ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pesimizam je intelektualna lenjost
Teško je danas sačuvati standardne vrednosti porodice, ,,zapinjemo" tamo gde muškarac i žena pokušavaju da sačuvaju svoje pozicije iz 19. veka, kaže Nebojša Romčević


Poznati dramski pisac, televizijski i filmski scenarista, i univerzitetski profesor Nebojša Romčević napisao je svoj prvi roman ,,Letnji dan do podne", koji se upravo pojavio u izdanju ,,Profil knjige". To je svojevrsna ,,injekcija optimizma", urnebesno dinamična i smešna priča o ljudskim naravima i svakodnevnim komičnim situacijama, u koje ljudi upadaju usled zabluda, inata, ponosa ili proste gluposti. Više životnih tokova ukršta se do usijanja, i na kraju se sve razrešava nekim čudom ili slučajnošću. Već se vode pregovori o snimanju filma po ovoj priči. Međutim, pisac već u uvodu kaže: ,,Ljudi tako provode život čekajući, svečano odeveni i sa buketom u ruci, pojavu Veličanstvenog, sve prezirući siroto Trivijalno, ali oni ne znaju da Značajno i Važno nikada ne stižu u pratnji fanfara..."

Obično se u šali progovara o vrlo ozbiljnom stvarima, da li je to i Vaš postupak u ovom inače vrlo komičnom romanu?

Komika je najjače intelektualno sredstvo koje čoveku stoji na raspolaganju. Međutim, ono što je najlepše u humoru, duhovitosti, jeste to što oslobađa od straha. Strah izaziva osećanje da se ono što se nama događa nikome nije desilo, a humor upravo pokazuje da su naši problemi slični problemima miliona drugih ljudi, i samim tim zaslužuju da budu skinuti sa pijedestala tragičnog. Inače se u humoru najbolje snalazim, a disciplinovao sam se da izjave koje zvuče ozbiljno uvek stavim pod znake navoda, upravo zbog toga što mislim da najozbiljnije stvari zapravo zvuče neozbiljno, i zbog toga što veću informativnu vrednost imaju upravo one reči koje se ne izgovaraju sa određenom namerom. U mom slučaju i samo pisanje romana jedno je prekrasno kreativno oslobođenje, u odnosu na rad omeđen scenom, borbu sa ekonomskim ograničenjima, probleme režije.

Zbog čega ste odmah razgraničili trivijalno i uzvišeno?

Želeo sam na početku da skrenem pažnju na to da se moja knjiga ne bavi uzvišenim stvarima po sebi, da u njoj neće biti tolstojevske težine, već pre kišovske razigranosti, kao i to da je vrlo teško odvojiti uzvišeno od trivijalnog. Zapravo i jedno i drugo su sociološke kategorije, pre nego estetske. Jedna epoha nešto proglasi uzvišenim, druga to isto označi kao trivijalno. Uzmite samo pojam nacije...U knjizi nisam želeo da pametujem, već da stvorim romanesknu konstrukciju koja će sobom sugerisati odgovor. Bilo mi je naročito zanimljivo pitanje postojanja Boga, na koje ja ne znam odgovor, ali ipak ostaje znak pitanja o tome zašto se mnogo stvari događa na tako podudaran i složen način, koji se ne može nazvati slučajnošću.

U središtu Vaše priče je porodica kojoj dajete šansu da ,,preživi život". Kako vidite porodice našeg okruženja?

Jedan od likova kaže da je porodica zločinačko udruženje u najboljim namerama, i u romanu čitav niz likova, i ne znajući, spasava jednu porodicu koja je trebalo da nestane. Ljudi su mnogo povezaniji nego što mogu o tome i da sanjaju, i delovanje jednog čoveka ima čitav niz pozitivnih i negativnih posledica, i to po sasvim nepoznate ljude. Verujem u porodicu, ali ne u onu koja ne prolazi kroz mene. Porodica nije ideja o kojoj svi misle isto, već o kojoj misle zajedno, to je poduhvat u koji se ulazi svim srcem. Vrlo je teško danas sačuvati standardne vrednosti porodice, ,,zapinjemo" tamo gde muškarac i žena pokušavaju da sačuvaju svoje pozicije iz 19. veka. Ljudi mogu čitav život da provedu zajedno u vernosti, a da ipak ne budu srećni. Najčešće usled nedostatka merila, govorimo o ekonomskom stanju porodice kao meri njene uspešnosti. Ipak, ne postoji auto koji se prodaje uz sreću, nema kuće koja ima ugrađeno dobro raspoloženje. Svaka porodica mora da pronađe sopstveni sistem vrednosti.

