ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Film Vladimira Perišića u Kanu

Film mladog srpskog reditelja i scenariste Vladimira Perišića "The Ordinary people", srpsko-francusko-švajcarske produkcije, biće prikazan na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu, u okviru selekcije programa "Nedelja kritike", najavljeno je na konferenciji za novinare u Ministarstvu kulture.

Ovo je prvi srpski film prikazan u okviru programa "Nedelja kritike" nakon ostvarenja "Belo odelo" Lazara Ristovskog 1999. godine i jedan od pet filmova iz Istočne Evrope, koji će biti predstavljeni ove godine na jednom od najprestižnijih filmskih festivala u svetu.

Film "The Ordinary people" nalazi se u selekciji sa još devet ostvarenja izabranih između čak 900 filmova, što je vršilac dužnosti direktora Filmkog centra Srbije Miroljub Vučković ocenio kao značajan rezultat, ako se uzme u obzir bogata filmska sezona i težak izbor koji su imali selektori.

On je istakao da je to "značajan intelektualno-umetnički prostor, koji pruža priliku mladim rediteljima i predstavlja čvorišno mesto za plasiranje filmske kulture svake zemlje".

Prvi igrani film Perišića, koji je već učestvovao na Kanskom festivalu sa svojim diplomskim filmom "Dremeno oko" 2003. godine u okviru selekcije "Cinefondation", bavi se egzekucijom i ratnim zločinima iz vizure počinioca.

"Često kada govorimo o zločinima uvek posmatramo stvari iz vizure žrtve, što počinioca predstavlja kao monstruma, čija dela ne možemo da razumemo i oprostimo, ali šta ako je i on običan čovek", objasnio je Perišić.

Film se vraća dva koraka unazad pre izvršenja zločina i prati evoluciju događaja u svesti egzekutora, pokušavajući da postavi gledaocu pitanje šta možemo da osetimo, mislimo izvan uobičajnog osećanja krivice, odbacivanja i gnušanja prema jednom takvom čoveku.

"Na snimanju mi se činilo da je lakoća sa kojom može da se desi zločin i sa kojom pojedinac može da se podredi autoritetu, nešto što postavlja pitanje slobode izbora", istakao je reditelj i dodao da mu želja nije bila da pruži istorijsku rekonstrukciju zločina na prostorima bivše Jugoslavije, već da snimi univerzalnu priču koristeći imaginaciju.

Film, u koji je uloženo 800.000 evra, podržan je od strane Evropskog fonda za kinematografiju "Eurimaž", "Arte frans sinema", Ministarstva kulture Srbije i Sekretarijata za kulturu Vojvodine.

Sniman je šest i po nedelja u okolini Subotice, i za sada distribuira se isključivo u Francuskoj i Švajcarskoj, dok domaći distributeri još nisu pokazali interesovanje za ovo ostvarenje.

U filmu se govori na srpskom jeziku, sa egleskim titlom, bez namere da se naslov "The Ordinary people" prevede na srpski, a glavne uloge igraju Relja Popović, Boris Isaković i Miroslav Stevanović.

Vučković je najavio da će FCS predstaviti u Kanu katalog na engleskom jeziku, u kome će biti predstavljena ukupna proizvodnja srpske kinematografije, aktuelni i radovi u postprodukciji, kao i filmovi u pripremi, a biće izložen i zbornik tekstova mladih reditelja, filmskih kritičara i teoretičara filma pod nazivom "Uvođenje mladosti", kao DVD izdanja srpskih filmova koji do sada nisu prikazni u inostranstvu.

...btw, Perišić je onaj nesnosni  mlađi tinejdžer iz Jelićeve VELIKE FRKE...

