ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Prosto da čovek poželi da su iskombinovali Crackera i Prime Suspecta i u nekoj ozbiljnoj varijanti...

Hvala!

Fitza i Jane su na neki način kombinovali pošto je jedan plot line koji je bio predviđen za PRIME SUSPECT na kraju završio u CRACKERu.

Pogledao sam FROST/NIXON Rona Howarda, još jedan u nizu filmova po Peter Morganovim scenarijima koje catching upujem u poslednje vreme. Ovaj film je baziran na Peter Morganovoj pozorišnoj drami o Nixonovom intervjuu sa David Frostom.

Uprkos izvanrednom Stoneovom NIXONu koji je dao jedan vrlo uravnotežen pogled na njegov politički rad, ovaj predsednik je daleko od filmski iscrpljene teme. Štaviše, pre bi se moglo reći da je Stoneov NIXON ključna referenca ali ne i definitivni film koji obesmišljava sve ostale.

U tom smislu FROST/NIXON dodaje jednu novu dimenziju Nixonovom liku i delu, i što je još važnije pokazuje jednu krajnje paradoksalnu dimenziju Nixonove ličnosti u igranom filmu. Naime, iako je Nixon sve do mlađeg Busha bio smatran za najgoreg predsednika u američkoj istoriji, nekoga ko je za svog mandata upropastio zemlju i narušio ugled svoje funkcije, filmovi o njemu prikazuju jednu tragičnu figuru koja je jako daleko od demona kakvim je inače predstavljen. Štaviše, čini mi se da srećem sve više ljudi koji imaju simpatije prema Nixonu kao uzoru "narodnjačkog" političara u savremenoj kinematografiji kojima je Stoneov NIXON sveti spis.

Ponekad se čini da je u stvari Nixon tipičan primer onog paradoksa filma koji kroz svoju problematizaciju Amerike zapravo veliča Ameriku, da kroz akcentovanje njene mračne strane pokazuje njenu širkogrudost oličenu u tome što je spremna sa time da se suoči. A uostalom zar Nixon nije upravo i bio na čelu države u periodu kada su se dešavali svi ključni punktovi poput Vijetnama, zavera i sl.

Međutim, na kraju, Nixonova sudbina sa sve strahovitim padom, sa njegovom antipatičnošću koja se graniči sa hendikepom, na neki način pokazuje kao da sistem funkcioniše, i da količina, energija i kvalitet filmskih junaka koji se bore protiv njega, njemu paradoksalno podižu cenu.

U tom smislu, Langellin Nixon nije izuzetak. I kod Howarda je on tragična figura, predsednik kome svinjarije nisu uspele jer je bio antipatičan, čovek sa gotovo šarmantnim ličnim idiosinkrazijama.

Međutim, pored prilično interesantne priče, lepe rekonsrukcije epohe i odlične glume, FROST/NIXON postiže još jednu stvar. Naime, on uspeva da prikaže jednu vrlo specifičnu retoričku sposbnost političara koji su na visokim mestima. U scenama snimanja intervjua u kojima Nixon dominira, Frostov lik, koji misli da je video sve i pričao sa svakim, biva bukvalno samleven Nixonovom rečitošću.

Moram priznati da sam u par navrata imao slično iskustvo u suretu sa ljudima koji se bave politikom i od tada više nikada ne gunđam kako bih nekome od njih pokazao u duelu kada nešto gledam na TVu. Ta verbalna i mentalna snaga ozbiljnih političara i atmosfera koju umeju da stvore je neverovatna i Morganov tekst to savršeno prenosi.

Howardova režija je nenametljiva, scenario i gluma su stavljeni u prvi plan tako da Ron nije imao mnogo prostora za grešku. Dobra stvar na nivou scenarija je i to što se i oni koji ne poznaju Nixonov slučaj lako mogu uključiti i razumeti suštinu Frostovog problema i impacta koji je doneo intervju.

* * * 1/2 / * * * *

I istorijski gledano, Nikson se mozhe po mnogo chemu smatrati tragichnom figurom. Pored toga shto su ga uhvatili na delu koje od americhkih predsednika nisu chinili samo oni kojima to tehnologija u to doba nije omogucavala i  shto su ga najvishe pljuvali zbog sranja koja je zapravo nasledio od Kenedija (koji ga je dobio chisto na bazi svojeg dechachkog izgleda), ostaje chinjenica da Niksona prosto NIKO NIJE VOLEO, chak ni oni koji su za njega glasali.

Na kraju je ostala i ona njegova famozna izjava (koja se pojavljuje, koliko se secam, i u Stounovom filmu) kada je izgubio u trci za guvenera Kalifornije:  "You won't have Nixon to kick around anymore" koja se chini kao paradigmatichna izjava koju je mogao da daje svakih par godina.

Pa, da, on je zapravo bio solidan predsednik ako imamo u vidu to da su svi njegovi konstruktivni potezi aposlutno zasenjeni negativnim. Očigledno je Nixon u priličnoj meri žrtva klasnih odnosa. Naprosto, nije pripadao klasi na čiju je vladavinu narod senzibiliziran.

Bush Jr. je s druge strane imao nepatvoreni populizam do te mene, da je u stvari on maltene bio i na nivou svojih glasača. Ali, s druge strane Bush dolazi iz porodice koja ima tradiciju vladanja Amerikom.

Sa zakašnjenjem sam pogledao THANK YOU FOR SMOKING Jasona Reitmana. Ovaj film mi se više dojmio od JUNO pre svega zato što se za razliku od koketiranja sa indie obrascima u JUNO ovaj više bavi old school satirom u poslovnom svetu što je pre karakteristika nekih starih majstora kao što je recimo bio Wilder. Naravno, Reitmana je teško porediti sa Wilderom jer on ipak ima drugačiji pristup ali THANK YOU FOR SMOKING preuzima neke koncepcije wilderovske komedije.

Reitman ima odličnu premisu, i u principu otvara je vrlo dobro, ali kako film odmiče tako i njegov odnos prema celoj priči postaje sve manje intenzivan i film se završava na izmaku snaga, ali na svu sreću početak je dovoljno furiozan i onda to opadanje energije u sledećih 90 minuta biva zaustavljeno na vreme. No, činjenica je da u ovoj priči o spin doktoru koja pokušava da bude inteligentna, kraj deluje manje inteligentno i od početka priče i od samog glavnog junaka.

Međutim, ono što se Reitmanu ne može osporiti to je sjajna glumačka ekipa, sa sve izuzetno interesantnim Cameron Brightom u ulozi sina Aarona Eckharta, i visok tempo priče koja se razvija sa lakoćom i pitkošću čime prevazilazi izvesne nedoslednosti u stilizaciji.

U svakom slučaju, kad je reč o debitantskim filmovima, THANK YOU FOR SMOKING je film koji obećava, kao što obećava i najavljeni Reitmanov povratak u sličan korporativni milje sa novim filmom.

* * * / * * * *

Peter Bartov pogled na Romana:

It's remarkable that a 32-year-old crime committed by a 76-year-old man who has not been in the U.S. since 1978 can stir such intense controversy in the community.

The debate resonated with me because Roman Polanski has been a presence in my life for some 40 years and I have occasionally argued with myself about his conduct.

Polanski is indeed a living cauldron -- a man whose moods can signal both great warmth and also peril.

Cultured and well-read, Polanski can be the ideal dinner companion. As a filmmaker he becomes obsessive and stubbornly self-destructive. In the Hollywood of the '70s, he was the ultimate sybarite who was not content unless he was poised at a precipice. The Polanski of Paris became the devoted artist and family man -- a man of maturity and perspective.

I've always felt a measure of guilt for the role I played in luring him to Hollywood. In the Paramount days I found the perfect Polanski property, a hit novel called "Rosemary's Baby," but I was unable to persuade Polanski to venture into the arms of a Hollywood studio. Robert Evans was brilliantly persuasive and he became Roman's friend and mentor.

"Rosemary's Baby" and "Chinatown" established Polanski's reputation as a superstar filmmaker. The Manson murders, however, dredged up the dark years Polanski had tried to repress -- his escape from the Nazis, then the Russians, the deaths of his loved ones.

I had never known anyone who, as a young man, had survived such searing tragedies.

But even during his "hot" Hollywood years, danger seemed to hover nearby. Before Sharon Tate was murdered, several of his friends and working colleagues had met with bizarre accidents. I once said to Evans, "I love Roman, but he's a dangerous person to have as a friend."

It seemed as though Polanski courted danger, even after his incident in the hot tub and his resulting exile from the U.S. He was always photographed at the wrong time with the wrong companions. Even as I knew he was working hard in film or theater, the "noise" around him suggested scandal and peril.

Two years ago, I spent time with him at the Cannes Film Festival, and he seemed to be in a buoyant mood. But when I asked him whether he'd ever like to live in Hollywood again, he was nervous and indecisive. It seemed as though he wanted the right to return and deal with the problems of the past. At the same time his life in Hollywood had, in some ways, been a re-run of the nightmares of his past.

Under the present circumstances, I hope he will never return whether by choice or by mandate of the court. Though I acknowledge that his crime was a hideous one, Roman Polanski is an artist who has suffered greatly, who has caused and survived great danger and who, after all, deserves to live his life.

Daleko najbolji film koji sam uspeo da pogledam na ovogodišnjem nacionalnom festivalu slovenačkog filma u Portorožu je DISTORZIJA Mihe Hočevara.

U Sloveniji vlada slična situacija kao u Srbiji kad je reč o odnosu prema komercijalnom i nepretencioznom filmu. Naime, iako komedije imaju jako visoku gledanost poput KAJMAKA I MARMELADE ili PETLOVOG DORUČKA (oba su bila i u našim bioskopima) one nisu previše cenjene kao žanr, i to je potpuno legitimno, ali istovremeno postoje stalne žalbe na to kako je slovenački film slabo gledan. Uprkos tome, ne postoje pokušaji pravljenja ozbiljnijeg i kvalitetnijeg komercijalnog filma, iako ruku na srce, ni navedeni komercijalni hitovi nisu previše slabi.

O šokantno slaboj gledanosti domaćeg filma u Sloveniji najbolje govori podatak da je vrlo soidan film Vinka Moderndorfera POKRAJINA ŠT. 2 imao tek 3000 gledalaca.

U svakom slučaju, DISTORZIJA je primer omladinskog filma koji nije u najužem smislu populistička komedija ali je vrlo komunikativan i ima veliki komercjalni potencijal. Reč je o vrlo ozbiljnoj produkciji Televizije Slovenija, ekranizaciji bestselera pisca Dušana Dima koja po svom production valueu izgleda kao film, i paradoksalno, u vreme festivala nije dobila novac od Filmskog sklada za prebacivanje na filmsku traku. Ipak, pošto je film lepo primljen na festivalu, možda će se okolnosti promeniti.

U svakom slučaju, u Portorožu se ponovio scenario iz ovogodišnje Vrnjačke Banje sa BEOGRADSKIM FANTOMOM, sala je uprkos popodnevnom terminu bila vrlo popunjena i film j probudio najveću reakciju od svih kojima sam ja prisustvovao u Portorožu.

Hočevarova priča je oslonjna na konvenciju omladinskog filma. Glavni junak je mladi panker koji želi da se izbori za mesto na sceni sa svojim bednom, ali nikako ne može da nađe odgovarajućeg pevača, plus ga na svakom koraku opstruiraju konkurenti iz rivalskog šminkerskog benda. Uz sve to idu i sve druge miteme filma o odrastanju, problemi sa devojkama, roditeljima i sl.

DISTORZIJA je nesumnjivo oslonjena na klišee i poznate taktike ali sve njih uspeva da plasira vrlo uspešno i da bude jedan od retkih omladinskih filmova iz regiona koji uspeva da uspešno aproprira miteme američkog omladinskog filma. Prvobitno su opet Slovenci bili dosta uspešni na tu temu u Košakovom AUTSAJDERUa ali taj film suštinski više pripada korpusu jugoslovenskog filma nostalgije sa političkom dimenzijom dočim je DISTORZIJA savremeni omladinski film.

