ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Sirotnja, ne sirotnja, tako ti je to....

A ko se ondaK bavi temama forumskim??

Pa, forumaši valjda

Eto ti.
Sirotinja i forumaši, ko hleb i puter.

Iza svega stoji interes. Ako zagrebemo ispod površine, i panislamisti i Al Kaida imaju materijalne interese .Religija je tu samo sredstvo, opijum za poslušne mase, a pravi cilj je čisti materijalizam- vladati svima i iskorištavati tuđa prirodna i materijalna bogatstva. Samo treba naći dovoljno paćenika, kojima možeš prodati priču o raju ako se raznesu eksplozivom. Nisam primetio da Bin Laden žuri u raj u koji veruje, naprotiv , itekako se krije, a drugi nek ginu.

Ja lično ne smatram se hrišćaninom, ne verujem u klasično hrišćanstvo, u koncept raja i pakla, itd. Verske praznike poštujem kao deo tradicije i kulture mog naroda. SPC je odigrala veliku ulogu u nastanku i očuvanju srpske državnosti, posebno pod Turcima, nisu slučajno ustaše pokolje organizovale na važne pravoslavne datume, palile crkve i ubijale sveštenike, da bi zatrli i zgadili svaki trag nacionalne svesti. Nažalost, današnja SPC je poprilično urušena, delom zbog svojih neljudskih i pohlepnih popova koji naplaćuju kovčege i vozaju džipove, i sopstvenih grešaka, delom zbog kampanje koja se uistinu smišljeno vodi protiv nje. Sećam se okruglih stolova, emisija, izjava, od Čede do Biserko i NVO, gde se raspravljalo o pravoslavnim talibanima, mešanju crkve u državu, itd. Danas imamo slučaj, da ti tobožnji zagovornici ljudskih prava i građanske države, javno staju iza verskog službenika u Sandžaku, koji se bavi politikom, huška ljude jedne na druge, drži zapaljive govore.. to je licemerje u ovom društvu, i zato iz inata stajem nekad u odbranu SPC, i kad znam da nisu u pravu. Ako se borimo protiv verskog ekstremizma, onda ne možemo samo kritikovati jedan, a na druge ćutati, ili ih čak i opravdati.

Kad se razbije krčag, lokalni Ajatolah će svoju guzicu skloniti na sigurno, a obični paćenici koji idu za njim će pokusati čorbu koju im kuva.

Оснива се Блек ривер чрч!!!!1

Još jedna Zilotska ćelija.

Ima i ljudi i institucija kojima je jasno da rastakenje srpske države neće ići ni lako ni uspešno bez rastakanja srpske crkve.Sada i to dolazi na red.

Srpska Svetosavska Crkva je već rastočena na mnogo delova.
Video sam na Sajmu mnogo nezavisnih SPC štandova

         nezavisnih he he   sa neizvesnom sudbom 

Дух раскола и омразе
Ђорђе Вукадиновић

"Павле је у очима народа био оличење божјег човека и свеца. Понекад се чинило да је он и једини прави верник и хришћанин у свом Синоду, а можда и у читавом свом народу. Некако нам се чинило да колико год сви грешили, гложили се и лудовали, увек је ту негде Павле да спречи оно најгоре. Да измоли, спасе, опрости и помири... Немојмо се заваравати. Оволики одзив и оволика туга која се излила по улицама Београда и скоро свих српских домова нипошто није само жал због одласка једног часног, моралног и побожног човека. То је био и спонтани, полусвесни вапај бића овог народа због губитка ослонца и последњег неприкосновеног националног ауторитета усред историјске стихије. И израз стрепње да, у времену које долази, црква можда тај ослонац и ауторитет више неће бити. Као и свести да држава то већ одавно није."

Све ово што се већ месецима дешава поводом ,,случаја Артемије" увелико је изашло из оквира унутарцрквеног спора.
Ове речи написао сам у Политици непосредно након сахране патријарха Павла и одмах био нападнут (од стране ,,новинара Јана Бризе") за дефетизам и оптужен за ,,вређање и презир према Србима". Да би се на крају испоставило да сам, поред свег свог пословичног скептицизма, био чак и превелики оптимиста.

Све ово што се већ месецима дешава поводом ,,случаја Артемије" увелико је изашло из оквира унутарцрквеног спора. Немам у вези са тим никаква ,,инсајдерска" сазнања, али осећам тугу када видим како се урушава ауторитет најугледније српске институције и, као и већина оних који читају ове редове, са нелагодом гледам како припадници косовских полицијских снага, по захтеву једних, износе из манастира и протерују са Косова друге српске монахе.