Šta nas tera na zločin
Vladimir Perišić

DAO je sebi slobodu da ostavi film kao neprozirnu površinu očišćenu od značenja, film u kome gledalac mora sebi da postavlja pitanja i traži odgovore. Mladi srpski režiser Vladimir Perišić, francuski đak, svoje prvo igrano dugometražno ostvarenje "Ordinary people" ("Obični ljudi"), posle Kana, Sarajeva i Kotbusa predstaviće u četvrtak uveče i na beogradskoj premijeri u bioskopu "Kolosej".
Priču kako se običan čovek pretvara u egzekutora, podelila je publiku na prostoru bivše Jugoslavije: na one koji su u stanju da apstraktnije razmišljaju o zadatoj temi, i druge koji iščekuju odgovore i političko pozicioniranje autora.
- Oni koji ne prihvataju film, ponašaju se kao da treba zabaraniti i svako razmišljanje o nasilju - priča Perišić za "Novosti". - Moramo da se odredimo. Kako se čovek odnosi prema ubistvu? Svako normalan je protiv toga i tačka. Za mene je to izvan svake diskusije. Interesuje me kako je moguće da neko sasvim običan postane egzekutor. To mi je šokantnije i skandaloznije. Kao da su i te već pomalo zaboravljene slike devedesetih, počele da nam se vraćaju, jer je obrazac nasilja uvek jako sličan.
Obrasci koje imamo određuju i našu imaginaciju po mišljenju, autora. Zato je otvaranje i dopuštanje nepredvidljih momenata u filmskoj priči sveže, življe i tačnije, nego ono što je umetnik u stanju da izmašta. Jer po njegovom sudu, uvek zamišljamo kroz slike koje smo već videli.
- Život uvek iznenadi. Tačniji je i maštovitiji od autora. Interesovalo me je da odredim koncept scene unutar strukture filma, ali sa tim da ne znam tačno koji će oblik scena da uzme, ili kako će vizuelno da izgleda. Zato sam se odlučio za naturščike. Profesionalni
glumci bi doneli interpretaciju i psihologiju, a to su dve stvari koje nisam hteo. Rezultat bi bio ono što mi već možemo da zamislimo. Glumac bi mnogo više dramatizovao. Doneo bi nešto što dolazi iz tehnike ili umetnosti.
Nije želeo ni da naturščici igraju instinktivno jer bi opet u tom slučaju davali odgovore. Perišić je želeo vrstu prazne ili ravne glume, gde gledalac može na tu "površinu" da projektuje svoju interpretaciju.
Kad se završi proces snimanja, dobije se rezultat te umetničke jednačine između onog što je projektovano i ostvareno.
- Često zavidim Sezanu koji je slikao deset serija jabuka, ili deset serija planine San Viktoar. Svaki put naučiš da vidiš malo bolje. Nažalost, to je skoro nemoguće sa filmom, jer filmska industrija tako ne funkcioniše. Niko ti ne bi dao novac za seriju istih filmova, gde jedina stvar koja se menja jesu visina ili udaljenost kamere. U filmu je bitno koliku slobodu sebi daješ, ali i slobodu koju moraš da osvojiš unutar jedne ekonomije.
Odluka da se školuje u Francuskoj za Perišića je zapravo bio izbor jedne ideje kinematografije. Prirodno je bilo da radi sa Francuzima jer deli te filmske vrednosti.
- S druge strane, to nije područje koje me provocira i daje mi želju da radim. Kad počnem da snimam, senzacije i sećanja uglavnom su vezana za period mog detinjstva, što je prirodno jer su ljudi najperceptivniji u tom dobu. Svaki put kad izaberem prostor, shvatim da je to nešto što liči, recimo, na stan u kome sam živeo kad sam bio dete. Prostor u kome si odrastao daje neku ideju prostora. Bez obzira na to da li odgovara scenariju ili ne, to je prostor u kome ja mogu da snimam. Tako je i sa prirodom. "Ordinary people" sam snimao u Subotici zato što su baka i deka tamo imali vikendicu u kojoj sam odrastao. Neophodan mi je osećaj da je to moja teritorija, gde postoji moje imaginarno. Kad radiš na nečemu, moraš da zaroniš u sebe i tada vidiš da je taj period života - detinjstvo, nešto što neprestano izranja.

