ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ja mislim da je sada SOKOJ u velikoj ofanzivi što se tiče naplaćivanja i da su domaći i strani izvođači u tom smislu potpuno izjednačeni s tim što mislim da se strancima to plaća nešto paušalno dok se kod nas to nekako drugačije reguliše za domaće izvođače. 

U svetu su tantijeme bitan izvor prihoda. naravno da je živa svirka glavni izvor prihoda, ali realno mnogi žive i od tantijema. Bilo bi lepo kada bi kod nas recimo Kornelije Kovač mogao da živi od tantijema. Ne može svako da živi od njih naravno, ali svakako bi trebalo da može onaj ko je ili imao masu poznatih pesama, ili neko ko je bio potpuni one hit wonder. Kad kažem živi, ne mislim bogato, ali da uzima barem 1000 evra mesečno od toga.

Po meni je velika greška što je SOKOJ u svojoj kampanji koristio Bregu (koji svoja prava ionako štiti napolju) i Marinu Tucaković. Ja bih mnogo pre u reklamu o plaćanju muzike stavio recimo Delču (ili tako nekog). On je, recimo, čovek koji zaslužuje da neki prihod ostvari svakog meseca od svojih hitova koji se besomučno vrte. I zbog ljudi kao što je on, upravo treba regulisati SOKOJ.

Ja inače, koliko god nisam zastupnik autorskog prava u smislu da podržavam šerovanje i sl. isto tako mislim da svako ko profitira od nečije muzike poput televizije ili radija, treba to i da plati.

Oko svega ostalog se apsolutno slažem sa Mehmetom. Naročito oko neofolk aspekta na Pinku, iako bih rekao da urednici više forsiraju Futu od Kinovie

A ja bih volEo malo više o praziluku.

Pogubili smo stari koncept elektronskih medija, a neki novi nismo ni razumeli ni izgradili. Budući da će večeras u LK u DOB biti trtljanja o sajentologiji, mogao bih, jednom, ja o elektronskim medijima (ili o praziluku, svejedno). Ako je sve iščašeno, čemu tkivo tetiva (ovo bi bila metafora za Lomljavinu).

Najpre bi trebalo iščitati Zakon o informisanju, Zakon o elektronskim medijima, Zakon o javnom servisu (RTS), ako toga ima, pa videti šta je normativno iscrtano. Ne može Đoković igrati na ping-pong stolu (ala mi ide!).

Iz nekog svetskog rakursa TV je u osnovi posrednik. Veoma je životna aktivnost sindikalizacije (pazi - nema veze sa sindikatima), koja je kod nas ušla na mala vrata, zbog NVO, zagarantovan joj je prostor pa i naknada (!), ali, slabo to ide, nezavisni studiji, produkcija, programi... Ko našao vezu još i napravi nešto. Može Mehin bend da napravi najbolji programski sadržaj, ne u Srbiji, okruženju (koja floskula!) nego i u svetu, pre će dobiti "komadić Kalija" (cit. Kroz pustinju i prašumu) nego mesto u programu RTS.

Dobro su pomenuti agenti strane produkcije - ima li agenata naše produkcije (ne računam biznismene sa kajlama)? Ne postoje, odnosno, niko od "kvalifikovanih" ne prepoznaje taj profil. Ima li bilo koji domaći pisac agenta? Kad se pojavi prvi kod nekog izdavača, ovaj će da se zabezekne (imaju "teoretičari SF-" odgovarajući termin, ali je ovaj bolji).

Kad se, opet, zamislim, mislim da ću tražiti termin od Zakk-a.

CA, SOKOJ je relikt prošlosti i tu je Mujo (a ni Meho) osoliti neće.

SOKOJ kao institucija mora da egzistira pošto u svakoj zemlji postoji nekakva firma ili udruženje koje se bavi zaštitom autorskih prava. Možda s ne zove SOKOJ ali sigurno postoji a njoj se onda obraćaju privatne firme koje rade publishing, rigu o pravima i sl.

Što se agenata tiče, mislim da taj posao za deo ljudi rade advokati, ali da kod nas tržište još jako dugo neće biti dovoljno razvijeno da bi autori ili izvođači mogli da se tako olako odreknu procenta svojih prihoda da bi ih dali zastupniku.

Naravno, folk pevači nisu nikada prestajali da imaju menadžere koji su neka vrsta agenata (iako su agenti i menadžeri različite funkcije recimo u Americi).

Mislim znači (samo) postojim. Kad postojiš, tek onda mora da misliš. Ne mora da postoji SOKOJ. Zapravo, sve što si napisao je nagađanje. Šta misliš koja je razlika između menadžera i agenata? Nagađam da i jedni i drugi poznaju problematiku kojom se bave, jedino jedni prodaju mišiće a drugi ganglije. Hajde, možeš ti i bolje.

Kako da ovde bude razvijena agentura i menadžerstvo kad se gotovo ništa ne plaća, a osnovni skill je kako zajebati pacijenta? Džaba sam krečio topik o tome da kod nas ne funkcioniše komunikacioni kanal. Ma, učio si ti ono: komunikator - kanal - recipijent. Davio te još Korać ili njegov nastavak dr Maričić. Nema kanala br'te!

U svakom slučaju mora da postoji neka firma ili društvo izdavača, vlasnika autorskih prava, ili štagod koja će da sakuplja referentne podatke o emitovanju muzike. Besmisleno je da to svako pojedinačno radi, zar ne?

To može da bude SOKOJ ili kako već, ali mora da postoji. Zatim, mora da postoji neka instanca koja će definisati cenu autorskih prava, i konačno mora postojati neka agencija koja će administrirati potrebe svojih klijenata koji su autori. To je kod nas praktično sve objedinjeno u SOKOJu.

