ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Već pet godina imam ovo vrlo interesantno izdanje i sad je konačno došlo na red za čitanje.

Knjiga je koncipirana kao spoj dve zbirke i prelomljeno je tako da može da se čita sa dve strane.

S jedne strane, kreće zbirka NOVA SRPSKA (ALTERNATIVNA) FANTASTIKA koju je priredio Boban a s druge NOVA SRPSKA (POSTMODERNA) FANTASTIKA koju je priredio Sava Damjanov. Ovaj koncept prelamanja je vrlo interesantan  zbog toga što na neki način miri i sučeljava dva pravca razvoja fantastike - jedan koji je prihvaćen od strane establišmenta i drugi koji je u žanrovskom getu.

Počeo sam čitanje sa ALTERNATIVNE strane. Na koricama postoji kritika Aleksandra Jerkova koja istovremeno i konstatuje žanrovsku getoiziranost i potvrđuje da u tom getu ima pisaca sa kvalitetnim književnim delima.

Zatim sledi neobično sexy detalj, moguć samo u knjizi izdatoj 1994. godine a to je uvod Dušanke Đogo, seks simbola iz vremena klasičnog SPSa.

Zatim, tu je Bobanov predgovor koji je vrlo efektno i sažeto sa minimalnom dozom kukanja nad getoiziranošću žanrovaca, sagledava poziciju, istoriju, razvoj žanrovske fantastike kod nas.

Zanimljivo je 16 godina kasnije čitati takav predgovor jer se sada situacija i jeste nije promenila. Jeste u domenu izdavaštva, nije u domenu kritike.

Pročitao sam i nekoliko pripovedaka.

Filipovićeva BEŽIM U NOĆ je tradicionalno stilski efektna kao što se očekuje od ovog pisca. Uživanje u samom pripovedanju i jeziku odnose prevagu nad dramaturgijom ali pažljivim čitanjem stiče se utisak i o nekakvoj logici.

PREKO DUGE Vladimira Lazovića sa prelivanjima između različitih stanja svesti, ravni zbilje, neba i zemlje te milenijumskim sukobima kojima je čvorište u Bosni delovala mi je kao intro za POSLEDNJEG SRBINA. Čini mi se da bi ta priča bila efektnija da je razrađena u neku dužu formu, recimo roman. Ali sada sa POSLEDNJIM SRBINOM taj roman ne bi bio tako svež kao tada.

Bobanov PROSJAK I KOCKAR spada među kraće u zbirci. Ovoj priči se formalno nema šta zameriti, ali preokret je mogao biti sadržajniji. Ovo je priča koja nije koncipirana na preokretu iz koga crpi svoj smisao ali svakako jste na smislu koji bi zaključenje trebalo da ima. Mislim da to nedostaje ovoj priči i uprkos njenoj disciplinovanosti u svakom pogledu, mislim da Boban bolje piše kada više rizikuje a čini mi se da je ova priča nastala upravo sa idejom da bude što tačlnija i sa što manje grešaka, u čemu je pisac i uspeo.

Oltvanjijeva priča UMIRUĆI LEPTIR podsetila me je na situaciju koju sam već pomalo i zaboravio, a to je zašto sam uopšte želeo da da čitam CRNE CIPELE i očekivao išta od njih in the first place. Oto se snašao dobro u ovoj kratkoj horor ispovesti, možda baš zato što je, izuzev par vrlo jasnih asocijacija kroz detalje, vremenski pa i geografski potpuno nedefinisana.

Pročitaću i ostale priče i pisaću o njima ali ono što mi je neki preliminarni utisak jeste da već ove četiri sugerišu postojanje prilične raznovrsnosti ne samo u žanrovskom pristupu nego i u odnosu prema prozi odnosno u odnosu prema onome što pisac apostrofira u svom izrazu. Kod Filipovića to je jezik i uživanje u samom činu pripovedanja, kod Lazovića to su upečatljivi prizori i atmosfera, kod Bobana i Oltvanjija kao sklop događaja i postupaka junaka. Isto važi i za stepene pretenzije koji variraju i ne moraju biti u direktnoj razmeri sa postignutom pa čak ni započetom produbljenošću priče.

Pročitao sam priču Gorana Skrobonje LJUBAVNICI. U njoj, Skrobonja suvereno vlada pripovedanjem, i eventualno se u ovoj priči mogu naći dve mane, od kojih je jedna suštinska a druga na nivou detalja. Suštinska je vezana za izmeštanje priče u svet u kome sa brodova restorana trešti "vulgarni folk" a likovi se zovi Adrijan, Kler i Megan, pisac od avansa za novi roman kupuje stan i sportska kola ženi. Koja je to zemlja? Irska? Gde je folk tako popularan i glasan? U kojoj zemlji gde se ljudi tako zovu i pisci tako žive, trešte vulgarni folk hitovi na reci? jel to neka Južna Amerika?

