ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: "Cornelius"

Quote from: "Alex"
Dela popularne - masovne kulture se ne ocenjuju kao dela elitističke - akademske.

Za "masovnu" kulturu postoje neki drugi aršini? Što masovnije, to uspešnije? Što niže, to umnije? Što plitkije, to duhovnije?  

Kriterijumi su u osnovi slični. Ali odabir predmeta procene, način uzorkovanja se razlikuju.

Nije fer porediti strip koji je nastao za mesec dana sa romanom koji je pisan nekoliko godina da bi se dokazalo da je drugi vredniji.

Samo je talenat autora bitan, a on ispliva i pokaže se u ma kom obliku. Genijalac je genijalac, bio dizajner ili slikar, songvrajter ili akademski muzičar.

Quote from: "nightflier"Izvinjavam se, ali to je zvanični akademski stav. Piše u udžbenicima.

...ako su lagali mene, i ja lazem vas... mani se, sinko, tih mudrijaskih knjiga... tj. u duhu pojasnjavanja: imali smo ocigledno neke razlicite udzbenike te da banalizujem malo meni poznate akademske stavove: prva umetnost nastaje (mada neki spore ideju nastanka umetnosti) iz ritualnih i magijskih obreda, predmeta i slicno, nema tu ni zam od zabave miliona...

Quote from: "Cornelius"

Quote from: "Alex"
Dela popularne - masovne kulture se ne ocenjuju kao dela elitističke - akademske.

Za "masovnu" kulturu postoje neki drugi aršini? Što masovnije, to uspešnije? Što niže, to umnije? Što plitkije, to duhovnije?  

Kornelije, zabrljavio si stvar. Znam neke vrlo masovne knjige, koje nećeš staviti u grupu: Što plitkije to duhovnije?

I, sa druge strane, umetnost jeste nastala zbog zabave. Ne vidim nijedan bolji razlog. Da ti ne pominjem opet onog što je pevao za batak. Kad je porasla konkurencija onda su estetičari (i oni su dobijali nešto) savetovali poglavicu kad je pevanje bilo za batak, a kad za po kičci. Tu je poglavica morao da počne da lovi četvoronošce (u nedostatku bataka), što je bilo zamornije, ali su i kritičari, koji su vikali "Buuuu!" i imali svog kandidata, mogli da dobiju parče.

Sa Internetom svi mogu da savetuju poglavicu, da viiču "Buuuuu!", da pevaju, ali batka za elitu više nema. Potrošeno na bonuse.

Ne znam na šta je mislio Alex sa masovnom kulturom. Njoj ne treba aršin. Složiću se s njim zbog Alana Forda, ali mi nešto govori da je u tom stripu šnjur odneo prevodilac.

PS. Melkore, udžbenici lažu. Priča o votivnim predmetima se čuje svaki put kad arheolozi ne shvate šta su našli.

Ah, znaci ti ne verujes ni u Homo aestheticusa?

Quote from: "scallop"Znam neke vrlo masovne knjige, koje nećeš staviti u grupu: Što plitkije to duhovnije?

I, sa druge strane, umetnost jeste nastala zbog zabave. Ne vidim nijedan bolji razlog.

Čuj, znam i ja neke knjige, slike, muziku koje su vrlo masovne, a na razmedji su plitkog i duhovnog. Naravno, to ništa ne kazuje. A, što se tiče umetnosti iz zabave, zaboravljate umetnost iz magijskih razloga, iz potreba da se savladaju neznane sile i da se razume svet oko sebe.

Quote from: "Alex"Nije fer porediti strip koji je nastao za mesec dana sa romanom koji je pisan nekoliko godina da bi se dokazalo da je drugi vredniji.

Hm, garantujem da su Vočmeni i Sendmeni, recimo, nastajali mnogo duže od nekih romana. Hoću reći, nijedna od svih umetničkih formi sama po sebi nije viša ili niža od drugih - baš kao ni vreme utrošeno na stvaranje.

I ne samo Vočmeni i Sendmeni, ima tu i drugih: Garage hermetique, Bandard fou, Nikopoljska trilogija, Korto Malteze, Mort Cinder, Bluberi, Alack Sinner, Ici Même, Ibicus, Le canard qui aimait les poules...

Ja već rekoh da umetnost razblaži ljudski egzistencijalni strah od duhovne praznine. Da li umetnost tu praznu popunjava zabavom ili nečim drugim je druga priča, ali se svakako umetnost ne može svesti na zabavu (bar ne na zabavu kako je ja doživljavam) niti mislim da je ispravno reći da je potreba za 'zabavom' dovela do nastanka umetnosti. Potreba za duhovnim naspram telesnog i emotivnog sadržaja, to da.

A Aleksovo obrazloženje oglednog primera Alana Forda i ocenjivanja njegove umetničke vrednosti/ kičastosti je sasvim na mestu i, mislim, u potpunosti korespondira sa onim što sam rekao za, recimo Maljeviča. Umetničko delo odavno ne možemo posmatrati (ako smo ikada i mogli) u izolaciji, svedeno samo na njegovu imanentni estetski sadržaj. Pogotovo zato što umetnost i jeste pravljena da transcendira tu imanenciju, da bude 'više' od onoga što se može videti, čuti, opipati itd. Tako je Maljevičevo Belo Platno više od onoga što se može videti samo ako do njega dođete određenim putem. Zagovornik 'masovne' kulture ili, šta ja znam, 'narodskog' mišljenja će s punim pravom ovo kritikovati kao tipičan primer elitističkog izolacionizma gde ne možeš 'uživati' u umetničkom delu ako nisi deo klike/ sekte/ male grupe pedera i nisi se pretplatio na njihove stavove o umetnosti i evoluciji estetike. Ali to važi za SVAKU kulturu, kultura i jeste skup deljenih stavova/ mišljenja prema određenoj temi i to u identičnoj meri važi i za Alan Ford. Moj otac je mene beskrajno kritikovao što čitam ovaj strip ističući sve njegove objektivne mane koje su ga činile lošom literaturom. Ja sam ih sve uvažavao ali sam takođe mogao da vidim da uprkos njima, Alan Ford ima estetsku vrednost i kulturnu relevantnost koje su ga činile validnim umetničkim delom, ZATO što sam do njega došao evolucijom sopstvenog estetskog čula, doživljavajući ga kao logičan sledeći korak i nadgradnju nečega što je već bilo deo mog umetničkog iskustva. Bez te predistorije, mišljenje o Alanu Fordu se čoveku verovatno razlikuje od mog, kao što se mišljenja o Maljevičevim suprematističkim slikama (ili Klajnovom praznom muzeju, recimo) svakako razlikuju kod različitih ljudi u zavisnosti kakva im je predistorija.

