ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Ygg on 23-07-2010, 02:02:06

Quote from: Alex on 23-07-2010, 01:40:32

Zanimljivost: A Serbian Film ima svoju stranicu na imdb, ali do nje nije moguće doći preko pretraživača na sajtu.

O tom je već pisano negdje. Moraš biti ulogovan da bi pretraživač izbacio stranicu. To je zato jer je neko u žanr između ostalog stavio i Adult a podatke o adult filmovima mogu da vide samo ulogovani.

Zamalo da si u pravu. Ja sam ulogovan pa opet ništa.

Verovatno samo za IMDB PRO radi. Ili to ili neko misli da za SF ne treba da se zna da postoji.

Quote from: Ygg on 23-07-2010, 02:11:15
Hm. Sad sam zbunjen. Film Caligula (1979) je Adult a može da se nađe i bez logovanja.

Bob Guccione je to!

Ili Tinto Brass... svejedno.

Quote from: Alex on 23-07-2010, 07:44:24

Quote from: Ygg on 23-07-2010, 02:02:06

Quote from: Alex on 23-07-2010, 01:40:32

Zanimljivost: A Serbian Film ima svoju stranicu na imdb, ali do nje nije moguće doći preko pretraživača na sajtu.

O tom je već pisano negdje. Moraš biti ulogovan da bi pretraživač izbacio stranicu. To je zato jer je neko u žanr između ostalog stavio i Adult a podatke o adult filmovima mogu da vide samo ulogovani.

Zamalo da si u pravu. Ja sam ulogovan pa opet ništa.

Verovatno samo za IMDB PRO radi. Ili to ili neko misli da za SF ne treba da se zna da postoji.

Pravi filmovi se i ne traže preko imdbovog pretraživača; valjda smo to do sada apsolvirali.

Dovoljan ti je google search srpski film imdb.

Ja sam ulogovan i radi normalno.

QuotePravi filmovi se i ne traže preko imdbovog pretraživača

Pa da, ali ovo je Srpski film.

Quote from: PingvinPatuljak on 23-07-2010, 00:24:06
(premda mu je promišljanje filma skroz sfulano; ali kao da je to bitno)

ako sam dobro razumeo, ti nisi niti pogledao srpski film, nego ovdje nastupaš čisto intuitivno...

Srpski film je ogorčenje, bijes, revolt. Prema iskrivljenim, povampirenim percepcijama, predrasudama, očekivanjima. Daje ti upravo ono što bi od njega očekivao, samo da bi ti se onako groteskno posrao u lice, a ti to niti ne osječaš. Baš volim što me je jedan film ovako nadahnuo i zanio u razmišljanju, evo čak bi i samu završnicu mogao da okarakteriziram čisto hanekeovskom, a i veći dio filma kao donekle grotesknu inačicu hanekeovog "Sedmog kontinenta".

Budem si pogledao i Porno bandu, pa da vidim hoće li ona da me nadahne na sličan način...

meni su svi srbski filmovi isti. dolje trenerka i adidas patike, gore sako od odijela, fali koji zub, trube, rakija, dva-tri cigana, zena koju je pregazilo vrijeme i valjanje po blatu.

Quote from: kikec on 23-07-2010, 10:29:08
ako sam dobro razumeo, ti nisi niti pogledao srpski film, nego ovdje nastupaš čisto intuitivno...

ja uvijek nastupam prvenstveno načelno, uopćeno, a tek onda se spuštam na posebnosti
uopće ne moram pogledati neki film a da bih imao sudove koji se, na neku čudnu foru, dotiču i samog tog filma

ovo pak otvara težak problem subjektivnog i objektivnog, jer npr. tvoj doživljaj srpskog filma možebitno nema nikakvo 'objektivno' uporište u samom objektu tvog promatranja (naime, filmu), nego si možda ti učitao unutra tvoje fantazme, zablude, pogreške i varke uma itd. je li "Srpski film je ogorčenje, bijes, revolt.", pripada li ta definicija doista njemu ili si je ti izvukao iz sebe i prišio - to se za sad još ne zna! i vrlo je teško odgonetnuti.

to ti je kao da ja gledam na cesti najobičniji kamen i kažem: čovječe, kamen je moć, snaga, ludilo, Istočni Grijeh!
dapače, gotovo je sigurno da možeš otići u knjižnicu i naći gomile djela koje su neki tipovi napisali na stotine strana promatrajući obični kamen.
a isto tako je sigurno da je nekome drugome taj kamen na cesti toliko bezvezan, dosadan i nezanimljiv da ga ne potiče ni na kakvo razmišljanje osim na voljni čin šutiranja nogom ako mu je na putu.

Quote from: Maršal Mito on 23-07-2010, 10:53:51
meni su svi srbski filmovi isti. dolje trenerka i adidas patike, gore sako od odijela, fali koji zub, trube, rakija, dva-tri cigana, zena koju je pregazilo vrijeme i valjanje po blatu.

Ми бар имамо филмове! И ово горе су чисте предрасуде о српским филмовима...већ дуже време нема Рома у њима.

Quote from: Alex on 23-07-2010, 07:44:24Zamalo da si u pravu. Ja sam ulogovan pa opet ništa.

Verovatno samo za IMDB PRO radi. Ili to ili neko misli da za SF ne treba da se zna da postoji.

Mene ovdje nitko ne ferma ni zwei posto...

http://www.imdb.com/help/show_leaf?adultmatches

Ella, nadam se da ćeš nam prenositi šta piše hrvatska štampa kada SRPSKI FILM bude overio Motovun?

lilit, ja bih rekao da je šteta što Belgija nije imala sudiju u MSP, to je Princ Loran mogao da nam završi...

Quote from: crippled_avenger on 23-07-2010, 17:27:51
Ella, nadam se da ćeš nam prenositi šta piše hrvatska štampa kada SRPSKI FILM bude overio Motovun?

Hahahahaha, k'o onaj americki novinar sto je izvjestavao iz Iraka u hotelskoj sobi negdje u New Yorku gledajuci CNN.


Anyway, mozda je Srpski film dzubre, ali to je nadasve zabavno dzubre. Doduse, nista vrijedno pamcenja...