Iako je reč o vrlo konciznoj urbanoj medlodrami, reditelj Hočevar, direktor fotografije Aleš Belak (koji kod nas često radi kao steadicam specijalista) i scenograf Miha Ferkov napravili su jako dobro vizuelno rešenje. Lokacije su sjajno izabrane, i sporadično vrlo atraktivne, Belak i Hočevar u kadriranju koriste dosta vrlo funkcionalnih pokreta kamere i dobro zarobljavaju teskobu urbanog života na planu kolorita tako da DISTORZIJA u svojim najboljim deonicama podseća na neke britanske filmove i serije.

Unutar kadra, priču nosi odlična glumačka podela u kojoj tinejdžeri odlično igraju tinejdžere.

Ako imamo na umu da sam gledao film bez titlova i da sam na nivou detalja u dijalogu svakako imao jezičku barijeru, a da sam ipak sve razumeo i uživao u filmu, mislim da je DISTORZIJA vrlo uspešan naslov i nadam se da će odlična reakcija publike na festivalu biti dovoljna da mu omogući dolazak u slovenačke bioskope, a nadam se i dobru gledanost.

* * * / * * * *

Prvi film koji sam pogledao na festivalu bio je OSEBNA PRTLJAGA Janeza Lapajnea, film koji je napisao zajedno sa jednim od najhajpovanijim mladih slovenačkih reditelja i scenarista, još uvek studentom Nejcom Svobodom.

Ukoliko bi u dve reči trebalo definisati ovaj film, onda bi se mogao opisati kao slovenački rip-off DAMAGEa Louis Mallea, koji su starije žene u vreme sankcija konzumirale kod nas pod naslovom KOBNA VEZA.

Ono što Lapajne unosi kao novinu u izvornu premisu flma DAMAGE a to je pliot o ocu koji se smuva sa sinovljevom devojkom jesu neki vrlo simpatični crnohumorni elementi, neki iznenadni preokreti koji odvode film u pravcu VERY BAD THINGSa. Međutim, u scenarističkom smislu Lapajne ne završava film u pravom trenutku već u fazama kada situacija postane dinamična i zaslužuje klimaks, on ulazi u neka lutanja, ponavljanja, i otud film koji bi idealno trajao sat i po traje dva sata.

Iako film deluje vrlo inscenirano, jasno koncipirano i scenaristički i vizuelno, toom razgovora posle filma Lapajne nas je sve zapanjio svojom pričom o tome kako mu je uzor bio Mike Leigh i tu se negde otkrilo da je njegova pretenzija dosta neusklađena sa mogućnostima, i što je još važnije sa prirodnom materijala.

U vizuelnom smislu, film je vrlo interesantan jer je sniman Redom i da nije grejdinga koji je insistirao na crnom (što je na kraju doveo do toga da na crnim površinama uključujući i kostime nema kontrasta), moglo bi se reći da je vrlo solidno realizovan. Ambijenti u kojima se dešava su karakteristični za višu srednju klasu, dosta su glossy što u određenoj meri podcrtava Lapajneovu pretenziju da snimi upmarket projekat i na neki način ga izmesti iz regiona.

OSEBNA PRTLJAGA je stoga ineresantan film koji nažalost na kraju ipak biva sabotiran nekontrolisanom pretenzijom svog autora, i pored nekoliko interesantnih scena uglavnmom pobuđuje gledaoca da razmišlja koje bi scene izbacio a koje skratio. No, ako uzmemo u obzir generalni nivo regionalnog filma ovakav utisak čak nije loš.

* * 1/2 / * * * *

Crip does Portoroz...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/10/portoroz-09.html

Dugo sam se kanio da gledam ROMAN POLANSKI: WANTED & DESIRED Mirne Zenovich i sad me je ova afera fasttrackovala da ga pogledam. Krajnji utisak je da se radi o vrlo zanimljivom filmu koji prikazuje čitav slučaj iz svih mogućih vizura i ostavlja gledaocu da sam donese svoje zaključke. Ono što je meni lično bilo potencijalno najspornije jeste pokušaj da se Romanovo ponašanje poveže sa pričom njegovih filmova, i toga u filmu ima, ali pre svega iz vizure javnog tužioca a ne autora filma. Meni je lično ta teza o Samanthinom kao inscenaciji Romanovih opsesivnih scena potpuno idiotska, i na svu sreću, autori ne idu tom linijom premda deo atmosfere grade i na insertima iz filmova.

Naravno, svako sada može da ima svoje utsike, a moj je da ovaj film zapravo pokazuje kako je Polanskog izneverio pravni sistem koji je suštinski bio koncipiran tako da neko ko je dovoljno bogat i moćan kao on može da se izvuče sa čim god hoće. Uloga medija je tretirana kao negativna, međutim, zar nisu mediji na neki način sastavni deo njegove profesije, popularizacije njegovog rada i njega kao ličnosti? Zar u krajnjoj liniji, isti ti mediji nisu upravo i zaslužni za njegov status u javnosti i društvu, i seriju nekažnjenih zavođenja drugih maloletnica na čelu sa Nastassjom Kinski?

Rezoni i strahovi koje gaje Polanski i njegova okolina su potpuno dekadentni a pravne zloupotrebe i razne vansudske nagodbe koje su se dešavale su uglavnom išle u njegovu korist i bile su koncipirane tako da on ne robija ili da minimalno bude lišen slobode. Konačno, situacija u kojoj se on opredelio da pobegne takođe se svodila na par meseci robije, u uslovima u kojima su upravnici zatvora (kao što je već pokazao slučaj u Chinu) maksimalno predusretljivi.

Ono što je meni u svemu najšokantnije jeste stvaranje generalne atmosfere u kojoj Polanski može da seksualno opšti sa trinaestogodišnjakinjom za koju zna da je trinaestogodišnjakinja, a zato istovremeno ne sme da se deranžira dalje maltene ni dana. Cela priča o Holokaustu i smrti Sharon Tate kao trauma zaista ne opravdava njegovo ponašanje prema ovoj devojčici? Zašto ga ta trauma nije oplemenila nego mu je dala iluziju da može da radi šta hoće.

Ni ovaj film ne ulazi u ove očigledne paradokse, ali barem ne staje iza njih kao nedavna peticija koju su masovno potpisali evropski reditelji.

U tom smislu, WANTED & DESIRED je neočekivano odmeren i zato je reč o vrlo interesantnom ostvarenju, naročtio ovih dana.

* * * 1/2 / * * * *

iznenađuje me da baš ti, od svih ljudi, nemaš dovoljnu širinu da dopustiš da neko može da funkcioniše drugačije od tebe.

odgovor na ovo tvoje dvoumljenje polanski sam daje u filmu, u intervjuu u kome ga pitaju – kako je mogo, 6 meseci nakon ubistva šaron tejt, da dopusti da ga uslikaju u nekim alpima il tako nekom mestu, sa nekim mladim curama.

tu sam se čak i ja, kao militantni branitelj polanskog, našo u čudu: 'aha, dragi moj, kako ćeš na OVO da odgovoriš? malopre si vrlo ubedljivo plakao zbog nje, i bio baš ubedljiv pričajući da si jedino s njom bio srećan! aj sad da te vidim, otkud sad ove fufe?'

a polanski zapravo kaže nešto što savršeno mogu da razumem, iako ja ne funkcionišem tako i ja tako ne bih postupio (valjda) – kaže, otprilike:
'različiti ljudi različito reaguju na veliki bol koji ih zadesi... neki se povuku u manastir... a neki – u javnu kuću...'

uveren sam da to nije lukava dosetka za vađenje iz bule već zaista iskren odgovor.
to je vidljivo iz celog njegovog života. njemu su žene bile *neophodne*.
ne zato što je bio neki neutaživi sex-manijak (mada, možda i zato, otkud znam) nego zato što je odrastao sam, proveo rat bez roditelja, služio švabama kao meta za gađanje – ukratko, prerano se suočio sa mrakom, zlom i – samoćom. i zato je meni potpuno razumljivo i objašnjivo da on nije mogao da podnese samoću više nego neki prosečan čovek koji je odrastao i sazrevao u kolko-tolko normalnim uslovima.

ne bih da zalazim dublje u psihoanalizu ali imam neke jasne pretpostavke i o njegovoj fixaciji na mlađe devojke – koja je, opet, izraženija od 'obične' prosečne muške sklonosti nimfetama, i opet ima veze sa njim lično i konkretno... u svakom slučaju, ne bih žurio da ga osuđujem za bilo šta, čak i za stvari koje su mi lično nedovoljno shvatljive ili koje normalnom čoveku ne bih prihvatio ni sa kakvim opravdanjem.

anyway, my take na ovaj isti film, sa istom ocenom, je ovde:
http://ljudska_splacina.com/2009/10/roman-polanski-wanted-and-desired-2008.html

Slažem se ja sa tobom i razumem Polanskog na bezmalo isti način, kad je reč o analizi njegove traume.

Ali, ja za razliku od tebe to što razumem ne smatram da je nešto dobro i ne opravdavam. U tome je razlika. Ja razumem razne stvari, razumem razne neizbežne stvari, ali ma koliko bile neizbežne, to razumevanje mi nije korak ka opravdavanju toga.

Jedan od razloga zašto je svaki seks sa maloletnom osobom krivično delo jeste to što on iako je možda dobrovoljan sa maloletnikove strane, i iako - narodski rečeno - maloletnik izaziva, treba da bude izbegnut od strane punoletne osobe koja se smatra odgovornom.  U tom smislu, Roman je znajući o čemu se radi posegao za onim za čim su posezali i Nemci a to je taj odnos dominacije. Ni oni ne bi njega mučili da nisu bili a) nadmoćni b) da se nisu osećali toliko samouvereno kao da su iznad svakog zakona. Tako se osetio i Polanski. Pomislio je da je sad najzad došlo njegovih 5 minuta da može da radi šta hoće kome god hoće. I u tome je osnovni problem.

U tom smislu moj problem sa Polanskim nije u percepciji njegovog traumatskog jezgra nego njegove izvitoperene etike što je on, nažalost, od sirotog Jevrejina i žrtve iz Poljske nažalost postao obesni beli bogataš iz Holivuda.

Zar nije ceo njegov sudski proces zapravo priča o tome kako obesni beli bogataši mogu da se nagode sa državom kako god im padne na pamet zahvaljujući tome što imaju novac i popularnost. I to u Kaliforniji, a gledali smo onaj dokumentarac što je Son of Man preporučio kako tamo INAČE prolaze pedofili iz plebsa u onom Tamnom Vilajetu u koji ih država nelegalno tera posle zatvora.

I, mislim da to nije okej, ni kad radi Polanski, ni kad radi Izrael, ni kad rade Srbi u poslednjem ratu jer onda samo postaješ isti kao onaj koji ti je izazvao traumu. Postati dželat da ne bi opet postao žrtva zvuči lepo na papiru, i dok se Izrael i Srbi još barem negde izražavaju u istom žanru kao dželati kao kada su bili žrtve, Polanski ne radi čak ni to.

U tom smislu, ja razumem da on više nije smeo da bude sam, i poznajem takve ljude. I ja potpuno razumem da je posle traume Holokausta i Sharon Tate pohrlio u zagrljaj drugih žena (setimo se Ferićeve teze o tome kako muškarci plaču iz romana SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA) ali ipak ja tu njegovu reakciju na traumu ne smatram nečim nad čim mogu da se sažalim, pa u tom smislu ne vidim razlog ni da se drugi sažale nad tim, niti da ga time opravdavaju.

