ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Dobro, nije baš TOLIKO važno. Čisto da se privuče pažnja! 

Stavka broj 1: Kazuo Umezu



Rekao sam već da mislim da su Umezu i Moroboši (neki izgovaraju njegovo prezime kao Morohoši, obojica autori starije generacije (pre 1950.), najuticajniji u horor-žanru, i to je lako dokazati: po njihovoj prisutnosti u (japanskoj) javnosti; po broju filmova koji su rađeni po njihovim delima, po nagradama koje su dobili ili koje su nazvane po njima (tj. Umezuu). S druge strane, njihova prisutnost van Japana (pogotovo Morobošijeva) je minorna. Dok je od Umezua nešto i prevedeno na engleski (Hyouryu kyoushitsu, aka The Drifting Classroom; i još nekoliko zbirki starijih priča) od Morobošija nije ništa, i ne vidim trend da će se to promeniti.

Međutim, dok Učionica ima svoje mesto i domet u istoriji japanskog stripa, najstrašnije Umezuovo delo koje sam pročitao (i jedno od najstrašnijih uopšte) je Kami no hidarite, akuma no migite (Leva ruka boga, desna ruka đavola), čuvena zbirka priča iz sredine 80-tih, koje povezuje isti lik. Neko neupućen u mangu može da prelista nekoliko stranica (ovde pretpostavljam da nisu u pitanju prvih par stranica!) i da se pita zašto se oko Umezua diže tolika frka. Stvarno, zašto? Crtež je običan, na momente može se reći i "slab"; ima puno crne boje i deluje "masno"; kompozicija je staromodna, tj. sve su četvrtasti okviri jednako udaljeni jedan od drugog; većina dijaloga se svodi na vrištanje i plakanje, likovi se ponekad ponašaju nerezonski... A ipak... Ipak. Kada dešavanja krenu da se odmotavaju, Umezuova imaginacija je nezamisliva i po meni niko (osim Morobošija, od koga nisam puno ni čitao) ne može da predstavi čist užas na tako bezazlen način. Rekoh da je Umezuov horor više gotski, ali to je tačno generalno, uzevši čitavu njegovu karijeru u obzir; što se tiče ove zbirke o kojoj pričamo, neke scene su brutalne i mučne i bizarne do granice ljudske imaginacije. Film rađen po ovim pričama, ako treba da bude shvaćen ozbiljno, bio bi nezamisliv. Ako nekom scene kada makaze seku dečja lica (i tela) nisu dovoljno strašne, neka, ove priče imaju i druge adute.

Njegov učenik Đunđi Ito, recimo, je daleko poznatiji van Japana nego u rodnoj mu zemlji. I Ito crta bolje od Umezua. Ali, opet, po tome kako gradi napetost, i kako bira uglove iz kojih prikazuje dešavanja i, uostalom, kako bira samu građu za slike, Umezu je daleko iznad.

Ovde nisam pričao o njegovom životu i radu. Biće prilike za to. Ima materijala za jednu debelu knjigu, verovatno i više njih. Umezu je selebriti u Japanu i čudak svoje vrste. Nije radio samo horor - čuveni Makoto chan je geg-manga, komedija sa puno toalet-humora.

Umezu je osoba koja živi u skladu sa svojim pravilima. Evo kuće koju je sagradio sebi i zbog koje je imao problema sa komšilukom - tužen je zbog uznemiravanja okoline!



Srećom, dobio je taj spor.

Kuriozitet: Rumiko Takahaši je bila njegov asistent. Eto gde je izvor ispiracije za Sirensku šumu (Mermaid forest)!

Šogakukan je počeo sa objavljivanjem "savršene" edicije njegovih dela i, zadnji put kada sam proverio, još nije objavio ovu zbirku.

Evo primera iz njegovih ranih dana kao manga-autora (Hebi shoujo, Žena-zmija aka Reptilia):



Jedan od njegovih ukiyo-e radova (posredstvom sajta Same hat!):

Aj stavi ovo na anime jedinicu...XD XD Ako si zainteresovan za saradnju, naravno

EDIT: Prejak tekst.

Pa, malo ću ga doterati, pa ću ti javiti u toku sledeće nedelje. Generalno, može.