Ovo valjda pokazuje zašto i kako su granice kiča i visoke umetnosti rastegljive i što uvek kada pričamo o njima moramo da smo svesni kako se podrazumeva da pričamo u određenom kontekstu i da on uglavnom ne može da se prepozna kao apsolutan pa često ni kao dominantan.

Kroz suprematizam i radikalno novi pristup, Maljevič je napravio veliki skok u belo. U biti, ta promena bila je vrlo mistična. Pravi preokret započinje 1915. godine kada se Maljevič u potpunosti oslobadja stega realnog sveta. "Ja sam se preobrazio u nula oblika i otišao dalje od nule, do suprematizma, do novog slikarskog realizma, do bespredmetnog stvaralaštva", pisao je Kazimir Maljevič u svom eseju o suprematizmu. Ukidanje svakog prirodnog, predmetnog i istorijskog aspekta, odvodi slikarstvo van bilo kakvog estetskog iskustva i svrstva ga u "filozofski bojeni sistem shvatanja i saznanja".

Maljevič je govorio da suprematističke slike nemaju "gore, dole, levo i desno", te da mogu da budu gledane iz bilo kog pravca i kačene na bilo koji način. Njegov bespredmetni svet nije imao granica, a bela podloga, nalik isonu u pravoslavnom pojanju, najbolje je izražavala beskonačnost i večnost. Vrhunac suprematizma, Maljevič je postigao platnom "Belo na belom" (1917) čiji je cilj potpuna bespredmetnost, osećaj nestajanja i nebića. Beli kvadrat je postao simbol čistote ljudskog stvaralaštva. Vrhunac suprematizma mogao se shvatiti i kao kraj suprematizma, a Maljevičevo stvaralaštvo nastavlja se kroz usmeravanja na motiv krsta, pravoslavnog, ruskog, kao simbola sveobuhvatnosti.

Maljevič je smatrao, slično Kandinskom i Mondrijanu, da jedino apstraktno slikarstvo može čoveka da prebaci u drugačije stanje svesti. Pravi cilj Maljevičevog suprematizma bio je novi poredak koji bi promenio čoveka, oslobodio ga stega fizičkog sveta i umnogostručio mu sposobnost stvaranja. Slikarski ideal je kroz filozofski pristup postao utopijska vizija budućnosti i potpune slobode.

Što reče Meho, Maljevičevo "Belo na belom" ne može pravilno da se shvati ako se do njega nije došlo odredjenim putem. Svako laičko ili neofitsko vidjenje ovog dela, bez pogovora će poklonike svrstati u malobrojnu elitu (a može i u drkadžije, cepidlake...). Ni sâm Maljevič nije do suprematizma došao na početku, nego na vrhuncu svoje stvaralačke moći. Za razliku od komunističkih i kapitalističkih zagovornika spuštanja svekolike umetnosti na nivo mase (kod prvih zbog ideologije, kod drugih zbog ideologije i para), pravo značenje umetnosti moše da se dosegne jedino kroz duhovno uzdizanje. To je i cilj umetnosti.

Hmmm, mozda su scallop i nightflier na pravom putu:

http://www.youtube.com/watch?v=ZynWCF2AOl0&feature=related

U principu, antičke (ali i do danas preživele) defincije umetničkog sadržaja smeraju na 'duhovnost' i govore o 'bezinteresnom' uživanju u umetničkom delu. Kako seksualno uzbuđenje ne ulazi u ideju nezainteresovanosti (jer se radi o fizičkom nagonu), onda, možda i ne    Ali ovde sad već ulazimo u vrlo sitna crevca, dakle u definisanje umetničkog dela preko namere (što je, za mene jedini način ali uvažavam da ljude izluđuje) a ne preko efekta koji ima na konzumenta a što će dovesti do još naglašenijeg ponavljanja ideje da je sve relativno (i kič i umetnost pa čak i umetnost/ neumetnost) i nerviranja ljudi koji ovo čitaju.

Quote from: "Meho Krljic"U principu, antičke (ali i do danas preživele) defincije umetničkog sadržaja smeraju na 'duhovnost' i govore o 'bezinteresnom' uživanju u umetničkom delu. Kako seksualno uzbuđenje ne ulazi u ideju nezainteresovanosti (jer se radi o fizičkom nagonu), onda, možda i ne    Ali ovde sad već ulazimo u vrlo sitna crevca, dakle u definisanje umetničkog dela preko namere (što je, za mene jedini način ali uvažavam da ljude izluđuje) a ne preko efekta koji ima na konzumenta a što će dovesti do još naglašenijeg ponavljanja ideje da je sve relativno (i kič i umetnost pa čak i umetnost/ neumetnost) i nerviranja ljudi koji ovo čitaju.

AKo se već pozivaš na antiku... Grci su bili verovanja da je umetnost preko Erosa spona ljudi sa bogovima, te da je zapravo umetnost iskra božanskog u čoveku. Kao što svi znamo, starogrčka kultura je oblikovala današnju, baš kao što je rimska civilizacija kamen temeljac savremenog društva. Međutim, nisu Grci bili jedini narod na svetu sa razvijenom umetnošću, niti prvi narod na svetu. A i umeli su da se zezaju do bola, da se poslužim stručnom terminologijom. REkao bih da je umetnička rigidnost i podela na kič i ne-kič zapravo posledica potonjeg upliva hrišćanske crkve, koja je na sebe preuzela ulogu čuvara morala i krajnjeg estetskog sudije.
Umetnost je živo biće, pa je kao i sva ostala živa stvorenja podložno evoluciji i promenama.

Quote from: "nightflier"REkao bih da je umetnička rigidnost i podela na kič i ne-kič zapravo posledica potonjeg upliva hrišćanske crkve, koja je na sebe preuzela ulogu čuvara morala i krajnjeg estetskog sudije.

Nighty, upravo je crkva proizvela tone kiča da bi tako podišla sve širim masama. Oni su se trudili da dele sve na moralno-nemoralno, a ne na umetnost-kič.

Da, ali po njihovom sudu - to nije bilo kič. To je postalo kič tek sa građanskom revolucijom, koja je zbog svojih potreba morala da promoviše drugačije vrednosti. I to političkih, a ne umetničkih.