Razlika između agenta i menadžera je u tome što se menadžer bavi menadžmentom poslova svog klijenta a agent se bavi zastupanjem, dakle nuđenjem svog kljenta, pronalaženjem poslova, konsultacijama i sl. To može u teoriji da radi i jedan čovek ali u principu je dobro da to budu različiti ljudi.

Što se agentovanja tiče kao i kod menadžerstva, treba da se pojavi neko ko je vredan i ko je spreman da ima deset klijenata sa kojima će raditi i čiji će mu poslovi donosti ukupno 1000 eura mesečno, recimo. Tako rade i holivudski agenti, i oni imaju desetine klijenata od kojih su samo jedan ili dva veliki igrači dočim se drugi krvavo bore za posao.

Ja mislim da bi recimo neko ko bi bio agent deset pisaca koji zarađuju 1500 eura mesečno, uzimajući fee od 10% mesečno mogao sasvim lepo da živi. Ali, u zamenu za to, on bi morao da zasuče rukave, nalazi im poslove, uteruje dugove i ostalo.

Ja lično bih bez problema dao nekome 10% da se bavi poslovnim delom umesto mene. Da zove, pritiska dužnike, obavlja formalnosti i sl. I ako neko nađe deset takvih, eto mu posla.

Treba isto tako imati u vidu da deset klijenata tog tipa u suštini uopšte nije nemoguće ispratiti kad je reč o radnom vremenu jednog čoveka.

QuoteU svakom slučaju mora da postoji neka firma ili društvo izdavača, vlasnika autorskih prava, ili štagod koja će da sakuplja referentne podatke o emitovanju muzike. Besmisleno je da to svako pojedinačno radi, zar ne?

Ja ne bih mesao "mora" sa "bilo bi lepo da". Preciznije bi bilo reci - trebalo bi da postoji takva organizacija, ali bi takodje trebalo nesto i da radi a ne da statira u kukuruzu.

Setimo se da, na primer, nekad sindikati nisu postojali.

SOKOJ pokušava da radi, ali jako je teško raditi nešto u državi u kojoj Javni servis odbija da plaća tantijeme. Šta onda očekivati od kafića i fitnes klubova?

OK, to onda znaci da nema pravne drzave i da je sve na nivou politickog dogovora. Dok se taj momenat ne promeni iluzorno je raspravljati o bilo cemu.

Eh, pa ne ide tako. Mi imamo RRA koji ne može da funkcioniše, jer niti ga ko zarezuje, niti ima ko da radi. U SAD FCC reguliše sve od predajnika do autorskih prava i ima moćni radni aparat (maltene veći od naše vlade). A ti si za: Nema spokoja, dok nema SOKOJ-a. Gde si ti video deset pisaca u Srbiji koji zarađuju 1500 evra mesečno? Onda, pomešao si menadžera iz vremena kad je to bio pežorativ i sadašnjeg gde je samo premazan farbom kao što se i mnogo toga samo premazuje. Menadžer je rukovodilac (mano, manum; menage = domaćinstvo, ukratko menadžer je svaka osoba koja rukovodi jednom osobom.) Menadžeri s kajlama su pežorativ pežorativa. Ni menadžment ti ne ide od ruke. To je poslovanje. Tako ispada da je menadžment poslova - poslovanje poslova.

No, sve to i nije važno ako si bar dobro gledao filmove i TV serije gde se pojavljuju agenti. Agenti su stručni lobisti umesto autora, da se ovi ne motaju tražeći gde da uvale svoja dela nego da delaju. Za producente je negde napisano da su: people who knows people. To su, otprilike i agenti. Ovde kod nas su agenti urednici pojedinih izdavača. Valjda ti je poznato da je godinama vladala politika: bozadžija za salepdžiju. Od takvih kadrova nikad dobrih agenata. Dobri agenti u svetu grade svoj ugled biranjem i zastupanjem dobrih autora i nalaženjem potencijalnih kvalitetnih novih autora, jer to ih preporučuje kod dobrih izdavača. Jebote, vidiš li ti išta od toga u ovoj našoj usranoj zemlji?

Jako je teško naplaćivati tantijeme za pisce.

Uzmimo na primer Milana Beštića, autora aforizma - Volim seks i rado ga se sećam''.

Koliko smo puta to samo čuli na radiju i tv-u.
Sama Tinska je to bar 10 puta izgovorila. Kad god neko hoće da se našali na račun svoje apstinencije spomene taj aforizam.
Da je postojala komisija, Beštić bi bio bogataš.

Ne mogu da zamislim da postoje kontrolori, koji sede ceo dan i beleži ko je šta rekao, ko se na šta osvrnuo ili ko je u kontakt programu tuđu pesmu otpevao ili ko tuđi aforizam izrekao i to na 1000 tv i radio stanica u Srbiji.
Dakle 3000 ljudi u tri smene morali bi da rade samo kao kontrolori.
Ko će sve njih da plaća?

Zamisli čoveka, kome je radno mesto da od jutra do sutra prati Radio Dolinu Jorgovana i upisuje svaki pozdrav, želju i čestitku.

Možda grešim, al' mislim da muzičari treba da žive od svojih javnih nastupa.
To je pravda i za same muzičare jer u protivnim neki tatine kčeri i sinove, mogu da nasnimaju nešto kompjuterski u skupom studiju i tako postanu muzičke zvezde, dok recimo neko, kao što je recimo Mehin bend ne može da dođe do prostora.

Šta fali zaradi od svirke?
U Srbiji ima bar 1000 prostora, na kojima se to traži i odmah se vidi kakav je ko.
A ako si narodnjak imaš i prostore i oko 5000 svadbi i ispraćaja godišnje.
Pa plus nastupi u dijaspori, gde u stvari i leži najveće bogaćenje.