Quote from: crippled_avenger on 24-07-2010, 15:47:49
lilit, ja bih rekao da je šteta što Belgija nije imala sudiju u MSP, to je Princ Loran mogao da nam završi...

jasno je da tu ni hirohito ne bi bio u poziciji da zavrsi posao, a u celoj prici jedino nejasno je kako stoje on i vuk jeremic.

U četvrtak SRPSKI FILM overava Rijeku, pa koga zanima može da ga vidi u bioskopu.

Srpski film (Srđan Spasojević, 2010)

Na fb zidu grupe za Srpski film jedan reče da ovaj film "ne može da se voli, ali mora da se poštuje". E, sad mi je lakše. Davno mi je rečeno da filmovi uz koje se plače, po difoltu ne moraju biti filmovi koji su dobri. Mogu biti samo manipulativni. E, sad se ti snađi.

Međutim, čini se, ipak, da Srpski film, u najmanju ruku, baš želi da fascinira gledaoca, odnosno da kod njega izazove emociju, impresiju, odnosno, u svakom slučaju, najmanje kontemplaciju na kojoj se, u vezi sa ovim filmom toliko insistira. Dakle, nije reč o kjubrikovskom hororu tipa Isijavanje ili Paklena pomorandža u kom je užas izložen hladno, staloženo, u hirurškim rukavicama. Otuda je nejasno otkuda toliko insistiranje na simbolici, značenjima i teoretisanju svake vrste kada se Srpski film u najvećoj meri oslanja na tzv. eksploatacijske filmove koji svoju estetiku i grade na činjenici da su gospodari mesta u koja nijedna pametna glava ne želi da zaviri. I to im je ok, zato su i gledani, otuda i njihova moć što njihovi reditelji ne moraju, poput siroma' fon Trira, da mesecima pred kansku premijeru sede u kolibi na kraju fjorda i izigravaju Čiča Tomu zabrinutog za stanje u univerzumu (uključujući i njihovu parohiju i sve okolne vodenice), niti da se izvlače na depresiju i filmskim kritičarima podnose lekarsko opravdanje za seckanje klitorisa čuvenoj francuskoj glumici koja nakon toga postaje kastrat i objavi tiražni kantautorski album, niti da citiraju Frojda i Hansa Kristijana Andersena koji je još onomad pisao horore samo to narod nije znao.
A, ovako, po ko zna koji put, udariše po Srbima, po Kosmosu koji ih sadrži, po posleratnoj situaciji, upecanim ribama i isukanim udicama, održivom razvoju itd. ne bi li opravdali gole sise Katarine Žutić kao metaforu.

Iako u izlaganju priče o bivšem porno glumcu koji se ponovo upušta u posao ima te autorske pretenzije da na junaka gleda pogledom Kjubrikovog majmuna, hladnim okom isprva neznajućeg, infantilnog posmatrača (prvi put u Srpskom filmu, porno film vidimo kroz oči dečaka, sina gl. lika), a kasnije, budući da se film razvija u metafilm i rediteljsku palicu narastajućeg košmara preuzima Vukmir, vlasnik porno-snaf vilajeta – i sveznajućeg, ciničnog posmatrača, tokom celog filma kola krajnje impresionističko baratanje elementima brojnih horor filmova (uz niz digresija i nedisciplinovanih izleta na opštu temu porno, snaf, mrak, ludilo) koje ovu vizuru zamagljuju gubeći tako na konkretnosti uvođenja srpskog čeljadeta u užase podzemlja, pa samim tim i pretpostavljenoj ubojitosti. A, za horror svake vrste najbitnije je da se ovom pozicijom posmatrača jednostavno ne igra tako gledalački, već da reditelj (i scenarista) ne napuštaju sedišta bez preke potrebe. Ovde se kreću ko leptiri sa cveta na cvet šmrčući sokove sve u šesnaest. Groteska koja smenjuje željeni trezveni ženeovski pakao sa prerušavanjem deluje nenamerno, kao jedina destinacija nakon isprobavanja niza varijanti na putu do, mora se priznati, poentiranja na samom kraju filma na koje sam se naježila.
Međutim, pri tom poentiranju na kraju ostaje neki utisak da vas je neko satima gnjavio, a onda rekao jednu pametnu, tešku za svariti stvar, i da vam je žao što do te poente nije vodila neka bolja priprema.
To poigravanje sa vizurama, te potpuno relativna rastegljivost vremena i prostora koja u sebi nema linčovsko autentično ludilo, ali ni psihološko pokriće od strane logike priče i junaka koje poseduje često navođeni film Nepovratno (navođen kao paralela sa Srpskim filmom), kod gledaoca izaziva ili bes zbog izlaganja užasu ili potpunu indiferentnost.
Indiferentnost kod gledaoca dolazi i od nerazrađenosti motivacije glavnog junaka za ponovni ulazak u porno svet, izuzev što je taj povratak neophodan da bi se film uopšte odvio. On navodno nema novca, što se po svemu što vidimo (npr.kuća u kojoj živi sa ženom i detetom) ne pokazuje kao baš dovoljan motiv. Da su i sami autori sumnjali da je ovaj motiv dovoljno očigledan, vidi se po ubacivanju niza izgovora, tipa – detetu treba platiti časove pevanja. Nalik Klopci Srdana Golubovića, i u ovom slučaju teško je poverovati da glavni junak baš mora da potegne za poslednjim sredstvima da bi on i porodica mu preživeli. U oba slučaja čudno je nemotivisan taj iskorak junaka, kao da autori pošto poto žele da rade sa zdravim primerkom srednje klase koji, da se ne lažemo, retko poseže za krupnim kriminalom i ilegalom, ali i da ga propisno ojade. Tako nastaje izmišljeni klasni primerak, daleko više nalik na junake širokog klasnog spektra iz američkih filmova, tj. bezlične evrimene. Iz istog razloga, lumpenproletarijat prikazuju kao iz stripova, jer je tako više kul, po mogućstvu da igra neka renomirana glumica ne bi li se više razgovaralo o tome kako je ona divna što je pristala da skine gaće, nego o tome kolko je lik koji igra stvaran u filmu (u tim se pohvalama skidanju gaća, a navlačenja fluoroscentnih perika, btw, jasno i vidi kolko smo odmakli sa beskompromisnošću, budući da od glumca ne očekujemo da radi svoj posao ako ga isti deranžira).
Za razliku od Klopke, Srpski film predlaže tu zanimljivu motivaciju za junakov iskorak – njega privlači mrak (scena u kojoj supruga pita da li on voli svoj posao, te u kojoj on samom sebi, nakon što je od dečaka sklonio pornić, ponovo pušta film u kom je igrao). Ova motivacija je zanimljiva, ali je izložena sasvim stidljivo, kao po priručniku Breta Istona Elisa – što se manje unosim, više će mi verovati da je junak psiho. Međutim, glavni junak u Srpskom filmu očigledno nije psiho, jer je to što njega privlači porno svetu nerazrađeno na mestima na kojim je mogla da bude pojašnjeno. Ovako ostavljeno na nivou dimnog signala, odnosno žanrovske pretpostavke, debelo se rabi kasnije tokom filma, u svim situacijama gde se pitamo zašto, pobogu, ne akne nečim Vukmira i ne vrati se kući na večernji Dnevnik. U tim situacijama, signalizira nam se da se junak loži na mrak, iako nam je potpuno nejasno zašto, ni kako. Kao neko ko je godinama radio u porno industriji, teško je i poverovati, bez dodatnog truda autora koji je izostao, kako to da je glavni junak zadržao talog tog žara, kako to da spram svog posla nije stekao hladnokrvnost i čak dosadu. Gradeći njegovu porodicu kao mirno ostrvo u kom je sve cakum-pakum zahvaljujući ženi koja je čak uspela da u domaćinstvo uklopi skrivenu policu za kolekciju njegovih filmova, autori nam ukazuju da je junak eventualno ugušen i smoren tim "lažnim" životom i da mu povratak u posao daje neophodnu dozu adrenalina, da se eventualno i loži na sliku sebe u porno filmovima. Međutim, glumom Srđana Todorovića, na šta ću tek preći, ovakva motivacija apsolutno pada u vodu, jer on tokom celog filma izgleda baš kao neko ko želi da se što pre vrati kući, ali je tu jer veruje u ideju filma.