Crkvena umetnost podleže kanonima. Zna se šta se može, a šta se ne može. Pitanje kiča skoro i da se ne pojavljuje. Tek kada se crkvena umetnost sagledava van kanonskih pravila, a u odnosu na svekoliku umetnost, može da se dobije predstava koji deo stvaralaštva je umetnost, a koji je kič. To može da se poklopi sa kakonskim pravilima, ali češće se ne poklapa. Gradjanske revolucije, boljševičke revolucije i ostale revolucije, nisu previše uticale na promenu crkvenih kanona.

A necrkvena i nerevolucionarna umetnost ne podleže kanonima? Ako ne postoje kanoni, kako to da postoji kič?

Quote from: "Melkor"Hmmm, mozda su scallop i nightflier na pravom putu:

Blago vama, vi se podjebavate već satima, a ja sam tek sad ustao. Ni kafu nisam popio.

Najpre, jedno veliko hvala. Ovako nešto dobro, Melkore, odavno nisam video. Ostaje samo da ocenimo da li je to umetnost, šund ili kič. Ono što sam ja video za nepun minut, govori više od višednevnih objašnjavanja o bilo čemu.

Maljevič je porušio jednu celu estetiku i pokazao da se ona uvek može sočiniti iz početka. Elita je samo legla na rudu. Ne znam na šta smo tu ponosni. Imamo i belu knjigu i nemu muziku. Naravno, to nije mogao da bude kič. Da je bio kič, mase bi razumele. Ovako, razumela je samo elita. Danas, sto godina kasnije, pokažite Maljeviča masama i rezultat će biti isti.

Kada se pominje stara Grčka, molio bih da se izbegne omaška sa pominjanjem antičke Grčke. O antičkoj Grčkoj znamo samo o knjigovodstvenim podacima. Vi govorite o klasičnoj Grčkoj što je sasvim drugi pojam.

Odoh ja na kafu, pa ću da se vratim.

Quote from: "nightflier"A necrkvena i nerevolucionarna umetnost ne podleže kanonima? Ako ne postoje kanoni, kako to da postoji kič?

Ne podležu. A, kanoni i kič nemaju veze jedno sa drugim.

U crkvenoj umetnosti, kanoni za slikare (živopisce) vezani su sa doktrinalna i dogmatska pitanja, znači za bogoslovski aspekt. Potom može da se priča o estetskim kanonima, ali to je druga tema, marginalno vezana za ono prethodno. Kič može da postoji kako u crkvenoj umetnosti koja podleže kanonima, tako i u svetovnoj umetnosti u kojoj nema kanona (doktrinalnih i dogmatskih pitanja).

Plus, naravno "umetnost kao spona sa bogovima" & kao "iskra božanskog" u čoveku je apsolutno na liniji sa mojom pričom od odozgo o ispunjavanju egzistencijalne praznine i proizvodnji duhovnih sadržaja. Eros u ovom slučaju svakako nije imanentni (animalni) instinkt već naprotiv, transcedentni, duhovni destilat principa.

Quote from: "Goran Skrobonja"

Quote from: "Alex"Nije fer porediti strip koji je nastao za mesec dana sa romanom koji je pisan nekoliko godina da bi se dokazalo da je drugi vredniji.

Hm, garantujem da su Vočmeni i Sendmeni, recimo, nastajali mnogo duže od nekih romana. Hoću reći, nijedna od svih umetničkih formi sama po sebi nije viša ili niža od drugih - baš kao ni vreme utrošeno na stvaranje.

Vočmen je detaljno pripremljen i maksimalno osmišljen strip. Nije ni nastao kao plod ispitivanja i zadovoljenja tržišta. On nije primer masovne (još: konfekcijske, serijske) proizvodnje stripa (iako se pojavio u takvoj formu i svojevrsna je varijacija na takve sadržaje) kao ni mnogi (uglavnom evropski) stripovi koje Kornelijus pominje. Kreativnost autora je tu možda delimično  bila sputana vremenskim ograničenjem samo u crtačkom delu.

Sendmen, pak jeste primer serijskog stripa (među najboljim stvarima koje takva vrsta stripa može da ponudi) i pojedinačna epizoda nije nastajala "mnogo duže", nego tačno mesec dana.

Zato se ne može uzeti jedna epizoda (pa još neka slabija, mada ima onih kojima se pojedinačno ne može mnogo toga prigovoriti, koje su dobile  nagrade i sl. - to su vrhovi serijala) i vrednovati - procenjivati kao što bi se procenjivala knjiga Klajva Barkera ili strip album Enki Bilala.
Posmatraju se sve ideje, motivi, likovi, naracija itd kroz sve epizode koje je Gejman napisao (u ovom slučaju to su i skoro sve epizode uopšte) i vrednuje se strip u celom tom periodu (može da se deli na pod-periode, ako postoje varijacije u kvalitetu, stilske razlike itd).

Zato kažemo Hogartov Tarzan je odličan, Gejmanov Sendmen ili kad je TV u pitanju, prvih 5 sezona Mućki npr. Nećemo reći  da je 26-a epizoda Sendmena ili 64-a epizoda Mućki "revolucionisala" medij stripa ili tv-a.

Ako istrgnemo jednu epizodu Mućki pa kažemo - to nema kvalitet nekog romana Miroslava Krleže, prividno smo u pravu, ali lošu komparaciju pravimo.

Ako kažemo da su Only Fools and Horses značajnije umetničko delo od bilo čega što je Krleža napisao - to je validno poređenje, verovatno i tačno.

Quote from: "Alex"Ako kažemo da su Only Fools and Horses značajnije umetničko delo od bilo čega što je Krleža napisao - to je validno poređenje, verovatno i tačno.

Ti, bre, oćeš da nas zavadiš sa komšijama! Poredi sa Cankarom, ali pusti komšije na miru.

Ko je Krleža?