Manja primedba je vezana za nešto o čemu sam već pisao kad je o Skrobonji reč a to je tendencija da "proda" priču kroz neki detalj koji je demistifikuje ili razotkriva preokret. U LJUBAVNICIMA je cela struktura tako postavljena da se unutar te okvirne postavke razgovora kod islednika priča odvija u retrospekciji. Skrobonja uglavnom ne greši i koristi replike kod islednika da razvije interesovanje za tok priče. Ipak, na jednom mestu, u sred priče "proda"/"potroši" formulaciju koja je bila sjajna za kraj, a krvavi završetak prepričava pre nego što uđe u elaboraciju, analizu, te ripper situacija više stoji kao neki torture porn nago što ima neku jaču funkciju u tkivu priče.

Ono što je svakako za pohvalu pored opšteg visokog nivoa ove priče jeste i dobro postavljen lik pisca odnosno dobar opis samog pisanja kao procesa koji je funkcionalan i nepretenciozan.

Ta Skrobonjina priča, čini mi se, ima dve verzije koje se neznatno razlikuju, mislim da jedna od verzija ima malo produžen kraj i da ta u antologiji i ona u Od šapata do vriska nisu iste. Inače, to je odlična antologija, ja kad sam je čitao negde krajem devedesetih poslužila mi je kao dobar uvod u domaću fantastiku. "Preko duge" je jedna od najboljih Lazovićevih priča, a koliko se sećam tu se nalazi i odlična horor priča Zorana Stefanovića "Na proleće, ljubićemo se", kao i Bakićev SF "Oči Janusa".

Quote from: Milosh on 30-01-2010, 00:02:23
Ta Skrobonjina priča, čini mi se, ima dve verzije koje se neznatno razlikuju, mislim da jedna od verzija ima malo produžen kraj i da ta u antologiji i ona u Od šapata do vriska nisu iste.

Da, verzija u "Od sapata do vriska" ima produzen kraj, tj. zanimljivu homo zavrsnicu. 

zanimljivu?

može biti da mi je falila homo završnica...

što se lazovićeve priče tiče, nisam ga ranije čitao pa ne mogu da je uporedim. ali, meni je tretman te vrste tema ipak bolji u "poslednjem srbinu", naprosto zato što je ova priča previše neopterećena smislom i logikom, iako paradoksalno stalno stremi i zaključuje se prilično logično, gotovo racionalno.

jedno je kada filipović piše takvu priču gde zaista ne postoji potreba za nekim utemeljenjem, jer nema razvijenih dramskih situacija, jasnih sukoba i karaktera. a kod lazovića to nekako ostaje na pola puta.

naravno, ne mislim da je lazovićeva priča slaba. samo mislim da bi bolje funkcionisala u nekoj proširenoj formi, ojačana i razvijena.

nego bobane, može li par reči o saradnji i susretima sa dušankom đogo?

Pročitao sam Zorana Stefanovića, NA PROLEĆE, LJUBIĆEMO SE. Po meni, ima sličan problem kao Lazovićeva. Mislim da je prosto previše motiva za kratku priču i taj horor i alternativna istorija. A opet i horor element je interesantan i alternativna istorija deluje solidno istraženo kada je reč o samoj JNA, iako je premisa s jedne strane nedovoljno različita od onoga što se zaista desilo (rat počinje na Vidovdan 1989. umesto dve godine kasnije), plus mogućnost da Slovenci organizuju tajno takvu vojnu silu pa makar i uz pomoć Vatikana deluje prilično suludo.

Ali, opet i ovo bi mnogo više vode pilo u nekoj dužoj formi.

Quote from: Boban on 30-01-2010, 11:40:20
zanimljivu?

Zanimljivu. A sama prica je nekako jos bolja s tom zavrsnicom.
Kripl, ako u medjuvremenu ne naletis na "Od sapata do vriska", otkucacu ti produzeni kraj.

Quote from: crippled_avenger on 30-01-2010, 12:44:35
meni je tretman te vrste tema ipak bolji u "poslednjem srbinu", naprosto zato što je ova priča previše neopterećena smislom i logikom, iako paradoksalno stalno stremi i zaključuje se prilično logično, gotovo racionalno.

nego bobane, može li par reči o saradnji i susretima sa dušankom đogo?

Pre nego što Boban pređe na lascivne detalje saradnje sa DĐ, da li bi mogao, čisto da mi olakšaš poimanje kritičke misli, da objasniš šta znači boldovano u citatu i na čiju se priču odnosi?

Odnosi se na Lazovićevu priču.

A pojašnjenje je sledeće:

Ova priča ima dešavanje na nekoliko mesta, u nekoliko dimenzija, i ide iz jedne u drugu bez neke naročite logike ili jasnog mehanizma, a onda se sve na kraju zaključi time da je to bila nekakva samrtna halucinacija, dakle racionalno se može objasniti o čemu je reč. A opet, po onome što smo pročitali pre toga, simultanosti događaja, znamo da to ipak nije bilo samo to. Mislim da je to sve moglo da bude bolje pojašnjeno, da nas pisac ne baca u sred situacije, da je ipak malo kontektualizuje.

Paradoks je u tome što su sve situacije vrlo racionalno dramaturški postavljene, likovi postavljaju pitanja i dobijaju odgovore, postupci su konsekventni što se opet kosi sa globalnom strukturom priče koja pokušava da bude halucinantna bez jasnog kostura na koji se oslanjaju doživljaji sa uvođenjem čitaoca bukvalno u sred situacije i nejasnim vezma između dve linije priče.

