno osećanje pozicije neprijatelja koje imate u Call of Duty igrama recimo, ali i u pomenutom Gears of War...

Generalno, Blood on the Sand je prilično očigledno zamišljen da se igra udvoje, što je sigurno zabavnije nego solo, ali i tako njegovi problemi su veliki i ne može da priđe čak ni naslovima poput Army of Two a kamoli Gears of War. Makar su se Swordfish potrudili da igru natrpaju stvarima za skupljanje, raznim challengima i kombo ubistvima (slično igri The Club) što ne ispravlja osnovne propuste dizajna ali barem malo popravlja ukus...

Jedan ceo nivo je do sada otpao na vožnju i ovo je za nijansu zabavnije makar zbog toga što nema dosadnog nagađanja odakle se puca po vama. Vožnja je surovo linearna a fizika je još blagonaklonija nego u poslednjem GTA naslovu tako da se ni ovde od igrača ne traži mnogo veštine. Makar količina eksplozija i ragdoll animacije pregaženih dušmana koje se ovde mogu videti utiču na igrača da se otrese utiska da igra Playstation 2 igru sa malo boljim osvetljenjem.

Što je dodatno razočarenje. Iako su cutscene solidno napisane i režirane (ako se apstrahuje Fiddyjev apsurdno mačistički nastup prema kome Gears of War deluje kao suptilna levičarska satira), iako je Fiddy modelovan tako da liči na Brada Pitta više nego na sebe, igra je grafički daleko od onoga što Xbox 360 može. Da je u pitanju open world naslov još bi se i moglo progledati kroz prste (mada... Far Cry 2 tvrdi drugačije) ali ovako striktno linearna igra zaista treba da se postidi same sebe pogotovo kad se zna da joj je uzor Gears of War 2... Makar je muzika solidna. Generalno ne slušam Fiddyja ali pesme koje se čuju u igri mi se dopadaju daleko više od bilo kog njegovog spota koji sam video...

Sve u svemu, očekivano slabo i igra koja čak ne ispunjava ni guilty pleasure standarde naprosto zato što uglavnom nije pleasure da se igra. Da imam 14 godina i sumanuto puno slobodnog vremena i da se ložim na Fiddyja, ovo bih svakako odigrao do kraja, ali kako stvari stoje... neću.

Eeeee, da nam je valjana igra sa Izi-I-jem...