Sve to sigurno omogućuje pristojan život za bar 15 000 muzičara u Srbiji.
I sad pored toga, da im se plaćaju i tantijeme.
Ako postoji i u svetu, ne mislim da valja.
Nisu muzičari bogom dani.

A šta je s ostalim profesijama?
Zar je lakše biti građevinar, poljoprivrednik? 

Bendovima kakav je Krljićev bih i dao tantijemu, ali pogledaj ti Leontinu, koja se najviše buni za autorska prava, a malo malo paotkriju da je neki od njenih hitova plagijat. Pa Joksa i Karleuša.

Evo indijske Insomnie.

Rab Ne Bana Di Jodi (RNBDJ) - Dance Pe Chance FULL Song HQ, not-promo but from movie

Znači Leontina ćapi od recimo nekih Alžiraca celu matricu, malo promeni aranžman, proda je i pevaču za kog komponuje i još prima tantijeme za ,,svoju'' pesmu, na svako emitovanje.
Ma nisu ni oni bogom dani.
Ako se Tijanić susreo s ovim problemom, razumljivo je što je odustao od svakog forsiranja domaće muzike ja javnom servisu.

scallope, znam ja šta znači menadžer, ali u američkom smislu te reči, to je osoba koja vodi poslove određenog pojedinca ili preduzeća, u smislu da se bavi kako time da li će taj ispunjavati svoje obaveze, a zatim i na koji način će njegovi poslovi konkretno realizovati, kako će naplaćivati i sl. U principu, takav čovek je potreban malom broju ljudi kod nas, jer ostali obično rade za ćistu egzistenciju.

Vrlo dobro poznajem kulturu menadžera i znam da to nisu polu-kriminalci sa kajlama, odnosno da je kod nas ta reč dobila drugačiji smisao.

Što se agenta tiče, naizmenično govorite kako je u Americi, i kako je ovde. Znam ja kako je ovde, a znam i kako je u Americi, ali nažalost, pošto živim ovde onda govorim u okviru institucija koja ovde već postoje.

Da li SOKOJ mora da postoji? Pa naravno da ne mora. Ali, u Srbiji postoji. Tako je organizovano nekada ranije i bolji sistem se nije pojavio. A ja lično mislim da je SOKOJ u suštini nešto što ima potpuno identične partnere u inostranstvu. E sad, naravno, tamo se samim publishingom bave posebne kuće. Dakle, sama prava zastupaju posebne firme koje onda to jure i regulišu u konkretnim slučajevima tipa ringtonova, filmske muzike i sl. Ali i tamo ima neki SOKOJ.

Naravno, da u Srbiji taj posao "agenta" rade urednici, da se radi preko veze.

Hajde prvo da se dogovorimo o onome o čemu razgovaramo? Jel razgovaramo o tome kako jeste ili kao treba da bude? Jel govorimo o tome kako je dobro da se radi ili kako nije dobro da se radi?

Ono što bi sposoban agent kao lobista i savetodavac trebalo da radi jeste da svom klijentu, piscu, nađe izdavača, gde će uzeti svoj deo, naći novinu u kojoj će da piše kolumne kao dopunski vid prihoda i takođe uzima svoj deo, da mu nađe gde će da drži plaćene književne večeri, i tu uzima svoj deo, u krajnjoj liniji, nađe pozorište koje će dramatizovati piščevu knjigu i tu takođe uzeti svoj deo.

Znam da je novac od svega toga pojedinačno mali, da se roman plaća 500 evra u nekim slučajevima i sl. Ali kada se te male sume saberu, to je jedna veća suma, i ako ima deset takvih, onda je to jedna još veća suma. A kada se jedan od njih afirmiše, i počne da ima višu cenu, onda se stvari dižu na viši nivo.

E sad, pisac to može da postigne i na drugi način. Može sve to da radi sam, ali onda će manje vremena imati za razmišljanje i pisanje, i sam kvalitet dela će biti slabiji i sl. Ja sam siguran, što se mene tiče, da bih bio neuporedivo produktivniji i kvalitetniji saradnik kada bih imao nekoga da mi rešava poslovna pitanja, čak i nezavisno od samog nuđenja, a naravno i u tom smislu.

Potpuno ću da potpišem tvoja tri poslednja pasusa. S tim da između agenata i autora postoje i tvrdi ugovori oko kojih se da sporiti u parničnom postupku. Kad agent ulovi dobru koku i juha je doooobra!

Sve ono ispred je i dalje komešanje i ono ti nije potrebno. Ako hoćeš da saznaš više o menadžerima i mendžmentu elektronskih medija, uzmi knjigu "Menadžment elektronskih medija" prof. dr Nikole Maričića, ima je sigurno u bibl. FDU. Posle čitanja ćemo se sigurno složiti.

Ono što se događa kod nas nije primirisalo odnos između agenata i autora. Ne vredi davati primere, kad je čitavo stanje primer. Ja sam pokušavao da fokusiram konunikacioni kanal (znam da znaš taj kibernetski model komunikacije). Njega takođe nema, odnosno, funkcioniše kao da je rođen negde u afričkoj savani. To zlo mi savija grbaču decenijama i nije mi do toga da tebe uteram u krivo. Jedino, kad naletim na nerazumevanje (ma, svi mi ne razumemo toliko toga), ne mora da bude i autorizovano. Capishe.

Malčice smo odlutali od teme.