Mislim da je sasvim u redu, uzeti sve to u obzir prilikom objašnjavanja, ali ja koliko vidim u svim pismima podrške kako je Polanski veliki umetnik kojije propatio mnogo. Ukoliko se on ceo život borio da ne živi u svetu u kome mogu da budu vladavina zločina, haos i samovolja, i ako je bio žrtva toga, onda treba da bude spreman da živi u pravnoj državi. Drugo, šta to znači da je on veliki umetnik? Ako je veliki umetnik opet ne sme da radi šta hoće.

Setimo se pokojnog Michaela Jacksona - Sud nikada nije dokazao nijednu optužbu protiv njega, za razliku od Polanskog koji im se ne samo namestio nego i sam priznao, a život i karijera su mu bili potpuno razoreni.

Polanski je dakle od žrtve nacizma postao dosta sličan samim nacistima, na kraju je čak slično nacistima i pobegao u zemlju iz koje ne mogu da ga izruče.

dupli post

Oscar-winning Pulp Fiction screenwriter Roger Avary has been sentenced to a year in jail after killing a friend in a drink driving crash in the US.

The 44-year-old writer pleaded guilty in August to vehicular manslaughter while intoxicated.

He told the Californian court that the incident had "profoundly altered me to the very core of my being".

Andreas Zini was killed in the crash. which happened last year, and Avery's wife was injured.

Contribution

Ventura County Superior Court Judge Edward Brodie also sentenced Avary to five years of probation.

It was revealed in court that the writer had separately settled a civil action filed by Mr Zini's family for $4.1 million (£2.5 million).

The accident happened after Avery drove home from a restaurant with his wife Gretchen and Mr Zini.

Investigators said he crashed his Mercedes into a telephone pole at more than 100 miles (160 km) per hour, killing 34-year-old Mr Zini.

Avary co-wrote the screenplay for Pulp Fiction, which starred John Travolta, with the film's director, Quentin Tarantino.

However, Avary's contribution to the movie has been subject to debate, with Tarantino downplaying his former friend's involvement.

Journalist Sharon Waxman claims in her book Rebels On The Backlot that the former friends fell out over it.

Quote from: crippled_avenger on 07-10-2009, 13:14:27Ali, ja za razliku od tebe to što razumem ne smatram da je nešto dobro i ne opravdavam. U tome je razlika. Ja razumem razne stvari, razumem razne neizbežne stvari, ali ma koliko bile neizbežne, to razumevanje mi nije korak ka opravdavanju toga.

ne razumeš.
ja ne opravdavam to što je uradio i ne mislim da je to nešto dobro.
mislim da ga je trebalo goniti onda kad se to desilo i kazniti ga, onda, po zakonu i propisima, računajući tu i sve olakšavajuće okolnosti uključujući i njegovo bogatstvo i slavu, namiriti 'žrtvu', namiriti 'pravdu' i pustiti čoveka.

ako se danas nazivam militantnim braniteljem polanskog, to znači samo to da DANAS, posle svega, posle načina na koji je sudskom travestijom sjeban, mislim da ga ne treba apsiti i gnjaviti uopšte, da je kažnjen mnogo više nego što je trebalo (iako na nelegalan način, iživljavanjem jednog idiota).

Danas u Blicu neki tip priča kako je "odležao" dva meseca uslovne kazne zbog braka sa maloletnicom. Naravno i danas su u srećnom braku, a na primeru se vidi kako je takav zakon u određenim slučajevima besmislen.

A ovaj citat: "Jedan od razloga zašto je svaki seks sa maloletnom osobom krivično delo jeste to što on iako je možda dobrovoljan sa maloletnikove strane, i iako - narodski rečeno - maloletnik izaziva, treba da bude izbegnut od strane punoletne osobe koja se smatra odgovornom."
nema smisla.

Da, Alex, ALI, u ovom filmu se vidi kako Romana u nekoliko navrata pitaju da li je u braku sa Samanthom. Verovatno bi bilo drugačije da su u braku (ne znam kako zakon stoji sa stuipanjem mlađih maloletnika u brak i sl.).

Ghoule, što se tiče tvoje teze o cimanju Romana danas, seti se filma, na kraju filma ti vidiš da mu američko pravosuđe izlazi u susret i da on nije hteo da ode na to suđenje jer je postojala mogućnost TV prenosa. Ali, koliko sam ja razumeo onaj zaključak, njegov izlazak pred sud bio bi neka vrsta formalnosti, zar ne? Ipak, imaj na umu da kad dođeš u situaciju da te za nešto tuži država, to jest kad te država goni po službenoj dužnosti, onda taj državni mehanizam sam po sebi nije fleksibilan i zato treba jako puno imati takta kada nekoga tužiš državi (recimo kao kad su Goran i Cvele tužili onog klinca za TURNEJU i sad tu nema nazad, sada njega juri država), ali i strpljenja da to sve očistiš i privedeš kraju.

Maršal Tito sa Stamford bridža
Sreda, 7. oktobar 2009. 14:20    

Didije Drogba je vođa Čelsija, a liderske sposobnosti je stekao još kao mali, učeći od Josipa Broza?!

Njegova majka Klotild bila je veliki obožavalac jugoslovenskog maršala, čiju je hrabrost i borbeni duh naročito cenila, pa je sina Didijea zvala "Tito".

"Kada sam bila trudna sa Didijeom, izuzetno sam poštovala maršala Tita i njegove vrednosti", izjavila je Klotild za engleski "San".

"Volela sam ga zbog njegove hrabrosti i zato sam Didijea prozvala Tito", pojasnila je majka centarfora Čelsija i reprezentacije Obale Slonovače

Maršal Tito sa Stamford bridža



Uprkos paraleli sa doživotnim vladarom SFR Jugoslavije, Didije Drogba nema nameru da postane predsednik Obale Slonovače.

"Zadovoljan sam onim što sada radim i znam da se moj glas čuje dovoljno daleko", poručio je najbolji strelac ekipe sa Stamford bridža.

(MONDO)

Quote from: crippled_avenger on 07-10-2009, 17:20:39Ghoule, što se tiče tvoje teze o cimanju Romana danas, seti se filma, na kraju filma ti vidiš da mu američko pravosuđe izlazi u susret i da on nije hteo da ode na to suđenje jer je postojala mogućnost TV prenosa.

ja to ne vidim kao izlaženje u susret nego kao pokušaj NOVE TRAVESTIJE.
zbog čega bi ikakav sudija bilo gde insistirao da se njegov slučaj prenosi na TV?
i zašto bi iko pristao na to, bez obzira na prekršaj ili zločin?

kao što se u filmu jasno vidi, novinari i mediji su polanskom naneli toliko zla - da nije te proklete fotke iz minhena sa oktoberfesta, i da nije sudijine sujete kad je to video u novinama - čitavo suđenje bi drugačije prošlo.
da ne govorim u zlu koje su mu naneli u slučaju šeron tejt.

ukratko, neko koga su mediji toliko uništili apsolutno ima pravo da ne želi da od ovoga prave još jedan ŠOU.

bilo ko na nj. mestu bi imao sva prava da ne pristane pod tim uslovima, a on ima 150% prava da kaže 'no,thanks, no tv'.

Pogledao sam DISTRICT 9 Neilla Blomkampa i moram priznati da je reč o jednom sjajnom zaokruživanju ove letnje sezone. DISTRICT 9 je ne samo izuzetan film, doduše ne bih ga nazvao iznenađenjem jer je još od ALIVE IN JOBURG i priče da treba da režira HALO, bilo jasno da je Blomkamp tip od kog se puno očekuje, nego je i ono što jako volim da vidim a to je neholivudski film koji je potpukao Holivud na njegovom terenu.

DISTRICT 9 počinje sa dokumentarnom fakturom a potom se pretvara u docu-dramu na nivou pristupa pričanja priči, i to je jedna od retkih formalnih mana filma, što nije ostao dosledan u tom postupku. Međutim, ni u jednom trenutku se taj formalni raskorak, to iskakanje, zaista ne može smatrati suštinskim problemom zato što je priča dovoljno interesantna da svako formalno cepidlačenje čini potpuno neukusnim. Uostalom touch na kraju kada se ispiše na ekranu sudbina likova kao da je sve ovo stvarno docudrama je ingeniozno jer je tačno pogođena atmosfera filmova po istinitim pričama. Holivud je napipao da bi ova vrsta poludokumentarnog pristupa bio put za monster filmove, još od SIGNS su upravo te dokumentarne vinjete bile najbolji delovi holivudskih monster filmova, međutim CLOVERFIELD je kao vrhunac te tendencije bio veliki promašaj.

Blomkampov film u sebi spaja dokumentarnu fakturu ali nema problem sa tim da publici pruži i nešto pravog holivudskog storytellinga. U tom smislu, DISTRICT 9 me je dosta podsetio na Camerona, i to ne samo zbog toga što je u osnovi svega ljubavna priča, nego i zato što partnerstvo između čoveka i vanzemaljca podseća na ALIEN NATION Grahama Bakera u koji je Cameron bio ozbiljno umešan. U tom smislu, mislim da DISTRICT 9 jako efektno i bez previše cheesinessa plasira sve one obavezne humanističke figure koje formalno izdižu SF priče iznad pukog exploitationa, pulpa i senzacije.

Ipak, svakako da razumevanje između čoveka i vanzemaljca nije osnovna politička dimenzija ovog filma i da je njegova ključna politička ravan komentar Aparthejda. Mnogi detaji poput predloga da se vanzemaljci pobiju selektivnim virusom datiraju iz vremena Aparthejda, i sjajno je da je Blomkamp snimio u suštini film o Južnoafrikancima, sa južnoafričkom ideološkom agendom koji je pokorio američki box office, a da u filmu nema apsolutno ni traga bilo čemu holivudskom ili američkom. Mislim da je to fenomenalan uspeh i velika nada da je i dalje moguće snimiti relevantan repertoarski film van Holivuda. To je bilo jasno i ranije, sa naslovima kao što je Bongov HOST, ali sa DISTRICT 9 se ispostavilo da je sa takvim filmom moguće i dominirati na B.O.

Što se samog filma tiče, egzekucija je besprekorna, scenografija i akcija su sjajni, reč je o spoju koji me je povremeno podsećao na Camerona (naročito kad se Wikus lati egzoskeleta - ko ne odlepi na tu scenu-zalutao je u bioskop) a u nekim frenetičnim delovima i na BAD BOYS 2 o čijem je statusu klaska već i snimljen jedan divan film HOT FUZZ.

Činjenica je da Nigerijci imaju puno pravo da tuže jer se prema njima film odnosi nešto grublje (odnosno nema političke korektnosti u smislu da je takvo ponašanje devijacija unutar jedne etničke grupe) ali u principu, oni u filmu imaju prilično bad ass dimenziju, naročito u scenama vradžbina i holdupa sličnog onom velikom set-pieceu u BAD BOYS 2.

DISTRICT 9 je po dva osnova jako sličan filmu EDIT I JA. Prvo u oba filma ima glavnog junaka koji iznutra počinje da se transformiše u drugo biće i drugo u oba slučaju imamo vrlo pozitivan trend par exellence žanrovskog produkta oslonjenog na američke miteme koji ne jebe Ameriku 2%, a DISTRICT 9 ima tu prednost što je pokorio američki B.O. Ali, to ne čini uspeh EDIT I JA manjim, pošto su oba filma nastala u formi koja je vrlo ekskluzivna za lokalnu kinematografiju i koja prosto zapomaže za stranim (američkim) mešanjem.

Naravno, ne treba zanemariti autoritet Peter Jacksona u ovoj celoj priči i što se njega tiče, sa ovim naslovom se vratio onome zbog čega smo ga svi voleli. S tim što je naravno, Blomkamp odveo stvari korak dalje, možda bi ovako izgledali Jacksonovi filmovi da se nije posvetio Tolikenu, ali Blomkamp udnosi u sve to dosta svog uticaja, ali akcionims scenama oseća se jacksonovski hard-R.