Dijalozi u porodičnim scenama izveštačeni su poput dijaloga u porno filmovima, dok su replike u scenama koje se tiču Vukmirovog porno vilajeta uglavnom svedene na pozorišne monologe, i najviše podsećaju na teatralne političke govore i polufilozofska mrsomuđenja na televiziji, tribinama, i u ostalim zgodnim pozorišnim situacijama. Ovakva inverzija je možda bila namerna, budući da je lik Vukmira postavljen kao majstor scene po kojoj koncima, a kasnije i elektrošokovima pokreće glavnog junaka kao mrdalicu na grotesknom privesku, pa mu i priliči da neprestano filuje, drži govore i tako u filmu oliči sveto trojstvo srpske medijske sfere, javne kulture i infrastrukture društva – političara, umetnika i biznismena. Dok je, sa druge strane, porodica prikazana u amerikanizovanom ramu (kućica zaklonjena drvećem i džoging stazom, posuta jutarnjim pahuljicama i zabiberena nebuloznim internim pošalicama muža i žene), dakle stilizovana kao kućica za ptice. Međutim, ova inverzija i stilizacija je neuspešno izvedena, jer glumci (Srđan Todorović i Jelena Gavrilović kao bračni par, a Sergej Trifunović kao Vukmir) svoje uloge tumače u potpunosti u realističnom ključu. Trifunović kao da je jedva dočekao toliku količinu monologa i širinu proscenijuma da može da širi ruke i pokaže svu moć svoje dikcije i vokabulara, te belinu zuba, pa njegovi segmenti deluju samo pozorišno, bez svrhe te pozorišnosti o kojoj je gore bilo reči. Moglo bi se reći da je on neka vrsta programskog junaka, budući da na par mesta pokušava da poentira na temu odnosa umetnosti i života, ali to prelivanje sa govor junaka na govor autora filma, to glasnogovorništvo je na momente toliko osamostaljeno od filma, da deluje kao prepričavanje u čemu je kontroverza Srpskog filma, pre nego što iko od nas posumnja u istu. Jelena Gavrilović je naprosto previše prirodna i tiha za prenaglašeni ton celog filma, pa tako ponajviše postiže onaj glumački efekat evropske arti glumice zatočene u raljama preintelektualizovanog evropskog horor filma. Njoj se samo sve, u jednom trenutku, sruči na glavu, pa poput pomenutih heroina samo najednom procveta iz krvi B produkcije u Medeju, Antigonu i ostale heroine u togama koje se rađaju naprasno stvarajući kod gledaoca želju za premotavanjem unazad da vide makar kako se ta junakinja zove, jer su propustili njenu važnost, a nekmoli toliku silu transformacije i jada koja ju je snašla. Iako joj je pre toga dato ihahaj znakova da stvari nisu u redu, ona se, poput neke uspavane lepotice budi tek kad joj se maljem udari po glavi i kad u senci njene kuće zagine čitav buljuk manje važnih statistkinja (u ovom slučaju jedna koju stalno svi kinje, uključujući i redovnu Lenu Bogdanović kao Suđaju novog srpskog filma). Međutim, problem je što nju, kako priča odmiče, scenaristi i reditelj vraćaju u dimenziju metaforičnog, iluzornog i fantazmagoričnog u kojoj ona treba da predstavlja majku porodice i žrtvu, a jednostavno je njen lik pre toga toliko papirno i lahorasto urađen da efekat dramatičnosti potpuno izostaje (ako izuzmemo njegovo iznuđivanje čisto fizičkim maltretmanom, odnosno preočiglednom metaforom).