Prvo da razjasnimo nešto u vezi sa autorskim pravima. To da neko nečiji intelektualni rad citira na televiziji ne potpada pod komercijalnu upotrebu tuđeg intelektualnog vlasništva. Inače bi, recimo, svaki put kada neko pročita na televiziji odlomak nečije knjige to bio copyright infringement. Naravno, u nekom apsolutno rigidnom svetu u kome bi se pravo tumačilo doslovno i bez filtera zdravog razuma, moglo bi da se argumentuje da televizija profitira na osnovu toga što neko na njoj izgovara aforizam koga je neko drugi autor, ali u stvarnom svetu baš i ne. Drugo je kad imaš, kao što je bio primer pre desetak godina, televizijsku emisiju čiji je naslov bio "Volim seks i rado ga se sećam". Tu bi već bilo prostora za tu neku litigaciju.

Tako da ta cela ideja da pisac (aforizama) sad treba da sluša radio po ceo dan i zapisuje kada se ko pozvao na neku njegovu umotvorinu, to je malo besmisleno. I u muzičkoj sferi postoji zakonski definisana količina nota (tj. taktova) koja se prihvata kao dovoljno mala tako da se može kopirati bez straha. I u semplovanju muzike postojala je slična ideja ali se u međuvremenu malo zamaglila (recimo, beastie Boys su dospeli na sud zbog one flaute iz Pass the Mic, iako su klirovali sempl, to jest dobili dozvolu da koriste zvuk, tj. snimak ali ih je onda tužio vlasnik prava na samu kompoziciju).

Enivej, ja načelno nemam ništa protiv ideje da muzičari, ako hoće da žive od muzike treba da žive od žive svirke i, zaista, mnogi uglavnom i žive od svirke, ne od izdavanja, čak i veliki među njima. No, to podrazumeva da si ti muzičar koji zapravo svoju muziku može da izvodi uživo. Sasvim OK ako si Koktel Bend ili Stoja, ali šta ako si zapravo Yasunao Tone i ceo tvoj fazon je manipulacija snimljene muzike? Naravno, Tone nastupa uživo, ali nije to muzika koja može da zaradi neke ozbiljne pare. Šta ako si Reynols ili Burzum? Život od nastupanja tu baš i nije opcija.

Ovo deluje kao da otežem ekstremne primere, ali zapravo evo mnogo banalnijih primera: ti nisi muzičar koji može da pruži uživo bogznašta, i uopšte ne nastupaš uživo ali si:

aranžer

studijski harmonikaš

pevačica bek vokala

bitmejker

teksopisac

itd.

I dalje proizvodiš muziku ali nemaš opciju da zarađuješ direktnim pojavljivanjem pred masama. Tebi je postojanje sistema naplate tantijema jedini izvor prihoda čak iako ne dobijaš te tantijeme direktno, tj. ako je neko drugi vlasnik autorskih prava. Ali bez tog sistema, ti ne možeš da dobiješ novac, nema zatvorenog kruga razmene.

Ja generalno uvek zastupam levlje verzije zaštite autorskih prava, creative commons licencu or samting, koje podrazumevaju da su ljudi razumni, ali koje i podrazumevaju da sistem automatske naplate postoji. Načelno, najjednostavniji i najuljudniji sistem je onaj koga već imamo i samo ga treba primenjivati: sve je dopušteno, ako platiš. Radio i TV imaju košuljice pa je automatska naplata vrlo jednostana. Ugostitelji ih nemaju i tu treba biti pametan, a valja i nekakvo rešenje naći za Internet, kojim će se kompenzovati piraterija, ali logika postoji, primeri postoje i samo treba raditi.

Slažem se.

I smatram da neko ko je u nekom momentu napisao neki hit zaslužuje da od toga dobija nekakav novac svakog meseca iako ga možda više ne svira.

Ugostitelji nemaju košuljice, ali ako hoće mogu da ih daju. Otud čuveni scam u SOKOJu u kome su izvesni agilniji kompozitori umetničke muzike uspevali da se dogovore sa banjama i bolnicama kao da emituju njihovu muziku u sklopu terapije, a koeficijenti su, kao što znamo najveći za umetničku muziku i onda uzimali tantijeme od toga. Naravno, da li treba sumnjati da na terapiji u bilo kojoj iole ozbiljnoj zdravstvenoj ustanovi koja drži do sebe piče narodnjaci.

Quote from: crippled_avenger on 18-05-2010, 12:01:04
I smatram da neko ko je u nekom momentu napisao neki hit zaslužuje da od toga dobija nekakav novac svakog meseca iako ga možda više ne svira.

Model zakonske zaštite autorskih prava uopšte nije rđav jer zaista prati logiku "koliko para - toliko muzike" odnosno u konkretnom slučaju "koliko muzike - toliko para". Dakle,ako si napisao pesmu pre pedeset godina i nju i dalje snimaju, emituju, izvode uživo itd., ti automatski dobijaš novac. (Nik Hornbi je celu jednu knjigu bazirao na ovoj premisi). Ako je, dakle, tvojih ruku delo hit i posle trideset godina, dobijaćeš ške za njega. Ne "po zasluzi", nego po konkretnoj zastupljenosti u kulturnom životu.

Ja pretpostavljam da ugostiteljima uzimaju pare po osnovu nekog fletrejta, više kao nekakav porez na promet ili na kvadraturu nego što se iko igde smara oko košuljica, barem bih ja tako radio da treba da rešavam problem, no u Srbiji ko zna, svašta je moguće. Ja i dalje ne mogu da se tačno setim koja je Tijanićeva argumentacija da ne plaća naknadu za autorska prava za muziku koju emituje, ali slutim da je besmislena.