Quote from: "Meho Krljic"

Za mene bi stvarni poraz bio ne totalna pobeda populističkog kiča (mislim, ako je iko odavde pokazao koliko voli da se valja u blatu, to sam svakako ja) niti trijumf dekadentnog elitizma, već situacija u kojoj najveći broj ljudi digne ruke od umetnosti i kulture uopšte. Kulture, u užem smislu, naravno. A taj scenario nije toliko neverovatan pogotovo danas u dobu intenzivne kulture (u širem smislu) totalne i instantne komunikacije gde je medijum postao poruka a poruka je 'nije li ovaj medijum sjajan, lol'. Dakle ne da Internet/ Reality TV/ SMS/MMS i TV SMS chat kultura/ IRC/ Social Networking Portali/ Video igre itd. itd. ljude uteruju u kič nego im ispunjavaju vreme interesovanjima koja zauzimaju mesto koje je do sada pripadalo umetnosti (makar najkičastijoj). Daju im umesto estetskog sadržaja, sadržaj koji je samo u najboljem slučaju estetizovan (često ni to, radi efikasnije komunikacije), ukrasa radi, ali koji po suštini nije esteski nego funkcionalan u smislu obezbeđivanja komunikacije između ljudi gde sadržaj dolazi od strane drugih ljudi koji su 'obični', dakle nisu umetnici. Ne da ja sad mislim da sve to treba izbrisati nekakvi staljinističkim potezom, ali zaista imam utisak da za veliki broj ljudi ovi sadržaji zauzimaju mesta ovakvih ili onakvih umetničkih sadržaja koji su im ranije bili potrebni da ispune egzistencijalnu, jelte, prazninu. A pošto sam ja mator, old skool  čovek i umetnost smatram jednom od retkih stvari koje čine život zaista vrednim življenja, prirodno je da me ovo plaši.

Kako izgleda pobeda elitizma?

Mislim da smo to već imali - otprilike, ovako: kralj i njegova svita, dokono plemstvo imaju svo slobodno vreme sveta. Kad plemstvo ode na koncert (klasične/ozbiljne/umetničke) muzike, prepušta se predivnim i kompleksnim kompozicijama. Zatvori oči, usredsredi se i sluša, predaje se muzici. Ako ne ukapiraju sve, slušaće ponovo sutra, vremena ima na pretek. Razvijaće sluh.

U međuvremenu otići će na neku izložbu slika, a vredne slike, ma koliko koštale, makar bile i basnoslovno skupe, kupiće da ukrase svoje dvorce i stalno uživaju u njima.

Tu su i skupocene knjige u kožnim povezima koje koštaju kao omanja straćara, da se čitaju i da se uživa u umotvorinama vrhunskih pisaca.

Ostali ljudi će ionako za njih da obavljaju poslove, da čiste, peru, šiju, zidaju, uzgajaju, ratuju i sve ostalo.

Oni nemaju pristupa koncertima, jer su preskupi. A i nemaju dovoljno slobodnog vremena da se posvete muzici i shvate sve vrednosti dela velikih kompozitora.  
O preskupim slikama mogu da sanjaju, a i šta će im kad nemaju obrazovanja i ukusa da shvate šta stvarno vredi.
I knjige su im skupe, ali nema veze, jer su uglavnom nepismeni.

Nek se trude bar da prežive, umetnost je za elitu.

Aleks, ti ništa nisi shvatio. U pitanju je duhovna elita. To što si ti opisao je ono što bi ti hteo da budeš - bogataš (materijalni).

Budući da sam potpuno razumeo Mehu (mada se i on zadovoljava sa igricama), on je dobitnik knjige Doris Lessing, The Four-Gated City. Kupio sam je jutros za 50 centi na rasprodaji. Ima preko 600 strana i tvrde korice.

Alex neće da dobije ništa, jer je njemu potpuno jasno kako se i zašto izdvojila elita i ima jasan proleterski stav s kojim se potpuno slažem. Ustvari, ni ja nisam dobio ništa. Ne pripadam eliti.

Da li uopšte postoji sukob elitističke i popularne kulture??

Možda, samo kao jedan od vidova interakcije.
Savremena kultura se naslanja na klasičnu, proizlazi iz nje. Nije zaseban entitet.

Mislimo da popularna kultura teži samo da zameni i potisne prave vrednosti? A šta ako joj, u stvari, pomaže?

Danas je život brz i tome je prilagođena i umetnost savremenog sveta. Umesto totalno nepismene većine nekada, kojoj su blagodeti umetnosti i kulture nedostupni, danas je u razvijenom svetu umetnost dostupna svima. Ali ljudi se i dalje bore da prežive, nisu kraljevi i plemstvo da imaju vremena da konzumiraju muziku natenane, temeljno, opušteno, lišeni briga svakodnevnog života. Nemaju vremena da proučavaju Džojsovog Uliksa. Treba im nešto primerenije, efikasnije, brže, nažalost i "jeftinije" - u skladu sa vremenom.

Slušao je ABBU kao dete, pa Spandau Ballet, pa se uzbiljio i prešao na Roxy Music i Davida Bowieja. Onda je prešao na jazz, na Milesa Davisa, Duke Ellingtona ...
Danas sluša i Claude Debussyja, Rahmanjinova...
Da mu je to neko pričao ranije ne bi mu verovao. Nije rastao u takvom okruženju.

Nije mnogo čitala ranije, ali svideo joj se Alhemičar. Taj Koeljo ju je navaukao na književnost. Danas joj je omiljeni pisac Dostojevski.

Svidelo mu se kako rade Hogarth i Buscema. Istraživao je njihove uticaje. Sve do Mikelandjela Buanarotija (i Karavađa), Rembranta...

Oni koji nemaju afiniteta prema kompleksnim i zahtevnim sadržajima  - nemaju. Zato nekvalitetna pop kultura neće odvući nekog od takvih sadržaja, jer ne bi ni bio privučen. Ali postoji dobra verovatnoća da će kvalitetna pop kultura biti posrednik ka elitnoj.

Quote from: "scallop"Ustvari, ni ja nisam dobio ništa. Ne pripadam eliti.

Ti si bre elitni pisac. Malo li je?

Quote from: "Alex"Da li uopšte postoji sukob elitističke i popularne kulture??

Postoji sukob elite i masa.

Mi se ovde foliramo već nekoliko dana oko teme koja i nije pitanje elitne i masovne kulture, niti elita i masa. Međutim, postoji latentni pritisak da se arbitrira, da se bude onaj koji će u kulturi i umetnosti biti vodič. Zato dobijemo po nosu svaki put kad pokušamo da, razmerno sa istog nivoa, raspravimo o mestu pojedinih delova umetnosti u ukupnoj umetnosti. Iz džepa se izvuče Džems Džojs i išamaran si za pet sekundi. Naravno, Alex-ova reakcija postaje bezvredna, iako znamo da u masi praznih strana nije jedino Maljevičeva - umetnost.