Ako je ovako snimio DISTRICT 9 za 30 miliona, onda je jasno da bi HALO izuo sa većim parama. U svakom slučaju, biće zanimljivo šta će Blomkamp sledeće snimiti.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam MADEO Bong Joon-hoa. Bong mi je jedan od najomiljenijih reditelja i što je još važnije smatram ga jednim od najinteresantnijih reditelja koji su aktivni u ovom trenutku. Kao i uvek kada je o takvim rediteljima reč, njegovom novom filmu prišao sam sa velikom tremom, i drago mi je da Bong uzvraća with a vengeance.

MADEO je višeslojno delo koje je po miljeu u kom se dešava slično filmu MEMORIES OF MURDER ali je po postavci karaktera i upornoj borbi glavne junakinje da spase svoje dete bliži pročišćenosti motiva u HOSTu. Međutim, u suštini, MADEO se razlikuje od ova dva filma pošto je reč o višeslojnom filmu kome je suštinski priča na drugom mestu, iako je sama po sebi odlična i može sasvim da opravda postojanje filma.

Na nivou priče, MADEO je pokušaj pravljenja realističnog hitchcockovskog filma u kinky korejskim uslovima, i na tom nivou Bong radi sjajan posao, genrebendujući kao mator, uvopdeći neke elementne koje obično preskačemo u hitchcockovskom filmu jer se podrazumevaju (majčin pokušaj da osloni na sistem i advokat) i dajući im poseban crnohumorni spin, sa sve preokretima koji su neočekivani a opet logični i ubedljivi.

Međutim, ta dimenzija zapravo nije ključ ovog filma. Taj ključ se ne nalazi ni u Bongovom karakteristično veštom, gotovo naturalističkom prikazivanju ekonomskog rezona svake njegove priče, odnosno smeštanjem radnje u okolnosti koje su određene finansijskim stanjem junaka i korupcijom društva, iako je i to dimenzija koja je izražena u ovom filmu.

Ključ je po meni o psihološkoj studiji majčinstva kao takvog i traumatskog jezgra koje čini odnos majke i sina. Iako su Bongovi junaci konkretni likovi sa svojom konkretnom pričom, Bong se uspeo da u filmu MADEO zarobi to traumatsko jezgro odnosa majke i sina, krivice, problema vaspitanja, svega na šta je majka spremna, majčine solidarnosti sa drugim majkama i sl. Upravo ekscesivnost određenih detalja iz odnosa konkretne majke i konkretnog sina, kasnije motiiše ekscesivnost određenih Majčinih postupaka, međutim, zapravo svi ti detalji čine sliku jednog opšteg psihološkog profila "majke-kao-takve".

U tom smislu, MADEO je deo dosta duge linije filmova o bolnom odnosu majke i sina, a rekao bih da spada među najprodubljenije i svakako najkompletnije kad je reč o psihološkim implikacijama tog odnosa. Kad je reč o azijskom filmu koji često ume da sklizne u senzacionalizam, MADEO spada među psihološki najubedljivije i što je još važnije najpregnantnije naslove.

Bong Jong-ho je majstor inscenacije što smo već znali, u ovom filmu je više na liniji MEMORIES OF MURDER nego HOSTa. Ipak, i na tom umanjenom prostoru uspeva da inscenira nekoliko moćnih set-pieceova i što je još važnije da maestralna rešenja casually plasira u potpuno neočekivanim situacijama i naizgled konvencionalnim scenama.

Kritike su bile u pravu kad su naglašavale da MADEO treba da bude u glavnom a ne u sporednom programu Kana jer zaista je reč o filmu sa visokim dometom.

* * * 1/2 / * * * *

malo je razvucen za razliku od 'mom-a' ali je jako dobar.
Bong Joon-ho je odlican, 3/3 do sada bez promasaja.
kad smo kod koreanaca, kad ce vise taj 'thirst'....

Za ovo kao da su mene pitali

Quote from: crippled_avenger on 09-10-2009, 18:25:55
Za ovo kao da su mene pitali

Wesley Snipes and director Abel Ferrara, who previously teamed on 1990 cult pic "King of New York", are re-teaming on the action-thriller "Game of Death" reports Variety.

Snipes will star as a politician's bodyguard who must fend off five of the world's top assassins. Zoe Bell and Robert Davi co-star.

James Agnew penned the script and shooting kicks off this week in Detroit.

Pogledao sam INSIDE OUT Peter Duffella koji je smatran ustupkom u njegovoj karijeri pošto je pre njega snimio ENGLAND MADE ME, studiju života u nacističkoj Nemačkoj koju su kritičari poredili sa Viscontijevim LA CADUTA DEGLI DEI i Fosseovim CABARETom. Otud je INSIDE OUT kao heist film bio iznenađenje. Peter Duffell je inače jedan od "stranaca u raju" pošto je ENGLAND MADE ME sniman u SFRJ.

1975. godine, INSIDE OUT je bio jedan u nizu caper filmova u kojima su kombinovani holivudski talenat i evropske lokacije. Jedan od boljih primera te vrste filma jeste DOLLAR$ Richarda Brooksa o kom sam pisao nedavno.

Ono što je izdvojilo INSIDE OUT jeste high concept pošto je to heist film koji govori o grupi WW2 veterana sa obe strane koji se okupljaju da bi opljačkali Hitlerovo zklati.

Njihova ideja uključuje i otmicu hessovske figure iz špandauastog zatvora i insceniranje halucinantne scene u kojoj ga ubeđuju da Rajh nije izgubio ne bi li ga nekako navukli da im oda gde je sakriveno Firerovo zlato. Takve scene jesu iskorak iz žanra na nivou radnje.

Međutim, osnovno prevazilaženje caper konvencije nalazi se unutar samog high concepta a to je da se zapravo ceo zaplet odvija na tipičan WW2 goys-on-a-mission način, s tim što se sve dešava u današnje vreme, u kome oni odrađuju svoje rutine iz WW2 uključujući i preoblačenje u tuđe uniforme, diverzije i sl. plus sa tim ambivalentnim odnosom prema ieologiji, odnosno sposbnošću bivših Saveznika i nacista da se udruže oko novca i zaborave svoje neprijateljstvo.

Iako su ove postavke sasvim čitljive iz filma, nažalost, Duffell na njima ne insistira u dovoljnoj meri kako bi INSIDE OUT do kraja ipunio svoj ideološki potencijal, kako u odnosu na politiku tako i u odnosu na istoriju filma.

Cast koji predvode Telly Savalas, Robert Culp i James Mason je odličan, ali Duffell je previše flah u vođenju priče, njihov plan je toliko složen da tokom filma ni ne nailazi na neke veće opstrukcije (jer nema vremena za to) koje bi generisale suspense a opet nije dovoljno intligentan kako bi gledalac uživao u njegovom postupnom ispunjenju.

INSIDE OUT je stoga šarmantan caper film lišen suspensea i sa dosta promašenih prilika na značenjskom planu. Kao predlog za eventualni double bill sa INSIDE OUT dao bih WILD GEESE 2 Peter Hunta.

* * 1/2 / * * * *

Kao iskren ljubitelj DTV filmova, uvek sam imao najviše problema sa DTV hororima. Naime, dok je kod akcije ili komedije jasno da se u DTV izdanju prikazuju neki potrošeni ili prevaziđeni obrasci tih žanrova koje studiji ne smatraju relevantnim za bioskop, ali im je jasno da oni i dalje imaju svoje fanove - kao što u njima glume popularni glumci koji nisu dovoljno reputable za bioskop uprkos velikoj fanbazi - horor je još u VHS vreme bio prisutan sa naslovima koji naprosto nisu dobacivali do bioskopa jer su bili suviše jeftini i slabi, derivativni i sl.

Tako je bilo i na početku DVDa.

DVD filmovi se naravno razlikuju od VHSa i to će potvrditi svaki fan. Međutim, u početku je DVD takođe bio mesto za horore koji nisu dobacili do bioskopa.

Međutim, kad je krenula DTV produkcija, odjednom se postavilo pitanje, koja je njena svrha - da li se za DVD prave filmovi koji su suviše formalno arhaični za bioskop? Za tim suštinski nema potrebe jer se danas apsolutno sve forme horora uključujući i najreakcionarnije forme slešera smatraju podesnim za bioskop. Da li su to sequeli serijala? Donekle, ali i danas postoje theatrical serijali poput SAW ili FINAL DESTINATION koji su odavno iskoračili iz okvira nastavka sa smislom u puku eksploataciju, dakle ni to nije primarni cilj.

Ono što je se dakle postavilo kao dilema jeste - okej, nezavisni producenti i sirotinja snimaju šta mogu ali ako studiji koji greenlightuju thearical filmove počnu da snimaju DTV horor šta je njihov cilj? Da idu korak dalje od onoga što inače mogu da plasiraju u u bioskope? Da pruže više naslova sličnog profila kao što su oni na bioskopskom meniju= Da uzmu novac od hardcore fanova za koje nema ništa u bioskopu ali ih ima sasvim dovoljno da opravdaju DTV izdanje?

Odgovor na ova pitanja čekao sam sa strepnjom ali i određenom dozom optimizma jer se u DTV hororu teorijski mogla stvoriti atmosfera slična onoj u B-filmu sedamdesetih kada je nekoliko talentovanih ljudi angažovano da hrani prikazivačku mašinu. U najmanju ruku, očekivao sam da će se u DTV hororu pojaviti neki od starih & zaboravljenih majstora.

Nažalost, izuzev BLAIR WITCH ekipe, slabo su se mladi talenti opredeljivali za DTV i više su išli linijom Sundance horora koja zbog svog koketiranja sa indie konvencijom ima druga ograničenja.

Warner Premiere je među prvima sa Tony Krantzom počeo da radi DTV sa nekakovom ambicijom preko etikete Raw Feed i ideja iza tih filmova bila je da se za male pare snimaju zanimljivi filmovi sa solidnom autonomijom reditelja i ta serija filmova ponudila je nekoliko interesantnih naslova ali ništa naročito dobro kao standalone naslov.

Krantzovi filmovi su imali poneku foru na nivou premise,  podele ili režije, u pojedinim slučajevima ličili su na solidne TV filmove kakvi su pre desetak godina išli na kablovsku televiziju. Ono što je međutim bila njihova prednost jeste to što nisu bili exploitation na prvu loptu već su pokušavali da budu inteligentniji od proseka.

Kada su Joel Silver i Robert Zeemckis 1999. počeli sa svojom kućom Dark Castle, u prvih nekoliko naslova su rimejkovali Castlea i išli njegovom linijom gimmick-driven horor-showa. U međuvremenu, Zemeckis se povukao iz te priče, a Silverov Dark Castle postao je Warnerova etiketa za mid-budget genrea fare opšte prakse.

U tom smislu, očekivao sam dosta od filma THE HILLS RUN RED Dave Parkera koji dolazi iz Dark Castlea i što je još važnije spada među DTV horore koji su dobili izuzetne kritike u kojima piše da je to u najmanju fuku film iznad proseka.

Ponadao sam se da će HILLS RUN RED ponuditi nešto čega nema inače u theatrical filmovima. Međutim, ono što me je pre svega zapanjilo jste jako tanka egzekucija. Koliko god da je taj film sniman u Bugarskoj, on zaista ne liči na film i deluje kao epizoda slabije TV serje u tehničkom smislu. Kao ljubitelj DTVa dakako preferiram rumunski u odnosu na bugarski DTV ali ipak i bugarski uglavnom izgleda bolje od ovoga. Rediteljski postupak je bezidejan i jedino što ga spasava od totalnog kolapsa jeste jednostavnost u pristupu priči svojstvena DTV hackerima. Ambicije filma su toliko jasne da reditelj ne može previše da zaluta.