Mislim, ja sam prvi koji misli da je sve fer gejm, da "informacija želi da bude slobodna", ali ne mislim da ljudi ne treba da budu kompenzovani za svoju kreativnost. Evo jednog isečka iz eseja koji sam pomogao ženi danapiše za školu a koji se time bavi, doduše na bazi softvera ali lako se može koristiti za druge oblike intelektualnog vlasništva, uključujući muziku.:

QuoteAlternativni modeli zaštite intelektualne svojine

Najpoznatija je svakako inicijativa za ,,slobodan softver " koju predvodi Richard Stallman i koja je 1983. godine formalizovana osnivanjem projekta GNU . Svrha projekta GNU je da se sav softver zaštićen tradicionalnim mehanizmima za zaštitu intelektualne svojine vremenom zameni slobodnim softverom, dakle softverom koji je slobodan za distribuciju, korišćenje i adaptaciju i ne potpada pod uobičajene licence.

Sličnu filozofiju usvojila je Open Source Intiative 1998. godine, usvajajući gotovo istovetne definicije ,,slobode" ali fokusirajući se pre svega na otvorenost izvornog koda softvera, to jest odluku da on bude slobodan za čitanje, kopiranje i adaptiranje.  Osnovna razlika između ove dve inicijative ne ogleda se toliko u sredstvima i ciljevima, koliko u polazištima. Free software/ GNU inicijativa u prvi plan stavlja etičke razloge insistirajući da je zamenjivanje softvera zaštićenog kopirajtom, trejdmarkom i patentom softverom koji je slobodan za čitanje kopiranje i adaptaciju pre svega etički izbor koji u krajnjem ishodu treba da dovede do promena socijalnih (i političkih) paradigmi. S druge strane, Open Source inicijativa u prvi plan ističe da je korišćenje softvera sa otvorenim izvornim kodom (dakle, dostupnim svakome ko je zainteresovan da ga proučava, kooptira, kopira ili adaptira) pragmatična stvar. OSI smatra softver zaštićen tradicionalnim mehanizmima licenciranja (i tradicionalnim kriptografskim tehnologijama, kad smo već kod toga) suboptimalnim , odnosno softverom koji, u najjednostavnijem ekonomskom smislu zahteva ulaganje više resursa a zauzvrat daje slabije rezultate. Za razliku od ovog softvera, na kome mogu da rade samo osobe direktno ekonomski vezane za njegov uspeh, softver otvorenog izvornog koda je dostupan svakome i matematika velikih brojeva u krajnjem ishodu donosi sveže varijacije na originalni kod, optimalnija rešenja, jeftinije modele operacije i distribucije i, mada ovo nije eksplicitno istaknuto, sličnu promenu socijalne paradigme.

Važno je napomenuti da ovi modeli licenciranja ne isključuju automatski autorsku naknadu za publikovana dela iz oblasti intelektualne svojine. Profesor Ram Samudrala sa Vašingtonskog univerziteta u Sijetlu najbolje sažima argumente u prilog ove teze svojim radom na temu etike intelektualne svojine , citirajući važeći američki zakon o autorskim pravima u domenu publikovanja muzike. Po odrednicama ovog zakona, zaštićena intelektualna svojina koja je jednom objavljena (dakle, puštena u komercijalni promet pod uslovima koji važe unutar postojećih modela zaštite) odmah postaje slobodna za ,,obrađivanje" uz neophodnu naknadu nosiocu autorskih prava. Na ovaj način inovacija i konkurencija se podstiču – svako je slobodan da postojeću muzičku kompoziciju obradi/ adaptira na svoj način i stavi izvedeno delo u slobodnu prodaju – ali se istovremeno obezbeđuje kompenzovanje autora – autor ne mora da eksplicitno odobrava adaptaciju svog dela (naprotiv, može joj se eksplicitno protiviti), niti može da je spreči, ali istovremeno data adaptacija ne može da bude urađena/ puštena u promet dok se ne kompenzuje autor. GNU i OSI svojom distinkcijom ,,free as in free speech, not as in free beer" impliciraju kako etičnost tako i pragmatičnost ovakvog ili sličnog modela.

Dobro, ovde fale fusnote, ali ako nekog zanima, poslaću mu celo...

Može i parafraza na osnovu Rimskog prava:

Vlasnik autorskog prava je onaj koji to pravo može da naplati.

Drugim rečima, džaba zakon ako se ne može sprovesti, odnosno, lopov je onaj koga uhvate i izvedu na sud. Dakle: 2 (dva) uslova. To znači da vlasniku autorskog prava ne gine jedan parazit - onaj koji će njegovo pravo isterivati na sudu. Protiv sam da to budu dva ili više parazita (SOKOJ mora da angažuje advokata, koga može da angažuje i oštećeni ili njegov agent, ako ga ima). Institucionalizovanje se po pravilu više bavi elaboracijom (i naplaćuje je).

Postojanje institucionalnog zastupnika je praksa svuda u civilizovanom svetu jer je verovatno u pitanju najekonomičniji model u smislu odnosa utrošenog vremena, energije i novca, bez obzira što su to možda dva parazita...

No, parafraza ti je svakako tačna, kako Štirner i reče: imam samo ono pravo koje mogu svojom snagom da odbranim (ili tako nešto).

Quote from: Meho Krljic on 18-05-2010, 11:30:43
Ovo deluje kao da otežem ekstremne primere, ali zapravo evo mnogo banalnijih primera: ti nisi muzičar koji može da pruži uživo bogznašta, i uopšte ne nastupaš uživo ali si:

aranžer

studijski harmonikaš

pevačica bek vokala

bitmejker

teksopisac

itd.

Meho, malo si me pokolebao. U pravu si.
Ipak što se ovih zanimanja tiče, ona u praksi ne bi imala problema ni kad bi čitava zarada bila zasnivana na LIVE nastupima.
I aranžer i tekstopisac i kompozitor i pevači bek vokala u stvari zarađuju na osnovu dogovora sa samim glavnim pevačem (grupom).
Oni se jednostavno dogovore za cenu unapred. To pevač ispoštuje i cela kasnije kompozicija je njegova.

