ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

GAMER je odličan! Zapravo, u pitanju je ona vrsta filma koji se ili voli ili mrzi, pa ga je u tom smislu teško tek tako preporučiti, ali ovo što Neveldine i Taylor rade i što kulminira (ili je u pitanju tek početak?) u GAMERU je teško poredivo sa bilo čime, bar kad je reč o američkom mejnstrim filmu, iako film povremeno podseća i na njihov Crank 2, i na Death Race, i na Running Mana (u neku ruku, ovo je neoficijelni rimejk) i bar što se mene tiče, bolji je od svih tih filmova. Ako stignem, videću da napišem neki duži tekst o ovom filmu, pošto je krcat neverovatnim detaljima. Npr. kad gl. junak eksira bocu alkohola pre borbe sve vreme sam mozgao kog je đavola to uradio, a onda par minuta kasnije sledi odlično objašnjenje koje mi nikad ne bi palo na pamet. Ima takvih stvari još dosta. Kad je reč o režiji film je sve vreme na granici da postane vizuelno negledljiv, ali je nikada ne prelazi i ta vrsta agresivne režije u ovom slučaju savršeno podupire zaplet, Majkl Bej bi mogao ponešto da nauči od ovih momaka. Crank 2 je po opštem ugođaju možda još bliže tom nekom gejmerskom iskustvu ovaploćenom u formi filma (ali neka to ljudi koji su u toku sa video-igrama presude, ja sam za to ipak laik), ali u slučaju GAMERA to nije samo stvar stilizacije već je i suštinski deo priče u kojoj pak ima mesta i za bezumnu eksploataciju i za satiru, i ništa od toga nije NIMALO suptilno ali zato jeste VRLO promišljeno. U GAMERU ima mesta čak i za mjuzikl... Pretpostavljan da će se avengeru film dopasti (zato i postujem ovde), ali stvarno ne znam za ostale, pošto je ovo, kao što rekoh, zaista ekstreman primer love it or hate it filma. U iskušenju sam da mu dam čak 4+ i da ga stavim u top deset filmova godine (trenutna ocena je 4), ali još moraju da mi se slegnu utisci, a da ne pričam o tome što imam želju da ga pogledam još jednom. Izgleda da je ADD generacija najzad dobila svoje (neshvaćene) umetnike, a da mi je neko tako nešto rekao pre par godina mislio bih da je lud.

Savršeno, baš si me obradovao ovom vešću. Radujem se GAMERu neizmerno.

Sad mu se i ja radujem. A strepeo sam.

'Gamer' je isto nekompetentno spotovsko smece koje pokusava da uzdigne karakter zaostalog projekta kao sto je 'Crank' time sto ce vise obratiti panju na 'pricu' i 'likove' kroz fantazmagoricnu reziju koja vise ima namjere nego smisla. Samo akcionoj fabuli dodaj zacin krvozedne distopije i svijet je tvoj i vec si u startu pribavio zanimanje volsebnog satiriste, te si istovremeno otkacen i kul, da ne kazem i revolucionaran u svojim nastojanjima.

Sto se tice mentola koji su radili 'Gamer', svesrdno im zelim mnogo narednih istih marihuanskih projekata na cijoj ce spici pisati A Neveldine/Taylor Movie kako bi mi, odavno gladni dobroga filma, znali odakle dolaze oni cerebralno najizazovniji; definitivno se radi o brutalnom amalgamu koji se slobodno moze - a vjerovatno i hoce - nazvati 'Uliksom' za klince koji se tek upoznavaju sa filmskim medijom. Zao mi je jedino sto filmovi Tonyja Scotta redom sve vise pocinju da zadobijaju slicne nesuvisle obrise.

Takodje ne kapiram ljude koji mogu da odvoje vise od minute i po ne bi li napisali recenziju za ovakve privatne tripove namijenjene tinejdzerima. Sve ono sto je receno u 'Idiocracy' glede pada IQ-a kod covjecanstva u narednim generacijama apsolutno je tacno - glavni talas naici ce kroz sve mongolodniju literaturu i filmove poput Neveldine/Taylor projekata.

Jos jedna paralela, na neki nacin, mozda se moze povuci i sa Flynnovim 'Brainscanom', daleko daleko inventivnijim filmom, mada je pravi hriscanski grijeh bilo sta dovoditi u vezu sa ovim blatom.

Pa. Pa. Pa. Pa...u tome je poenta!

Neveldine/Tejlor su filmski ekvivalent onoga kada roditelji uhvate klinca da pushi i kazhu "ocesh da pushish? e, sad cesh da popushish celu paklu!"

Pa kome sad da verujemo? Milošu ili Trippu? Hmm...Tripp mi je ubedljiviji (a i piše sjajne prikaze). Ovaj GAMER ću sigurno da zaobiđem. 

Ja, pak, mislim da su TRANSFORMERS 2 i slični preskupi a profitabilni (dakle, gledani) filmovi ti koji nas približavaju ka (neizbežnom?) ASS - THE MOVIE, dok se ovo što rade Neveldine i Taylor ipak razlikuje od pomenutog i da je u pitanju neka vrsta iskrenog i zanimljivog eksperimenta koji će verovatno završiti kao slepo crevo kinematografije. Bej kao da namenski snima filmove za idiote, dok Neveldine i Taylor kao da ih snimaju pre svega za sebe. Pa da, ali nije li to isto, ako konstatujemo kako su i njih dvojica idioti? Ja bih rekao da čak i u tom slučaju postoji razlika u smislu manjka proračunatosti u rediteljskom pristupu, a ne bih rekao da su idioti zbog mnogih zanimljivih detalja (kao npr. scena u liftu) koje su provukli kroz GAMERA - eksploatacija, satira, zajebancija, dosetka... ili zapravo sve to u jednom i bačeno (ispljunuto) direktno u lice gledaoca kroz agresivnu režiju na granici poremećaja u opažanju. U teoriji, trebalo bi da bude negledljivo, ali u praksi uspeva da pogodi žicu kod nekih. Kad smo već Tonija Skota, meni je npr. DOMINO bio gotovo negledljiv i doživeo sam ga kao pozu i celuloidno izdrkavanje, dok sam u GAMERU kroz donekle sličnu vizuelnu glazuru uočio kičmu u smislu ideje i stava koja sve te šarene slike povezuje u jednu doslednu celinu. Pokušaću da ovo još malo smislenije artikulišem, ali velika preporuka sa još većom zadrškom i dalje stoji - mnogi će ovaj film potpuno mrzeti i ja ih sasvim razumem.

ima li nekih rs linkova (a koji nisu TS kopija) za gamera?

...još uvek ne, Milosh, Kunac i ja smo ga odgledali sinoć u hladnoći Centra Sava u okviru Cinemanije, a film ulazi u srpske meseci do kraja novembra (distributer - Millenium Film)...

film je budalastina ali zabavan. guilty pleasure s namerom. ako se ne varam, milosh je, bez obzira sto su oni ludaci iz sca iskljucili grejanje, posle projekcije bio ekstatican. a i prorocki raspolozen - predvideo je da ce se gamer veoma dopasti cripplu.