Sad je jasnije. Priznaćeš da iskazi previše neopterećena ili paradoksalno stalno više zbunjuju nego objašnjavaju. Lično volim tu Lazovićevu priču, mada sam svojevremeno imao viđenje malo drugačijeg kraja (to ne treba uzimati ozbiljno, jer ja uvek imam takvo viđenje).

Slazem se da je jasnije.

Pročitao sam priču Zorana Neškovića PREDVEČE SE NIKAKO NE MOŽE... Ovo je interesantan konvencionalni školski postavljen SF sa tačnim spojem izmaštane nauke i novog pogleda na međuljudske odnose proisteklog iz promenjenih okolnosti. Slično Bobanovoj priči, u ovoj ima najmanje grešaka, interesantna je sve vreme ali prilično pada u jedinoj instanci u kojoj rizikuje a to je kraj. Na kraju se priči, da se vitezovićevski izrazim, "dogodi umetnost" i ishod najednom bude antiklimaktičan, useiljeno neodređen, a o poetskom post skriptumu napisanom koliko shvatam deset godina posle priče, da i ne govorim.

Mislim da bi od Neškovićeve priče mogao da se snimi dobar i interesantan niskobudžetni film.

Pročitao sam i priču Zorana Jakšića SEDMI PARAGRAF. Čini mi se da je ta priča zalutala u ovu zbirku. Reč je o nekakvoj prevaziđenoj, prilično infantilnoj alegoriji koja ni po kvalitetu, a ni po žanru, ne dobacuje do nivoa ove zbirke.

Pročitao sam VRT PRAMČANIH FIGURA Veronike Santo. Ovo je priča sa izvesnim borhesovskim elementima ali je u suštini dosta bliska i nekim realističkim delima, dok po usudu junaka malo vuče i na Nastasijevića i na neka dela Iva Vojnovića. Iskren da budem, očekivao sam da će priča na kraju imati SF preokret i da će se ispostaviti da je Tarik vanzemaljac, ali ni ovakav bezmalo realistički ishod, lišen čak i borhesovske dimenzije nije loš, daleko od toga. naprosto, u ovom delu zbirke smo imali androide, ljude kojima rastu žileti iz tela i onda je ovakva celina dosta neočekivana. Reklo bi se da se ova pripovetka lako mogla naći i u postmodernom delu zbirke.

Uh. Moram da reagujem... 

Ova Veronikina priča ima veze sa mnogo čime, ali meni se čini ne i sa postmodernizmom, ma kako ga široko shvatali. Pre sa modernizmom.

Nisam ja ni mislio na postmodenizam u književnom smislu nego na podelu zbirke, pošto je ona podeljena na "alternativni" i "postmoderni" deo. Teško bi se išta suštinski "alternativno" našlo u ovom žanrovskom delu zbirke, kao što ni one druge nisu isključivo "postmoderne". Svakako da ima više veze s modernizmom, na početku sam pomenuo realističke uticaje.

OK. Nisam dobro shvatio. Slažem se.

Što se tiče termina "alternativna" to je bio loš pokušaj da se pobegne od predrasuda koje neki drugi termini nose. I sam sam delimično kriv za to.

U suštini, najpoštenija podela bila bi na priče koje su potekle iz "žanrovskog" okruženja i one iz "književnog establišmenta". Ali to se nije moglo tako nazvati...

Slažem se. Mislim da bi to bilo najpoštenije, ali da bi istovremeno bilo na neki način nepravedno prema obe grupacije. Naslovi ponekad moraju da budu prigodni a ne pošteni.

Suština je ovde da su se sa "naše" strane našli "nepriznati" pisci a s druge "zvanični"; nije bilo odlučujuće o čemu ko piše; čak je trebalo pokazati da imamo vrlo širok dijapazon tema i obrada, od prostožanrovskih do gotovo umetničkih.
Bio je to prvi izlazak iz geta koji je primećen jer je ova knjiga stigla na sto mnogim bitnim ljudima u literarnoj čaršiji, a prilozi od tada hiper čitane Duge do Dnevnika II samo su pridodali utisku.
Recimo, nešto posle izlaska knjige, zvao me je Milorad Pavić (jedini put u životu, uopšte ne znam odakle mu telefon) i rekao da je knjiga dobra, a da mu se najviše dopada Veronikinih priča. Jerkov je na velikoj promociji u Barutani pričao o Fipinoj i Markovićevoj priči kao nečem izuzetnom i najvrednijem u "našem" delu...

Ono što nije usledilo, nismo iskoristili taj trenutak, da napravimo bum objavljivanja kao prošle godine i da zauzmemo prostor koji je tada bio relativno dostupan... ali avaj, bila je to godina 1994. tek izašli iz najstrašnije hiperinflacije, rat u Jugoslaviji je još trajao, sankcije su bile na vrhuncu i maltene nikome nije bilo ni do čega.

Zaista nije bio trenutak, to je činjenica. Mislim da ni u slučaju izdavačkog buma efekat ne bi bio trajniji. Prosto okolnosti su drugačije, nije bilo Interneta kao načina da se vrši konstantna promocija i aktivnost. Bitno je da se sada iskoristi trenutak, ali i da se ostvari kontinuitet. Dakle, da se ne završi sve na 2009. nego da se nastavi i u godinama koje predstoje.