Može elita pripisati umetnost metafizici ili bilo čemu, ali to ne može više oduzeti "masama". Elitna umetnost može da bude isprazna, kao i masovna, sudije su merodavne onoliko koliko uspeju da ugrabe merodavnosti. Elitizam više nije zaslužena kategorija.

Danas je knjiga Doris Lessing ležala pored one tuposti od "Kod da Vinči" i bila jeftinija. Jedina razlika je u tome što je Lessingova bila samo jedna, a ove druge je bilo bezbroj. Sudovi masa su postali brzi kao i sudovi elite i to je ono što elita ne može da podnese.

I kad posmatramo te odnose, uvek zaboravimo da se kroz istoriju nizovi komunikacije umetnosti i konzumenata menjaju.

Počeci su imali samo pevača i slušaoce;

Vreme rodovskih zajednica imalo je pevača (batak) i poglavicu;

Prve države su između pevača i poglavice dobile nosača batka ili arbitra. Tu su se nekako udaljili od zajedničke vatre. Mase su dobile leba i igara, a elita procenjenu umetnost. Slikari su radili freske, a uličari crtali skaredne grafite.

Feudalno društvo je sliku samo proširilo. Molijer je radio za dvor, a comedia del arte za mase. Ko kaže da je Molijer pisao bolje komedije od Marina Držića? Mecenat je možda sačuvao neki kvalitet, ali je, garantovano, načinio više štete. Salijeri - Mocart, Mocart - Salijeri. Ko je bio glavni, ko je glavni?

Kapitalizam je u odnose u umetnosti uneo - cirkulaciju novca. Oni koji kroz feudalizam nisu uspeli da se ovekoveče, dočekali su svoju šansu. Elitizam je sačuvao svoje pozicije, ali je biznis tražio svoje mesto. Ulaganje u "posao" moralo je da vrati ulog.

Hajde da se sad zadržimo samo na književnosti. Kako čitalac sazna za dobru knjigu, za talentovanog pisca? Evo, Meho je elita. Možda on zna. Elita bi morala da zna. Nema knjiga, nema pisac. Ima samo ime - Ljiljana Praizović. Izdavač pita elitu... Naravno da izdavač ne pita elitu. Izdavač pita bilo koga - ima knjiga, ima pisac? Nema. I, nema Ljiljana Praizović.

Bilo bi dobro kad bi sve ovo moglo da bude smešno, ali nije. Elita misli da nešto zna i da o nečemu odlučuje. Ono što elita zna ne odlučuje ni o čemu. Odlučuje izdavač koji se raspita, ako je oprezan ili odluči da izvrši pritisak na tržište, ako mu se može. U tom slučaju može od bilo koga da napravi velikog pisca. I od "pisca u najam", ako pisac ne insistira da mu se zna ime. Marketing može sve. "Dajte mi polugu i pomeriću svet!"

Pominjete Koelja i "Alhemičar"-a. To je bilo neverovatno tupavo prepričavanje Borhesa, koji je prepričavao "Hiljadu i jednu noć". I "Paideja" od toga kod nas napravi hit! Dajte mi izdavača i od Hobita ću napraviti najboljeg pisca severno od Niške Banje.  

Na kraju, složio bih se ja i sa Cornelijusom, Silvanin muž je bio Radmilo, tako da se ja razumem u njegove reminiscencije, ali ima nešto u tim grafitima po zidovima, koji mi kažu da u masama ima više umetnosti nego u legitimnoj umetnosti, neki stripovi su mi ispričali bolje priče nego čuveni romani, kad je bio "Live Aid" priznao sam da je rock'n'roll odbranio svoju muziku... Po meni, elitisti u umetnosti ne brane umetnost, nego sebe i svoju poziciju, a do nje mi je kao do lanjskog snega.

Lepo rečeno scallope.

Samo upadam da kazem da se zapravo u potpunosti slazem s gornjim Alexovim postom.

Quote from: "scallop"Kapitalizam je u odnose u umetnosti uneo - cirkulaciju novca.

Novac i umetnost su bili vezani bitno pre kapitalizma. Na primer, iz našeg pravoslavnog sveta. Andrej Rubljov je živopisao samo za crkvu, državu i nekolicinu velmoža. Ne za ostale. Bio je preskup, kao i njegove kolege Teofan Grk, Dionisije, Ušakov, Zubov... Podatke imamo iz manastirskih i carskih knjigovodstava. Najveći i najvažniji grčki živopisci čija se imena pamte i danas (Damaskinos, Kloncas, Ricos, Canes, Pulakis) bili su izuzetno skupi i svoje ikone su prodavali samo najbogatijim Grcima i najvećim venecijanskim nakupcima.

Mogli bi mi tako i dalje, ali nema potrebe. Zna se da je vrhunska umetnost najčešće bila vezana sa velikim parama. Najvažniji umetnički centri su nicali tamo gde su bili najvažniji ekonomski centri. Istorija pravoslavne ikonografije jeste istorija pomeranja ekonomske moći.

Samo par pojašnjenja:

Ja svakako nisam elita, ja sam eventualno elitista a to nije isto: pretpostavljam da ne moram da objašnjavam razliku ova dva pojma.

Drugo: pobeda 'elitne kulture' mada ja obično pričam o 'visokoj umetnosti' je dosta različit koncept od onoga što je Aleks opisao, mada se možda u nekakvoj simboličkoj ravni može svesti na taj opis. U svakom slučaju u pitanju, kao i kod svake, jelte, isularnosti (!!!) je dekadencija - zatvorenost u jedan krug, bez mogućnosti provokacije, osvežavanja i prelazak u ispraznost. Već sam gore to napisao - ovakva umetnost svodi se u nekoj krajnjoj instanci na samo intelektualnu raspravu o idejama i konceptima jer se umetnost u takvoj fazi smatra presuptilnom da bi se uopšte materijalizovala. Nije nepoznato da je siroti Maljevič s kojim ovde obilato izaprasmo usta, posle vrhunca suprematističke faze svog stvaralaštva napravio višegodišnju pauzu u slikanju jer mu je toliko trebalo da shvati kuda dalje, ako dalje uopšte ima. I kad se vratio bile su to ponovo figurativne slike. Dakle, on se tom zovu dekadencije ipak uspešno otrgao.