Filmmakers Mark Neveldine and Brian Taylor ("Crank," "Gamer") are set to produce the high-intensity drama series "Zeroes" for NBC says The Hollywood Reporter.

"Zeroes" chronicles the last hour of a crisis situation and refers to a fictional team of guys called in as a last resort who are "absolutely ruthless" in their use of force.

The pair are penning the potential pilot and are expected to direct.

Pogledao sam BELLMAN AND TRUE Richarda Loncrainea, jedan neočekivano izvanredan film. Naime, u vreme kada je izašao, dobio je kritike kao interesantan ali ne do kraja uspeo pokušaj bendovanja heist filma. Međutim, meni iz današnje vizure deluje kao izuzetno uspeo pokušaj bendovanja haist filma i jedan od onih naslova koji su doprineli vitalnosti i snazi britanskog krimića.

Film govori o programeru, alkoholičaru, koji pristaje da za gangstere, u početku u zameniu za novac a kasnije u zamenu za sinovljevu bezbednost, pomogne u pljački banke za koju je nekada radio. Skoro 20 godina kasnije, Loncraine je kao hack u Holivudu režirao FIREWALL koji je na nivou same teme u stvari vrlo sličan BELLMAN AND TRUE ali taj film nije bio dobar, a još je interesantnije to da kritika kad je pisala o FIREWALLu nije ni primetila sličnost sa BELLMANom. Jedan od razloga zašto ovo nije posmatrano kao deo nekakvog autorskog kontinuiteta jeste i to što je FIREWALL trebalo da snima Mark Pellington koji se povukao iz projekta zbog suprugine iznenadne smrti.

U svakom slučaju, BELLMAN benduje heist film na nekoliko nivoa. Prvo glavni junak je ucenjeni depresivac, karakter sa bogatim unutrašnjim životom i problemima koji daleko prevazilaze osnovnu intrigu pljačke i onih ličnih problema koje sa sobom nosi takav čin. Zatim, reč o je o filmu u kome high tech pljačku organizuje (suštinski vrlo realističan) matori nerdy birokrata, ovde savremenu tehniku ne dotiču mladi hip stručnjaci, ona je posao umornih inženjera kojima je tehnike suštinski preko glave, koji su njome rezignirani. Konačno, sama high tech priča smeštena je na low tech lokacije, sve se dešava u starim napuštenim kućama koje su pred rušenjem, a utisak margine na kojoj bauljaju gangsteri pojačan je i time što izuzev matorog programera i njegovog sina u ovom filmu svi muškarci su gangsteri i sve žene su prostitutke.

Loncraine se vrhunski snalazi u oba sgmenta filma, i u dramskom i u suspense domenu, a taj prelaz između intimističke skoro arty drame i kasnijeg visokooktanskog 70s heist dela paklenog tempa deluje sasvim prirodno što je zaista veliki poduhvat.

U svakom slučaju, BELLMAN AND TRUE je film koji treba rehabilitovati ipogledati ponovo zato što je zaista reč o izvanrednom i inspirativnom ostvarenju.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam THE GOODS: LIVE HARD, SELL HARD Neal Brennana.

Ovaj vehicle Jeremy Pivena je dočekan na nož od strane kritike i realno nije reč o filmu koji će mu stvoriti neku poziciju u holivudskom mejnstrimu, odnosno neće ga učiniti headlinerom, iako je već skoro dve decenije nadomak takvog statusa. Međutim, film uopšte nije loš. Nije toliko moćan kao Zemeckisov USED CARS, ali realno šta jeste?

U svakom slučaju THE GOODS je vrlo duhovita prljava R-rated komedija sa obiljem tvrdog humora koji ponekad jeste moronski ali je i tada smešan. Ovo je film koji suštinski nema puno kvaliteta koji bi ga mogli preporučiti izvan smeha, i u tom smislu se razlikuje od one linije komedija koje su u principu kvalitetne priče čak i kada nisu smešne (odavno sam pastovao onaj esej o Jim Carreyu koji je dobro artikulisao moje već najavljene slutnje o specifičnoj psihološkoj dimenziji njegovih filmova). Dakle, svakako da je Piven trebalo da ima kvalitetniji vehicle.

Međutim, ovaj film je meni bio zaista smešan i nošen odličnom podelom koju pre svega drži Piven (sporadično kanališući Ari Golda) ali ima i dobre dodatke u Ving Rhamesu, David Koechneru, Tony Haleu, Ken Jeongu i u kameu Will Ferrella.

Brenannova egzekucija je jednostavna. Gegovi su dobro realizovani a film nimalo nije zapušten u vizuelnom smislu.

U svakom slučaju, THE GOODS je film koji preporučujem sa zadrškom jer zaista je reč o naslovu koji puno zavisi od toga da li će pogoditi gledaočev senzibilitet.

* * * / * * * *

Poslednji pozdrav Maxu, našem omiljenom videotekaru by Cripple and Aca Radivojević

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/11/kraj-jedne-ere-max-rip.html

Dugo sam se kanio da gledam LUCKY YOU Curtisa Hansona. Iako mi je Hanson jedan od omiljenih reditelja, sve najave i kritike koje sam video bile su odbojne i izbegavao sam ga da se ne bih previše razočarao. Naprosto tema i format filma su mi delovali kao promašaj u najavi.

Konačno, ipak skupio sam snagu i rekao bih da su sve slutnje koje sam imao uglavnom bile tačne, ali da nisu toliko drastične. Naime, LUCKY YOU je film o pokerašima u savremenom Vegasu kada je poker postao biznis, sport, medijski ispraćena atrakcija i kada su konckarske kompulzivne osobine prikrivene, dakle bez neke romantike ili fatalizma koji je ranije okruživao kockare. I sam Vegas postao je neka vrsta korporacije a atmosfera kocke ostala je samo neka vrsta poze.

Sam pristup priči je vrlo 70s, i kada glavni junak govori o backgroundu svog oca koji je sada pokeraš, a nekada je bio profesor književnosti, oseća se eho Karel Reiszovog filma THE GAMBLER po scenariju James Tobacka. Ta 70s atmosfera oseća se i u prilazu likovima i Hanson kao da snima svoj 70s film u kome umesto James Caana ili Robert Duvalla igra Eric Bana. A Baninog oca igra baš Duvall.

U nameri da film bude ozbiljan i atmosferičan, Hanson ga namerno drži u malo sporijem tempu što svemu dodaje na ozbiljnosti, što se ispostavlja kao dvosekli mač pošto je priča vrlo svedena i jasna, i čini se da nema tu psihološku produbljenost koju Hanson vidi u njoj.