Quote from: crippled_avenger on 31-01-2010, 02:50:38
Pročitao sam VRT PRAMČANIH FIGURA Veronike Santo.

Quote from: crippled_avenger on 31-01-2010, 02:50:38Reklo bi se da se ova pripovetka lako mogla naći i u postmodernom delu zbirke.

Mislim da nije bilo zabune. Jasno je napisano da se misli na "postmoderni deo zbirke".

A evo prikaza knjige koji se pojavio u časopisu Duga, 1994. godine:

MOŽE I BEZ FANTASTIKE

Glavni problem mladih domaćih pisaca "alternativne" i "postmoderno-manirističke" proze su čitaoci koje odbijaju ili ubijaju dosadom.

Studentski izdavački centar (SIC) objavio je u jednom tomu dva zanimljiva izbora savremene srpske fantastične proze. Iako oba u naslovu imaju pojam fantastika, čitalac ]e videti da su u pitanju dva različita književna korišćenja fantastičnog u građenju proznog teksta. Knežević je, bez obzira na njegova teorijska ograđivanja, pravio žanrovski izbor, dok je izbor Damjanova bio u okviru jednog književno-teorijskog (postmoderna) pravca. No, po svojoj prilici zbog činjenice da je (sem nekoliko izuzetaka) reč o generacijskom izboru, međusobno ugledanje i uticaji su očiti i na stilskom i na sadržajnom planu. Pred tom činjenicom oba sastavljača očito nisu mogla ništa da učine.
Boban Knežević, zasnovao je svoj izbor na ljudima koji svi potiču iz kruga domaćih pisaca naučne fantastike (SF) je inače po kvantitetu, jedan od najvećih žanrova u savremenoj svetskoj literaturi. No retko se zna da se i ljubitelji, i pisci tog žanra osećaju kao pripadnici neke pseudo-sekte. A to znači da imaju osećanje izabranosti i u isto vremen osećanje neprihvaćenosti i progonjenosti (književna kritika ih ne prihvata i ne ceni). Ako je takva situacija u jezički velikim književnostima (angloamerička, ruska, frankofonska) lako je moguće shvatiti kakva je tek kod nas. Okupljeni u klubu "Lazar Komarčić", pisci SF-a se međusobno glože i frakcionišu ali i napadaju "ozbiljnu" književnost da ih ne razume odnosno da ih u svojoj uobraženosti ne prihvata. Tih osobina nisu mogli da se oslobode ni najpoznatiji poslenici u ovom žanru što se vidi i iz Predgovora Kneževićevog.
Oslanjajući se na zapadne teoretičare SF-a, Knežević je pokušao da stvori teorijsku osnovu za izlazak pisaca ovog žanra iz oblasti "lake" književnosti u oblast "ozbiljne". Tu vrstu literature on je, koristeći već usvojen termin na Zapadu, nazvao slipstream literatura. Ili, što je njemu, očito mnogo milije, alternativna fantastika. To bi trebalo da bude fantastika koja je napustila oblast lake književnosti i približila se oblasti (društveno) priznate književnosti.
Za poznavaoce SF-a, koji prate izdavačku i stvaralačku delatnost sastavljača izbora, taj pojam skriva jednu međužanrovsku oblast u kojoj se mešaju SF, horor i šezdesetosmaška andergraund literatura. To, inače, ništa ne bi bilo loše da nije izostalo postizanje nekog značajnijeg književnog kvaliteta. Zašto je to tako, lako jer objašnjivo. Napuštanje prostora lake literature i kod dobrih pisaca rezultira neuspesima. "Uozbiljenje" dovodi do ukidanja zanimljivosti, glavnog kvaliteta ove proze i uvodi nezanimljivost, a rezultat je, normalno, dosada kod čitalaca. Dva lika iz fantastike su opomena za takve hibride: Golem i Frankenštajn.
Kao ljubitelj i SF-a, horora i trivijalne književnosti, a sumnjičav, prema slipstreamu ne samo u literaturi nego i u životu, izdvojio bih iz Književićevog izbora nekoliko pisaca koji, ako uspeju d se odhrvaju raznim uredničkim pritiscima, izvesno će dati vredan doprinos književnom žanru koji vole ikojim se bave. To su Veronika Santo, R. Anđelković, Goran Skrobonja, R. Lazović i A. Marković. Valja napomenuti da proza Santove i Skrobonje više pripada simbolističkoj (secesionističkoj) fantastici nego SF-u a to znači da su bliski krugu postmodernista.
Sava Damjanov je imao mnogo lakši posao prilikom pravljenja svog izbora. Najpre, on je solidno književno-teorijski obrazovan a i veći je poznavalac književne fantastike kod Srba. Zato njegov Predgovor i daje mogućnost za jednu plodnu teorijsku raspravu šta je realno, šta fantastično a šta nadrealno u srpskoj književnosti i posebno u okviru takozvane postmoderne. Tako, recimo, problem fantastike u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, otvara pitanje šta je uopšte fantastika u književnosti. Jer, u vreme nastanka onog što Damjanov smatra fantastičnim, to nije tako tumačeno ni sa strane autora niti od strane čitalaca, već se doživljavalo kao viša, odnosno suštinska ili istinska stvarnost.
Fantastika priređivača zanima zbog njene funkcije u posmodernističkom stvaralaštvu. Postmodrna je, po njemu, "ars combinatoria" ili, da pojasnim, umetnsot igranja. Umetnik nije ništa drugo do starmalo dete (vrlo retko dobroćudno), koje se igra stvaralaštva, pri tom najviše koristeći materijal koji već postoji, A to znači odlomke iz tuđih dela čija veličina često prlazi, bar po nama, pristojno pravo na pozajmicu. U isto vreme, ona je "perverzno' ideologizirana i, bar što se tiče nekih stvaralaca ovog pravca, malo se razlikuje od takozvane socijalne literature, osim što je pravac destruiranja i strančarenja upućen jednom mnogo širem miljeu.
Stvaralaštvo se pretvara u arheološko prikupljanje otpadaka ili namerno razvijenih ostvarenja svetske kulture, od čega se potom, ne restaurira stari predmet, što je cilj tradicionalne arheologije, nego se stvara nešto novo. Autorstvo, normalno, pripada sastavljaču. Sve to pak, po mom skromnom mišljenju, vodi obesmišljavanju književnosti, umetnosti i kao krajnji rezultat samog čoveka. Pisci postmodernisti su za sebe izborili status koji pisci u prošlosti nikada nisu imali: oni nemaju umetničku odgovornost za svoja dela. Ona ih ne obavezuje jer su plod igre. Zato se svaka negativna primedba na umetnički domet odbacuje kao neadekvatna dok se svaka pohvala prihvata kao nešto sasvim razumljivo. ^italac je tu nevažan. S obzirom da pisac izjavljuje da i nema nikakav cilj izjavljuje da i nema nikakav cilj do da se igra, onda i sve ono što se ostvari nema nikakvu težinu. U tome kontekstu realno i fantastično su samo konvencije, predlošci kojima se pisac služi. Izbor koji je Damjanov napravi polazi od (tačne) pretpostavke da je M. Pavić ovde rodonačelnik postmoderne. Nažalost, lako se da videti iz izbora, on je u književnom smislu daleko nadmašio svoje mlade nastavljače.