Posebna priča je Srđan Todorović čija uloga bi, kako su stvari postavljene u priči, trebalo da bude stub identifikacije za gledaoca. U građenju njegovog lika, ali i u angažmanu Todorovića za ovu ulogu ponajviše se vidi nedoslednost autora filma. Kao glumac za kog se, još od 80-ih, ali ponajviše ulogom u filmu Kako je propao rokenrol vezuje, te po spuštenom tonu glume, takoreći jednostavnom, neprenaglašenom prisustvu u svakom filmu u kom se pojavljivao, te generalno povučenosti iz bilo kakvih medijskih promovisanja druge vrste, pre svega vezuje predstava o normalnosti. Sad, neko će reći, kako normalnosti, gde je tu rokenrol, čiji je akter i simbol na ovim prostorima bio. Problem je što je rokenrol na ovim prostorima postavljen kao predznak za normalnost, za civilizovano izražavanje u svetu punom ludila, seljaštva i divljaštva koji nas dakle okružuje. Pošto je očigledno da Todorović u ovom filmu nije upotrebljen s namerom da se taj mit razruši, ili bilo kakvom svešću o tom mitu, može se samo reći da je on tu kao izvor normalnosti u ludom svetu. Otuda, izbor baš Todorovića za ovu ulogu, kao oca porodice sa mračnom prošlošću, pokazuje potrebu autora da se ograde i da svu beskompromisnost svojih impresija, ideja, i celu tu metaforu o društvu upute, da tako kažemo, iz civilizovanog, rokerskog ugla. Što je pomalo lejmerski i neinspirativno. Zbog čega gledalac sve vreme ima utisak da se u filmu okupilo par starova koji se prave da su mnogo besni i devijantni. Reč je prevashodno, dakle, o intelektualnoj provokaciji, koja je na našim prostorima slabo cenjena, posebno ako se prerušava u visceralnu.
Budući da ovaj film, možda čak u većoj meri komunicira sa srpskom kinematografijom skorijeg vremena, nego sa srpskim i društvom na Balkanu, možda bi logičnije bilo, ako se već biralo veliko glumačko ime, da se u ulozi oca našao Glogovac koji je neka vrsta našeg Toma Henksa – državni glumac za identifikaciju naroda sa tobož sebi sličnima, pritom posvedočeni otac, brat, stric, i generalno muško čeljade srpskih filmskih porodica. Ovako se, na ravni te komunikacije Srpskog filma sa srpskim filmovima, angažmanom Todorovića (koga u domaćim filmovima već neko vreme nema u bitnijim ulogama) proizvodi samo utisak vidljivog razgraničavanja tabora, pukog rivaliteta u filmskoj klasi koju autori filma žele da potcrtaju, ali sasvim bez pokrića.
Otuda je Život i smrt porno bande, po izboru glumaca, ali i po tretmanu motiva porno filmova, DB-a i svog viđenja društva, daleko dosledniji, pošteniji i precizniji. U slučaju Srpskog filma, stiče se pre svega utisak ogromne želje da se napravi neko ženeovsko ludilo u kom, tobož gledalac neće znati šta ga je snašlo. Međutim, ono što se dešava nije iskidana svest nekoga ko je stupio u haotični paralelni svet, već uglavnom nabijala inspiracija ikonografijom horora kao takvog, pri čemu su junaci samo papirnate tvorevine zatočene unutar te inspiracije i primorane da se u njoj snalaze.
Kao glavni junak u filmu, Todorović je, nalik Vlalukinu u Milošu Brankoviću, odviše natrefljen da ga ceo svet, u ovom slučaju porno industrija, progranja. To deluje po malo usiljeno, odnosno potapanje junaka u paralelni, sve fantazmagoričniji i luđi tok stvari deluje neuverljivo. Takođe je neuverljivo zašto se Vukmir baš na našeg junaka nakačio, budući da porno filmovi čije isečke vidimo u filmu i ne pokazuju neki preterani talenat ovog junaka, pa nam tako ostaje samo da poverujemo onome što priča njegova koleginica koju igra Katarina Žutić – da je reč o velikoj porno zvezdi koja voli svoj posao. Ali, pošto je i Katarina Žutić slabo uverljiva kao junakinja, onda i ta mogućnost pada u vodu.
Celokupna ikonografija porno sveta, po kostimima koji su korišćeni, perikama, enterijerima, a potom i izgledu porno, a potom i snaf, filmova čije delove vidimo u Srpskom filmu, neujednačena je mešavina naivne rekonstrukcije i kempi, treš preterivanja kojima pokušava da se prikrije odsustvo one prvobitne potke sa koje dramatično junaci isklizavaju u ludilo. Pošto nje nema, ni u plasiranju porodice na početku filma, ni u plasiranju motiva zbog kojih se junak upušta ponovo u posao, onda jednostavno ceo film deluje kao puno buke ni oko čega.
Sa rediteljske strane, a tome u velikoj meri doprinosi i scenario, od trenutka kada film počne da se odvija kao noćna mora glavnog junaka, ostaje utisak da su autori želeli više da fasciniraju gledaoca svojim poznavanjem horor filmova svih vrsta, nego što su uobličavali svet svog filma. Oduševljenje i beskompromisnost koje se često navode po recenzijama i u intervjuima naprosto se ne vidi jer ga guše nebrojene fusnote i slike zarad slika.
Što se značenja filma tiče, zanimljivo je da je u vezi sa Srpskim filmom upotrebljeno više izraza tipa metafora, alegorija, društveni komentar, simbolika, društveni presek i ostalo, nego u vezi sa filmovima Hanekea, Mudisona, Akina, i svih ostalih festivalskih Evropljana zajedno. To me navelo na razmišljanje koliko je bilo koja vrsta direktnog obraćanja gledaocu na koje, svojim filmskim izrazom i pričom Srpski film pledira, uopšte moguća, ako se, brže bolje, fandom krugovi, filmski autori i kritičari, utrkuju ko će bolje da ga prevede na jezik uljudnosti i kulturnog napretka nacije. Da nam svima bude bolje i da, gledajući njihov film, naučimo da preživimo. Sa druge strane, oni koji su na film reagovali zgražanjem i prizivanjem Boga da pomogne srpskom narodu čiju sodomu i gomoru ovaj film najavljuje odnoseći već u napred nebrojeno dečjih umova i tela u pakao razvrata, teško da su pravi dokaz katarze koju je ovaj film planirao da nam donese. Ljutnja koja se kod njih javila i nebrojene svađe po forumima koje se, pre ili kasnije, opet završe u kretenizovanoj raspravi ko je sišao sa splavova, a ko sa Dedinja, a ko i sa splavova i sa Dedinja, i ko kome sme da soli pamet, koga treba u zatvor, a koga za predsednika, samo govore o tome da mesijanski pokušaji poput Srpskog filma očigledno promašuju svoju metu pošto samo pokreću rasprave koje već postoje: ko smo mi Srbi i kako to sa nama treba.
Jer, oni kao nukleus za preispitivanje, provokaciju i angažman, uzimaju porodicu računajući na tradicionalno srpsko društvo, a porno film i DB kao predstavu kontrole, prisile i ponižavanja čoveka. Ove su paralele toliko očigledne, i toliko teorijski spojene da, sročene filmskim jezikom, proizvode samo utisak predvidivosti. Sa druge strane, one su toliko po liku različite od lika onoga za šta stoje, da je to za šta stoje i ovaj put od njih sasvim bezbedno.

http://nasdvoje2.blogspot.com/

Fino ga je sročila Kristina. Mislim, pretpostavljam da bi Maare ovo mnogo surovije napiso 

Dobar tekst!