Немам намеру да улазим у канонска и еклезиолошка питања. Покушавам да судим само о политичким аспектима, као и о последицама по државу, националну самосвест и идентитет. А тако гледано, чини се да у тој причи скоро да нема невиних – што не значи ни да су сви једнако криви.

Владика Артемије је дуго пркосио одлукама црквене владе и жестоко критиковао косовску политику и Слободана Милошевића и актуелних српских власти. Некада је био у праву, некада није. Најблаже речено, често је знао да се инати, био тврдоглав, хировит и горд. С друге стране, врх државе такође несумњиво сноси свој део одговорности због мешања у осетљиве унутарцрквене односе и због амбиције да у цркви ,,кадрира" на начин на који то не може ни у сопственој странци. Коначно, сигурно је да је, као и у све остало, своје прсте ту умешао и страни фактор, незадовољан угледом и рејтингом који је јединствена СПЦ годинама имала у српском јавном мњењу. Али највећа, такорећи, ,,командна" одговорност ипак лежи на самом црквеном врху и, нарочито, његовом оперативном органу – Синоду.Црква је стара и моћна институција. Али варају се сви они који мисле да ће снагом свог институционалног и ванинситуционалног утицаја успети да наметну интерпретацију како је Артемије смењен са места епископа рашко-призренске епископије само због неуредног књиговодства и финансијских малверзација. Много је ту било личног момента, а такође и сувише много политике и са једне и са друге стране.Наравно да у овом тренутку за владиком Артемијем и његовим следбеницима неће кренути никаква маса свештенства и верника – могуће је да у стварању и подгревању такве илузије Артемија неко љуто обмањује. Али самообмањује се и црквени врх уколико верује да ће ова ствар тек тако ,,лећи" и завршити се без штете по цркву и њен углед у друштву и народу.
Наравно да ће мало ко од монаштва и свештенства пратити владику Артемија на његовом путу у неизвесност. Али како буде напредовала ,,нормализација односа између Србије и Косова", и како се у наредном периоду буде стварала атмосфера да ,,посета папе нема алтернативу", подела у народу и цркви ће бити све већа, а Артемијева кривица изгледати све мања. Уосталом, већ и сада многи верују да је Артемије смењен због противљења доласку папе, због непристајања на сарадњу са Приштином и због одбијања да у Грачаници угости америчког потпредседника Бајдена. А да је све остало само конструкција и изговор.

Јавна је тајна да Москва не гледа благонаклоно на повећање утицаја цариградске патријаршије у СПЦ, нити на наговештаје зближавања са Ватиканом, који би требало да кулминирају пројектованом посетом папе Нишу 2013. године. У том контексту није тако безначајан ни детаљ да је, непосредно пре ових последњих догађаја, владику Артемија у његовом шишатовачком егзилу посетио руски амбасадор Конузин – макар да је та посета накнадно квалификована као ,,приватна" и ,,незванична".

Ако је тачан податак да одлуку о рашчињењу владике Артемија није подржало чак тринаест чланова сабора (седам против и шест уздржаних), онда је то знак да ни за значајан део архијереја СПЦ Артемијева кривица, чак ни сада, након свега, није нешто што би било ,,изван сваке разумне сумње". А подршка коју црквени врх има од неколико утицајних, али осведочено антицрквено настројених медија, таблоида и недобронамерних верских ,,стручњака" а ла Мирко Ђорђевић није нешто са чим би се већина у сабору требало баш да поноси. Баш као што ни Артемију не иду на руку јуродиви ,,подржаваоци" који, заклањајући се иза његовог имена и страдања, шире мржњу по интернет универзуму, бацајући клетве на патријарха и анатемишу свакога ко покаже макар наговештај разумевања за ,,ђаволско-ватиканско- масонско-комунистички" синод.

Свега смо се нагледали претходних месеци. Наручени чланци и клевете на рачун противника, ,,цурење" црквених и полицијских докумената, информације ,,из поверљивих извора", ружно плакатирање и фотомонтаже, поступци и речи којих се пристојнији део јавности гнуша чак и када је реч о политичким предизборним кампањама, а можете мислити како се тек осећа када види како се острашћено, примитивно и пиљарски међусобно опадају његови духовни предводници. То, понављам, не значи да ћемо, разочарани, сад сви похрлити у неку и нечију нову ,,Цркву". Али не значи ни да треба да се правимо као да не примећујемо шта се збива и да је све у реду. Тим пре што је готово извесно да ће, не догоди ли се какво чудо, специфична тежина и јавни утицај СПЦ убудуће бити знатно мањи него што су били у последњих двадесет година (што је некоме вероватно и био циљ), док ће ,,промаја" која се већ током последњих васкршњих празника могла приметити у многим храмовима временом бивати све већа и већа.