Dalje, glede pitanja sukoba 'elitističke' i 'popularne' kulture:

Prvo, pitanje nije dobro postavljeno: ili pričamo o 'elitnoj' i 'popularnoj' ili o 'elitističkoj' i 'populističkoj' kulturi. Razlika nije neznatna jer je jedno odrednica pripadnosti, a drugo ideološka. No, odgovor na ovo pitanje u obliku u kom pretpostavljam da je postavljeno je da 'sukob', naravno postoji, ako pod sukobom podrazumevamo tekuću diskusiju u kulturi uopšte (za koju na drugom topiku rekoh da traje hiljadama godina) o tome kako se definiše 'lepo', 'značajno' itd. u okvirima duhovnih vrednosti čovečansta. Nije to nužno sukob u kome se navija za jednu od strana, pametni ljudi znaju da na svakoj od strana ima dobrih i loših dela, ali sukob je značajan jer bez ove diskusije nema ni kulture. Već negde rekoh da je kultura generalno skup među ljudima deljenih vrednosti. Ako nema vrednosti, nema ni kulture. Dakle, kako bi Scallop rekao 'možda ste vi u pravu, ali...', tako i ovde treba prepoznati da ono 'možda je Maljevič stvarno veliki slikar, ali meni je to dekadentno sranje' ili ono 'možda je Alan Ford stvarno zabavan ali meni je to šund' predstavlja samo učestvovanje u ovoj hiljadugodišnjoj definicji zajedničkih duhovnih vrednosti čovečanstva ili barem njegovog velikog dela. Naravno da niko ne mora da se složi sa bilo kojom vrednošću u ovom sistemu, jer za razliku od društvenih vrednosti, uređenih zakonima od ovih ne zavisi materijalni opstanak zajednice, ali prihvatanje činjenice da kada diskutujemo o tome ne diskutujemo samo o ličnim ukusima nego o identitetu čovečanstva je značajno.

Quote from: "Meho Krljic"
Ja svakako nisam elita, ja sam eventualno elitista.

Jesi ti i jedno i drugo, ali si turski skroman pred sagovornikom. Sreca je da ima ovde nekog ko mirno i razlozno moze da objasni stvari koje uobicajeno prolaze kao vrlo polemicne. Rodjen si za diplomatu!  

Quote from: "Meho Krljic"Samo par pojašnjenja:

Dalje, glede pitanja sukoba 'elitističke' i 'popularne' kulture.

Najpre, Meho, mi ovde proizvodimo nešto što bi moglo da se zove nagomilavanje odrednica. Razgovor je započet da bi se pojasnilo zašto je nešto "visoka" literatura, a nešto "žanr", sa svim pežorativima nama svojstvenim. Poslednjih 30 godina se gušim u limbu između te dve odrednice i tražim rešenje.

Onda izrone elita i mase, elita koja zna i mase koje ne znaju. Potom, dobijemo elitiste (nemam ništa protiv), ali sada i "populiste", gde imam mnogo protiv. To nije način za razgovor. Ti sebe možeš da nazoveš elitistom, ali nemaš pravo da drugu stranu, ako postoji druga strana, nazoveš populistima. Tu je i koren sukoba između elite i masa, ako taj sukob treba da postoji.

Što se tiče "sirotog" Maljeviča, naravno da je on pobednik, jer je praznina bezgrešna, ona nije podložna kritici i umetnik je u totalnoj dekadenciji i izolanciji (da vratim to n koje si ispustio) nadmašio celokupnu umetnost i poništio je.

Nema ljutiš, Meho, moje pitanje je bilo: kako teoretičari i kritičari saznaju da je nešto šund ili kič, a da to ne pročitaju? Jel' toliko teško pitanje da smo morali da potegnemo i teške reči kao - i(n)sulaciju?

@Cornelijus - batak smo pomenuli još kod prvog plemenskog poglavice. Nije bilo potrebno da navodiš koliko su plaćani Grci i Rusi za ikonopisanje. I, jesu li se siromašni pravoslavci molili pred šund ikonama?

Mali intermezzo: baš sam nedavno kupio neke boje misleći da uradim nešto za na zid, a ovaj topik mi dade ideju - savršena kopija ove slike, zašto da ne?



Maljevič prodan za 60 milijuna dolara

Slika ruskog avangardnog slikara Kazimira Maljeviča prodana je na aukciji u New Yorku za rekordnih 60 milijuna dolara unatoč bojazni da je globalna financijska kriza oslabila interes kupaca umjetnina, objavila je u ponedjeljak aukcijska kuća Sotheby's.

Po Sotheby'su to ne samo da je najveća cijena koju je do sada postigla neka Maljevičeva slika nego je i najviša cijena ikada plaćena za djelo nekog ruskog umjetnika. Slika "Suprematistička kompozicija" koju je Maljevič naslikao 1916. godine, bila je i procijenjena na najmanje 60 millijuna dolara.

Maljevičeva slika ponuđena na aukciji smatra se posebnom i stoga što je naslikana iste godine u kojoj je objavio svoj suprematistički manifest koji je postavio teorijske temelje novog umjetničkog pravca.

Amsterdamski muzej Stedelijk početkom ove godine sliku je vratio umjetnikovim nasljednicima koji su se našli u nemilosti tijekom staljinističkog razdoblja Sovjetskog Saveza. (hina/metro-portal)

Quote from: "scallop"jesu li se siromašni pravoslavci molili pred šund ikonama?

Jesu. Kicerska ikonografija, u umetnickom pogledu, bila je prisutna u svakom vremenu. Imala je izgled nevestih ili vestijih kopija visoke umetnosti, ali bez razumevanja sustine simbola, duhovnih karakteristika i slikarskih prosedea. Potom su se sa barokom pojavile pateticne realisticne ikone koje su na tuzan nacin kopirale svetovne kanone lepote.

Medjutim, svaka ikona, naslikana ili nastampana prema minimumu crkvenih kanona, jeste ikona i samim tim prozor u carstvo Bozje.

Znaci, ikona moze da bude kic i kanonska, kic i nekanonska, umetnicka i kanonska, umetnicka i nekakonska. Pamte se samo umetnicke i kanonske.