Ko je ona i da li je single? 

Jape, neko se isto to upitao pre tebe i sad više nije.

Živote, lutalico. 

Pazi, uvek možeš Maareta da izazoveš na dvoboj, ali pripazi, zajeban je igrač.   Plus, koliko pamtim šta je pisao kod Kunca u komentarima na kolumnu, njegov stav prema Srpskom Filmu (ali i Bandi i Milošu Brankoviću) je značajno radikalniji od Kristininog (uz malu ogradu da u to vreme SF nije ni video). Nadam se da će i on nešto da napiše za Nasdvoje na temu SF.

otaku rules.

To je sportski duh, Mehmete. Ako je zaručena nema sidu. Dakle, uvek možeš njenu veridbu smatrati ništavnom, uostalom postaviti pitanje njene legalnopsti i na sudu.

Dvoboj kažeš, eh?

Ma.... sigurno je prematora za mene... i... i... i.. ružna, i... ima krive noge!
Da, tako je, krive noge. Nemam ja šta tu da tražim. -_-

:odlazi do kujne po onu činiju kiselkastog grožđa što mu je ostala od sinoć:

Quote from: Zika Kisobranac on 26-07-2010, 22:56:48

Međutim, čini se, ipak, da Srpski film, u najmanju ruku, baš želi da fascinira gledaoca, odnosno da kod njega izazove emociju, impresiju, odnosno, u svakom slučaju, najmanje kontemplaciju na kojoj se, u vezi sa ovim filmom toliko insistira. Dakle, nije reč o kjubrikovskom hororu tipa Isijavanje ili Paklena pomorandža u kom je užas izložen hladno, staloženo, u hirurškim rukavicama. Otuda je nejasno otkuda toliko insistiranje na simbolici, značenjima i teoretisanju svake vrste kada se Srpski film u najvećoj meri oslanja na tzv. eksploatacijske filmove koji svoju estetiku i grade na činjenici da su gospodari mesta u koja nijedna pametna glava ne želi da zaviri. I to im je ok, zato su i gledani, otuda i njihova moć što njihovi reditelji ne moraju, poput siroma' fon Trira, da mesecima pred kansku premijeru sede u kolibi na kraju fjorda i izigravaju Čiča Tomu zabrinutog za stanje u univerzumu ...

eto
i kako da sad čovjek ne bude partibrejker
ljudi, shvatite, nisam ja za zbrkanost. nejasno mišljenje pojmova, bulšit

"odnosno da kod njega izazove emociju, impresiju"
+
"u svakom slučaju, najmanje kontemplaciju"

jesam li ja Pale sam na svijetu? jesam li toliko izgubio kontakt sa svijetom?
ove dvije izjave su nespojive. to je flatus vocis. riječi a ne označitelji.

nego je jasno upravo suprotno: ono što izaziva emociju udaljuje te od kontemplacije. to dvoje se potire.
stoga da, SF ide na jeftin šok i STOGA DA, nije nikakav udubljeni film (površan je i plitak, to mogu reći i ovako bez gledanja)

"Otuda je nejasno otkuda toliko insistiranje na simbolici, značenjima i teoretisanju svake vrste kada se Srpski film u najvećoj meri oslanja na tzv. eksploatacijske filmove koji"

da je tome tako kako kažem (kako sam tu gore pojasnio autorici i urbi et orbi), potvrđuje nekoliko redaka kasnije - sam autor teksta!
ako ti je jasno da je nejasno otkuda, onda se ne trebaš više pitati dalje je li film dubok?

"I to im je ok, zato su i gledani, otuda i njihova moć što njihovi reditelji ne moraju, poput siroma' fon Trira, da mesecima pred kansku premijeru sede u kolibi na kraju fjorda i izigravaju Čiča Tomu zabrinutog za stanje u univerzumu"

možda jesu gledani (makar ne SF, on se zezno pa neće biti gledan kao jedna stupidnost tog tipa, npr Hostel), ali ujedno su i mediokritetski: naime, oni ne sjede mjesecima u kolibi poput von Triera i razmišljaju, a to upravo jest ona gornja spomenuta kontemplacija - a zajebana stvar je što samo tako se dolazi do DUBINE i što je to za RIJETKE
zato je von Trierov film daleko iznad na ljestvici

...

eto, nisam čitao dalje, podugačak je tekst, a sam početak ne obećava. možda jednom prođem tekst do kraja, kad se već toliko raspisala gospodična
bez zamjerki, uostalom svi se ovdje vode geslom "nek cvijeta tisuću mišljenja"

Lako je vama da se okomljujete na SRPSKI FILM kad nema Ognjanovića. Da je on tu pa da je podviknuo, sve bi bilo drugačije.