У сваком случају, дух раскола и омразе је већ увелико пуштен из боце. Многе појединачне грешке су почињене, а штета је велика и заједничка.
Ко би рекао да је од тренутка упокојења и величанственог опроштаја од патријарха Павла прошло тек годину дана?

Са Десетог свесловенског конгреса у Кијеву

Док путујемо аутобусом до конгресне дворане у Кијеву, где треба да се одржи свесловенски конгрес, слушам дискусију једног Чеха и једног Пољака иза мог седишта о питањима вере. Види се изузетна образованост пољског професора, он детаљно објашњава саговорнику и шта су несторијанци и аријевци и показује одлично познавање не само библијске историје, него и уопште људске историје. И у једном тренутку Чех га пита за Кијевско-Печерску лавру и њене подвижнике и Пољак одговара отприлике овако ,,Па то су људи који се боје светлости па су побегли у мрак под земљу и као термити, не могу из мрака здраво расуђивати".
     
     Замислите шта значи ученост и знање јеретика! Какво бљутаво знање и расуђивање се стиче ван светог Православља. У Кијевско-Печерској лаври се налази преко стотину нетрулежних моштију, мноштво мироточивих, али то је за ученог паписту мрак. Постаје ми ми јасно зашто велики славјанофили никада нису хтели латинску јерес називати црквом, него су увек уместо римокатоличка црква говорили – латинска јерес. Падају ми на памет речи светог Николаја Српског, да Словени ван Православља немају смисао ни сврху свог постојања.
     
     Овај увод може представљати резиме X Свесловенског конгреса одржаног у Кијеву 12,13. и 14. новембра 2010. године. Иако је тамо било дивних људи, антизападно орјентисаних, који су свесни величине словенске цивилизације над антицивилизацијом Запада - све то ипак личи на погачу у коју је домаћица заборавила да сипа со, па је погача бљутава. Све те приче о словенском јединству ван Православља, су бљутаве и Срби на примеру Хрвата, као нико други, имају трагично искуство и сазнање ушта може да се претвори један словенски народ ако он није Православан и ако га Ватикан инструментализује.
     
     Било је тамо интересантних реферата, али ја не бих више о конгресу, него о изворима руског Православља, о предивном Кијеву и његовим становницима. У петак 12. новембра, увече, после ручка са истакнутим српским привредником у Кијеву, долази по нас Михаил, рођак мог руског брата Павела Тихомирова. То је официр са 27. година војног стажа и он нас води у центар Кијева и почињу дивне екскурзије по Кијеву. Идемо до чувене свете Софије Кијевске, потом до Михаиловског манастира, па до великог споменика блаженој кнегињи Олги, баки кнеза Владимира крститеља Русије. Нисам имао представу колико је Кијев леп град, на мене је оставио већи утисак него Москва.
     
     Међутим права бајка наступа у недељу 13. новембра. По договору, налазимо се у близини Кијевско-Печерске лавре у раним јутарњим часовима. Тамо нас чека и мој пријатељ Евгеније из Кијева, кога сам упознао на конференцији у Петрограду, у фебруару 2010. године. (http://borbazaveru.info/content/view/2125/90/)
     
     Идемо на литургију у Јонин манастир. Са десне стране од улаза у цркву степениште води до ковчега са нетрулежним моштима светог Јоне, чудотворца Кијевског. Предивно црквено појање два хора, мушког и женског. Игуман ми после литургије поклања књигу о светом Јони Кијевском чудотворцу, издање самог манастира, који се бави и издавачком делатношћу.
     
     После тога, Евгеније нас води до храма Ваведења Пресвете Богородице. Тамо се осим велике светиње и нетрулежних моштију, поред предивног, изузетног фрескописа, издвајају две велике иконе Пресвете Богородице. Једна истинска икона а друга, поред ње, урамљено стакло у коме су се чудом Божијим урезали обриси лика Пречисте са Богомладенцем, иако је стакло од иконе било удаљено 8 сантиметара. Долазили су научници да испитују и нису могли ништа друго да кажу осим да је то чудо Божије.
     