Scena nasilja su realizovane ispod proseka. Krvoproliće izgleda jadno i neubedljivo. U pojedinim scenama, imajući u vidu temu filma, mislio sam čak da će ti zaklani ljudi ustati i da je to sve šala. Nažalost, ne, Parker je želeo da nas ubedi kako oni stvarno ginu. Jedino gore od nasilja realizovana je golotinja koja je bazirana na neubedljivim situacijama i artificijelnom osvetljenju koje ubijaju svaku senzualnost u spoju sa potpuno miscastovanom Sophie Monk koja je inače poznata starleta i koju bi svako sa pola mozga potpuno drugačije snimao. Naime, Sophie Monk je na početku karijere igrala Marilyn Monroe u biografskom filmu o Nathalie Wood i valjda bi od tada trebalo da bude jasno da je ona pre svega seks simbol na nivou znaka, što je kasnije bilo jasno i u SEX AND DEATH 101, CLICKu ili SPRING BREAKDOWNu, da je ona glumica koja igra simbole bimboa u PG-13 filmova i da je njeno skidanje na ekranu po definiciji potpuno deplasirano jer ona igra nekoga ko je sexy ali ona sama po sebi nije sexy jer je njena čulnost prenaglašena.

Ako su nasilje i seks aduti ovog filma, onda je to sve ostalo samo na nivou pokušaja.

Međutim, ono što je kao neka suštinska dimenzija po kojoj bi ovaj film trebalo da se izdvoji jeste ideja o potrazi za starim filmom, životom koji u rukama ludog reditelja postaje horor film i sl. a to su premise koje su toliko passe da ove godine čak i u Srbiji imamo dva takva filma. Ako tome dodamo relativno nedavni CIGARETTE BURNS Johna Carpentera, čak ni ta ideja nadogradnje filma ne stoji.

O ideološkoj dimenziji filma da strašan horor prave bolesni ljudi neću ni da govorim. To je uostalom potpuno deplasirano u startu, ali mora se pomenuti jer nema nčeg licemernijeg od lošeg filma koji komentariše pravljenje filma. Ako tome dodamo da tinejdžerskoj ciljnoj grupi ovog filma, po definiciji, ideja potrage za starim hororom neće imati previše smisla, a da će zato iziritirati sve one koje je ta tema privukla, ovaj pokušaj gnrebendinga je čist autogol.

Kad je reč o formi, ja u tom smislu nemam ništa protiv filmova koji se obraćaju tinejdžerima i pokušavaju da im serviraju udicu za nešto ozbiljnije, ali ovo nije taj film jer se čak i u DTV miljeu mogu naći bolji naslovi.

Ono što bi se eventualno moglo izneti kao vrlina filma jeste to što je kratak, što imamo sreće da nije reč o filmu koji traje 80 minuta a ostavlja utisak kao da traje 180.

Ono što mi je krivo jeste što sam zaista želeo da mi se ovaj film dopadne. A uz sve to, pošto je reč o DTV naslovu, niam čak imao ni neka očekivanja već samo dobru volju, u svemu sam pokušao da nađem nešto pozitivno i na kraju mi to nije uspelo.

* 1/2 / * * * *

Naleteh pre par dana na film The Secret Invasion (1964) R. Cormana snimljenog u bivšoj SFRJ sa sličnom tematikom kao i Dirty Dozen pa me zanima je li vredan skidanja, pod uslovom da si ga gledao.

Gledao sam ga. Čini mi se da sam možda i pisao o njemu na Corneru. Izuzetan film u svakom smislu. Vredan skidanja itekako.

Boris Dežulović, Nezavisne
Srpski zetovi
1. oktobar 2009.
Prvi hrvatski predsjednik dr Franjo Tuđman svojedobno je svečano zahvalio dragom Bogu što mu žena nije ni Srpkinja ni Židovka. Moglo bi se reći da ja nisam te sreće, ali sreća nema ništa s tim. Kao osvjedočeni ateist bolje valjda nisam ni zaslužio. Franjo Tuđman kao veliki Hrvat i katolik svoju je sreću zaslužio i ima Kome zahvaliti. Ja, eto, ne mogu Bogu zahvaliti što mi žena nije Srpkinja.

U posljednjem broju opskurnog zadarskog tjednika ingenioznog naziva "Hrvatski list", ugledni hrvatski hrvatolog Gojko Borić na šest je stranica objavio opsežnu znanstvenu studiju o najvećim hrvatskim kroatofobima i srbofilima, mrziteljima svega hrvatskog i dragim gostima Beograda, od Miljenka Jergovića i Igora Mandića do Jagode Buić i Gorana Babića.

"Najzadrtiji je u ovom nizu beogradskih Hrvata splitski pamfletist i nadriknjiževnik Boris Dežulović", piše gospodin Borić, velikom fotografijom osnažujući moje uvjerljivo prvo mjesto na listi najzadrtijih kroatofoba i srbofila.

Osjetio sam kako mi uz kičmu stupaju trnci, svaka se srpska dlaka na mojim srpskim rukama naježila od gordosti i ponosa, i jedva sam dočekao pročitati kako sam i čime zaslužio titulu najzadrtijeg hrvatskog antihrvata. Bit će to sigurno moje ustrajno, dvadesetogodišnje antihrvatsko djelovanje, feralovska biografija, pedantno bilježenje svakog hrvatskog zločinčića nad Srbima, patološka mržnja prema Crkvi u Hrvata, ima toga u mojoj biografiji za počasno članstvo u Srpskoj akademiji i čin četničkog pukovnika.

I što je od svega toga ugledni hrvatolog Gojko Borić naveo kao najveću moju zaslugu za titulu "najzadrtijeg" hrvatofoba i srbofila? Tek činjenicu da je Dežulović "srpski zet i od prije nekoliko godina živi u svome Beogradu"!

Moj je srpski ponos naglo opao i zamijenio ga je autentični srpski gnev. Sve što sam u ovih dvadeset godina uradio za gospodina Borića nije ništa vrijedno, džabe sam dva desetljeća punio "Feralove" i "Globusove" stranice bolesnom mržnjom prema Hrvatima i Hrvatskoj, zalud sam o Lori, Pakračkoj poljani i Jasenovcu ispisao više stranica od Viktora Novaka, zaludu sam o Thompsonu i ustašama ispisao više stranica od Milana Bulajića i uzalud spjevao mahabharatu sotonskih stihova o hrvatskoj crkvi - sve to jedva da bi bilo dovoljno za redak u studiji o najvećim hrvatskim srbofilima da nisam na kraju povukao očajnički potez, preselio se u Beograd, postao srpski zet i "najzadrtiji među beogradskim Hrvatima".

Ugledni hrvatolog o tim stvarima, međutim, zna više od mene. Zapravo, čini se da o tome svatko zna više od mene.

"Svatko zna", podsjeća tako gospodin Borić, "da su srpski zetovi posebna kategorija srpskih nacionalista koji žele biti veće Srbende od Šumadinaca, kako bi dokazali 'opravdanost' svoga bijega iz jedne u drugu naciju."

Možda - ne želim proturiječiti znanstvenom autoritetu gospodina Borića - možda je zaista tako, možda su Šumadinci zaista najveće Srbende, možda su stvarno još samo srpski zetovi veće Srbende od njih, ali ako je uistinu tako, to opasno dezavuira i dikreditira sve antihrvatske napore hrvatskih Srbendi, od Miroslava Krleže do Igora Mandića. Nekad je, eto, trebalo ispisati cijelu jednu bibliografiju na srpskoj ekavici, voditi po časopisima i kongresima žestoke rasprave, ozbiljan trud i cijeli život trebalo je uložiti da bi se zaslužila titula hrvatskog izdajnika i srboljupca, a danas je, po Borićevoj definiciji, dovoljno preseliti se u Beograd i oženiti se sa Srpkinjom.

Bit će da je to stoga što ja ne razumijem nacionalnu biologiju. Profesor Borić objasnio je tu stvar davno, ima tome više od deset godina, u "Slobodnoj Dalmaciji": "Nedavno sam na simpoziju o mržnji u Hrvatskom novinarskom društvu čuo jednog mladića kako veli da je za njega seksualni osjećaj važniji od nacionalnog osjećaja. Možda to vrijedi za njega, ali on se time mislio narugati svima onima za koje je pripadnost nekoj naciji nešto posve prirodno. Seksualni nagon imaju i majmuni."

Neki bi ignorant gospodina Borića mogao upitati kako je to točno nacionalni osjećaj prirodan, ako ga nemaju majmuni? Možda se Gojko Borić time mislio narugati svima onima za koje je seksualni nagon nešto posve prirodno. Nacionalni osjećaj, naime, imaju i Srbi.

U tome, međutim, i jest kvaka. Srbi, baš kao i majmuni, nemaju nacionalni osjećaj, već samo seksualni nagon. Hrvati, sa druge strane, nemaju seksualni nagon - ono što majmune i Srbe odvaja od ljudi - već razvijeni nacionalni osjećaj. Nacionalni osjećaj u Hrvata je vrlo izražen, u prosjeku dugačak osam centimetara, a kad su naročito uzbuđeni, poput profesora Borića, zna dosegnuti i cijelih jedanaest. Kod Srba - naročito kod Srbendi poput mene, koji umjesto nacionalnog imaju seksualni nagon, pa vode ljubav, a ne rat - nacionalni se pak osjećaj nikad nije razvio: oni, baš kao i majmuni, između nogu imaju obični penis, evolucijski atavizam kojim zbijaju glupave i neduhovite pošalice o Hrvatima kao nacionalnim manijacima.

Tu leži objašnjenje Borićeve hrabre teze o meni kao najzadrtijem hrvatskom srbofilu, izvedene iz matične knjige vjenčanih - prava Srbenda nema nacionalni osjećaj - džabe im sve ekavske bibliografije, rasprave, intervjui, eseji i srbofilske deklaracije - već samo seksualni. Srbin se ne postaje jednostranom odlukom, poput Ive Andrića, već seksualnim putem: zato je srpski zet veća Srbenda od Šumadinca, koji je Srbin samo zbog toga što su mu otac i majka Srbi, dakle potpuno slučajno. Dočim Hrvati, za razliku od Srba i majmuna, pažljivo biraju roditelje. Ukratko - kako sam ja shvatio poantu Borićevog ogleda - Hrvat se rađa, a Srbin jebe.

Nakon čega meni - majmunu, Srbendi i najzadrtijem od svih hrvatskih kroatofoba i srbofila - ostaje samo zahvaliti dragom Bogu što mi je žena Srpkinja.

Sa velikim uživanjem pogledao sam TV film Paul Schradera WITCH HUNT. Ova HBO produkcija iz 1994. bio je drugi film o detektivu H.P. Lovecraftu koji rešava slučajeve u alternativnoj američkoj prošlosti u kojoj su ljudi masovno ovladali magijom.

Scenario za oba filma napisao je Joseph Dougherty koji je potom ostvario karijeru na televiziji ali maštovitost ovih filmova sugeriše da je mogao postići još više. S druge strane, možda i nije pošto WITCH HUNT pruža jednu naročitu vrstu ugođaja. Štaviše, rekao bih da poseban ugođaj nudi ljudima koji su završili FDU pošto je WITCH HUNT skup svega što su pajkićevci želeli da snime a nisu umeli/smeli. Taj spoj filma-o-filmu, polemike o Holivudu, politike i ezoterije potpuno je na liniji pajkićevskih vizija koje pak proističu iz spisa Kennetha Angera i sličnih holivudskih autsajdera.

Sasvim je jasno da je zaplet o makartističkom progonu magijaša metafora o komunizmu, međutim, ono što je interesantno jeste sama priroda magije koja je istovremeno izvor mnogo toga pozitivnog ali i negativnog. Ako u tom smislu, Dougherty i Schrader tumače komunizam bez jednodimenzionalnog predznaka, onda WITCH HUNTa spada među zrelije političke metafore na filmu jer inače komunizam u američkom filmu obično biva tretiran ili kao nešto pozitivno, ili kao negativno, ili kao dezideologizovana razbibriga grupe cool ljudi i idealista.