Ono međutim što u filmu postoji jeste pravi master class iz režije, kad je reč o partijama pokera. Ja sam laik za karte i znam nešto najosnovnije o tome, međutim, Hanson maestralno uspeva da izvuče psihološku dimenziju iz pokeraških dvoboja. Iako bi se filmu moglo spočitati da je dosadan zbog partija pokera, one su u suštini psihološki pregnantne i vrlo vešto režirane. Ne mogu da kažem da sam do karaja filma uspeo da razumem sve detalje partija, ali sam razumeo sve psihološke nijanse.

Nažalost, na kraju ono što je osnovni problem filma jeste primena 70s senzibiliteta na sterilizovani savremeni Vegas u kome nema previše povoda za film niti pathos svojstven ozbiljnom 70s filmu što čini da LUCKY YOU bude vešto realizovan film koji naprosto nije dovoljno zanimljiv, osim kao excercise u Hansonovom izvanrednom poznavanju zanata i uživanja u gledanju velikih zvezda što očigldno nije bilo dovoljno da ga spreči u tome da posrne kao ogroman flop.

* * * / * * * *

Pogledao sam THE STAR CHAMBER Peter Hyamsa.

Ovaj film sam gledao i ranije i nije mi se mnogo dopao a prilikom ove reprize shvatio sam i zašto je to tako. Uprkos atraktivnoj poreli koju predvodi Michael Douglas, interesantnoj premisi, film je preopterećen neubedljivim i pre svega loše strukturiranim scenarijem.

Nedopustivo je da bazična premisa filma, ono što je glavna tema i što je izloženo u sinopsisu krene da se dešava na polovini filma.

Neuverljivost pak proističe iz heavyhanded buildupa u kome se kroz niz zaista bizarno neuverljivih sporova (iako je moguće da su bazirani na slučajevima koji su se zaista desili, Hymas očigledno ne pravi dobru razliku između uverljivog i mogućeg) glavni junak gura prema osveti michaelwinnerovskog profila.

Na kraju jedino vredno pažnje u filmu su Mike i Yaphett i par dobro postavljenih scena ali kao celina STAR CHAMBER ne stoji ni na drugo gledanje.

* * / * * * *

Pogledao sam VENUS Rogera Michella, po scenariju Hanifa Kureishija. Posle filma MOTHER koji bio skrojen za Meha Krljića, VENUS se obraća ostatku muške populacije.

Doduše, za razliku od MOTHERa koji na relativno afirmativan način govori o GILF seksu i bavi se reakcijom okoline na oživljenu seksualnost jedne starije žene, VENUS je dosta delikatna priča o zaljubljivanju jako starog muškarca u jako mladu devojku i mogućnostima njihovog odnosa.

Kao što u MOTHERu, Michell nije uzeo Helen Mirren ili kog drugog prvoloptaškog GILFa za žensku ulogu, tako i ovde dedu (iz Rogače ) igra Peter O'Toole koji je zaista ekstremno oronuo.

Kureishijev scenario se vrlo vešto igra ulogom "dirty old mana" i svi likovi su svesni te dimenzije, a odnos između dede i klinke je efektan i dvosmeran.

O'Toole u filmu igra glumca i na neki način, VENUS je kontemplacija o starenju i srozavanju statusa, lošim navikama koje su neizlečćive i individualnom doživlaju sreće. O'Toole je u tom smislu vrlo hrabar jer je bio spreman da igrajući glumca VENUS pretvori u svoj SUNSET BLVD.

Ako imamo u vidu sve teme kojih se film dotiče, melodrama o deki i devojčici u stvari je samo manje važan hardver.

Michell je, očekivano, maestralno realizovao film i ponovo pokazao kako vizuelno uzbudljiv može da bude film koji je u suštinikamerna drama. Povrh svega, ono što je najvažnije jeste da izbegava potencijalnu patetičnost priče i drži je  na liniji prilično zdrave  sentimentalnosti.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam THE GRASSHOPPER Jerry Parisa sa Jacqueline Bisset i Jim Brownom. Jim Brown mi je bio primardni draw da pogledam ovaj interesantan, klinički postavljen moralitet o sunovratu devojke iz kanadske provincije koja posrne u Las Vegasu. Jim Brown igra glavnu mušku ulogu, ex-ragbistu koji u Vegasu radi kao maskota jednog od kazina.

S jedne strane, THE GRASSHOPPER se može sagledavati kao priča o besperspektivnosti života belaca koji ne znaju šta će sa sobom (Bisset) i crnaca koje je društvo potrošilo (završena sportska karijera), međutim, dok je priča Brownovog lika univerzalnija za celu populaciju, njen sunovrat je dosta personalizovan, i u tome leži osnovni problem filma. Naime, glavna junakinja ima dosta karakterističnih ličnih osobina da se tretira kao istinski filmski karakter, dočim je njena sudbina sama po sebi postavljena potpuno po obrascu nekakvog morality playa.

Film je solidno realizovan, sa nekoliko zanimljivo postavljenih likova, među kojima je najinteresantniji gej prijatelj glavne junakinje.

Uprkos dosta bolnim klišeima kojima film pribegava, deluje dosta sveže u kontekstu američkog filma šezdesetih, i paradoksalno, prilično je zabavan iako se ne može optužiti da eksploatatorski prilazi problemu.

* * 1/2 / * * * *

a svi koji su se jimu zamerili u filmu prošli su kao vitmen, prajs i hadad.

Mislim da treba obratiti pažnju na suštinsku razliku Jim Brownovih uloga u belačkim filmovima, odnosno filmovima za belce i blaxploitationu. Ako se uzmu u obzir njegovi white-oriented filmovi, on je jedan od najinteresantnijih karakternih glumaca tog perioda. Uloga u FINGERSu Jamesa Tobacka je čista perverzija, recimo...

O svojoj neprolaznoj fascinaciji filmom SPLIT Gordona Flemynga sam već pisao...

Inače, ne znam ima li negde film KENNER u kome se Brown pegla sa Indusima...

Pogledao sam korejski SHILJONG Kim Seong-honga. Iako volim korejski repertoarski film i nalazim dosta dobrih naslova izvan onog najslavnijeg mejnstrima ili festivalskog krema, ponekad naletim na minu kao što je ovaj ultrabesmisleni film baziran na istinitoj priči o ludaku koji je na svom salašu kraj Seula silovao i ubijao žene, dok je muškarce naprosto uklanjao da ne smetaju.

Gotovo je neverovatno da istinita priča razvije i rasplete kao najklišetiziraniji C-film, a krivica je autora da te klišee niuje obogatio auetntičnim, uverljivim ili barem dokumentarnim. Ovako, sa tako tankom realizacijom i imidžom istinite priče, SHILJONG stoji kao bizarna potvrda da narod u Koreji živi kao u nižerazrednom korejskom filmu. I to samo po sebi nije loša tema za film, ali svakako ne nižerazredni korejski...