     Из Ваведењског храма идемо у ,,Ближње пешчере" а затим и у ,,Даљње пешчере". Тај осећај се не да описати, то се само може доживети и осетити али никако описати. Преко стотину нетрулежних моштију у две пештере под земљом. Нетрулежне мошти светог Антонија и Теодосија Печерског, Иље Муромца, Нестора Летописца и многих других преподобних отаца Свете Русије. Један ковчег сада мироточи па је на њему остављена једна мала рупица пречника пола сантиметра. Када се примакнете тој рупици, осетите просто Божански мирис, никакви овоземаљски парфеми се са тим не могу упоредити. А онда врхунац благодати која је мени недостојном учињена. Мој пријатељ Евгеније среће монаха, свог пријатеља из детињства. Каже да смо ми српски паломници и пита да ли је могуће да се поклонимо мироточивим моштима. Монах нестварне мршавости али светлог лица које просто сија, продорно нас је погледао и рекао да сачекамо 20 минута. И после 20 минута он се појављује и откључава јену келију а потом ормар у њој. Из ормана вади једну по једну велику стаклену посуду, диже поклопац и приноси да целивамо мироточиве лобање светитеља Христових. Поново нестваран, апсолутно неземаљски мирис. Не могу да кажем да нисам пре овога осетио благодат православних светиња и у Светој Србији и у Светој Русији, али овај осећај превазилази све што сам доживео у животу. Осећам буквално физичко присуство велике милости Пречисте, која је нас грешне, својом милошћу удостојила да осетимо у пуноћи благодат једног од највећих Њених вртова – Кијевско-Печерске лавре.
     
     Излазимо из пештере као омађијани, у заносу. Ја покушавам да заблагодарим Евгенију, али ме он прекида и говори ,,треба заблагодарити Пречистој, без Њене милости, ово не би било могуће". Мој брат, инжењер, примећује да су сама количина људских телеса у затвореном подземном простору и количина упаљених кандила (над сваким моштима преподобних горе по три кандила) и свећа у рукама верника, само по себи чудо Божије. Без присуства Божијег чуда, сви ти људи би се просто брзо погушили у тим подземним катакомбама које немају никакву вентилацију. Крећемо са Евгенијем до споменика св. Петру Могили, где нас очекује дописник Руске Народне Линије из Кијева - Игор Друз. Игор је читаоцима ,,Борбе за веру" познат по тексту који је преведен са РНЛ о оцу Александру Шмеману, омиљеном богослову српских новотараца. Игор Друз, вероватно најбољи живи познавалац живота и дела Александра Шмемана, прича нам о Шмеману. Игор је уверен да је Шмеман све што је радио, радио свесно по налогу ЦИЕ која га је дебело плаћала за сејање јереси у цркви Православној. Каже да је Шмеман волео лагодан живот и уживао у њему. (као и највећи промотер његове ,,духовности" у СПЦ, најпознатији фудбалер међу владикама и најпознатији владика међу фудбалерима). Игор нас води на незаборавну екскурзију по Кијеву. Посећујемо место где је благоверни кнез Владимир, Крститељ Русије, крстио своје синове. Потом идемо до јединствене цркве на планети. Један верујући кијевљанин је саградио цркву у Дњепру посвећену светом Николи. У реку је наносио велике количине материјала да би створио острвце на коме је саградио јединствену цркву на води. Пролазимо поред стадиона Динама из Кијева и спуштамо се до женског манастира са чудотворним извором јодиране воде, једног од центара малоруског конзервативног православља. Потом гледамо и тамне стране владавине прозападне власти у Малорусији (данас ту земљу зову Украјином, не знам зашто је важнија та одредница крајина од вековног назива Малорусија, како се вековима звала та територија). Наиме, прозападна безбожна власт Јушченка, наспрам Кијевско-Печерске лавре подигла је застрашујући антихришћански споменик, неку врсту ироније на Христово распеће. На споменику је у облику крста приказано распеће неке птице, чини ми се лабуда. То је вероватно нека сатанска мистика паганских култова или можда још одвратнијих финикијских култова, пре појаве паганских поганих култова. Показује нам још нека обиљежја сатанске симболике, којом нечастиви покушава да огради руске светиње. ,,Тиха борба Свете Русије и царства антихриста траје. Трећег великог учесника нема, сви православни морају стати уз Свету Русију да би победили у тој великој борби" - каже Игор.
     