Đorđe J. Janić

Niste ni mogli da iskoristite taj trenutak. On je pripao SMS piscima... 

Pročitao sam AVANTURU BELOG NOSOROGA: EKSTAZI Aleksandra Markovića. Ne čudi što je ova priča u kritikama Jerkova i Janića apostrofirana kao nešto dobro pošto ona upravo liči na jedan posprdan odnos prema žanrovskim tekovinama. Ovogodišnji dobitnik Vitalove nagrade Slobodan Vladušić je u svom FORWARDu delimično na ovoj liniji, s tim što je Marković ipak bolji pošto u svom humorističkom/rableovskom korišćenju kostura detektivske priče uspeva da iz žanrovske strukture izvuče neku vrstu konsekventnosti i zaokruženosti. Isto tako, ne može se osporiti da je stil pitak i da su pojedini detalji vrlo duhoviti. Međutim, mnoge šale i reference su dnevnopolitičke i efemerne na druge načine, namigivanje čitaocu je u mnogo slučajeva potpuno deplasirano i u krajnjem skoru EKSTAZI više deluje kao ozbiljno i studiozno pisana interna šala iz pera jednog nespornog talenta. Međutim, ne čudi da je upravo ta neka najmanje književni vredna dopadljivost uspela da komunicira sa glavnotokovskom kritikom.

Iako ne prepoznajem puno vrednosti u ovoj priči, ipak rado ću čitati još Markovićevih priča za koje se nadam da se razlikuju.

Pročitao sam HERBARIJUM Ljiljane Praizović. Priča je ekstremno pretenciozna, pisana je namerno arhaičnim jezikom koji nažalost ne dobija na nekakvom poetskom kvalitetu zbog svoje transformacije. Bilo je dosta teško probiti se kroz ovu priču, no na kraju se ispostavilo da je to dečja igra u odnosu na OČI JANUSA Ilija Bakića koja se nalazi negde na ničijoj zemlji između poezije i proze, meša niz SF elemenata sa hororom, sa posebnim dodatkom gore-proze koja liči na stihove nekog pretencioznog heavy metal benda, i onda na kraju ne istrajava u totalnoj iracionalnosti već ipak na kraju pokuša da nam objasni o čemu se tu u stvari radi. Ipak, Bakiću se ne može osporiti izvesni stepen horor imaginacije, pre svega u građenju atmosfere i gorea. Ipak, da bi ovakav hvale vredan eksperiment funkcionisao, jezik mora biti znatno efektniji i lucidniji. Nadam se da je Bakić unapredio ovaj template u svojim kasnijim delima.

Quote from: crippled_avenger on 31-01-2010, 22:20:10
Međutim, mnoge šale i reference su dnevnopolitičke i efemerne na druge načine,

Iako ne prepoznajem puno vrednosti u ovoj priči, ipak rado ću čitati još Markovićevih priča za koje se nadam da se razlikuju.

To sa referencama je i sam Marković komentarisao na nedavnoj promociji, i rekao da bi to u eventualnoj preradi menjao.