Pošto nikako da dođemo do pravih stvari, hajde neka mi neko kaže da li je ovaj detalj literatura ili šund:

Sedeo sam te večeri za barom špelunke "Rog nečastivog" i vodio inspirativni dijalog sa barmenom:
"Još jedan kajser sa ledom..."
"Izvolite..."
"Još jedan kajser sa ledom..."
"Izvolite..."
Trajalo je neko vreme, a onda je on izgubio smisao za prijatno ćaskanje. Spustio je čitavu bocu kajsera i poveću posudu sa ledom pred mene i okrenuo se drugim gostima. Taman kad je moja bešika najavila da je vreme za intimniji susret sa sobom.
Odšetao sam do onih prostorija ostavljajući tabakeru sa najfinijim "Hertsag" cigaretama da pravi društvo boci kajsera. Za led me nije bilo briga, on me je i poslao u toalet. Nekad davno, kad su svemirski letovi bili u povoju, najbolji konstruktori su se iscrpljivali rešavajući problem recirkulacije organskih materija i mašta je najčešće prevazilazila objektivne potrebe. Mogu da zamislim kako su se osećali muškarci priključeni kao krave muzare na automatskoj mlekari. O ženama da i ne govorim. Apstrakcije su kasnije popustile pred jednostavnim rešenjima. Njutnova jabuka uvek mora da padne pred argumentima zakona gravitacije.
Lokal "Rog nečastivog" je zauzimao deo rashodovanog dugolinijskog transportera koji je, ukotvljen u unutrašnjoj trećini konglomerata Raskršća, doživljavao svoje zanimljivije dane kao središte ugostiteljstva i zabave, posebno zabave, poput negdašnje Skadarlije ili Plake. Prostorije za "privremeni" boravak nisu se razlikovale od onih na čvrstom planetarnom tlu. Proces recirkulacije započinjao je tamo gde treba, u unutrašnjoj kanalizacionoj mreži broda.
Prišao sam najbližem pisoaru. Sa zadovoljstvom sam prestao da mislim i počeo da delam. Nezavisni izvršni mehanizmi već su preuzeli svoju funkciju kada je ušao još neko i stao do mene. Nisam se osvrnuo, ali sam mogao da čujem da smo na istom poslu.
Zatim se oglasio:
"Grej Svaruk? Ako se ne varam?"
"Aha."
"Ja sam Fejlen Oberbinder..."
"Onaj Fejlen Oberbinder...?" nisam se uzdržao.
"Da. Onaj..."
Umesto da se zapanjim što do mene piša najpoznatiji neuroelektroničar i još bolji trgovac u Galaksiji, ja se zagrcnuh zaustavljajući smeh koji je navirao negde odozdo, preteći da razbije pažnju kojom sam obavljao svoju dužnost. Pomislio sam na to šta bi se dogodilo da sam se okrenuo da ga osmotrim. Ali, to je stari vic.
Zamislite, ja sam pišao sa Fejlenom Oberbinderom! Obuze me žestoka intuicija da se mora dogoditi nešto značajno.
"Gospodine Oberbinder, pružio bih vam ruku, ali..."
"Razumem. I meni je desna trenutno zauzeta..."
"Leva bi bila od srca..."
"Ali bilo bi neugodno..."
"Posebno ako neko naiđe." Završio sam rečenicu.
Obojica prsnusmo u smeh. Tresli smo se, što je meni dobro i pravovremeno došlo.
"Nisam ovde slučajno..." započe Oberbinder.
"Ni ja."
"Želeo sam da razgovaram, gospodine Svaruče..."
"Ostavite formalnosti posle ovakvog zajedničkog iskustva. Samo Grej..."
"Važi... Greje..."
"Žao mi je što je razgovor kratko trajao. U ovim uslovima ni ne može duže." Rekao sam zatvarajući prorez na pantalonama.
Fejlen se osvrnu ka nizu individualnih toaleta.
"Kad bismo mogli da sednemo. Tu negde..."
"Ne bi bilo zgodno. A nemam ni potrebu..."
Fejlen ponovo prsnu u smeh. Ovoga puta je verovatno njemu dobro došlo.

Providna provokacija   Sta god da kazemo, ti ces klimnuti glavom i reci znao sam, a onda ces nam i saopstiti sta je pisac hteo da kaze i to ce, verovatno, biti u suprotnosti sa onim sto bi neko od nas trojce rekao i onda ce verovatno delovati kao da smo pali, ali, kazem ti, necemo tresnuti.

Pa, premda se ništa sem olakšavanja i susreta ne dešava u odlomku, napisan je tako da, iako kratak, zainteresuje čoveka šta će biti dalje, kao uvod u moguće zanimljivu priču. Posebno je početak sačinjen od nekoliko inteligentnih i duhovitih rečenica.

Ali od ostatka zavisi da li je celovito delo šund ili ne. Ako ostatak postoji, kladio bih se, da po mojim kriterijumima nije šund.

(Da nije scallop uzeo priznato ne-SF delo i obogatio ga SF elementima?)

Quote from: "Melkor"Providna provokacija   Sta god da kazemo, ti ces klimnuti glavom i reci znao sam, a onda ces nam i saopstiti sta je pisac hteo da kaze i to ce, verovatno, biti u suprotnosti sa onim sto bi neko od nas trojce rekao i onda ce verovatno delovati kao da smo pali, ali, kazem ti, necemo tresnuti.

Zabezeknut sam. Nema provokacije. Sređujem jedan tekst od pre dvadesetak godina i pitao sam se, da li to još može da prođe. Radi se o opisu jednog muškog pišanja u dvoje. Iz prve trećine priče. Ima i pre i posle toga. Baš si ljukav, ko ljisica.

Tekst je iz: http://www.datavoyage.com/sfbay/ Došljak sa planete ludaka

Jao bre Radmilo svaku priliku koristiš da poturiš neko svoje pisanije.

Kud ispustih ono 'n', sad sam ispao nepismenjaković    A oću ovamo da se kao nešto turam u ozbiljne razgovore.

Elem odgovor na dva Scallopova pitanja

1) kako teoretičari i kritičari saznaju da je nešto šund ili kič, a da to ne pročitaju?

Ne znam, ESP? Šalu na stranu, onaj ko tvrdi da zna a nije iskusio malo preteruje i može se reći da se bavi više ili manje upućenim nagađanjem (moj prevod fraze educated guess). Jasno je da takve izjave ne treba uzimati sa preteranom ozbiljnošću.

2) hajde neka mi neko kaže da li je ovaj detalj literatura ili šund

I odmah u nastavku: kič/šund i visoka umetnost su, kako već rekoh više puta, najčešće vezane za kontekst, tako da se ne često ne isplati licitirati na fragmentima veće celine. U ovom konkretnom slučaju, ne bih ovo nazvao šundom ni kičom jer je pismeno i lepo ide, ali bih ga nazvao palpom. Što je za mene sasvim pozitivna odrednica jer predstavlja, da tako kažemo 'svetlu' stranu industrijski prizvođene literature. Naravno, od ostatka teksta zavise i njegove stvarne vrednosti, ali ovde se naravno opet postavlja novo pitanje:

Aleks je lepo gore napisao da se u slučaju masovne/ popularne  kulture valja ocenjivati čitav opus jednog stvaraoca ili smislena celina unutar serije da bis e došlo do 'pravog' zaključka o vrednosti.