Devolviralo bi to u surovu prozivku, znam ja.  No ovde je i dalje fakat da Pingvin nije gledao SF zaslužan za to što rasprava ima dosta... apstraktne dimenzije.

srpski film nit mogu da volim nit postujem zato sto je stvarno los, a los je upravo zbog toga sto ste vi koji ste ucestvovali u celoj toj prici pomogli da bude sranje.
ako ste vec znali kakav je scenario onda ste trebali da kazete prijatelju da ga koriguje a ne do jaja je brate vrh snimaj ..... jos manje mogu da zamislim reditelja koji kaze bravo ,genijalno za neku scenu....
a poredjenje sa porno bandom je vredjanje istog

Videlo bi se čija starija ukućanka crnu vunu prede, i to na pragu 21. veka.

svakako
ma gle, meni se sviđa što si ti čovjek - filmski entuzijast, a u užem smislu, entuzijast srpskog filma
u redu je to, imaš san, nastojiš, hoćeš, čak usvajaš, crpiš iz izrečenih stvari koje ti zapravo daju po prstima (metaforički rečeno), kao što sam ja ovdje govorio dekonstrukcijski (više o Bandi manje o SF) ili albedo
ne primaš to na nož, jer nije čisto iseravanje bez  ikakvog smisla, nego te može nečemu poučiti ili pak potaknuti
tko zna, jednog dana možda sve ove misli koje lebde tu po forumu od raznih ljudi, ukorporiraš u The Film, ultimativni srpski film;)

ps - kladim se da si potajno crpio enormni libidinalni užitak kada je albedo razarao ghoulove zablude;)
to je obaranje par exellence
ima još nekih mutnih mjesta, gdje on to vrlo fanovski naivno pristupa materiji, ali rekoh, kako nije ovdje da se čovjek brani, nisam ga ni potezao poput albijednika

Quote
Dijalozi u porodičnim scenama izveštačeni su poput dijaloga u porno filmovima

ovo mi je baš duhovito, a bilo bi super da neko analizira Srpski film iz ovog ugla, ali afirmativno, sa mrtvoozbiljnom tezom da je to tako namerno tako postavljeno.

SRPSKI FILM uzeo dve nagrade publike u Montrealu

http://fantasiafestival.com/blog/fantasia-festival/fantasia-2010-audience-awards-prix-du-public-announced

Quote from: Zika Kisobranac on 28-07-2010, 11:38:52

Quote
Dijalozi u porodičnim scenama izveštačeni su poput dijaloga u porno filmovima

ovo mi je baš duhovito, a bilo bi super da neko analizira Srpski film iz ovog ugla, ali afirmativno, sa mrtvoozbiljnom tezom da je to tako namerno tako postavljeno.

Žika je moj čovjek!

FANTASIA 2010 AUDIENCE AWARDS / PRIX DU PUBLIC announced!


Meilleur film européen, nord-américain ou sud-américain/ Best European, North or South American
Gold – A Serbian Film (Serbie)
Silver – At World's End (Danemark)
Bronze – Rec 2 (Espagne)(Spain)


Film le plus innovateur/Most Innovative Film
Gold – Symbol (Japon), A Serbian Film (Serbie)
Silver – Sell Out! (Malaisie)
Bronze – Rubber (France)


http://www.fantasiafestival.com/blog/fantasia-festival/fantasia-2010-audience-awards-prix-du-public-announced

Meilleur film d'animation/Best Animated Film
Gold – Summer Wars (Japon)
Silver – Technotise: Edit and I (Serbie)
Bronze – King of Thorns (Japon), Space Battleship Yamato: Resurrection (Japon)

Quote from: mac on 29-07-2010, 01:29:06
Meilleur film d'animation/Best Animated Film
Gold – Summer Wars (Japon)
Silver – Technotise: Edit and I (Serbie)
Bronze – King of Thorns (Japon), Space Battleship Yamato: Resurrection (Japon)

To sam ladno previdio!

U svakom slučaju, pokupiše srpski filmovi dosta nagrada tamo, što je pohvalno.

Hehe, dal je Zika mogo da pretpostavi davne '82 da ce da snima nesto vako ko sto je SF, mislim, snimite samo tu njusku za bubnjem

DISCIPLINA KIČME - early live 2 songs - Nemoj + Pečati

Ima bubnjeva i u Srpskom filmu, u Miloševom podrumu...

Autor: Mladen Šagovac

Srpski film nije za svakoga. Točnije, mišljenja sam da Srpski film nije niti zamišljen niti rađen za ozbiljnu filmsku publiku. Čak ću napisati i da Srpski film uopće nije bio potreban filmskim veličinama kakve su Todorović i Trifunović, niti je takav nivo priče dostojan takovih glumačkih veličina.

Novikov poučak

Mislio sam da ovo nikada neću napisati, reći ili uopće pomisliti. Kako je već jedan američki kritičar prije mene napisao, to ću isto potvrditi. Iako su Radivojević i Spasojević uvjereni kako su kritike koje su dobili nakon nastupa s filmom na SXSWu pozitivne, to je netočno i autori time ponajviše zavaravaju sami sebe. Evo što je za ugledni Cinematical napisao Eugene Novikov, filmski kritičar inače poznat po liberalnim stavovima spram filmske umjetnosti. ,,Neke granice umjetnosti nije potrebno pomicati. Treba ih ostaviti gdje jesu, mora se znati razlika između ukusa i neukusa."

Youtube generacija

Premda Srpski film krasi fantastična režija, fenomenalna kamera, vrhunski edit i odlična zvučna kulisa, opterećen je idiotski predugim dijalozima koji bi trebali opravdati bjesomučno i bespotrebno iživljavanje nad likovima priče. Priča je neukusna i da se slobodno izrazim smrdi kao ustaljeni znoj na predebelom računalnom geeku, youtube generacije koja se naslađivala snimkama islamističkih mudžahedina koji neprijateljskim vojnicima i taocima režu glave. Opravdanje kojim se nose režiser Srđan Spasojević i scenarist Aleksandar Radivojević ove priče jest da film ukazuje na svijet kakvim ga doživljavamo. Kažu svijet oko nas je takav, mi smo ga samo pokazali na filmu s glumcima.

Ne, samo uska grla društva, poput spomenutih muđahedina i inih ekstremista, su tako nepotrebno okrutna i bešćutna. Ne, nisu scene rezanja glave ili gušenje žene spolovilom kojoj su prije toga izbijeni svi zubi ono najodvratnije u Srpskom filmu. Konstantno iživljavanje autora ove priče nad njenim likovima je odvratno. Bešćutnost koja nadilazi sva poimanja sadizma i perverzije. Ne vjerujem da tako nešto može napisati itko čistog uma i duše. Zaista, takvu priču može zamisliti samo osoba koja je provela sate i sate gledajući stvarne snimke ubijanja i klanja. Samo osoba koja je sviješću spojena sa takvim ubojicama poremećenog uma. Postoje bezbrojni filmovi koji se bave problematikom ilegalne pornografije, postoji bezbroj priča koje na puno normalniji način prikazuju stanje društvene svijesti i svi to čine bez ovakve stvarno bespotrebne okrutnosti nad svojim likovima ali i nad publikom.