Upravo to preplitanje stvarnosti i filma, činjenica da je slučaj iz stvarnosti tolio sličan filmu, trebalo je da bude osnov za nadgradnju priče. Umesto toga, dobili smo inferiorni film TRUCKovog profila...

* 1/2 / * * * *

WEEZER – Raditude (DGC/Interscope, 2009)

Posle svakog self-titled albuma, Weezer je navikao publiku da isporuči jedan intimistički, ispovedni. Posle debitantskog Plavog albuma usledio je Pinkerton, koji se na duže staze može smatrati verovatno i najuticajnijim koji je ovaj bend proizveo. Posle Zelenog, usledio je Maladroit na kome je Rivers Cuomo pokazao autodestruktivnu lakoću pravljenja pop pesama koja ga je na toj konkretnoj ploči skupo koštala pošto je opijen vlastitim talentom na kraju sam leakovao sve pesme u demo formi a u pokušaju da završeni album učini remek-delom usput zaboravio da ga učini naprosto odličnim i da kroz aranžman, produkciju, razdvajanje kvalitetnog od slabijeg uradi finalne zahvate koji će izuzetan demo pretvoriti u dobru ploču. I upravo negde od ove tačke, odnosno od Zelenog albuma američki Loša luta u potrazi za novim masterpisom...

Raditude koji je usledio posle Crvenog je na neki način bliži pop kanonima koji su svojstveni Weezerovim self-titled albumima. Ploču otvara odličan punokrvni hit (If You're Wondering If I Want You To) I Want You To u kome distorzirane 70s gitare u strofama zamenjuje Paul Weller meets Violent Femmes svirka, da bi u refrenu do izražaja došao tipičan Riversov Buddy Holly meets Rush stil. Već u stihovima se kroz pominjanje refrenci kao što su Slayer majice i gledanje Titanica u bioskopu, pop boji nostalgičnom notom odnosno Rivers ni ne pokušava da pravi power pop koji se obraća savremenoj publici ili barem ne pokušava da ih laže kako im komunicira neko savremeno iskustvo. Već u drugoj pesmi I'm Your Daddy, Rivers pravi čist power pop kakav odavno nije tako dobro sačinio, sa skladom svih potrebnih detalja, a u trećoj The Girl Got Hot pravi jedan od onih Weezer komada koji nisu jaki u melodiji ali su nenadmašni na nivou čiste power pop mehanike – u ranijem opusu takav singl je recimo bio Beverly Hills.

Što se stvari laganih tiče, Rivers je i u tom aspektu na nivou nekih ranijih pogodaka. Pre svih tu je predvidljiva ali efektna Put Me Back Together, a odmah do nje I Don't Want to Let You Go u kojoj Rivers zna šta radi čak ni kad nije previše inspirisan.

Kao na Pinkertonu, Rivers ima izlete u tvrđe, dramatičnije gitarske komade sa Pixies/Dinosaur Jr teritorije, i na ovom albumu to je pesma In the Mall, a toj grupaciji suštinski pripada i Turn Me Round. Ipak, čini se da je Rivers ubedljivije simulirao Blacka i Mascisa ranije nego sada.

U svakom slučaju, ono što je uvek najrizičnije kod Riversa jesu pokušaji da uvede nešto novo. Iako poznavaocima njegovog muzičkog ukusa i kolekcija demo snimaka, interesovanje za hip-hop nije nepoznato (na kolekciji Alone ima čak i obrada Ice Cubea), gostovanje Lil Waynea na pesmi Can't Stop Partying jeste zvučalo zastrašujuće. Međutim, sama pesma nije zastrašujuća, u njoj Rivers govori o svom potonuću u svet beskrajnog i besciljnog provoda a stilski je na liniji novih britanskih gitarskih koketiranja sa plesnom muzikom. Čak ni Lil Wayneovo gostovanje nije skandalozno, samo je nekako, hm, nepotrebno. Ipak, ako imamo u vidu da su Riversa kao malog zbog astme zvali Weezy, možda to sve ima neke veze...

Drugi pokušaj inovacije kroz uvođenje indijskih post-beatleoidnih toucheva u pesmi Love Is the Answer paradoksalno u teoriji deluje kao manji rizik od Waynea, ali se u praksi pokazao kao potpuni promašaj. Naime, dok se od Riversove pop kulturne eklektičnosti očekuje da se zaigra i zaluta u refertencama, njegovom žanru i konceptu zaista ne odgovara ta indijska pseudomistična dimenzija. Nije Rivers prvi koji je neumesno koketirao sa njim, ali za razliku od Blura, on kao američki geek patriarch nema imidž koji može da apsorbuje takvo iskliznuće. Naprosto, Weezer je grupa koja je svoju muzičku ograničenost podigla na nivo koncepta i sada je prekasno da proširuju polje borbe. Rivers je kao stari metalac u svojoj karijeri ne samo kroz namecheckovanje već i kroz lični primer istrajavanja u besmislenim stvarima dokazao da je veran ideji. I sada je malo kasno da traga za smislom.

U svakom slučaju, ako se izuzme ovaj jedan sramotan komad, Raditude je povratak Weezera u formu, sada u jednom novom kontekstu omatorelih ljudi koji su se poslednji put osećali srećno početkom devedesetih, i nemaju problem sa tim. Uostalom i oni koji su svoj coming of age imali između sredine dedesetih i početka dvehiljaditih imaju pravo na sreću i veseli power pop.

Sledeći na redu za reinvenciju su Blink-182 koji su mudro iskoristili Weezerovo tržište dok je Rivers bio u mirovini (mada kod Blinka ne treba zanemariti ni faktor Offspringove krize), a povratničku turneju odradili zajedno.

7/10

Andrew Kevin Walker and David Fincher together again!?!
Ahoy, squirts! Quint here. Yes, it appears David Fincher and Andrew Kevin Walker are reteaming. No, it's not for 8ight, though that would be pretty damn ridiculous-awesome.

Fincher is attached to direct and Walker to write a remake of THE REINCARNATION OF PETER PROUD, which was a novel that was adapted in the '70s by the book's author Max Ehrlich for director J. Lee Thompson (Cape Fear, The Guns of Navarone, Happy Birthday To Me). So says THR's Heat Vision blog.

It's a fairly twisted story about a professor that starts to experience visions of a previous incarnation... which leads to some fairly John Phillipsy craziness.

So, yeah... right up their alley. Again, I'd love to see something original from this collaboration, but at the end of the day I just want a good movie.

Fincher is supposed to attack this project after THE SOCIAL EXPERIMENT which is just about to lens.