Sad, kako se ovaj princip reflektuje na 'visoku' umetnost? Da li krležu treba da ocenjujemo u celini ili knjigu po knjigu i dramu po dramu? Da li je roman najniži nivo rezolucije na koji treba da se spustimo ili možemo da uzmemo jedno poglavlje i kažemo 'ovo je Krleža' i na osnovu toga damo ocenu o njemu ili tom romanu? A, da li možemo iz romana da izvučemo jedno poglavlje, pasus, rečenicu? Da li je na osnovu jedne rečenicemoguće proceniti veličinu Krleže ili njegovu eventulanu pripadnost lošoj literaturi?

Opet se vraćamo, jelte, sirotom Maljeviču (koji je inače pisao jednako provokativno ako već ne jednakojednostavno kao što je slikao) i shvatamo da njegova slika gore prikazana, prodata za 60 miliona dolara vredi (ili barem košta) toliko ne zbog svoje imanentne 'lepote' ili čak samo 'estetike' već zbog svoje transcedentne 'lepote' (odnosno estetike) u kojoj ona predstavlja sažetak nekoliko (desetina) hiljada čovekovog razmišljanja o vizuelno lepom, dubokom, značajnom. Tako je možda moguće izdvojiti jednu Krležinu ili Scallopovu rečenicu i shvatiti da ona na sličan način sažima duhovni i intelektualni (i emotivni) 'rad' tolikih ljudskih generacija. Možda i nije. Na drugom topiku smo pominjali Uliksa i ovo jeste roman u kome vidim baš ovo na delu i zato je to za mene jedan od najvažnijih i najboljih proznih radova koje sam čitao.

i za mene.

S jedne strane nije neuobicajeno videti prekaljene kriticare kako uzmiju samo pasus, recenicu ili stih i na tome pokazuju zasto je to dobro pisanje ili ne*. Ali tu se moze govoriti samo i jednom sloju - cisto zanatskom. Koliko je neko dobar majstor reci i jezika. Za potrebe diskusije na relaciji sund & kic vs. visoka umetnost, naravno se mora uzeti celo delo u obzir i svi ostali slojevi.

* Videti recimo ovaj clanak Colstona Whiteheada u Harpersu (mislim da je neko vec kacio link na nekoj diskusiji):
http://www.harpers.org/archive/2009/02/0082377

Najpre, želim da se zahvalim svima koji su uzeli učešće u Maloumnoj kolumni - Žanriti i paliti.

Išlo je malo teže dok nisam dobio odgovor na svoje pitanje, ali izgleda da sve rasprave tako teku i nijedna nije pravija od Drine. Nadam se da su i drugi dobili svoje odgovore, jer je dobijeno više nego što je traženo i to je ono što je dobro kod ovakvih topika. Usput su malo nastradali Maljevič, Džojs, Krleža i Alan Ford, ali, to su zalečive rane i njima, tamo gde su, sad je sigurno drago da se i dalje o njima govori. Zato su i radili ono što su radili.

Izvinjavam se što smo malo više napeli Mehu, ali napeo se i Alex i čini mi se da se njihove poslednje replike u nizu skoro potpuno poklapaju. To je i najbolji deo ove priče.

Moj zadatak je bio da mešam varjačom da ne zagori. Zaprška, ništa složeno. Cilj nije bio da od visoke literature i šunda napravim majonez, već da saznam da li da nastavim da radim ono što radim.

Ukus mi malo kvari Bobanova zlobna opaska, a on je okačio tu priču kod Fipe, jer ja to i dalje ne znam da uradim. On je jedini osim mene imao taj tekst, ja sam morao da ga skinem sa mreže da bih imao e-formu.

Jedna scena iz priče, bar ja tako mislim, isto je kao kad slučajno naletiš na film koji se emituje na TV i, u prolazu, vidiš taman toliko. Šta se događalo pre toga, da li da se vratim i nastavim da gledam? Odgovor na ta dva pitanja sam tražio i dobio. "Pulp", OK. Trebalo bi pročitati sve - stiglo je sa druge strane. Naravno da je tako. Sud se donosi prema celini.

I, još jednom se izvinjavam zbog insulacije, ličilo mi je (!!!), na domaći zadatak.

Ma, kakav domaći zadatak, ispustio sam slovo - simple as!!!

A zaista, reč palp za mene uvek ima pozitivnu konotaciju (videti moje kolumne na UPPPPPS-u za dokaz) ali najvažniji deo mog odgovora na to pitanje je svakako ovo:

Quotetako da se ne često ne isplati licitirati na fragmentima veće celine

Dakle, samo ti sedi i piši, uređuj, dorađuj, žanr ili ne žanr, ako je nešto dobro, onda je dobro. Ne piše se svaka knjiga sa namerom da promeni svet, ali ga svaka, htela - ne htela na kraju ipak menja. Dok je čovek svestan ove odgovornosti i u skladu sa tom svešću postupa pri pisanju - dobro je.

Quote from: "scallop"Cilj nije bio da od visoke literature i šunda napravim majonez, već da saznam da li da nastavim da radim ono što radim.

I ti si nas zbog toga lozio da napisemo onih 130 postova???!!!    
Crni Scallope, ti ces da zavrsis u frizideru istranziran na komade porcijase    marinirane viskijem i prelivene sojanezom, maslinovim uljem i crvenim lukom.

Quote from: "Cornelius"I ti si nas zbog toga lozio da napisemo onih 130 postova???!!!  

a tako vam i treba!  

Quote from: "Meho Krljic"

Quotetako da se retko isplati licitirati na fragmentima veće celine

Dakle, samo ti sedi i piši, uređuj, dorađuj, žanr ili ne žanr, ako je nešto dobro, onda je dobro. Ne piše se svaka knjiga sa namerom da promeni svet, ali ga svaka, htela - ne htela na kraju ipak menja. Dok je čovek svestan ove odgovornosti i u skladu sa tom svešću postupa pri pisanju - dobro je.

Potpuno se slažem.

@Cornelijus: Ako je krava stala unutra... ali, ako može bez sojaneza.

Quote from: "scallop"ako može bez sojaneza.

Ne moze. Poceo je Veliki post.