Naravno, sasvim je moguće i da su se Schrader i Dougherty zaustavili na tome da im je naprosto zgodno da u svojoj alternativnoj istoriji iskoriste magiju radi metafore.

Ukoliko ipak poverujemo da nisu, onda se pored dvoseklog mača komunizma u WITCH HUNTu otvara još jedna ideološka linija tretmana političke prakse. Naime, tradicija konzervativne ali i liberalne političke misli otpisuje komunizam kao opciju zbog uverenja da realpolitika ne dozvoljava koncept magičnih, genijalnih rešenja, revolucionarnh preokreta sa permanentnim rezultatima, odnosno da su politički procesi dugi i postupni. Uvođenjem ideje magije kao zamene za komunizam u Americi pedesetih i progonom koji vrši cinični dvolični korumpirani mejnstrim političar, Dougherty i Schrader dotiču samu bit ove filozofije.

Međutim, izvan ideološke dimenzije koja smešta WITCH HUNT uz rame sa televizijskim draguljem liberalnog-aktivističkog-levičarskog Holivuda istog tog vremena s početka devedesetih a to je izvanredna serija WILD PALMS, Dougherty nudi jedan vrlo maštovit i duhovit scenario koji se poigrava sa noir ključem kako na nivou priče tako i i na nivou dizajna.

Schrader nije majstor režije kao Zemeckis ili Curtis Hanson pa da WITCH HUNT digne na nivo jedne od definitivnih dekonstrukcija Holivuda kao što su oni uradili sa ROGER RABBITom i LA CONFIDENTIAL ali ako imamo u vidu da je ovo ipak TV film iz 1994. gopdine, mora se priznati da je uradio sasvim solidan posao.

WITCH HUNT zbog svoje teme obiluje specijalnim efektima koji su iz današnje vizure naravno naivni ali ako imamo u vidu da su tih dana T2, JURASSIC PARK i DEATH BECOMES HER bili vrhunac specijalnih efekata (a WITCH HUNT je po prirodi svojih efekata najbliži DEATH BECOMES HER) onda su oni u stvari iznenađujuće dobri za jednu ovako atipičnu televizijsku produkciju.

Glumačka podela je odlična - Penelope Ann Miller je sjajna femme fatale a Julian Sands i Eric Bogosian su briljantni negativci. Najslabija tačka je Dennis Hopper koji nema dovoljno magnetizma i energije u glavnoj ulozi detektiva Lovecrafta koji je jedna chandlerovska figura za koju je potreban drugačiji stil glume.

U svakom slučaju, WITCH HUNT stoji kao izuzetno interesantan curio i jedna od najpotentnijih tačaka u Schraderovoj sasvim solidnoj rediteljskoj karijeri.

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam PAPARAZZI Paul Abascala. Iako sam veliki fan Firerovog rada, i kao reditelja i kao producenta, i smatram da je sa APOCALYPTOm dokazao da je jedan od najinteresantnijih holivudskih umova, ovaj naslov mi je nekako izmakao u vreme premijere 2004. godine.

Jedan od razloga je i reditelj Paul Abascal, bivši frizer, koji je preuzeo režiju izvanrednog filma PAYBACK od Helgelanda i proslavio se na tako neprijatan način. Iako se između filmova mogu povući jasne paralele - oba su svedene osvetničke priče o junako koji je jasno definisao svoju odmazdu od koje ne odustaje, u PAYBACKu je jesano da je Abascal nasledio plodan materija A-klase od Helgelanda.

PAPARAZZI je u polazu zanimljiv upravo zbog svoje svedenosti i jednostavnosti premise o glumcu iz akcionih filmova koji se sveti paparacima koji mu uništavaju život. Jednostavnost postupka čini ga komunikativnim ali ga isto tako tema u kojoj je celebrity glavni junak čini i pomalo hermetičnim, što svemu daje interesantnu dimenziju jer PAPARAZZI u stvari ne pritiska dugmiće publike kao većina drugih vengeance filmova koji bude ono nasilno u publici već više izražava stav filmskih radnika. Reko bi se da je PAPARAZZI intimni exploitation film.

Međutim, upravo se kroz ovako svedenu postavku pokazuje koliki su majstori bili reditelj sedamdesetih jer, za  razliku od njih, Abascal ne uspeva da postigne čak ni minimalnu ubedljivost. Iako su i Winner & ekipa imali ponekad likove koji su preterano pozitivni i suočeni sa neoprostivo negativnim i na bazi toga, amltene bez sive zone, gradili film, Abasacl se ne snalazi u takvoj podeli. Njegovi junaci su crno-beli i to ne samo da ne pije vodu nego i smeta.

Štaviše, Cole Hauser kao glavni junak postaje antipatičan pre svega zbog toga koliko je pozitivan, kao da njegov lik nema nikakav drugi unutrašnji život izuzev da ispoljava svoju dobrohotnost.

Kroz Abascalov film se možda najjasnije može razumeti značaj ljukskog faktoa čak i u jednoj ovako mehaničkoj strukturi. Očigledno je da su podele iz sedamdesetih umele bolje da publici prodaju takvu naivnost.

Sigurno da toj neubedljivosti doprinosi i sam Cole Hauser u glavnoj ulozi koji ima hladnoću i grubost mladog James Remara ali nema, ili bar u ovoj fazi nije imao ono što je potrebo za leading mana. Hauser profunckioniše kao glumac tek u fazi kada njegov lik krene da se sveti i čini krivična dela i tada odaje utisak da se u anđelu krije demon. Ipak, kada to krene svaka kopča sa njegovim likom je nepovratno izgubljena.

Negativci sa kojima se suočava su nešto kaloričniji i igraju ih Tom Sizemore i Daniel Baldwin ali oni nisu pravi takmaci Hauseru jer su fizički slabiji u direktnoj konfrontaciji, a kao likovi su pak pitoreskniji tako da izgledaju kao da su iz dva različita filma.

Ako nesposobnosti glumca dodamo zaista nizak nivo Abascalove realizacije koji je bliži DTVu nego bioskopu, PAPRAZZI uspeva da funkcioniše samo na nivou lepo zamišljene, efikasne diverzije koja oživljava obrasce koji su isuviše passe za mejnstrim (osim kad ih radi Cronenberg u HISTORY OF VIOLENCE) i suviše pretenciozni za DTV. I upravo na toj ničijoj zemlji, PAPARAZZI  gradi svoju autentičnost kako što ju je superiorno realizovani PAYBACK izgradio 1999. godine.

PAPRAZZI je naravno suviše redak primer reakcionarnog vengeance filma u savremenom Holivudu da prođe nezapaženo. Šteta je samo što je očajno napravljen.

* * / * * * *

Pogledao sam LONGFORD, izuzetno interesantnu koprodukciju HBOa i Channel Foura o Lordu Longfordu, britanskom aristokrati koji se posvetio posećivanju i pomaganju zatvorenika u Britaniji. Film je režirao Tom Hooper a scenario je napisao Peter Morgan.

Ukoliko vas zanima da pogledate ovaj film, a nema razloga da ga preskačete, onda nemojte pretraživati mnogo o slučaju Myre Hindley, pošto je njena situacija fokus ovog filma a slučaj je prepun twistova koji čine da ova istinita priča postane znatno uzbudljivija nego što bi se od ove forme očekivalo.

Tom Hooper uspeva da napravi vrlo lep vizuelan ugođaj od ove priče koja je u najavi mogla biti krajnje kamerna i nezanimljiva. U ovom filmu primenjuje sve trikove koji su mu dostupni, ali uspeva da sklopi koherentnu celinu zato što uvođenje različitih stilskih rešenja korespondira sa situacijom i emocijom u priči, tako da je pružio odličnom DPu Danny Cohenu (koga znamo po filmu BOAT THAT ROCKED) priliku da se iskaže. Hooper vrlo uspešno kombinuje glossy rekonstrukciju epohe (BTW maestralno kocipiranu na vrlo malom prostoru i sa razumnim budžetom), realistične deonice bazirane na handheld kameri koja daje nov prisup epohi i ozbiljne studiozne dramske scene, uz veštu upotrebu dokumentarnog materijala.

Kao i uvek Peter Morgan u postupku kombinuje medijsku sliku sa ulazima u same autentične događaje koje ubedljivo rekonstruiše. Ono što je najvažnije jeste da film ne izbegava većinu potencijalnih aspekata koje je imao kontakt između Longforda i Hindleyeve, ali isto tako ne presuđuje šta je tu bilo po sredi. Isto tako, Morgan uspeva da od svog glavnog lika i njegove istinite priče napravi uzbudljivu dramu, iako ovog puta za razliku od drugih svojih radova, ne ubacuje neki arhetipski motiv koji pokreće istorijske događaje.

Ipak, na kraju, film ima vrlo kontemplativno i psihološki produbljeno zaključenje.

U svakom slučaju, ko je raspoložen za ovu vrstu priče plus glumački sparing Jima Broadbenta i Samanthe Morton, ne sme da ga propusti.

Pogledao sam vrlo neobičan partizanski film KRVAVI PUT iz 1955. godine. Ovaj film je koprodukcija Jugoslavije i Norveške i govori o nevoljama jugoslovenskih interniraca koji su odvedeni na prinudni rad u Norvešku. Film je režirao jedan od najvećih majstora jugoslovenskofg posleratnog filma Radoš Novaković u saradnji sa norveškim snimateljem i rediteljem Kaere Bergstoemom.

U filmu igra pomešana jugoslovensko-norveška podela, a koriste se jezici na kojima govore likovi, dale srpski, norveški i nemački.

Nažalost, izuzev norveških glumaca, krajolik je dosta generic i realno taj asortiman lokacija mogao je biti pronađen u SFRJ i bez norveškog ko-reditelja. Isto tako, dosta situacija je smešteno u enterijer tako da nimalo nisu iskorišćeni kako aduti Norveške kao lokacije tako i ta borba čoveka sa prirodom i tema izmeštenosti junaka iz prirodne sredine.

U svakom slučaju, iako spada među retke filmove koji se bave ratom na području Norveške, KRVAVI PUT ne može da konkuriše ozbiljnijim klasicima kao što je HEROES OF TELEMARK niti čak filmovima iz Novakovićevog opusa.

* * / * * * *

Bash sam sinoc chuo za ovaj film od devojke koja radi pri Norveshkoj ambasadi, i bash me je zainteresovao. Drago mi je shto valja.

Hm, možda si loše protumačio ovo što sam napisao. Nije baš da valja, ali je pristojan. Mogao je biti i bolji.

Mislio je da valja (se valja). Pitak, gledljiv, lak za varenje.

Reprizirao sam sinoć EŠALON DOKTORA M, prvi film Žike Mitrovića, sigurno jedan od najefektnijih debija u istoriji naše kinematografije.

U ovom filmu, Mitrović je po prvi put ponudio svoju formulu kosovskog vesterna u priči o doktoru koji mora da preveze ranjenike iz izolovane Drenice do Peći, vođi balista koji je strah i trepet u tom kraju, i mladim emancipovanim Albancima koji žele da se izvuku iz tog ekstremističkog kruga.

Za razliku od tipičnih WW2 filmova, iako se formalno ovaj film dešava posle oslobođenja Kosova, i dalje su balisti u dosluhu sa Vermahtom dakle formalno je i dalje reč o WW2 filmu, likovi su mnogo bolje motivisani. Naime, s jedne strane imamo junake koji su antifašisti čiji je proboj motivisan nedostatkom lekova a sa druge balističkog vođu koji je zapravo iz begovske kuće i bori se protiv komunista pošto se plaši da će mu oni oduzeti zemlju i podeliti seljacima.

Sukob emancipovanih Albanaca i balista je takođe vrlo zanimljiv pošto je beg školovao mladog sinovca kako bi završio prava i bio vlast kada se oni izbore za svoje interese, odnosno preuzmu vlast ali se obrazovani okrenuo protiv njegga. U scenama njihove konfrontacije, obojica imaju podjednako dobre argumente i reklo bi se da iako je nastao u trenutku kada je na Kosovu bilo veliko nasilje i haos, EŠALON DOKTORA M. nije plakatski film.