-Quint
quint@aintitcool.com
Follow Me On Twitter

I Vern je lepo reagovao na THE TOURNAMENT:

kill each other and the last one standing gets ten million dollars. With that premise and generic title this doesn't sound like the kind of DTV I would like. And with Ving Rhames and Robert Carlyle starring I have to wonder if this was intended for theatrical release, which could also be a bad sign. We don't want another EDISON FORCE on our hands. But the great Scott Adkins (UNDISPUTED II, SPECIAL FORCES, etc.) is in this so I'd been keeping my eye out ever since I spotted it on his IMDb page. It was released by the fucking Weinsteins with their pain in the ass exclusive deals (how the fuck do I get my friend to watch MARTYRS if he can't find it anywhere?) so I didn't know it came out until I got some emails about it. Two different people said it was even better than BLOOD AND BONE, which I'd pre-emptively declared best DTV action movie of the year.

mp_tournamentOne way I knew BLOOD AND BONE was gonna be special was that the opening scene hooked me. Honestly, that doesn't happen in most DTV, but it happens in THE TOURNAMENT. It's the last legs of the Tournament and it's come down to three guys: one wounded and dying, one Ving Rhames out of bullets, the other one some evil guy who's taunting Ving. You can tell some serious shit has gone down because the walls are literally covered in blood, the place is on fire and a crazed zebra is loose in the building. Okay, the zebra I made up, but still, I appreciate the chaotic scene that's set here.

Suddenly Ving spots some dead person's assault rifle across the room and knows it's his only chance, so he runs and does a TRANSPORTER style floor-slide, lubricated by the huge puddles of blood and guts left in the Tournament's wake. Also there's a part where Ving leaps over something using the medium of the stunt double. That was a funny idea.

The main story takes place 7 years later, and Ving returns to the Tournament because somebody in it murdered his wife. By the way, a tip for the world's greatest assassins: you don't need ten million dollars. You are a highly paid professional as it is. I know you think you're hot shit but if you enter the Tournament just for the money you're a moron. Only do it for a good reason such as revenge.

To my surprise though the movie keeps Ving at a distance and develops two other protagonists: Carlyle as an alcoholic priest forced into the Tournament when he accidentally swallows one of their explosive tracking devices (long story) and Kelly Hu as a hit woman who tries to protect the priest. Her reasons for being in the game give it some good melodrama, they're a combination of tragic, noble, self-serving and suicidal. I ended up rooting for both her and Ving even though they're trying to kill each other.

Unfortunately Adkins (playing Yuri Petrov, another evil Russian) faces Hu right at the beginning, so you know he's a goner. At least he gets in one fight with some of his trademark flying kicks and stuff, but they should've used him more. Same goes for Sebastien Foucan (the CASINO ROYALE free-runner and one of the creators of parkour). He's in it longer than Adkins, but another parkour chase would've been nice.

Most of the other characters are obnoxious villains, but don't worry, they die fast. It doesn't hold back with the violence – lots of bloody bullet hits, face torchings, car flips, stabbings, explosions (both vehicle and human). The biggest action scene involves a gas truck chasing a city bus, exchanging gun fire and trying to run each other off the road while Hu and Foucan fight hand-to-hand in the back of the bus. Foucan jumps onto the bus from an overpass and swings around on the bars inside, so I'm tempted to call it parkour vs. kung fu. But then again Dirty Harry jumped off an overpass onto a bus and personally I don't consider Clint to be a parkour guy. So that might not count.

It's kind of cool how you think Ving is gonna be the hero, but it shifts perspective and in this section of the movie he's The Terminator. And I like seeing Rhames playing a straight up violent badass again. The character is kind of a silly cliche (you can tell he's a good hitman because he's well dressed in a black vest and white shirt) but he seems to get into it. I enjoyed his scenery chewing in the climax where he confronts his enemy while overcome with emotion and a mortal wounding. He almost seems drunk.

The main villain gets it good, but he's not really the kind of villain that's fun to watch. He's the kind who spends the entire movie standing at an evil table blowing alot of hot air while watching a bunch of computer screens. You also gotta keep hearing the two nerd tech guys talking real cocky about we have such and such online and we've lost visual contact and all that shit. And one of the guys I kept thinking was Devin Feraci from chud.com.

But I never got bored. Without a doubt this is topnotch DTV. I don't agree that it's the best of the year – I felt more connected to the characters and action of BLOOD AND BONE. It's funnier and cleverer and both the hero and villain are good enough that I'm anxious to see them return in other movies. With THE TOURNAMENT I'd definitely watch a sequel, but I'm not gonna beg for one. Still, I can see why people would consider it best of the year, and it's great to have more than one legitimately good DTV to argue over. (We're still waiting on NINJA too, although I guess it opened already in Malaysia. And I'll be seeing THE KEEPER very soon.)

The director is named Scott Mann. One of the three writers, Gary Young, wrote the upcoming Michael Caine revenge movie HARRY BROWN.

Pogledao sam ZOMBIELAND Rubena Fleischera. Moram priznati da su mi izmakli ti kvaliteti koji su bili izvor ogromnog oduševljenja ovim filmom. Ne samo da su mi likovi svi od reda, izuzev Bill Murraya bili potpuno bledi i antipatični nego me je šokirao spoj priličnog odsustva smisla za humor sa prilično idolentnim, generalno nemaštovitim pristupom priči.

Zaista je tužno da glavni aduti filma koji ima ekskluzivnu poziciju da bude verovatno najskuplji film u istoriji zombi filma budu prizori slupanih kola na autoputevima i utisak vaskolike apokalipse, da ključni centerpiece filma bude geg kakav se vidi jednom sedmično u ENTOURAGE, a da sve ostalo bude do te mere polovno da maltene glumci ponavljaju svoje likove iz drugih filmova (i to u lošem smislu).

Jesse Eisenberg koji je neka vrsta turobnog Michaela Cere igra glavnu ulogu koja je repriza njegovog lika iz ADVENTURELAND (čak u oba filma zabavni park ima značajnu ulogu a slično se i zovu). Woody Harrelson igra karikaturu. Emma Stone igra svoj lik iz SUPERBAD. Bill Murray igra sam sebe. Tu je Bill možda najinteresantniji, on je kao čovek koji se na maskenbalu pojavi maskiranog u samog sebe, reklo bi se vrlo lakanovski.

I što je najgore od svega, svi ti polovni izraubovani likovi su isti kao i inače u svojim matičnim filmovima s tim što je ovde materijal slabiji.

Eisenbergov lik je naročito paradigmatičan pošto se dotiče nečega o čemu sam ranije već pisao a to je smrtonosni upliv geekovštine u holivudski film.

Naime, kada su prvi geekovi, Spielberg i Lucas ušli u kinematografiju, oni nisu zaboravili da geekovi za geekove ne treba da prave filmove o geekovima nego filmove za geekovanje. To je pravilo kog su se držali čak i kada je junak geek. Zato njihovi filmski geekovi nisu obični geekovi već ikone.

Sa uspehom Bill Gatesa, geekdom ulazi u globalnu modu ali sama reprezentacija tog miljea na filmu postaje dekadentna, a vrlo često i neumesna u određenim kontekstima.