Za ostalo si u pravu.
Danas je muzika toliko napredovala da ne može bend tek tako da nauči i izvede poneku komplikovanu kompoziciju na licu mesta.

Upravo da ne bi bilo takvih stvari kao što su kupovina cele pesme i sl. što se ranije dešavalo, sada postoje autorska prava koja su neotuđiva.

Inače, u teoriji bi trebalo da se naplaćuju autorska prava i za Live nastupe. Dakle, recimo Koktel bend bi morao da plaća Čoli za pevanje njegovih pesama odnosno Korneliju Kovaču, Bregoviću ili kome god.

Ugostitelji naravno plaćaju neku paušalnu cifru, ali koliko znam mogu da prilože i košuljicu. Nisam siguran, ali čuo sam da je recimo Brod davao košuljice za svoje večeri kako bi neki manje poznati naši bendovi došli uopšte na radar.

Inače, što se medija tiče, emitovanje pesme je po meni uvek komercialna stvar za sam medij, naročito TV. Naprosto, ti si nekome svojom muzikom popunio tri minuta programa u vidu videoklipa ili je on tvoju muziku iskoristio da bi podvukao svoj prilog u emisiji. To treba da se plati. Svakako, ne treba da se plati kao da si mu ti snimio emisiju od tri minuta, odnosno kao da si mu ti komponovao autorsku muziku za prilog, ali treba da se plati nešto.

Naravno, zaboravio sam zašto je nastao sukob Tijanić - SOKOJ, pa sam guglao:

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sokoj-protiv-Tijanica.lt.html

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/178280/Tijanic-SOKOJ-zove-Robina-iz-Bi-Dziza-da-mi-preti  <- 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=02&dd=24&nav_id=413801

Po b92, ispade da se Tijanić i Meho slažu - košuljica i plati.

Pa, tako mu jedino izađe pravično & ekonomično..

Quote from: crippled_avenger on 18-05-2010, 14:56:50
Inače, u teoriji bi trebalo da se naplaćuju autorska prava i za Live nastupe. Dakle, recimo Koktel bend bi morao da plaća Čoli za pevanje njegovih pesama odnosno Korneliju Kovaču, Bregoviću ili kome god.

Ali ako u žive nastupe spada svaka svadba ili kafana, onda je to opet malo teže propratiti.

Čak i da se složimo po pitanju tantijema i tog isplaćivanja, postavlja se novo pitanje.
- Nije li to savremenim, živim pevačima medveđa usluga?

Šta će prosečan kafanski pevač ili vlasnik kafane/ radio stanice uraditi ako ga nateraju da plaća svako autorstvo, a on ne želi da plaća?
- Pevaće samo pesme Tome Zdravkovića, Silvane, Šabana Bajramovića.
Njima ne mora ništa 'a se plati

Još koja godina i eto nam celog repertoara Lepe Lukić, Cuneta i Tozovca.
Sačekaj jop malo, evo nam i Miroslava Ilića i Šabana Šaulića.

Od stranog pop/roka tu nam je Nirvana.
Od domaće produkcije tu su Poslednja igra leptira i prva postava ,,Crvene jabuke''.
O klasici da i ne govorim.


Sa kušuljicama ista stvar. Ispišeš u košuljici sve izvođače koji su mrrtvi i rešiš problem.

Nađeš spisak filmskih reditelja, koji su pomrli i možeš ladno da otvoriš celu jednu TV stanicu, da emituješ sve i svašta, a ne platiš nikom ništa.

A paz'te, živimo tek u 2010. Velika većina dela, koja vidimo i slušamo, ostvarenja su još uvek živih ljudi.

Ali šta ćemo kad dođe 2100.?
Većina onoga, što ljudi tada budu gledali i slušali recimo na youtube biće dela mrtvih ljudi, a samo manji deo savremenost.

I sa svakom sledećom generacijom, procenat savremenica u etru biće sve manji i manji.

Kad dođe 2500. samo 1 % vrednih stvari biće dela savremenika (iz perspektive 2050).

Još ako uzmemo u obzir i obaveznost tantijema, koja naravno postoje samo za žive ljude i eventualno njihove bračne partnere (što ne manja mnogo) doći ćemo do toga da u praksi živi autori budu u goroj poziciji od mrtvih. (Eto prve pobede zombija i u praksi)
Živi će biti legitimno ignorisani od strane najvećeg broja medija.

Zato su tantijeme na duge staze neodržive.

Ako si najveća zvezda 2500. godine, a svaki medij ima arhivu muzike, staru 600 godina, koja je verovatnoća da će, ma koliko ti bio veliki, puštati baš tebe?
U to doba svako emitovanje dela živih biće veliki ustupak savremenicima.
U moru od milijardi pesama, koje beleži civilizacija, medij se opredelio da emituje baš tebe. Dakle tebi pravi reklamu, koju ne mora da radi.
Po nekoj logici ti si taj, koji bi trebalo da mu plati.

Druga besmislenost oko tantijema je ta što je youtube i danas bitniji medij za spotove od TV-a.
Na tv-u emituje ti se spot jednom dnevno, na internetu je dostupan stalno.

Možda je bolje rešenje osloboditi medije tantijema jer to su samo reklame, a potpisivati ugovor sa video sajtovima, koji izvođačima zaista mnogo znače.
Neki svetski poznati bendovi već su potpisali ugovore sa youtube sajtom.

Ti se sigurno zahebavaš ili nisi svestan da autorska prava ostaju pridržana nekoliko decenija posle smrti autora? Tipično između pedeset i sto godina. Nasleđuju ih direktni potomci ili ko je već najbliži rođak, sem ako nije drugačije uređeno dokumentom.