PRAZNO JE DUBLjE
- RELjA Popović igra kao u onom Miljkovićevom stihu "prazno je dublje". Dosta ravno, tako da ne znaš tačno šta se dešava u njemu i gledalac je u poziciji da može da tu "upiše" mnogo više. Postavlja sebi upravo to pitanje - "Šta se dešava u njemu?" Možda čak to što se vidi na ekranu, nije vezano ni za scenu, već protagonista nosi svoju tajnovitost, koja je potpuno privatna. Kada se stavi u scenu, ta tajnovitost počinje da igra u odnosu na ono o čemu priča scena. Upisuješ ili pokušavaš da gledaš šta se dešava u tom liku. Kako on ne daje odgovore, primoran si da sam sebi nudiš neke interpretacije.

BEOGRAD, 28. januara 2010. (Beta) - Udruženje filmskih kritičara i novinara "Fipresci Srbija" imenovalo je danas, u Muzeju jugoslovenske kinoteke, dobitnike svojih godišnjih nagrada, i za najbolji srpski film u 2009. godini proglasilo "Ordinary People" Vladimira Perišića.

Najbolji režiser, po oceni članova "Fipresci Srbija", bio je Darko Lungulov, autor filma "Tamo i ovde", a najbolje glumačke role su ostvarili Miloš Samolov, u filmu "Čekaj me, ja sigurno neću doći", i Mirjana Karanović, u "Tamo i ovde".

Istovremeno, prvi put u istoriji "Fipresci Srbija", dodeljena je nagrada za "najbolji glumački ansambl", koja je pripala glumačkoj ekipi filma "Život i smrt porno bande" Mladena Đorđevića.

Quote from: Kunac on 28-01-2010, 17:55:33
BEOGRAD, 28. januara 2010. (Beta) - Udruženje filmskih kritičara i novinara "Fipresci Srbija" imenovalo je danas, u Muzeju jugoslovenske kinoteke, dobitnike svojih godišnjih nagrada, i za najbolji srpski film u 2009. godini proglasilo "Ordinary People" Vladimira Perišića.

U sklopu reklamne kampanje za usvajanje rezolucije o Srebrenici,sasvim očekivano.

Quote from: ginger toxiqo 2 gafotas on 30-04-2009, 00:42:27
...btw, Perišić je onaj nesnosni  mlađi tinejdžer iz Jelićeve VELIKE FRKE...

Kojim ponorom je taj mučenik od premeravanja sisa Nevene Moreno stigao do  odmeravanja srpske odgovornosti za navodne ratne zločine?

Katastrofa. Potpuna. Ti ljudi nemaju srama.

Quote from: EKSTREMISTA on 28-01-2010, 18:39:43Kojim ponorom je taj mučenik od premeravanja sisa Nevene Moreno stigao do  odmeravanja srpske odgovornosti za navodne ratne zločine?

evo kojim pomorom:
http://ljudska_splacina.com/2010/03/ordinary-people-2009.html

Nekoliko stotina miliona ljudi na svetu je imalo priliku da puca iz kalašnjikova. U tom smislu, nije mala zamerka primetiti bizaran detalj u ORDINARY PEOPLE kako Srbi vrše streljanja sa automatskim puškama M-70 koje imaju kompenzator za manevarsku municiju, ili prosto rečeno praktično zapušene cevi.

Dakle, ako se držimo striktnog realizma, nikoga Srbi u tom filmu nisu ubili, jer iz tih pušaka nije mogao da izleti bojevi metak. Štaviše, ko god bi pokušao da ga opali, završio bi teško povređen.

Film je odlican.
Predivno snimljen, dobro ukadriran, ima praznog hoda,58 minuta bi bilo sasvim dovoljno, nije mu zameriti. Cheakmo sledeci projekat...

ORDINARY PEOPLE dobio svoj holivudski spin-off

http://novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=8312#p8312