Geekovi kao i druga živa bića koja se hrane mesom vlastite vrste od toga polude ili obole a ZOMBIELAND je upravo to, hranjenje geekova geekovskim mesom što nas naravno dovodi do štetnih efekata, a o tome kroz samu premisu govori i ZOMBIELAND jer u ovom filmu zombiji nastaju po principu bolesti ludih krava.

U tom smislu, kao geeku, glavni geek mi je odbojan. Kao što većinu ljudi rođaci odbijaju u seksualnom smislu, tako ni meni priča o ovom junaku nije delovala podatno za neki filmski eros.

O Woodyjevom liku pak, koji je debilno izvitoperenje svega onoga što čini ikonične filmske junake da i ne govorim. Zar nije upravo ovaj lik poniženje svih onih Snake Plisskena i njemu sličnih koje geekovi vole?

Likovi sestara hustlerki su kudikamo zanimljiviji ali svi njihovi subverzivni potencijali prokockani su u situaciju kada one pristanu da se voze sa njima dvojicom.

Baš bi me bilo briga za te junake, da li navijam za karaktere ili ne, i da li su mi simpatični za gledanje, da ima zombi akcije ili da barem film toliko ne insistira na tim prokletim likovima. Međutim, zombi akcije nema previše a i kad je ima nije ni napeta ni kreativna. Jedino što se izdvaja kao adut kad je reč o zombi akciji jeste holivudska produkcija oličena ne samo u novcu već i u zanatskoj veštini i egzekuciji pojedinih kadrova.

SHAUN OF THE DEAD je film sa kojim se ZOMBIELAND najpre da porediti pošto oba govore o geekovima preuzetim iz neke već postojeće forme i smeštenim u zombi okolnosti. SHAUN je neuporedivo bolji pre svega jer su njegovi geekovi heroji, fikcionalni likovi čije su osobine kolio god bazirane na zbilji ipak umetnički uobličene, estetizovane, obogaćene smislom.

Dočim, ZOMBIELANDov social outcast ako se eventualno i može tumačiti kao edgy karakterizacija, do kraja filma ima transformaciju koja ga ne samo svodi na nivo "običnog čoveka" nego u njegovim postupcima čak ni dok nije "transformisan" ne sadrži apsolutno ništa od njegove tobožnje specifičnosti. Najžalosnije je od svega što kad se sve sabere, on na kraju filma čak ne postane ni heroj jer ne uradi ništa što već ranije nije radio, dok se držao pravila da se ne treba ponašati kao heroj. Autori čak nisu uspeli da osmisle ni taj jedan jedini gest koji bi realizovao i tu jeftinu transformaciju. Jedino po čemu se glavni junak ZOMBIELANDa razlikuje od prosečnog junaka AMERICAN PIE je odsustvo smisla za humor i optimizma.

ZOMBIELAND je inače ne samo upadljivo neduhovit film već bih rekao da u njemu nema nešto previše ni pokušaja humora.

Jedino istinsko bendovanje konvencije zombi filma u ZOMBIELAND jesto to da nijedan od ključnih junaka ne gine. To rešenje bi da nije proisteklo iz autorske nemoći bilo naprosto skandalozno. Upravo najveća majstorija ali i rizik (pa što ne reći i izvor ključne neuralgične tačke) SHAUNa jeste to što važni i omiljeni likovi stradaju uprkos tome što je to komedija i zabavan film. Ova ekipa očigldno nije imala hrabrosti ni da pokuša da reši tu jednačinu već je sve prevaziđeno time što ljudi u ovom filmu ne ginu kako bi valjda emocije ostale sterilne.

Moram priznati da sam se plašio da će ZOMBIELAND obesmisliti rad koji smo mrkoye i ja uložili u MONTE ZOMBIE. Taj rad je već dovoljno obesmišljen činjenicom da smo napisali scenario za zombi film koji se dešava u Crnoj Gori ali bio bi još obesmišljeniji da je ZOMBIELAND na neki način još napravio korak napred u reformi žanrovskih postulata. Uz opasnost da zvučim neskromno, mislim da bi autori ZOMBIELANDa upravo mogli mnogo da nauče iz MONTE ZOMBIEja.

Međutim, ne raduje me to što je MZ toliko cutting edge u odnosu na ZOMBIELAND. Mislim da je sramota naći se u situaciji da ljudi sa apsolutne žanrovske i kinematografske margine imaju svežiju viziju od nekoga ko dobija tako retku priliku unutar velikog studija.

* * 1/2 / * * * *

Hej, gdje nestade moj komentar???

Izvinjavam se, glup sam. Mislio na pitanje o nesnimljenim scenarijima, ali zaboravio sam da je to na topiku o Zombielandu a ne ovde.

Quote from: Harvester on 10-11-2009, 03:20:14Izvinjavam se, glup sam.

Hoćeš li i ovo staviti u potpis u nekom trenutku?

Pa ne znam, ne volim baš da citiram samog sebe, naročito izjave u kojima ispadam glup.

Quote from: Harvester on 10-11-2009, 04:14:40
Pa ne znam, ne volim baš da citiram samog sebe, naročito izjave u kojima ispadam glup.

zar imaš i neke druge?

Pogledao sam BLACK DYNAMITE Scotta Sandersa.

Reč je o vrlo neobičnom hibridu pošto bi se moglo reći da je BD istovremeno i rekonstrukcija i parodija blaxploitationa, odnosno da ključni efekat crpi iz verne rekonstrukcije tehničkih i pripovedačkih naivnosti klasičnog blaxploitationa. Tek u drugoj polovini BD odlazi u otvoreniju parodiju i apsurd, dočim je u prvom delu maltene straight blaxploitation.

Dok je UNDERCOVER BROTHER bio manje radikalan u svom pristupu i samim tim vršio je aproprijaciju blaxploitation tradicije za širu publiku, BLACK DYNAMITE je baš za ljubitelje & poznavaoce i čini mi se da je reč o filmu koji podrazumeva da gledalac ima veliko predznanje, a u protivnom bi mu film delovao potpuno negledljivo i nejasno.

Rekonstrukcija blaxploitationa je realizovana zaista sjajno na svim nivoima, od šminke i setova, izbora kola i oružja, insertiranja stock footagea do kadriranja i montaže.

U fazama kada film postaje parodičan i apsurdan, humor je prilično dobar i vitalan.

Sve objedinjuje Michael Jai White koji naslovnog junaka igra savršeno deadpan, na dobro odmerenoj srazmeri autentičnog blaxploitation mačizma i karikature. Isto važi i za većinu ostale glumačke podele.

Međutim, sve to je objedinjeno u delo čiji je domet zaista prilično interni i u kome neki causal gledaoci apsolutno nemaju šta da traže. BD je maltene film esej izuzetne hermetičnosti i sticaj okolnosti je hteo da mu tema bude jedna populistička forma. U tom smislu, odluka studija Sony da ga kupi na Sundanceu deluje potpuno nejasno jer mi ne deluje kao naslov koji može da privuče širu publiku.