Ostale njegove priče se razlikuju.

Za kraj sam ostavio komad od buta, DAN MITRE Radmila Anđelkovića.

Ova novela mi je delovala dosta zastrašujuće kao čitaocu, zbog svog obima, međutim ispostavilo se da nema razloga za strah. Ovo je odličan SF starog kova sa dobrom razmerom naučne fantasike, fantastike u širem smislu i kontemplacije o promenjenim okolnostima u odnosu na promenjenu stvarnost i sam zaplet priče. Uprkos tome što priča donosi više likova, vizura, preokreta, događaja i tehničkih specifičnosti, ispričana je vrlo pregledno, što je još veći podvig ako imamo u vidu da  se pisac ograničio na pripovedanje u prvom licu što je samim tim onemogućili ispisivanje nekih eksplicitnijih putokaza za čitaoca. Pa ipak sve je jasno, svaki lik je zanimljiv, i iako ima pedesetak stranica, čita se praktično u dahu.

Quote from: angel011 on 03-02-2010, 14:59:12
To sa referencama je i sam Marković komentarisao na nedavnoj promociji, i rekao da bi to u eventualnoj preradi menjao.

Ostale njegove priče se razlikuju.

Odlično. To me raduje. Vidim da je izašla zbirka. Kupiću je i sa velikim interesovanjem ću pročitati.

obavezno nas obavesti kada je kupiš, sa podacima: kada, gde, i (opcionalno) pošto.

Eto, svi smo se plašili, ali preživesmo.

Hrabrost je nagrađena.

Sa još većim zanimanjem čekam prikaz drugog dela knjige.

Mićo, drugi deo je postmoderna! POSTMODERNA!

Nije ovo bio prikaz, više nabacani utisci, ali javiću se i sa komentarom ostatka...

Većina tih priča je postmoderna upravo onoliko koliko su naše alternativne...

Osnovna razlika u pristupima između Alternativnog i Postmodernog dela jeste upravo u nekim generalnim poetičkim odrednicama. S jedne strane, u Postmodernom delu nastupaju iskusniji pisci sa evidentno razvijenijim rukopisom i mnogim atributima koji se stiču iskustvom. Međutim, tu prednost oni ne realizuju na terenu jer su, paradoksalno, površniji u izboru tema u odnosu na Alternativne.

U Alternativnom delu rekao bih da su teme priča univerzalnije i da su te priče, na određeni način, manje obajatile od ovih.

Ipak, Postmoderni u proseku bolje pišu od Alternativnih na nivou jezika a ovo se pre svega vidi u ambicioznijim pričama čiji se smisao ne vezuje za samu fabulu. Sigurno je da su na to uticali i uzori koje su alternativni mahom sretali u formi prevoda.

U tom smislu, ovaj utisak se prenosi kao neka vrsta paradigme i na našu književnu scenu gde je establišment zapravo vrlo lokalan i ličan i stvara atmosferu u kojoj jako teško može nastati neko relevantnije delo, a s druge strane žanrovski pisci nedovoljno pišu.

Kada govorim o "lokalnom", ne koristim tu reč u pozitivnom smislu relevantnosti na terenu ili dodira sa društvenim temama već u jednom pežorativnom smislu, kao da je reč o jednoj internoj književnosti.

U tom smislu, najinterniji rukopis Aleksandra Markovića, Jerkov prepoznaje kao antologijski u svojoj recenziji.

Što se raznovrsnosti tiče, reklo bi se čak da je Alternativni do zbirke raznovrsniji od Postmodernog po različitim literarnim postupcima.

Opšti utisak posle čitanja dve knjige jeste da su 1994. obe strane zapravo imale štošta da nauče jedna od druge.

Rekao bih da je po novim izdanjima naša žanrovska scena dznatno zrelija nego tada, i da se bolje obnovila i izvršila smenu generacija od glavnotokovske književnosti.

Quote from: crippled_avenger on 07-02-2010, 15:35:13
Osnovna razlika u pristupima između Alternativnog i Postmodernog dela jeste upravo u nekim generalnim poetičkim odrednicama. S jedne strane, u Postmodernom delu nastupaju iskusniji pisci sa evidentno razvijenijim rukopisom i mnogim atributima koji se stiču iskustvom. Međutim, tu prednost oni ne realizuju na terenu jer su, paradoksalno, površniji u izboru tema u odnosu na Alternativne.

Objašnjenje je vrlo jednostavno. Postmoderna scena pre 20 godina brojala je petnaestak aktivnih autora i možda još dvaput toliko onih koji su se javljali retko i sporadično. Shodno tome, svaki izbor bilo čega uzimao je u obzir iste autore, kao da su priređivači prvo sastavljali popis koje će pisce uvrstiti, a onda tragali za njihovim delima koja najviše liče na zadatu temu. Ovo je još izraženije u antologiji horora (Reč 44 koja nikada nije izašla kao knjiga). Priređivači su se radije odricali pisaca izvan svetokravske petnaestorke bez obzira na kvalitet konkretnih dela i povezanost sa tematikom.
Jedini problem je u tome da su oni u to doba praktično držali i kritiku i vodili borbu protiv prethodne generacije srpskih pisaca (rodoljubivo-rodnokrajovski korpus) i grana moderne fantastike koju smo mi promovisali zapravo nikoga nije zanimala. Postmodernistima nije mogla pomoći u borbi, a oni drugi jednostavno nisu ni znali da postojimo.
Elem, kulminacija borbe odigrala se kada je Radoslav Petković dobio NIN-ovu nagradu - postmodernisti su to slavili kao da su oslobodili grad. U svemu tome, mi smo glatko otpali kao ozbiljna struja.