Nasmejali ste se i potrebi stalnog ,,zvocanja", vajkanja, pesimizmu...

Za mene je to zanimljiv psihološki i sociološki fenomen: kada kod nas uđete u neko društvo i želite da saopštite neku lepu vest, nećete imati verne slušaoce. Međutim, svi će vas napregnuto slušati ako saopštavate nešto vrlo tužno. Kod nas je jedna od glavnih izreka: da ne čuje zlo. To je strah od sreće, strah od ispunjenja i stalni utisak da ,,zlo vreba iza ćoška". Možda je to razlog života u stalnom grču. Kada se nešto dobro desi, kao da čekamo iza ugla da se potvrdi naše pesimistično raspoloženje prema bilo čemu, od sporta do svakodnevnog života. Međutim, nije potrebna velika mentalna snaga da bi čovek bio pesimista, mnogo veće herojstvo je biti pozitivan i verovati u ono svetlo na kraju tunela, verovati u ljude, ma kako to bilo teško. Pesimizam je intelektualna lenjost, jer lakše je u svemu videti zlo. Naravno, u kontaktu sa državom nemate šta da očekujete. Država jeste korumpirana, i neko ko radi o glavi sopstvenom stanovništvu. Državi ne verujem ništa...

Mladi ljudi koji danas stasavaju su oni koji treba da promene stvari. Kako im to dozvoliti, kako im omogućiti da budu uspešni?

Grci su imali izraz da čovek uspeva uprkos sopstvenom narodu. Palanačka duša živi svuda, čovek se plaši promena, čitavog života želi da ide utabanim stazama. Ljudi koji pronalaze nove puteve su pod ozbiljnom sumnjom – da li žele da sruše temelje naših života. A oni su zapravo šuplji, i padu skloni. Najveći problem našeg palanačkog duha je netolerantnost, i ono ,,svako ko se ne slaže sa mnom ili je lopov, ili je izdajnik". Tu vidim najveću kočnicu, upravo u unutrašnjoj duhovnoj transformaciji. Zapravo, nemamo način da pređemo u svet tolerancije, i to je vrlo težak put: priznati drugima pravo na postojanje. Put ka otvorenosti uma očigledno ne vodi nas ni kroz kulturu, niti kroz sistem školstva, ni kroz religiju. Možda je vreme jedini put promene za neurotične međuljudske odnose. Najveći problem ove zemlje je vaspitno-obrazovni sistem, zbog toga što u stvari stvaramo iste nas, a u nekim stvarima i gore od nas. Suština je što ne znamo kakve ljude želimo za budućnost, i sada je poslednji trenutak da to saznamo. Kada uđemo u Evropsku uniju, niko nam neće dati ,,recept", već će nam nametnuti i druge stvari, kao što su nam nametnuli Bolonjsku konvenciju, koja je u stvari pucanje u koleno obrazovnom sistemu...

Kada je reč o promenama, kakvu tu ulogu ima naša intelektualna elita?

Bilo bi smešno intelektualcima pridavati značaj koji oni nemaju. Najčešće nisu uz vlast, a ukoliko to i postanu, onda prestaju da budu intelektualci. Umesto da čekaju da se država okrene naglavačke kako bi ih shvatila, intelektualci će morati da budu ti koji će da posegnu za televizijom i novinskim kolumnama. Ne može se živeti u kabinetima, a publici prići kao ravnopravnom sagovorniku. Najvažnije je da vas čuje što više ljudi, a ne da vas čuju istomišljenici.


Marina Vulićević


PS: da ovaj romčević igra u BOLJEM ŽIVOTU, zvao bi se ciganović!

pps: ADL, REAGUJ!  

ovo zbilja zahteva reagovanje. ovaj romcevic je opasan pizdun koji pokusava da diskredituje pesimizam i da na mala vrata uvede optimizam. hocu reci u sve me dirajte, dirajte me i u lukovica i pancica, ali u pesimizam - jok. ovih dana citam sartrovu MUCNINU i da parafraziram antoana rokantana: optimistickim slepcima, ne vredi otvarati oci. koliko neko treba da zastrani pa da velica zivot? zivot treba negirati; zivotu se treba rugati. mozda ce naivcinama ovo zvucati paradoksalno, ali ja sopstvenu svetlu buducnost vidim u mracnjastvu. ovo je bio jos jedan od mojih ispravnih pogleda na sve.