Kad je reč o akciji, Mitrović se potpuno vodio konvencijom vesterna i EŠALON DOKTORA M. je srpski STAGECOACH, sa zavšnicom u klisuri koja spada među najmoćnije akcione scene ikada privoljene na filmsku traku u SFRJ.

Film je crno-beli, ali sasvim je na liniji američkih B-ratnih filmova tog perioda, i po dinamici i po dramaturgiji koja vrlo precizna i odlično razvija priču.

Žika Mitrović je sa ovim filmom pokazao koliko može da pruži i iskazao je žanrovsku preciznost kakva se kasnije retko sretala u našoj kinematografiji. Prostor Kosova i Makedonije ostaće teritorija na kojoj se on najbolje snalazio. Ubrzo potom uslediće njegov najveći hit u sličnom miljeu KAPETAN LEŠI i jedan od njegovih najboljih filmova, a svakako među najboljim jugoslovenskim, BRAT DOKTORA HOMERA.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 14-10-2009, 01:22:01
Hm, možda si loše protumačio ovo što sam napisao. Nije baš da valja, ali je pristojan. Mogao je biti i bolji.

Mislio sam u smislu 'vredi pogledati'

Pogledao sam NEVJERU Vladimira Pogačića, ekranizaciju drame EKVINOCIJ Ive Vojnovića.

Reč je o melodrami smeštenoj u Dubrovnik 19. veka, recimo. Ivo Vojnović je u svom opusu ostavio uglavnom vrlo elegične melodrame o višoj duborovačkoj klasi, njenoj dekadenciji i sentimentalnim sudbinama.

U scenariju Momčila Ilića i režiji Vladimira Pogačića, Vojnović dobija adekvatan tretman oličen kroz pismenu realizaciju i savršeno vladanje melodramskim ekscesom.

Uprkos Pogačićevoj rediteljskoj pismenosti, NEVJERA jeste arhaičan film za 1953. godinu, međutim pošto se film dešava u epohi, Pogačićeva akademska preciznost više svojstvena tridesetim godinama, ne smeta sadržaju i on svojim svedenim ali konzistentnim stilom, uz preciznu upotrebu dubrovačkih lokacija i detalja uspeva da ispriča priču koja ima solidne karaktera i komunicira sa gledalištem.

Nažalost, kopija na kojoj danas postoji ovaj film sa velikim šumom u zvuku onemogućava da ova melodrama bude interesantnija bilo kome sem filmofilima.

Međutim, iza bazične melodrame, odnosno intrige o bivšim i sadašnjim ljubavima, gresima iz mladosti i teskobnom naličju duborovačkih gospara koji su mahom vodili život koji sebi ne mogu da priušte, Pogačić je vrlo vibrantnio zarobio osudu uloge lokalnih moreplovaca u kolonizaciji Amerike.

Kolonizacija Amerike prikazana je kao usud siromašnih i u nju odlaze oni bez ikakve nade a ako prežive vraćaju se kao promenjeni i iskvareni.

Pažljivijim gledaocima jugoslovenskog filma biće zanimljivo da vide Severina Bijelića kao mladog romantičnog heroja pošto je kasnije mahom bio poznat po ulogama zadriglih sleazy pokvarenjaka. Interesantno je videti i Rahelu Ferariu maloj ulozim u kojoj je već dosta zbabljena.

Ukoliko imamo u vidu da je NEVJERA film koji je izašao 1953. godine, samo osam godina posle krvavog rata i razaranja, reč je o vrlo reprezentativnom delu i ekranizaciji dramskog klasika.

* * * / * * * *

Cripple nastupa u subotu u 19:00 u Domu omladine na drugom predavanju iz serije KINEMATOGRAFIJA U SENCI

http://www.domomladine.org/sr_RS/news/1153/17.html

Pogledao sam POSLEDNJI MOST Helmuta Kautnera, WW2 film koji je ovaj veliki nemački reditelj snimio 1954. godine u SFRJ.

U ovom filmu, pored Kautnera, koji je veliko ime nemačkog filma, učestvuju i velike nemačke zvezde Bernhard Wicki i Maria Schell. O Kautneru je dovoljno reći da ga recimo Dinko Tucaković smatra najvećim stilistom posle Max Ophulsa, što je po meni malo preterano, no ipak nesumnjivo je reč o izuzetno značajnom reditelju koji je svojim doalskom u Jugoslvaiju u tom trenutku doneo jedan potpuno novi nivo filmmakinga.

Kautner je dosta režirao posle rata ali njegovi ključni filmovi nastali su za vreme Trećeg Rajha. Ipak, za razliku od Harlana, njegov rad za vreme nacizma nije bio sporan pošto su njegovi filmovi uglavnom bili slabo vezani za propagiranje nacizma, a neki su smatrani defetističkim. Stoga je on već 1947. nastavio a radom.

Kautnerov film se  po zrelosti rediteljskog rukopisa definitivno izdvaja iz ponude jugoslovenskog filma u tom trenutku i u potpunosti je reč o naslovu koji je sinhron sa aktuelnom kinematografijom svog vremena.

Sama priča govori o nemačkoj lekarki koji otmu partizani i ona im prvo nevoljno pomaže ali zatim shvati njihovu borbu i odlučuje da im iskreno pomogne koliko može. Iako je poetna priče prilično na prvu loptu, Maria Schell i Kautner su napravili relativno interesantan lik pošto ona ni u jdnim trenutku ne postaje antideutscher već naprosto misli da je partizanima potrebna pomoć.

Drugi detalj po kome se POSLEDNJI MOST izdvaja iz kanona tipičnog partizanskog filma jeste vremenski period koji zauzima priča. Naime, u ovo vreme, a i kasnije, partizanski filmovi su se uglavnom bavili jednom akcijom a POSLEDNJI MOST pokušava da israti ceo ratni angažman svoje junakinje koji u ovouj priči obuhvata tri velike operacije među kojima je centralna evakuacija ranjenika koja će kasnije biti spektakularno ovekovečena u filmu Veljka Bulajića BITKA NA NERETVI.

Jugoslovenski likovi imaju značajnu ulogu u filmu ali oni su više tu u funkciji ilustrovanja NOBa stranoj publici i po filmu bi se reklo da je više reč o nemačkom pokajničćkom filmu ili jugoslovenskom filmu tempiranom za inostranstvo. Ako imammo u vidu da je reč o koprodukciji, ovaj film je verovatno i jedno i drugo.

Scene bitaka su majstorski realizovane. Brza Neretva ima značajnu ulogu u najspektakularnijem obračunu između partizana i nemačkih borbenih čamaca. Sam stil borbe je realističan iako Kautner ne preza ni od stuntova ni od melodrame. Ipak, POSLEDNJI MOST još uvek spada u onu ranu fazu partizanskog filma u kome je akcenat na stradanju, pričama o nabavci lekova, tihoj ilegali, sakrivanju, pre nego što je došlo do Yugoslav empowement filmova Hajrduina Krvavca u kojima su partizani transformisali u punokrvne akcione heroje a Mitrovićevim vestren obrascim priključeni su i comic book uticaji.

U suštini, pedesete u partizanskom filmu obeležene su pijetetom i krajnje ozbiljnim tretmanom ratnog iskustva i traume.

POSLEDNJI MOST je zahvaljujući Helmutu Kautneru jedan od stilski najuspelijih jugoslovenskih filmova tokom pedesetih i solidna ratna priča koja veštinom egzekucije prevazilazi neke od svojih ideoloških naivnosti.

* * * / * * * *

Pogledao sam TRICK R TREAT Michaela Doughertyja. Moram priznati da mi je potpuno jasno zašto Warner nije pustio ovaj film u bioskope. Pre svega, prilično je očigledno da je ovo bio Doughertyjev pet project odnosno vanity project iza koga su stali Warner i Bryan Singer u vreme njihovog SUPERMANa i da su Singeru & Doughertyju jako opale akcije kad se ovaj mega-projekat pretvorio u pronmašaj. Dakle, posle izlaska SUPERMANa ovaj film je morao sam da se izbori za svoje mesto.

A film sam po sebi u suštini teško može da se izbori za mesto u bioskopu pošto je Daugherty snimio jednu slikovnicu o Halloweenu, nešto što bi se moglo  definisati kao SHORTCUTS za one sa Amblin doživljajem horora, sa nizom malih, kratkih vijeta koje ne uspevaju da razviju pripovedačku energiju za trajanje od 80 minuta.

Iako je TRICK R TREAT imao poređenja sa CREEPSHOWom, razlikuje se upravo po tome što nije reč o antologiji već jednom tobožnjem preplitanju priča. Naravno to preplitanje je izvršeno silom i što je još gore po kadriranju bi se reklo da su se autori nadimali od ponosa zbog tih usiljenih rešenja.

Ono što se Doughertyjevom filmu računa kao vrlina jeste dizajn i egzekucija, ali ja moram priznati da mi je ta fetišizacija najinfantilnijih manifestacija Noći veštica samo smetala.

isto tako ja sam osvedočeni ljubitelj Amblina ali Dougherty nema ključne adute te poetike a to su kvalitetni likovi i energične inscenacije. U tom smislu, poređenja TRICK R TREAT sa MONSTER HOUSEom smatram potpuno blasfemičnim.

TRICK R TREAT u svakom slučaju, dakle, nije ono što nam je najavljivanio pod etiketom divnog malog filma koji zli studio nije razumeo.

Ipak, sigurno mu se ne može osporiti da je pitak i da nije dosadan koliko god da je isprazan, zahvaljujući krajnje ekonomičnom trajanju. Isto tako, za razliku od filmova koji su u polazu DTV, TRICK R TREAT ima production value i veštinu egzekucije koju oni nemaju, a cenu mu svakako podiže i to što za razliku od ostalih DTV filmova nije najdirektiniji besprizrni exploitation.

* * 1/2 / * * * *

In celebration of Inglorious Basterds #1 box office weekend. Here's director Quentin Tarantino's list of top 20 films from 1992 to the present. These are the films that he admires the most, since he became a director. Be sure to check out the video below.

#1 "Battle Royale" by Kinji Fukasaku
#2 "Anything Else" by Woody Allen
#3 "Audition" by Takashi Miike
#4 "The Blade" by Troy Harks
#5 "Boogie Nights" by Paul Thomas Anderson
#6 "Dazed and Confused" by Richard Linklater
#7 "Dogville" by Lars von Trier
#8 "Fight Club" by David Fincher
#9 "Friday" by F. Gary Gray
#10 "The Host" by Joon-ho Bong
#11 "The Insider" by Michael Mann
#12 "Joint Security Area" by Chan-wook Park
#13 "Lost in Translation" by Sofia Coppola
#14 "The Matrix" by The Wachowski Brothers
#15 "Memories of Murder" by Joon-ho Bong
#16 "Super Cop" by Stanley Tong
#17 "Shaun of the Dead" by Edgar Wright
#18 "Speed" by Jan de Bont
#19 "Team America World Police" by Trey Parker
#20 "Unbreakable" by M. Night Shyamalan

The Host Director Bong Joon-ho Chats About His Upcoming Sci-Fi Project, Snow Piercer
Posted on Tuesday, October 13th, 2009 by Devindra Hardawar



Along with Park Chan-wook, Bong Joon-ho is one of the many great cinematic talents that heralded a new wave of film-making from South Korea. He's perhaps most famous for his brilliant family-centered monster film, The Host, and his previous effort Memories of Murder breathed new life into the police procedural. While doing rounds for his latest film, Mother, Joon-ho chatted with Frosty at Collider about his next project, a post-apocalyptic sci-fi film entitled Snow Piercer—an adaptation of the French graphic novel, Le Transperceneige. The project was formerly titled Transperceneige, and is being produced by Chan-wook.