Quote from: Boban on 07-02-2010, 16:32:05kao da su priređivači prvo sastavljali popis koje će pisce uvrstiti, a onda tragali za njihovim delima koja najviše liče na zadatu temu. Ovo je još izraženije u antologiji horora (Reč 44 koja nikada nije izašla kao knjiga). Priređivači su se radije odricali pisaca izvan svetokravske petnaestorke bez obzira na kvalitet konkretnih dela i povezanost sa tematikom.

a što ne imenuješ te 'priređivače'?
kolko se ja sećam, priređivač to kvazi-horor REČI je samo jedan.

Nije... dvojica, s tim da je Dejan Ilić glavni.
Ma, ja vrlo cenim Dejana Ilića i drag mi je i kao čovek i kao urednik i kao izdavač (fabrika knjige) ali u tom hororu našle su mesto priče kojima nije mesto nigde. Tu je plaćen ceh pripadnosti klanu postmodernista. Možda upravo zbog toga ta knjiga nije nikada urađena, jer je sadržala stvari koje se ne mogu braniti.

ah, da:
'Strah i trepet'
Priredili Vasa Pavković i Dejan Ilić

zanimljivo da ne smeš da kritički pomeneš 'strah i trepeta'...

Mogao bih da dokažem da se svi topici obezvređuju iz dobre namere. Ovo je samo jedan takav topik. Mića pozove na komparaciju alternativne i postmoderne, Boban da hint ka hororu i uslovi za sranje su obezbeđeni. Nazdravlje vam dalja rasprava.

Ovo nije dobar primer za digresiju pošto je ova horor antologija sasvim na liniji zbirke koju smo uradili Damjanov i ja. U horor antologiji takođe postoji taj polaritet, s jedne strane postmodernisti i njihova vizija horora, s druge "mi" i naša vizije, s time da je u samom časopisu "Reč" bilo vrlo malo "naših" ali je za knjigu bilo predviđeno da se pridodaju još neki radovi.
Dakle, sistem koji je sproveden u Postmodernoj/alternativnoj knjizi primenjen je i u horor izboru: najbolji pisci postmodernisti uvršteni su sa radovima koji su bili najbliži zadatoj temi, a uglavnom gotovo da nemaju veze sa hororom. Ovakvih slučajeva ima još, ali su jedino u ova dva izbora "naši" pisci bili polaritet.

Sava Damjanov je napisao studiozan Predgovr i Pogovor. U Predgovoru se bavi definisanjem fantastike u teorijskom smislu i postavlja je u kontekts istorije književnosti da bi zatim srpsku književnost podelio na periode i u svakom od njih našao dela koja spadaju u fanatstiku. Najveći fokus ovog predgovora stavljen je na dela nastala tokom osamdesetih i celi školu pisaca koji su tada zauzeli značajnije mesto na sceni a unutar tog skupa, najveći akcenat stavkljen je na Milorada Pavića koga Damjanov smatra rodonačelnikom. To je u osnovi u redu jer zbirka i govori o Novoj fantastici a oni su bili reprezenti toga 1994.

U Pogovoru, Damjanov je objasnio način na koji je selektirao pruiče i zašto je ovo "hrestomatija" a ne "antologija". Ono šo je problem jeste to što u selekciji ima dosta sličnih priča, neke su maltene identične te se teško može govoriti o skupu različitih literarnih postupaka.

Milorad Pavić koga Damjanov proglašava za Rodonačelnika, realno je najbolji pisac u zbirci i njegove priče najbolje funkcionišu na svim nivoima. U tom smislu nije nezasluženo što je prisutan sa tri priče.

Priča VEČERA U KRČMI "KOD ZNAKA PITANJA" je odličan primer korišćenja više postmodernističkih strategija u jednoj priči kao što su intertekstualnost pa sve do fine parodije a sve je prožeto fantastikom iz koje ceo postupak izvire i u njoj ishoduje.

BLATO ima u sebi fantastiku i postmoderne zahvate izražene u formi maštovite, bizarne, porodične hronike u kojoj se naravno dosta poigrava sa istorijskim i književnim detaljima. Ipak, VEČERA mi je bila efektnija ali po BLATU se vidi da je delo ozbiljnog pisca.

ZAPIS NA KONJSKOM ĆEBETU je priča u kojoj Pavić primenjuje opet razne postmodernističke zahvate i to u jednoj vrlo kratkoj ali vrlo vešto koncipiranoj priči koja se efektno zaokružuje i odlikuje sjajnim idejama.

Pavićev stil biva iskorišćen u priči Vladimira Pištala MILORAD PAVIĆ - IZABRANIK u kojoj Pištalo pokušava da falsifikuje Pavićev rukopis i to radi dosta solidno. Ukoliko unutar ove priče postoje neke literarne reference ili aluzije na ličnosti iz kulturnog života, meni nisu bile čitljive.