U tome se krije i najkrupnija zamerka BDu. On je toliko uronjen u blaxploitation tradiciju da zaista ne može da stoji kao samostalno delo, što su blaxploitation klasici na koje referiše ipak mogli...

* * 1/2 / * * * *

David Carradine vs. Michael Jai White

Priča koju sam čuo pre par godina je potvrđena u knjizi, Michael Mann je zaista sreo Otta Skorzenyja 1969. godine

Reprizirao sam THE SPLIT Gordona Flemynga. Reč je o filmu koji sam već više puta pominjao na ovom topiku. Još u vreme kad sam ga prvi put zarobio na VHSu sa TCMa, ostavljao mi je utisak jedne od najpotentnijih ekranizacija Donalda Westlakea, odnosno Richarda Starka, njegovog hardboiled pseudonima.

Starkovi romani su imali tu sreću da dožive niz vrlo različitih ekranizacija a Parkera su igrali glumci u rasponu od Lee Marvina do Roberta Duvalla ili Mel Gibsona.

Gordon Flemyng i Jim Brown nude jednu svedenu, preciznu verziju Starka i Parkera. Flemyngov fokus je na vrlo čistom pričanju priče, bez suvišnih scena i bez ikakvih digresija. Fokusiranost filma prenosi se i na sam univerzum priče koji naseljavaju potpuno posvećeni likovi bz suvišnih osobina ili nepotrebnih karakternih vinjeta. U tom smislu, za razliku od drugih filmova o Parkeru, ovde Starkov glavni junak ima protivnike koji mu mogu parirati po posvećenosti i profesionalizmu.

To je vrlo važno pošto je glavna fascinacija publike Parkerom upravo vezana za profesionalizam i on nije karakter koji stiče simparije svojim pozitivnim ljudskim osobinama.

Godinu dna pre SPLITa, izašao je POINT BLANK Johna Boormana koji ne cenim naročito zbog pretencioznog postupka koji guši čak i sjajnu ikoničnu rolu Lee Marvinja. U tom filmu, Parker se suočava sa likovima koje zbunjuje njegov tvrdoglavi pokušaj da uzme ono što mu pripada. U SPLITu pak svi žele samo ono što im pripada što Parkerov lik dovodi u poziciju specifične ambivalentnosti pošto im je on na neki način sada "dužan".

Motivacija sukoba između "pozitivaca" i "negativaca" je manje bazirana na suprotnostima nego u konfliktu iz MAGNUM FORCE jer su u u njemu Dirty Harry i tajna vigilante organizacija dve strane iste medalje dok su u THE SPLIT svi manje ili više Parker. Doduše, svi smo mi pomalo Parker.

Lee Marvinu je bilo lakše da igra Parkera jer je na bazi njegove unikatnosti u tom miljeu pravio lik. Jim Brown u SPLČITu ne samo da imam oponente sa sličnom motivacijom već ih igraju Gene Hackman, Warren Oates, Donald Sutherland i Ernest Borgnine. U takvoj ekipi je jako teško ostati centar filma ali Brown to uspeva zahvalčjujući svojoj čudovišno velikoj harizmi. Upravo uloga u SPLITu stoji kao jedan od dokaza da je Brown tokom šezdesetih i sedamdesetih bio mnogo više od vrhunskog sportiste koji je postao glumac.

U svakom slučaju, u plejadi glumaca koji su igrali Parkera, iako svako ima svog miljenika, Brown je favorit iz senke.

Isto važi i za sam THE SPLIT u filmografiji Westlake/Stark ekranizacija. Iako ima onih koje su poznatije i omiljenije, teško da se mogu osporiti efikasnost i elegancija Flemyngovog pristupa.

Teaser za KICK-ASS

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/11/kick-ass.html

Pogledao sam A GUIDE FOR THE MARRIED MAN Gene Kellyja.

Ako imamo u vidu da u ovoj komediji o oženjenom čoveku koji želi da nauči kako da vara svoju suprugu, glavnu ulogu igra Walter Matthau, očekivanja su bila opravdano visoka. Ipak je on glumac koji je uloge tog tipa, kod Billy Wildera, ili ekranizacijama Neil Simona doveo do savršenstva. Nažalost, Kellyjev film gotovo da nema priču, više je reč o nekakvoj seriji skečeva, koji ne samo da nemaju strukturu nego ni nisu naročito smešni.

Ipak, Matthau i ekipa čine da GUIDE nikada ne bude neprijatan za gledanje, a slutim da je možda u svoje vreme čak smatran i solidnim repertoarskim potezom. Kako god bilo reč je o jednom od starih naslova koje ne treba rehabilitovati.

* * / * * * *

http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=4451#p4451

Jel ima neko BBC TV film HOME po Ballardu?

Ne znam imaš li pristup cinemageddonu ili karagargi ali tamo imaju taj film.

Super. Hvala!

2015. U EU ulaze i Makedonija, BiH, Turska, Albanija, Kosovo, Srbija i Crna Gora.
2017. Zapošljava se prvi naš čovjek u administraciji EU-a.


2018. Prvi naš čovjek u administraciji EU-a zapošljava svoju, ženinu i kumovu rodbinu, kao i članove obitelji najbližih susjeda, a i neke ljude iz svog rodnog kraja.
2019. Naši već čine 10% administracije EU.

2022. Udio naših u administraciji je 60%. EU administracija povećava plaće tri puta, uvodi fleksibilno radno vrijeme i južnoslavenske jezike kao službene.
2024. Zbog stresa, 90% članova EU administracije je na bolovanju. Najviše bolovanja bilježi se u razdoblju od 15.6. do 15.10. i od 15.12. do 15.1. Bolesnici su viđeni po Mediteranu, na Baliju i Alpama, gdje se o trošku EU liječe od stresa. Zakonom se uređuje da EU snosi najveći dio troškova liječenja bolesnih. Do njihovog povratka na posao zapošljavaju se novi radnici.
2025. Broj Zapadnih Balkanaca u EU administraciji je 90%. Makedonci na referendumu ponovo odbacuju euro.

2026. Dolazi do rezanja troškova i otpuštaju se čistačice, kuhari, vozači - svi do jednog belgijski državljani.
Udio Balkanaca u EU administraciji doseže 99,3%.

2027. Hrvatska dobiva nove kredite EU-a, među kojima i onaj za uzgoj dudovog svilca i ćubastog gnjurca. Hrvatsko predsjedništvo okončava šestomjesečni mandat. Crna Gora uspješno okončava proces privatizacije.
Od siječnja 2028. presjedavanje Unijom preuzima Beograd .