Tanku priču će uvijek pratiti tanke i loše izlike

Najočitiji primjer koliko je priča tanka i loša jest upravo uloga Žike Todorovića koji igra Miloša, porno glumca u mirovini koji iza sebe ima sate i sate rada sa pornografijom a svejedno naivno nasjeda i pristaje na rad u nečemu što u startu izgleda kao nešto ilegalno. Da ironija bude još veća, Miloš je akademski školovana osoba.

Srđan Spasojević je vrhunski režiser, fantastično upravlja lošom pričom. Režija i kamera su fantastične. Edit/uređivanje filma je također vrhunsko. Specijalni efekti su zaprepašćujuće stvarni, bolno stvarni. Zvučna kulisa vrhunski povezana sa scenama i radnjom. Međutim priča sama po sebi može biti produkt isključivo bolesnog uma. Scena silovanja bebe tek izašle iz majčine utrobe koja sa smiješkom prati ogavni prizor je nepotrebna i nije mi jasna njena poruka. Postoji milijun okrutnih prizora koji su mogli zamijeniti tako nešto. Postoji tisuće drugih načina da se prikaže nešto šokantno i zaprepašćujuće. Postoji milijun drugih načina da se ljude šokira i ostavi bez daha. Iskreno se nadam da ovaj film ni u cenzuriranoj verziji neće zaživjeti u kino dvoranama te da će biti gledan isključivo po smrdljivim sobičcima gojaznih fast food računalnih geekova te da će ostati zabranjen za distribuciju i prikazivanje u matičnoj zemlji Srbiji ali i šire.

Aleksandar Radivojević nije parodizirao Srpski film, nije iskritizirao srpsko društvo što on uporno tvrdi. Ne, ovo je čista prostitucija imena naroda, zemlje i filmske kulture koja na ovim prostorima slovi za kultnu, koja okolnima u susjednim zemljama služi kao mjerilo kvalitete. U jednom intervjuu Radivojević kritizira srpsku kinematografiju tvrdnjom da se te filmove moglo snimati i mobilnim telefonom, ne uviđajući pritom da se upravo priče kakvu je snimio, po svijetu snimaju mobilnim telefonima. Odnosno svjesno ignorirajući pritom činjenicu da upravo islamistički ekstremisti mobitelima snimaju svoja bespotrebna i bešćutna klanja nevinih ljudi poput novinara ili čak djece.

Naravno, Radivojević i dalje pljuje po novinskim natpisima koji nas svakodnevno bombardiraju šokantnim i okrutnim pričama. On svoju priču u kojoj bešćutno ubija likove smatra otvorenom kritikom društva koje slavi smrt. Takova kritika društva je dobra koliko i izlike da se ovakav film uopće naziva umjetnošću. U svijetu postoji dovoljno šokantnih stvari koje nas svakodnevno upućuju da sa društvom nešto ne valja. Posebno ako u njemu obitavaju ljudi poput Radivojevića koji sebe i predstavljaju kao umjetnike.

Zašto ne? Hajmo onda i način na koji je Hitler sadističkim metodama tretirao židove po konc logorima proglasiti umjetnošću! Radivojević govori o nekakvom bijesu koji ovaj film ispoljava na račun društva.

Da, bijesan sam što sam samome sebi dopustio takovo bespotrebno ,,silovanje" oka i uma.

Da, bijesan sam što sam zaista očekivao umjetnost a dobio sam jeftinu priču ispunjenu nepotrebnim i besmislenim nasiljem. Upravo ono čega ima i previše na svijetu. Mora li tako nešto postojati i u umjetnosti?

Nema u tom filmu nikakve kritike na račun društva. Takve zamisli imaju samo ljudi koji su sami po sebi istraumatizirani tako nečime. Kritiziranje društva u Radivojevićevim istupima nije ništa do one stare narodne ,,Ljudi drš'te lopova!"

Treba li šokiranom društvu umjetnost šoka? Treba li društvu koje živi sa svakodnevnim stresom još i filmski stres? To su pitanja na koja bi svatko od nas trebao odgovoriti sam sebi prije nego se upusti u gledanje ovog filma.

Želimo li umjetnost nasilja i kako bi tako nešto dugoročno moglo utjecati na društvo?
Kuda to vodi? Hoćemo li danas-sutra gledati prave snuff filmove kao nekakvu umjetnost?

Ako je Srpski film oblik ikakve filmske umjetnosti, onda već sad možemo početi dijeliti Oscare, Zlatne lavove, Srebrne medvjede i ostale filmske nagrade islamističkim muđahedinima i ostalima koji snimaju stvarne scene ubijanja i nepotrebnog klanja.

Ako je Srpski film umjetnička kritika društva, onda dajte u "Pola ure kulture" snimke čečenskih boraca koji režu glavu ruskom vojniku i divite se čečenskim "umjetnicima".

Što je to toliko šokantno u Srpskom filmu?

Srđan Todorović igra Miloša, porno glumca u mirovini koji već neko vrijeme živi mirnim obiteljskim životom uz prelijepu suprugu i petogodišnjeg sina. U trenutku kada se njegova ušteđevina skoro otopila do kraja, kontaktira ga bivša kolegica porno glumica koja je ušla u neki projekt sa tajnovitim režiserom imena Vukmir Vukmir kojeg igra Sergej Trifunović. Vukmir Milošu prodaje priču kako snima art-porno film za bogatu klijentelu te mu nudi novac koji je nemoguće odbiti. Već tu se vidi koliko je priča prozirna i u kojem smjeru vodi. Kako bi bili sigurni da će Miloš odraditi kompletan film, drogiraju ga nekakvom seksualnom drogom zbog koje ne zna što čini te je jednako nasilan koliko i divljački seksualno potentan. Vukmir Milošu prvo prikazuje video rađanja dijeteta, snimljen u nekakvoj podrumskoj prostoriji pri čemu čovjek koji je majci pomogao poroditi dijete isto siluje nakon što je tek prodisalo dok majka sve to promatra sa smiješkom na licu.