I drugo, da, baš se pomoću košuljice to i uređuje u zemljama u kojima je poštovanje autorskih prava ozbiljnije. Na primer, znam slučaj jednog nemačkog bluzera koji svira po Nemačkoj po klubovima. On uvek uredno napravi košuljicu u kojoj piše da je svirao deset svojih pesama iako u stvarnosti svira Vilija Diksona i ostalu tradicionalnu ekipu. Ali jebiga, od svakog nastupa mu kaplje po osnovi autorskih prava (plus honorara za svirku).

Quote from: Lomljavina on 12-05-2010, 21:59:41

Quote from: crippled_avenger on 12-05-2010, 01:49:34
Mislim da je Siniša Pavić ključni pisac u istoriji naše televizije ne samo zbog toga što je dosta što je pisao bilo dobro nego i zato što je uvek imao da dosta dobro kanališe jedno opšte socijalno nezadovoljstvo.

   Nejgov opus posmatram na vrlo specifičan način. Od svih njegovih blagokomičnih ostvarenja, najviše mi se dojmi onaj jedini njegov pokušaj da se pozabavi tragičnim periodom nemačke okupacije i patnjama naroda u logoru.
  U pitanju je serija ,,Banjica'' iz 1984.
  Mada tendenciozna, u naglašenoj prokomunističkoj, a antinedićevskoj ideologiji, jedino u toj Pavićevoj seriji vidim jasnu diferencijaciju među likovima.  
  Znamo ko je krvavi mučitelj, znamo ko su kukavice, ko požrtvovani i plemeniti ljudi, spremni za žrtvovanje radi drugih ili radi viših ciljeva.  

  Od komičnih serija, najbolje su one, koje je radio na početku karijere ,,Porodično blago'' i ,,Vruć vetar''. Može da prođe ,,Bolji život''.

  Kasnije... uh... kao da je na deo mozga, zadužen za kreativnost tog čoveka, pao meteor i stvorio višedecenisjki oblak prašine.
 Svaka sledeća serija mu sve razvučenija, trivijalnija i besmislenija.

 Vlada mišljenje da je veliku grešku napravio kad je dopustio supruzi da mu se priključi u pisanju scenarija. (Od ,,Srećnih ljudi'' pa nadalje).
 Postoji teorija da njih dvoje sednu zajeno za komp. i nalik četovanju ispisuju dijaloge. On predstavlja sve muške, ona ženske likove. Kako se prepiru međusobno, tako se prepiru i njihovi junaci uz nategnut dupliran  nadograđene sukob.
  Možda je ovo samo urbana legenda, ali dijalozi zaista tako izgledaju.
  Čini se i da Siniša i supruga prvo smisle ,,inteligentan odgovor'' pa tek onda pitanje, radi komičnog efekta.

  U novim serijama nema lika, koji se izdvaja plemenitošću, požrtvovanošću ili pak pokvarenošću. Kao da su svi delovi jedne te iste ličnosti. Svako je tipičan Balkanac, kome je cilj da pređe druge, ali da ne bude prevaren.
  Svako se i nervira i raduje gotovo na istovetan način. Svačija ljutnja kao da ima istu dužinu trajanja.
 
  Od gledanja njegovih serija odustao sam neke 1998.
  Verovali ili ne izbor za MISS, na kome je učestvovala članica glavne porodice ,,Đorđina'' trajao je čitavih 5 epizoda.
  Pošto su epizode išle tek jednom nedeljno, nama je trebalo čak PET, EJ PET JEBEDNIH NEDELJA da saznamo ko će pobediti. (Đorđina ili Ivana Mihić, čije su šanse bile 50 - 50)

  U jednoj su misice izašle na pistu u haljinama. Preostalih 40 minuta epizoda se bavila drugim likovima.
  U drugoj su izašle u kupaćim kostimima i odgovarale na pitanja žirija. Ostatak epizode bavio se drugim likovima.
  U trećoj se žiri konsultovao.
  U četvroj prikazana je svlačionica misica, njihov sukob i revijalni deo sa pevačima.
  U petoj je nestalo struje, tako da ni tad nismo saznali ko je pobedio.
  Mislim da je u šestoj rečeno da je Đorđina osvojila prvo mesto i plasirala se za svetsko takmičenje, na koje na kraju nije ni otišla.  
  Da je RTS imao lovu da plati raznim crnkinjama i meleskinjama da simjuliraju svetski izbor, to veče bi se verovatno rasteglo bar 10 epizoda.
  U jednoj bismo videli leđa afričkih misica, u drugoj grudi azijskih... O međunarodnim prepucavanjima žirija bi tek moglo snimiti 100 komada.

  Tih dana sam mislio u sebi: - Paviću, yebale te i misice i lisice i sisice! Pogledaću ti samo još ovu seriju i više za mene ne postojiš.

Lomljavino, citirao sam ti ovaj post da bih izjavio kako sam i ja tada (boldirani donji deo teksta) prestao da pratim Pavićeve serije, jer su pomenute epizode sa izborom za mis dno dna srpskog tv stvaralaštva.
Zašto sam do tada pratio Srećne ljude, ne znam - valjda zato što je cimer gledao, kriza, sankcije, rat...

Prvu izdvojenu rečenicu sam boldovao zbog tragične greške. Čak mu ni Bolji život nije bio na "početku karijere".

   E Meho, stvarno nisam znao da se autorska prava nasleđuju i tokom drugih generacija. Naročito ne tokom sledećih 50 godina.
   Tog u socijalizmu nije bilo. Ni stan nisi mogao nasledit'.