2028. Njemačka u veljači istupa iz Europske unije. Mjesec dana kasnije to čine Francuska i Finska, a do kraja godine, za vrijeme albanskog presjedavanja i Velika Britanija, Belgija, Danska, Švedska, Nizozemska, Luksemburg, Italija, Španjolska, Portugal , Austrija, Češka, Litva, Latvija, Estonija, Grčka i Slovenija.
Sve ove zemlje uvode rigorozne vize za državljane zemalja EU-a.

http://www.webdesignerdepot.com/2009/11/40-seriously-funny-print-ads/

Aaaaaaaaaaaaa, dobre ove reklame. Šteta što sam u kancelariji pa moram da se uzdržavam od glasnog smejanja.

Pogledao sam THE HOT ROCK Petera Yatesa. Reč je o ekranizaciji romana Donalda Westlakea koji je prvobitno trebalo da bude roman o Parkeru sa Starkovim potpisom međutim Westlake je shvatio da je priča suviše komična, da se tako nešto Parkeru ne bi desilo i dodelio je zaplet svom relaksiranijem junaku Dortmunderu. Adaptaciju HOT ROCKa napisao je William Goldman, svakako jedan od ključnih scenrista u istoriji Holivuda a režija je prepuštena Yatesu, izuzetnom profesionalcu koji je u to vreme bio u najpotentnijoj fazi.

Iako se THE HOT ROCK smatra velikim klasikom, po meni ono što najviše nedostaje ovom filmu jeste autentični suspense. Priča je koncipirana da bude cool i easygoing i glumačka ekipa u kojoj Redford igra Dortmundera a George Segal mu igra sidekicka, svakako ima potencijal da to i uradi, međutim sam fokus heistova je više vezan za komplikovane planove nego za teškoće koje nastaju u realizaciji tih planova.

Iz tog razloga, zabava ostaje kvalitetna ali i praznija nego što bi bilo da je ubačeno malo autentične napetosti.

Ipak, to ne čini THE HOT ROCK manje važnim naslovom i jednim od najupečatljivijih predstavnika 70s heist filma. Redfor i Segal su zaista maestralni a Yates ume da stvori odličnu atmosferu proisteklu iz Goldmanovog duhovitog dinamičnog i duhovitog scenarija. U tom smislu THE HOT ROCK je pre svega škola kako se radi heist film čiji akcenat nije na suspenseu već na smirenosti glavnog junaka i zanimljivo osmišljenim pljačkama i preokretima.

* * * / * * * *

http://www.aintitcool.com/node/43029

ZAŠTOOOOOOO?

Benjamin Button director David Fincher (a favorite here on Reel Loop) along with Media Rights Capital are teaming up to produce a series of hour-long dramas based on the novel House of Cards from author Michael Dobbs. It's also based on Ian Richardson's Emmy-winning mini-series.

The new project will fuse black comedy with Shakespearean elements which will focus on a scheming U.S. politician "with his eye on the top job." The original series was set in 1980s during the end of the Thatcher years in Great Britain.

"David Fincher, whose body of work speaks for itself, is sure to put an unforgettable stamp on the celebrated British series," MRC CEO Modi Wiczyk said.

The series will be pitched to networks soon.

Source: The Hollywood Reporter

Pogledao sam MOON Duncana Jonesa.

Razumem one kojima se film dopao. Duncan ga je snimio kao jedan od onih filmova za koje nekako jako želiš da ti se dopadnu. Dugo nije bilo SFa na filma, i to naročito ne ovog profila, tih kao malih pametnih priča koje podsećaju na jednostavne kratke priče velikana SF književnosti u kojima postoji ozbiljan odnos čoveka i tehnologije, uticaja budućih dostignuća na društvo, preokreta, svih tih ljupkih detalja. Plus film je vrlo dobro realizovan, minimalistički a opet visokoestetizovano, u neku ruku fetišistički. Plus sve ima tu indie auru, pokušava da izađe iz šablona i sl.

Nažalost, uprkos toj lepoj emociji koju MOON budi kao proizvod, sam film nije naročito kvalitetan. U svojih 97 minuta uspeva da bude predug, i to ne samo zbog ozbiljnog nedostatka događaja već pre svega zbog Duncanovog odnosa prema pričanju priče. Naime, drama mora da počiva na nekoj vrsti tenzije i sukoba i toga u ovom filmu nema. Niti likovi dramatično reaguju na situaciju u kojoj su se našli, niti ulaze u neki ozbiljan sukob među sobom, niti u krajnjoj liniji, što se već graniči sa ozbiljnim prevazilaženjem konvencija žanra, ulaze u sukob sa samom tehnologijom, odnosno HALolikim kompjuterom na svojoj stanici.

Meni je "lik" kompjutera možda i najzanimljiviji. Naime, sasvim je moguće napraviti lik kompjutera jer čak i u fazi kada nisu AI kompjuteri mogu zahvaljujući svojoj spoosobnosti da prave greške da razviju neku vrstu "karaktera" u odnosu na korisnika. Međutim, kompjuter u MOONu je najproizvoljnije napisan "lik kompjutera" ili "robota" sa kojim sam se ikada susreo a njegova "humanost" nije opravdana zapletom, odnosno nije naučio "zašto ljudi plaču" kao kiborg u T2, recimo.

Što je još gore, likovi ne reaguju previše burno ni na otkriće svog "stanja", odnosno onoga što bi trebalo da bude glavna drama u filmu, odnosno hajde da kažem osnovni metafizički SF problem cele priče.

Odsustvo drame u suočavanju likova sa situacijom na neki način obezvređuje upravo tu SF suštinu dela, i ubija ključni sadržaj koji bi trebalo da produkuje ta SF premisa.

Sasvim je moguće da je Duncan hteo da napravi neku vrstu čehovljevskog filma u kome se dramatična situacija kontemplira vrlo smireno, bez sukoba drame i velikih preokreta, ali onda se naprosto reditelj mora služiti drugačijim sredstvima i snimati film u drugačijem tempu. Nažalost, ja bih rekao da Duncan u smislu izražajnih sredstava ne odmiče puno od arsenala kojim se koriste mejnstrim reditelji, i u tom smisli greši pošto ovi svoje priče baziraju na drami i intenzivnim reakcijama likova na situaciju.

U tom smislu, MOON donosi neke interesantne elemente ali ih suštinski ne povezuje u kvalitetnu celinu i čak bih rekao da je upravo sve ono što je najzanimljivije na nivou koncepta na kraju postalo ključni problem ovog filma.

Ipak, Duncan Jones je reditelj čiji bih novi film svakako pogledao sa pažnjom. MOON me podseća na one debije britanskih reditelja sa kraja devedesetih, tipa Jonathana Glazera ili Paul McGuigana, koji su imali dosta problema ali su najavljivali autore koji imaju potencijal ili barem reditelje čiji će filmovi uvek biti interesantni ako već ne i dobri. Mislim da Duncan Jones spada među takve reditelje.

* * 1/2 / * * * *