Valja Ajde, treba mi neko ko se razume u mange Tvo čisti odelak, samo na AJ

Stavka broj 2: Daiđiro Morohoši



Ili Moroboši. Kanđiji se mogu čitati na više načina. Čuo sam obe verzije, ali kako je na japanskoj wikipediji ova prva, stavio sam nju u naslov. Onaj link iz prvog posta ne radi, pa evo drugog. I tu se kaže prosto:

QuoteOne of the most famous writers in Japan.

Zaista, kada bih birao autore čiji kvalitet i značaj su obrnuto srazmerni njihovoj slavi van zemlje, Morohoši bi mi bio prvi na listi. Istina je da se on kloni medija koliko god je to moguće, ali njegov rad je cenio i Tezuka lično, a izuzetno ga ceni i japanska kritika. Samouk je i uvek je radio sam. Njegova mangografija je ogromna, i mnoga dela su vredna pomena: još od 1974 i Seibutsu toshi-ja (Organskog grada), preko zbirke priča Yokai hantaa (Lovac na duhove, čije naslovnice vidimo na slici dole), Ankoku shinwe (Mit o bogovima tame), Maddomen-a (eng. Madmen), Saiyuu youenden-a (Putovanje na Zapad, obrada kineskog klasičnog dela objavljivana tokom dve decenije, za koje je dobio Tezukinu nagradu za najbolju mangu 2000. godine) do horor-komedije Shiori to Shimiko (Šiori i Šimiko) i mnogo, mnogo toga između. Ali uvek u okvirima fantastike.



Porede ga sa Lavkraftom ali, zaista, sem par omaža u Šiori i Šimiko (a to su dve srednjoškolke koje rešavaju okultne slučajeve), Morohošijeve glavne inspiracije su folklor i istorija Japana, Kine i okolnih zemalja (u Madmenu, na primer, folklor Nove Gvineje). A istina, poseduje on lavkraftovski nihilizam, nezavisno što crtež može da navede na krivi trag.

Izvod iz intervjua sa njim povodom primanja nagrade Festivala japanskih medijskih umetnosti u kategoriji mangi za 2008, za delo Šiori i Šimiko:

QuoteQ: What do you place greatest value on in your work?
A: The idea and the story.

...

Q: Could you name a person, a work, or an event that you have been most influenced by?

A: TEZUKA Osamu (manga artist).

...

Q: What is the meaning or importance of creating for you?

A: It minimizes the painful things we have to do in our lives.

P.S. ZA ZNALCE FRANCUSKOG

Na engleski nije prevođen, ni zvanično ni putem skenlacija, dok je na francuskom objavljena Šiori i Šimiko (Shiori to Shimiko, do sada 5 tomova) i u tom izdanju se može naći jedini ne-japanski tekst o Morohošiju za koji znam, koji se završava rečima :

QuoteInclassable, déroutant au point d'en apparaître redoutablement rétif à la critique et à l'exégèse, le travail de MOROHOSHI s'impose au firmament d'une bande dessinée iconoclaste, assumant tout autant si ce n'est davantage que celle de TSUGE, d'UMEZU ou d'ITÔ, une noirceur absolue, non dénuée par moments d'un humour à froid, mais oscillant toujours entre angoisse et terreur. Elle brille ainsi d'un éclat sans pareil, soleil noir au firmament de l'occulte et du surnaturel en bande dessinée. Reste, pour le lecteur comme pour le critique étranger, à se donner les moyens de la découvrir.

Ja otprilike znam šta je ovde rečeno, pola razumem a pola nagađam, a ako neko hoće da prevede (zbog ostalih forumaša), dobrodošao je.

Da nastavim sa ovim...

Još malo zanimljivosti o Morohošiju, pošto spremam izuzetno obiman tekst o njemu (relativno; ipak, nisam ja akademik  ).

1. Tezuka, koji je bio poznat po tome da je mogao da "skine" svačiji stil crtanja likova (kad je hteo), priznao je da jedini stil koji ne bi mogao da imitira je Morohošijev.

2. Rumiko Takahaši je protagonistu Urusei yatsure nazvala Ataru Moroboshi (諸星あたる); uporediti sa prva dva karaktera iz 諸星大二郎 (Morohoshi Daijiro);

3. Miyazaki je otvoreni poštovalac njegovog dela i mnogi tvrde da se to sasvim otvoreno vidi u svetu Princeze Mononoke, koji je rađen pod uticajem Maddomen-a (ovde mala digresija: rekao sam da Maddomen označava "ludake" i neki zaista tako prevode, ali ono što mi sada ima više smisla je Mudmen, ljudi iz blata).