Quote from: Alexdelarge on 26-03-2010, 20:53:59
koliko neko treba da zastrani pa da velica zivot? zivot treba negirati; zivotu se treba rugati. mozda ce naivcinama ovo zvucati paradoksalno, ali ja sopstvenu svetlu buducnost vidim u mracnjastvu. ovo je bio jos jedan od mojih ispravnih pogleda na sve.

Može i ovako:
'Pesimisti su dugoročno uvek u pravu-zbog II principa termodinamike.'

da, ali ljudi koji su uvek u pravu su dosadni - i omraženi.

evo, pogledaj mene, recimo...

Quote from: Ghoul on 26-03-2010, 21:08:51
da, ali ljudi koji su uvek u pravu su dosadni - i omraženi.

evo, pogledaj mene, recimo...

Ajde ne lupaj, ti nisi ni dosadan a još manje omražen...

Zaključak - nije uvek u pravu. Ne znam samo šta je Ghoulu gore, da ne bude uvek u pravu, ili da bude dosadan...

nema većeg zla od dosade, to sam više puta već rekao prilikom rivjua nekih filmova - znači, film (ili čovek, ili šta god) može da bude i pogrešan, i glup, ako mora, ali dosadan ne sme nikako.

- Budite pesimista. Manje ćete se umoriti. Takvo stanje uma nam je nekako prirodno.
- Ne verujte sebi previše. Ma koliko da ste sposobni, činjenica je da ne možete baš sve apsolutno sami.
- Podignite ruke i recite "predajem se". Ako ste suviše istrajni u jednom, pored vas će proći 100 drugih šansi.
- Budite tužni. Oni koji se stalno prisiljavaju da budu ushićeni i na silu srećni ograničavaju svoje kreativne i kritičke sposobnosti.
- Slobodno izgubite nadu. Istraživanja su nedavno pokazala da nada ne pomaže bržem ozdravljenju.
- Nisu loše ni srebrna ni bronzana medalja! U ovo ne veruju samo misice.
- Vi ne zaslužujete mnogo više! Samo sumnjivi tipovi koji obično sede u zatvoru veruju da zaslužuju više sreće.
- Priznajte, vaša porodica nije savršena! Pa šta?
- Zaboravite na dijetu! Zar nije jednostavnije živeti po sledećem pravilu: manje brinuti, manje jesti, više se kretati.
- Priznajte godine! I pored injekcija botoksa i liftinga, sila teže trijumfuje, jer ćemo svi jednoga dana postati stari i naborani.
- Prestanite da se brinete da ne crpite sav svoj potencijal. Verovatno u stvari koristite sve ono što imate. Sve ostalo će vas samo sve više deprimirati, a onda vam zaista više nijedna knjiga neće pomoći.

Tvoj se postupak pisanja sastoji u visokoobdarenom citiranju, ili???

  NE, NE, NEE, SVE ŠTO UVEK ŽELIM REĆI JESTE NE, NE, NEE!
Davno sam shvatio da je jedina prava sloboda koju imam to da kažem NE! Da negiram.
Mogu čak i verbalno da se složim iz interesa ili ko zna kog drugog motiva ali u sebi uvek mogu da kažem - ma puši kurac, NIJE TAKO!
Onda sam u nekom trenutku svoga života morao da počnem da radim na sebi. Dalje neću da pričam. Sve sam rekao.

p.s ako krenem da pričam da je život lep i da su ljudi dobri ispašću glup, a i neću biti iskren.
Iskreno, sve bih dao da budem dobar i da svet oko mene bude lep i ljudi dobri. Na sve bih pristao kada bi neko to mogao da mi ponudi i garantuje da će tako stvarno biti. Samo da se osećam kao deo te dobrote i lepote ma koliko to patetično zvučalo. Ali ne vredi. Žene su odvratne krave koje slušaju turbo folk, a muškarci su seljaci koji hoće krvi da mi se napiuju. Ili sam ja možda pesimista?
Po definiciji pesimista je osoba koja samo vidi probleme a ne rešenja.
Optimista je srećan dok rešava probleme. Mislim tako bi trebalo da bude.  
I još nešto - Pesimizam vodi u depresiju, a to je već bolest. Ne kritikujem samo kažem. Ja sam jedan od pesimista koji se trudi da postane optimista. Šta drugo?

Quote from: Meho Krljic on 29-04-2011, 14:12:25
Tvoj se postupak pisanja sastoji u visokoobdarenom citiranju, ili???

necitirane misli su isuvise optimisticne  za mene, a reko bih delomice i netacne. s obzirom da sam intelektualno lenj, nisam kvotovao, a vec sam i naglasio u par navrata na forumu, da nisam pristalica "citiranja sa navodnicima".