The story takes place in a world covered by ice and snow, and it centers on a train full of travelers struggling coexist while they continue to cling to familiar class structures. As is usually the case with these sorts of stories, it seems to be an exploration of human nature when pushed to the brink. Apparently Joon-ho has wanted to tackle this project since 2005, before he went on to make The Host. He hopes to start filming in 2011. Joon-ho mentioned that he was attracted to the darker aspects of the French graphic novel, but that his film won't be a direct adaptation.

At first glance, this project reminds me a lot of the setup for Blindness, and I hope it ends up better than Fernando Mereilles' attempt at this sort of story. Joon-ho is a much more focused filmmaker, and he's been getting better with every film—which is more than I can say for Mereilles at this point. Blindness relied far too heavily on shock and plumbing the depth of human depravity without really having a point. Luckily, those aren't mistakes I can see Joon-ho making with his film.

Pogledao sam INJU Barbeta Schroedera, interesantan starački triler kojim Barbet pokazuje da je i dalje relativno vitalan i da može da postigne izvesne rezultate u igranom filmu.

Kad kažem relativno vitalan, pre svega mislim na njegovu sigurnost u pričanju priče, još uvek razvijenu sposobnost da drži film pod kontrolom što se tiče tempa i jasnoće. Ono gde je u ovom konkretnom filmu Barbet nešto slabiji jeste sam filmski deo, odnosno reklo bi se da je izostao neki interesantniji vizuelni koncept koji bi upotpunio ovu pulpy priču.

Kad je reč o referencama koje INJU evocira pre svega je to TENEBRAE Dario Argenta, zatim Olivier Assayasov DEMONLOVER a iz drugog plana sigurno i Ridley Scottov BLACK RAIN. Na TENEBRAE, INJU liči po samim osnovima svog plota, s tim što se Barbet fokusira na priču dok Argentu priča služi kao kostur za igradnju set-pieceova. S druge strane, sa DEONLOVERom deli susret Francuske i Japana na nivo culture clasha i odnosa Oksidentalaca prema pop kulturi, međutim, Assayasov film je mnogo energičniji, živopisniji, opušteniji u odnosu na Aziju čak i onda kad je fetišizuje. Detektivksa priča i stereotipi Japana podsećaju na BLACK RAIN Ridley Scotta koji je međutim imao jasan vizuelni koncept i nadovezivao se na tradiciju 80s policijskog filma. U odnosu, dakle, na ove referentne naslove sa pulpy pričom i fascinacijom Japanom, INJU nema uzbudljiv vizelani koncept i na kraju po konvencionalnosti režije najviše liči na M. BUTTERFLY.

Na svu sreću, konvencionalnost u postupku ne remeti njegovu dinamiku i, ruku na srce, imajući u vidu u kojim je godinama Barbert, nema čega da se stidi.

Problem nastupa sa žanrovskim određenjem pošto je ovakva straight interpretacija jedne tako pulpy priče poslednji put mogla da prođe kod Fritz Langa. Iako Barbet fokus stavlja na priču odnosno zaplet, njihov ton i razrešenje teško da mofgu biti sveži sami za sebe. Štaviše, ne samo da je plot twist očigledan već je i nezadovoljavajući, čak i za one koje nije razmazila Južna Koreja. Iako je ovo film koji ne zavisi od twista, ipak jeste priča koja mora imati sposobnost da manipuliše gledaocem i izaziva neku reakciju a rekao bih da Barbet to radi blago i akademski.

Na svu sreću pulp polaz je kao korov i uprkos svemu drži celu stvar na okupu te INJU paradoskalno najbolji utisak ostavlja upravo zbog onoga što je u njemu najbanalnije i najnaivnije a to je priča o piscu koji u Japanu pokušava da nađe selindžerovsku figuru opasnog krimi-pisca. Niko ne ume bolje da fetišizuje neku profesiju od Francuza, niti da sofisticiranije zapakuje olinjali šund zaplet. Ako tome dodamo da je Barbet reditelj koji je možda Francuz sa najdužim stažom u savremenom Holivudu gde je snimio neke odlične filmove, i što je još važnije, nijedan koji bar u nekom aspektu nije bio nezanimljiv, INJU je vrlo zdrav projekat. Savakako da nije ispunio sve potencijale, no osetile su se i pozitivne strane Barbetove staračke ali ipak znalačke ruke, između ostalog i u tretmanu hit and miss francuskog stara Benoit Magimela i zato INJU stoji kao prijatan old fashioned misterija koja će biti najintereantnija onima koji ne znaju ništa i onima koji znaju sve o krimiću. Ipak, nema veliku budućnost na najvećem tržištu a to je ono u sredini.

* * * / * * * *

Pogledao sam DOGHOUSE Jake Westa. Ponekad se upitam da li su budale ovi koji snimaju ovakve filmove ili sam ja budala što ih gledam. Jake West je režirao film EVIL ALIENS, film koji sam gledao ali ga se nimalo ne sećam što mi se zaista retko dešava. Međutim, kao što se ne sećam filma, ne sećam se ni da mi je bio nešto upečatljivo antipatičan, ne pamtim kao nešto izrazito negativno. Kad je reč o DOGHOUSEu, ovo je film koji ću verovatno bolje zapamtiti zbog high concepta. Priča prati grupu londonskih geezera koji odlaze da se odmore od žena i bonduju kako bi oporavili jednog od njih koji prolazi kroz težak razvod. Međutim, na tom putu dolaze u selo u kome su žene pobesnele od virusa koji je pušten kako bi vojska oprobala oružje kojim okreće jednu polovinu populaciju protiv druge.

Usled uticaja virusa žene postaju tzv. "zombirds", dakle kao zombiji koji nisu infektivni, polu-inteligentni, nekad brzi-nekad spori. Kako god bilo, žene koje postaju zombiji u principu bivaju lišene svake ljudske (uključujući i ženske) osobine i u tom smislu, jedina invencija je to što su izbezumljeni zombiji žene i to je otprilike to. dakle, nema apsolutno ničeg suštinskog u tom sukobu, nema ničega što bi bio neki smislen komentar na muško-ženske odnose, osim eto prilike da se muškarci među sobom bonduju suočeni sa opasnošću.

DOGHOUSE je jedan od opiljaka SHAUN OF THE DEADa i njegovog izuzetnog kritičkog i komercijalnog uspeha. Jake West čak ni ne krije da se nadovezuje na SHAUNa čak i po nekim detaljima na planu kadriranja koje se nadovezuje na televizijsku tradiciju (u najboljem smislu), dakle sa dosta pokreta kamere, pozicija kamere i energičnim inscenacijama.

Ono što je čest kvalitet recentnih horora je barem to da ne traju dugo. DOGHOUSE ima tu vrlinu, i svakako nije dosadan. Međutim, iako Westa ne smatram nekim velikim i potentnim talentom, ono što je imalo kvalitet jeste glumačka podela u kojoj su Danny Dyer, Stephen Graham i Noel Clarke i šteta je što nisu imali interesantnije protivnike. Jedina interesantna stvar vezana za zombirds jeste to što su u pojedinim scenama koreografisane kao da je reč o plesu a ne o agresiji i to je na neki način inovativno.

U svakom slučaju, DOGHOUSE je film koji je podnošljiv ali potpuno uzaludan. Iako razumem exploitation i razumem da filmovi po definiciji ne moraju biti opterećeni smislom, ponekad mi je zaista žao kada se ovoliki potencijal ne osmisli bolje.

* * / * * * *

Retko kad se pojave filmovi sa natpisom MEHO KRLJIĆ na sebi, ali kad se pojavi onda uglavnom kickuju ass.

Pogledao sam THE TOURNAMENT Scotta Manna, film koji je sticajem nesrećnih okolnosti, iako potpuno razumljivo, ako imamo u vidu glumačku podelu, skončao kao DTV jer nema neku izrazitu zvezdu u podeli. To je šteta pošto je THE TOURNAMENT sniman kao da će ići u bioskope i stoji kao jedno od najčistijih akcionih iskustava ove sezone.

Ovakav nivo tehničke egzekucije i inventivnosti se nikad ne sreće u DTV filmovima a čini mi se da ga je sve manje i u bioskopskim akcijašima. THE TOURNAMENT ima jednostavnost TAKENa i količinu akcije CRANKa, s tim što je po stilu bliži TAKENa, dakle akcija je jasna, pregledna, uzbudljiva. Ono po čemu se međutim razlikuje od njih jeste količina krvoprolića koja je najbliža DISTRICT 9u. Naime, odnos prema ljudskim telima dosta je sličan odnosu prema telima vanzemaljaca, Mann bez pardona ljudima amputira i lomi udove a mogu da nabrojim barem tri lika koji bukvalno bivaju razneti u kadru, u paramparčad sa sve parčićima mesa i litrima krvi koji se rasipaju okolo.

Ukoliko imamo u vidu da na nivou dijaloga i odnosa među likovima ovaj film nema neku obscenost i da je vrlo ozbiljan, količina čistog carnagea izazvanog upotrebom kako vatrenog oružja i eksplozvnih naprava, tako i hladnog oružja i motornih vozila je zaista neverovatan i THE TOURNAMENT je hard, hard R.

Ono što je najdivnije to je da ni na nivou priče TOURMANET nije loš. Priča je konvencionalna, govori o BATTLE ROYALEičnom turniru na kome se 30 ubica ubija do poslednjeg, ali u svemu tome ima svežinu i tempo.

Konačno, dolazimo do česte DTV boljke koju THE TOURNAMET neshvatljiv dobro prevazilazi a to su lokacije. Naime, film se dešava na severu Engleske a sniman je tamo i u Bugarskoj. Međutim, toliko je dobro realizovan da zaista ni u jednoj sceni ne postoji utisak da Bugarska dublira Englesku. Što se toga tiče, Scott Mann je apsolutno izgurao maksimum. Šokirao me je podatak da je film čak i slikao Bugarin Emil Topuzov, pošto ni najokreliji DTV obično ne slikaju Bugari ali čovek je uradio fantastičan posao i mislim da bi bez problema mogao da slika holivudski film.

THE TOURNAMENT je ona vrsta DTV filma koji smo svi želeli a to je DTV koji je praktično suviše cool da bi bio theatrical. I zaista ne verujem da bi ijedan studio dozvoio sebi akcioni film koji je ovoliko hard-R. IMDB navodi da je ovaj film koštao 12 miliona dolara i ako je to zaista cena onda se Scott Mann automatski preporučuje za neku dalju holivudsku akciju.

Što se akcionih heroja tiče, Kelly Hu igra glavnu ulogu i odlična je, i kad treba da se glumi i kad treba da se ubija, Liam Cunningham je pouzdan kao glavni mastermind, Ving Rhames je pripitomljen koliko je to moguće, Robert Carlyle dodaje svemu klasu kao sveštenik slučajno uhvaćen u celom ludilu Turnira, Sebastien Foucan koga znamo kao parkour assassina iz CASINO ROYALE ima zapažen showcase za svoje talente kao i Scott Adkins o čijem sam potencijalu već pisao (http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=3234#p3234 i http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=2469#p2469). Dakle, Scott Mann je pre svega znalački skupio bećare na jednom mestu i u vrlo ekonimičnoj postavci snimio svojevrstan All-Star film.

Prava je šteta što mejnstrim nije propulzivniji jer sam siguran da bi uz dobar word of moth ovaj film uprkos nedostatku zvezda mogao napravitinekakav posao u bioskopima, naročito zato što akciona publika ume da ceni akciju samu po sebi i što je još važnije, pošto bi zaista vredelo videti ovaj mayhem na velikom ekranu.

U svakom slučaju, THE TOURNAMENT je sve ono što je SHOOT EM UP želeo da bude. Voleli to ili ne.

* * * / * * * *

Ooo, wow, eto, znam šta ću večeras raditi!!!