4. Tvorci Silent Hilla priznaju da je Morohoshi jedan od najvećih uticaja:

QuoteAn expert who depicts every mysterious phenomenon from supernatural creatures to science fiction with an overwhelming sense of reality. The otherworld in which reason has no bearing is also something that is linked to the world of Silent Hill.

5. Evangelion je rađen pod senkom nekih Morohošijevih ideja.

6. Početkom ove godine, u Japanu je izašao specijalni broj Juriike (Eureke), ozbiljnog časopisa posvećenog poeziji i kritici, koji za temu ima Morohošija.



7. Shinya Tsukamoto je snimio film po njegovoj priči iz serije Yokai hunter, Goblin Hiruko. To je prvi Tsukamotov film posle Tetsua i nisam ga gledao, ali planiram. Ne verujem da film može da prenese tu vrstu mraka uverljivo, tj. da ne bude delom komedija/parodija, čak i da je snimljen danas, a ne 1990-te. Papir trpi stvari koje ekran ne.

8. Često se potpisuje sa モロ☆ (Mo-ro-hoshi=zvezda)

9. Yellow Magic Orchestra ima pesmu Maddomen iz 1983.

Jedna njegova ilustracija:



Zaključak: ovaj čovek je najveća rupa u znanju svih istoričara fantastike i horora na Zapadu i njegov uticaj u Japanu je približno ravan uticaju koji Moebius ima u Evropi. Opširnije o tome kasnije.



Sada idemo na druge autore...

Posle duge pauze, pripremam jedan tekst za UPPS, i tema će biti Kazuo Umezu.

Čitajući po netu razna "mišljenja" (neka i od ljudi stručnih za horor) vidim da se mnogo toga u vezi Umezua pogrešno tumači. "The story has no sense", reče neko za The Drifting Classroom. (Da i ne. "Nema smisla" tamo gde ga ta osoba očekuje, ali ima ga negde drugde.) "The story is absurd", i tako dalje. Ali, da li je to nedostatak, pitam ja? Iz brojnih intervjua sa Umezuom vidi se da je on sasvim svestan u kom pravcu idu njegove priče.

Umezu je težak za analizu jer njegova dela ne slede uvek naša očekivanja šta da očekujemo od horora. Zamislite da čitate Dikensa, i, odjednom, kada dođe do razrešenja, pomislite da ste, u stvari, čitali Barkera. Ili da gledate Spilbergov film čije ključne scene je režirao Kronenberg (kakav je bio pre 30-tak godina), i to tako da celina izgleda koherentno i da film bude idejno dosledan. Osim toga, neka Umezuova dela spadaju u druge žanrove, mnoga su objavljivana u časopisima za dečake ili devojčice, i zato se sve svodi na to šta ste videli od njegovog opusa. Nije mnogo toga objavljeno na engleskom - zvanično samo The Drifting Classroom, Orochi: Blood (1 knjiga od 6), Scary Book (prekinuto), Reptilia i Cat-Eyed Boy, a nezvanično još nekoliko značajnih dela je započeto, ali ne i kompletirano. Znam samo za jednu animiranu adaptaciju, a ta je prilično opskurna i teška za nalaženje. Filmovi po njegovim stripovima su po pravilu katastrofalno loši. Long Love Letter je igrana TV adaptacija The Drifting Classroom, i s obzirom na okolnosti nije loša, ali je udaljena od originalne mange skoro koliko i Battle Royale.

Last, but not the least - Umezu je mejnstrim autor. Dakle, zaobiđite priče o mračnom japanskom andergraundu koji ne zna za granice i udara neustrašivo u lice licemerja sa društvene margine - Umezu je sve to, a opet je bio mejnstrim. Dakle, ovde su neke naše fundamentalne pretpostavke kako stvari funkcionišu pobrkane. The Drifting Classroom je bio strip za dečake, a u Americi je objavljen pod nalepnicom 18+. Po toj logici, neki Umezuovi radovi za starije (pre svega God's Left Hand, Right Hand of the Devil i Fourteen) nemaju šanse da ikada budu objavljeni, jer grafički su još ekplicitniji i duboko zalaze na teritoriju koja je priličan tabu na Zapadu, čak i u okviru horor-žanra: nasilje prema deci. Ili od strane dece. Kod Umezua se uvek radi o deci.