Sreten Ugričić u DEVICI I JEDNOROGU nudi pretencioznu priču baziranu na obilju već učmale simbolike i bombastičnih formulacija.

Mileta Prodanović u priči GOSPODARA NJEGOVOG GLAS oslanja se na formu članka, kolumne u kojima tumači realne i izmišljene fenomene simulirajući stil nešto prosvećenijeg magazinskog teksta. Priča je konzistentna u svom stilu ali nema značajniju idejnu dimenziju.

Priča Ljiljane Jokić Kaspar OBOŽAVALAC može se tumačiti kao dogor Posmoderne zbirke na Oltvanjijevog UMIRUĆEG LEPTIRA iz Alternativne. Meni je Oltvanjijeva priča efektnija i upečatljivije tretira opsesivnog fana.

NOVA BIOGRAFIJA HORHE LUISA BORHESA (1899-1984) Milenka Pajića je je nadborhesivanje sa Borhesom u kome on piše svoje varijante Borhesovih priča unutar jedne celine sa različitim dometom. Slično pokušava na temu Borhesa i Predrag marković u TAVORSKOJ SVETLOSTI koja je prilično konvencionalan postmodernistički zahvat sa sve izmišljenim Borhesovim pustolovinama. Ali na makroplanu to je salata u kojoj se velikom brzinom smenjuju celine, svaka hermetičnija od prethodne, kao mali leksikon opštih intelektualističkih mesta a sve bez nekog ubedljivog ishoda u bilo kom smislu.

Sličnu konfuziju ali obogaćenu neuspelim pokušajima humora nudi i Velimir Ćurgus Kazimir u svojoj priči JEDNO SHVATANJE VIZANTIJE koja bi danas bile verovatno pre nazvana postom na nekom pretencioznom blogu nego literaturom u bilo kom smislu.

TRN Nemanje Mitrovića je priča u kojoj me je izdalo strpljenje, reč je o bujici rečenica u kojoj mi na kraju nije ni bilo jasno o kakvom postupku je reč.

PILETIĆ, KVOČKICA Miodraga Vukovića o junaku u poodmaklom stadijumu alkoholizma se svodi na opis njegovih stanja i evenmtualno na nekakvu aluziju koja mi je izmakla.

U MONSTRUMU Vase Pavkovića čak nisam ni prepoznao elemente fantastike, a bogami ni postmoderne osim eventualne blage polemike sa kafkom, mada je i to u naznaka. Priča je bazirana na atmosferi, manje na zapletu, ali ukupan utisak je kako god bilo osrednji.

O HIPNOSU KOJI BORAVI NA OSTRVU LEMNU KAO GOSPODAR SVIH BOGOVA I LJUDI Đorđa Pisarova, potpisana kao prevod Mikija šeparda je postmoderno poigravanje formom grčikih mitova, kako po sadržaju tako i po formulacijom iz savremenih anglosaksonskih knjiga na tu temu. Reč je o vešto realizovanoj minijaturi koja se uklapa u postmodernu tendenciju izražavanja kroz simulaciju neliterarnih formi.

Minjatura Mihajla Pantića ORGULJE I JEZERA (SAN) je vešto napisana minijatura, fokusirana na stanje.

Što se favorita tiče, i trenutno možda najkurentnijih pisaca, Basare, Albaharija i Petkovića, sva trojica su nastupila sa solidnim pričama.

Basarina FATALNA ŽURKA je one joke premisa sa obilnom upotrebom urbanih i pop kulturnih refrenci koja je danas još žešće zaživela kao postupak kod Dexe ili Zvonka Karanovića, ili pak Ane Vučković. Basarin cartoonish postupak osim nesporne veštine ne nudi ništa drugo osim jednog nešto ambicioznijeg vica.

NEMA PESMA Davida Albaharija ide pinčonovskim putem, oslanjajući se na retoriku teorije zavere i konstruiše priču oko često crtanog simbola iz GSPa da bi zatim završila sa postmodernim tretmanom lokalnog folklora. Iako ima jedan veliki skok sa teme na temu, Albahari je na kraju fino zaokružuje.

KRATKA ISTORIJA BESMRTNIKA Radoslava Petkovića je možda i najbolja u zbirci ako se izuzme Pavić ali nema puno elemenata postmoderne niti ima razvijen element fantastike osim na nivou detalja koji bi se mogli naći i u realističkoj priči i nisu konsekventni. Ipak, priča sama za sebe je izvanredna, višeslojna i zaokružena.

Hvala na detaljnom prikazu obe zbirke. Meni su ovi tvoji tekstovi izuzetno značajni kad pokušavam da sagledam istorijat domaće fantastične književnosti. Nama koji smo te priče čitali u trenutku nastajanja je prilično teško da se obučemo u odelo nezavisnog čitaoca i sagledamo ove priče sa istorijske distance koju ti pružaš.

Molio bih - ako neko ima - da mi na DM pošalje kontakt Zorana Neškovića čija se priča našla u ovoj zbirci.

Trebalo bi da Uroš ima njegov telefon. Kumovi su.

Koji Uroš?

Moj sin.