   Bio sam ubeđen da o tantijeme može najviše da se ovajdi udov/ac/ica. Ova ze decu za mene je novina.
   Dakle Majklova dečica su obezbeđena do penzionerskih dana.
 
   Hm... Kad ,,naši'' dođu na vlast te nepravde biće otklonjene.

   Alex, u pravu si. ,,Bolji život'' Paviću nije Pavićev početak TV karijere. Mislio sam više na nju kao prvu od njegovih megaserija - sapunica.
Predhodne su bile borići, a ova jablan u pogledu dužine.

Do pre desetak godina na svetskom nivou je to bilo 50 godina posle smrti autora. U SAD su tada podigli na 75 godina. I sa autorskim pravima se trguje pa često to prodaju naslednici, a kupci imaju veliki asortiman dosetki kako to da produže (legatima, zaštitom imena, naslova itd.) Druga priča je sa takozvanim malim autorskim pravima i Meho više piše o tome.

Ono što je recimo bizaran detalj jeste da i kada autorska prava isteknu, kompanije nalaze načine kako da ih kontrolišu, tipa - diskografska kuća je vlasnik snimka. Nije vlasnik pesme, ali ostaje vlasnik snimka i onda kontroliše tako, filmska kuća je takođe vlasnik zapisa druge vrste, ili u izdavaštvu, ako je neko vlasnik prevoda može dosta da manipuliše time...

Baš tako. Svojevremeno smo čekali da isteknu prava za Konana Simerijanca, pa ćemo... Onda u minut do 12 neko kupio prava od vlasnika, premontirao ih... i šipak. Ne nađe dobra roba kupca, već vlasnika.

Nije to preterano bizarno. Logično je, čak, da jedna osoba ima pravo na pesmu, u smislu notnog zapisa, odnosno melodije, teme itd., koja je proizvod njenog intelektualnog rada, druga osoba, recimo, da ima pravo na konkretan aranžman, dakle razvijanje tema i melodija, kombinovanje instrumenata i arhitekturu same kompozicije u pogledu konkretnog izvođenja, treća da ima pravo na snimljenu verziju itd. To su zaista sve odvojeni intelektualni radovi. U tom smislu, mnogi koji licenciraju muziku za filmove ili igre, kad nemaju para, radije plate nekom nepoznatom bendu da ponovo snimi "Paranoid" od Blek Sabat jer ih trošak (autorsko pravo Iommiju, Buttleru, Wardu i Osbourneu, plus cena snimanja) izađe manje nego da plaćaju pored autorskog prava na pesmu još autorsko pravo vlasniku originalnog snimka koje je sigurno skupo jer je u pitanju veliki bezvremeni hit. Pomenuti problem koji su Beastie Boys imali sa Pass the mic. je baš u tome. Oni su licencirali sempl flaute, plativši autorska prava na snimak, ali se onda pojavio vlasnik prava na kompoziciju i rekao "čekajte, Srbi, a gde sam tu ja?". To je bio jedan od važnijih sudskih presedana u praksi vezanoj za autorska prava u domenu muzike, jer je presuđeno da, da bi se pretendovalo da dobiješ novac na ime vlasništva nad kompozicijom, pesma u kojoj si semplovan mora da ima "smislenu" ili "prepoznatljivu" referencu na originalnu kompoziciju, tj. da se prepoznaje suština kompozicije na koju polažeš prava. Zapetljano. Većina ozbiljnijih muzičara da bi izbegla ovakve zavrzlame zapravo ponovo snima zvuke koje bi inače semplovala... Recimo Pitch Shifter su pre petnaestak godina u jednom svom remiksu koristili povik "hands up who wants to die iz jedne pesme Birthday party, ali kad su poslali snimak na klirovanje, Kejv (ili, verovatnije neki advokat) je odbio da to licencira (u slučajevima semplovanja očigledno ne važi ono što sam gore citirao o tome da vlasnik autorskih prava ne može da spreči novu verziju ako su prava plaćena). Onda je pevač Pitch Shifter snimio direktno na dat (bili su na turneji u tom momentu) isti ovaj povik. Razlike uopšte nema kada slušaš, a izbegnut je problem...

Tijanić zaboravlja da je direktor javnog servisa a ne komercijalne televizije.

Dakle pogledajte javne servise drugih zemalja koje imate na kablovskoj pa vidite kako to izgleda a kako izgleda kičasti RTS. Tijanić je nevjerovatnom vještinom glupe voditelje zamijenio još glupljim, ali često sisatijim.

Kulturni i obrazovni program - NULA
nema emisija o knjigama, starim ili novim
nema emisija o muzici, osim ako je nije ubacio u RTS digital
filmske emisije da i ne spominjemo
dječije emisije? Možda onaj škart o Evropskoj uniji

a i ko bi uopšte radio te emisije kada su mu voditelji i voditeljke poluobrazovani

Izbor filmova - holivudski blokbasteri, Bergman poslije ponoći jednom u 5 godina. Rusi ne daj bože, mislim da su samo Brata emitovali.

informativni program očigledno orkestriran iz Nemanjine.

Tijanicev RTS je neki srpski mejnstrim, da je vise levo ili vise desno puko bi sa gledanoscu, a gledanost je sve. Da nam je RTS kao "svetski" javni servisi to niko ziv ne bi gledao. Samo ako bi narodu tako neko naredio... Dakle moze drugacije ali onda ce obaveznici  da pretplatom izdrzavaju televiziju koju u stvari ni  ne gledaju. Cemu to onda?!

   S obzirom da sam prvi pust u kome navodim serije proizvedene na RTS-u pisao 2010.
može li neko da mi dopuni spisak serija od 2010. do 2013.
  Kako se zove ona o pitomcima? Vojna Akademija?