Quote from: ridiculus on 27-09-2011, 20:22:59
nezvanično još nekoliko značajnih dela je započeto, ali ne i kompletirano.

Ovde moram da se ispravim i da prijavim da su dva njegova dela, Left Hand of God, Right Hand of the Devil i Fourteen (bolji prevod bi bio Četrnaestogodišnjak), skenirana i prevedena u potpunosti.

Evo jedne kratke skice kako bi izgledala istorija horora u japanskom stripu:

Prva dela koja se mogu smatrati tim žanrom nastala su u prvoj polovini 60-tih (eventualno krajem 50-tih), a "začetnici" su bili Šigeru Mizuki i Kazuo Umezu. Tada je bio dominantan model knjiga (i stripova) na iznajmljivanje (kašihon), i priče su originalno bile štampane kao zasebne knjige, nasuprot kasnijem modelu priča-u-nastavcima za časopise. I Mizuki i Umezu se bave natprirodnim, i koriste mnoge motive iz japanskog folklora, ali takođe i iz evropskih bajki i dela zapadnih pisaca horora (Mizukijeva obrada Lavkrafta, recimo). Moglo bi se čak reći da su njih dvojica pravi naslednici tradicije američkog horor-stripa, oličenoj u EC-ju.

Krajem 60-tih pojavljuje se Hideshi Hino, koji je grafički sličan Mizukiju, a na Zapadu će kasnije postati poznatiji kao filmski režiser.

Šin'ići Koga (Shin'ichi Koga) je u 70-tim radio strip-adaptacije nekih čuvenih američkih horor-filmova (Jaws, The Exorcist), ali njegovo najpoznatije delo je Eko Eko Azarak.

Daiđiro Morohoši (Daijirou Morohoshi) je jedno od najbitnijih imena, ne samo u hororu, a izdvojićemo ovde Yokai Hunter-a.

Josuke Takahaši (Yousuke Takahashi) je jedan od najplodnijih autora horora, budući gotovo prevashodno u tom žanru od početka 80-tih. Njegov detektiv natprirodnog, Mugen Šinši (Mugen Shinshi) je japanski ekvivalent Dilana Doga.


U isto vreme Kacuhiro Otomo crta Dečji san (Domu).

Kazuići Hanava (Kazuichi Hanawa) objavljuje kolekciju (vrlo) mračnih bajki, Nue.

U toj deceniji se pojavljuje i Đunđi Ito (Junji Itou, koji je, po analogiji Mizukija i Hina, grafički naslednik Umezua), poznat po kratkim pričama, ali i donekle dužim delima, kao što su Tomie, Uzumaki i Gyo. Inače, ispostavilo se da je format kratke priče najviše cvetao u ovom žanru japanskog stripa.

Minetaro Moćizuki (Minetarou Mochizuki) objavljuje Ženu iz tatami-sobe (Zashiki onna) početkom 90-tih.

A onda, tu su još dva podžanra: horor-pornografija ("tentacle porn" i slično) i ero-guro (erotska groteska), a granice između njih nisu baš jasne. Tošio Maeda bi bio predstavnik prve grupe, a Suehiro Maruo i pomenuti Hanava (u starijem periodu svoje karijere) druge.

Ima tu još dosta imena: Kanako Inuki (kao "kraljica horora"), Rensuke Ošikiri (moderan autor prepoznatljivog stila), Oćazukenori (nešto stariji autor vrlo neprijatnog grafičkog stila), Rei Mikamoto (sa naglaskom na akciji) itd. Za ero-guro: Šintaro Kago, Usamaru Furuja... Tu su mnogi autori koji su samo povremeno imali izlete u žanr u vidu kratkih priča; tu su i mnoga dela koja imaju jake elemente horora, ali ne mogu u celini da se ocene kao pripadnici žanra (JoJo's Bizarre Adventure, Blame!, Shingeki no kyojin); tu su i mnoge adaptacije čuvenih horor-romana i filmova (The Ring, Dark Water, Ju-on, Goth...). Pošto pišem sve ovo iz glave, verovatno sam nešto i propustio. Sve u svemu, ima dovoljno stvari da se čovek godinama bavi ovom tematikom.