Radivojević tvrdi da ta scena započinje krug njegove ,,kritike" društva i da ona simbolizira metaforu koja nam govori da smo od rođenja, citiram, ,,nabijeni na onu stvar". Postoje tisuće drugih načina da se umjetnički prikaže kako društvo siluje svoju djecu, postoje tisuće načina da se dočara primjerice kako "revolucija proždire svoju djecu". Radivojević se opetovano i opetovano koristi izlikama kako bi opravdao pisanje ovakvih zamisli.

Kako rekoh, postoje tisuće daleko boljih i jasnijih načina da se tako nešto umjetnički ispolji.

Nakon toga, Miloš pokušava pobjeći međutim sustižu ga i drogiraju te se on budi u svom krevetu sav obliven krvlju. Pokušava dozvati ženu i sina, međutim uviđa da je sam u kući. Sjeda u automobil i odlazi u vilu u kojoj se prvi puta susreo sa režiserom Vukmirom. Tamo mu se počne vraćati sjećanje i on kroz video trake koje je pronašao ponovno proživljava scene strave i užasa kroz koji je prolazio do prije nekoliko sati. Prvo su ga naveli da prilikom seksualnog odnosa ženi (majci bebe iz scene koju mu je Vukmir prikazivao) odrubi glavu. Potom su ga pokušali navesti da ima odnos s maloljetnom djevojčicom, prilikom čega im je pobjegao, međutim ponovno ga pronalaze i vode u nekakav hangar u kojem ga čeka postavljen krevet na kojem leže dva tijela kojima su otkrivene samo noge i stražnjice. On se penje na krevet i prvo ima seksualni odnos sa većim tijelom a potom i sa manjim kojeg nasilno spolno vandalizira do krvi. Potom se na krevet do njega penje još jedna osoba sa maskom na glavi koja seksualno vandalizira tijelo odrasle osobe koju je do maločas silovao Miloš. U "ekstazi" scene, režiser Vukmir prilazi i skida masku sa glave osobe pored Miloša i tada postaje jasno da je to Milošev brat a da je pod plahtom Miloševa žena koja je drogirana kako se ne bi opirala, potom se otkriva i plahta sa tijela nad kojim je Miloš i oktriva se da je to njegov šestogodišnji sin.

Da ne trošim više slova i internetski prostor na ovu jeftinu bljuzgu od priče kojoj je više mjesto u nekom manga animiranom filmu s neke bolesne pornografske stranice nego na filmu.

Miloš na koncu ,,puca" i ubija režisera, svog brata i snimatelje te sa svojim sodomiziranim sinom i ženom bježi kući. Na koncu, svjesni da se s takvom traumom ne mogu nositi i živjeti oni počine samoubojstvo.

Srpski film završava tako što u finalnoj sceni, policija i inspektor koji dolaze napraviti očevid nastavljaju ,,filozofiju" cijele ove priče i opet pred video kamerama sodomiziraju njihova mrtva tijela. Opet, prema Radivojevićevim riječima, društvo nas ,,nabija na onu stvar" i kada smo mrtvi. A ja opet tvrdim, postoje tisuće umjetničkih načina da se to prikaže, da se tako nešto ispriča te da se pritom dopre do šire svijesti. Sve izgovoreno o ovom filmu kao umjetničkom djelu su samo loše i jeftine isprike te otvorena zloporaba riječi "umjetnost" kao i njene definicije. A pogotovo filmske, za mene najsvetije i najintimnije. Snovi su sinemaskopski, kada sanjamo tada snove vidimo kao kada gledamo neki film.

Svakome s imalo zdrave pameti ovo je previše. Dovoljno je svakodnevne patnje na ovome svijetu da bi ju morali još ovakvim oblikom filmske ,,umjetnosti". Smatram ju nepotrebnom i suvišnom, svijet je i bez Srpskog filma dovoljno šokantan i stresan. Na koncu, priča je jeftina i mjesto joj je na skrivenim pornografskim sajtovima sa manga animiranim filmovima u kakvima uživaju samo iskompleksirani bolesni umovi.

Ipak subjektivno mišljenje

Da, moje mišljenje je u ovom slučaju subjektivno. Namjerno sam iznio gotovo kompletnu radnju filma kako bi što veći broj ljudi spriječio da gleda ovo sodomiziranje filma kao umjetnosti.

Šta, PingvinPatuljak je Mladen Šagovac?

Quote from: Ygg on 29-07-2010, 00:16:00Film le plus innovateur/Most Innovative Film
Gold – Symbol (Japon), A Serbian Film (Serbie)

A sto je tu inovativno?

Quote from: Ella on 31-07-2010, 00:16:01

Quote from: Ygg on 29-07-2010, 00:16:00Film le plus innovateur/Most Innovative Film
Gold – Symbol (Japon), A Serbian Film (Serbie)

A sto je tu inovativno?

Da citiram Mehmetov post sa topika o Porno bandi:

QuoteDo jaja mi je što su Shinboru i Srpski Film izjednačeni u kategoriji inovativnosti Jedan jer ima kreativno korišćenje kurčeva, drugi jer ima kreativno korišćenje novorođenčadi.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!

Sta reci, osim...

Let3 feat Seve - kurcem u celo

Quote from: Meho Krljic on 30-07-2010, 15:25:33
Šta, PingvinPatuljak je Mladen Šagovac?

a ja mislio ti sve vreme znaš. ipak, čovek koji ima onakve stavove o filmu može biti samo fotograf.

cek bre, kako sad fotograf, zar nije nastavnik fiskulture? on, u letnjim mesecima, podize sirovo zeljezo, teske kovine.

Proglašene nagrade u Motovunu.

http://www.jutarnji.hr/-propeler-motovuna--pripao-peruanski-film--listopad-/873316/

u Motovunu pobijedili Crnci, u Puli Neka ostane među nama (R.Grlić)

nacionalni program u Puli:
http://www.pulafilmfestival.hr/hr/index.php?p=list&group=5

upravo je Srpski film odlicno primljen na Grossmannu festivalu i vina,clanovi grupe Lajbah su bili na projekciji,odusevljeni su