     Игор и Евгеније су нас искрено обрадовали причом о Виктору Јануковичу, садашњем председнику Украјине. Кажу да је то истински православни верујући човек и да полако почиње да учвршћује своју власт и исправља сву погубност прозападне политике бившег украјинског режима. Монаси на Светој Гори су били задивљени посетом Јануковича, који је дошао после победе на изборима да заблагодари Пресветој Богородици на победи на председничким изборима у Украјини. (,,остали су долазили пре избора а неки су пет пута покушавали да дођу на Свету Гору, али Пречиста није дозволила њихов долазак у Њен врт" - каже Игор Друз) Праштајући се са Игором, он и Евгеније примећују једну ствар које и ја постајем свестан. Игор каже да је захваљујући Анатолију Дмитријевичу и Руској Народној Линији упознао толико православне браће, да се његов живот после почетка сарадње са том православном информативном агенцијом уистину променио. Ја могу само да додам да се и мој живот такође уистину променио после сусрета са Анатолијем Дмитријевичем и сарадњом са Руском Народном Линијом.
     
     После преспаване ноћи у хотелу за поклонике у Кијевско-Печерској лаври, крећемо на литургију у пештеру, под земљом. Поново целивање моштију преподобних и поново велика милост Пречисте. За само десетак часова размака, поново целивамо мироточиве мошти у келији која се откључава само у ретким приликама и ретким посетиоцима. По изласку из пештере, поново покушавам да заблагодарим Евгенију и он ме поново прекида и каже да је то милост Пречисте. ,,Пресвета Богородица нас полагано окупља и учвршћује, ради препорода Свете Русије и Свете Србије. Ја сам мислио да је и Србија клонула, али када сам видео одлучност и храброст српске деце на шетњи содомиста, схватио сам да је Света Србија још жива и да је могућ препород Србије" - каже Евгеније. Он седа са нама у кола и прати нас до изласка из Кијева да не би лутали, иако је радни дан а он је државни чиновник. После праштања са овим дивним руским братом, мој брат примећује да никада у животу (а има 50 година и претурио је много преко главе) није срео сличног човека. ,,Такви људи су на жалост изгледа изумрли у Србији" - каже он. На примеру овог човека, високог државног чиновника, чија смерност и кротост просто запрепашћују, схватамо оне Христове речи ,,кротки ће наследити земљу" и схватамо зашто је Господ управо руском народу подарио једну шестину целокупног земаљског пространства на кугли земаљској. Поново се сећам несрећног пољског професора са почетка текста, који са своје академске висине и уобразиље докторских дисертација, није свестан колико је слеп код очију и глув код ушију. Диван је Господ у светима својим, Света Русија је жива и препород Православља поново почиње од Кијева, као у време великог благоверног кнеза Владимира, крститеља Русије. Нека тако буде. Амин.
     
      П.С. Један кратак моменат са границе на Хоргошу, при уласку из Мађарске у Србију. Питам мађарског цариника (који зна српски) за фри-шоп. Он ме сажаљиво погледао и рекао, показујући на сабласно празну зградицу са стакленим излозима са наше десне стране, осврћући се бојажљиво да га неко не чује: ,,После уласка Мађарске у ЕУ све је пропало. Србији није потребна унија" - рекао је на наше запрепашћење мађарски цариник и пожелео нам срећан пут без икаквог прегледа кола.

Ранко Гојковић, "Борба за веру"

Izgleda da su danas na ZS svi na lepkovima (osim madžarskog carinika, ali on je svakako lik iz bajke).   

Jona u kitu...

Patrijarh osveštao šoping mol

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=03&dd=30&nav_category=9&nav_id=502984

Krštenje automobila

da li je ovo neka zajebancija ili je ozbiljno? 

Sikofantija.

"Ko se odrekne Kosova, ne služila ga desnica ruka!"

Patrijarh Irinej

Uz pošiljku i ,,dobrovoljni prilog" za izgradnju Hrama Svetog Save

Vlada Srbije donela je uredbu kojom se na sve poštanske pošiljke u Srbiji do 20. avgusta plaća doplatna poštanska marka u iznosu od 10 dinara, namenjena izgradnji Spomen-hrama Sveti Sava u Beogradu. Sredstva od prodate doplatne marke usmerena su Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve za finansiranje građevinsko-zanatskih radova i radova na uređenju enterijera hrama, odnosno za izradu mozaika...

http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2011&mm=06&dd=29&nav_id=522066

Znači, bojkot poštanskih usluga do kraja ove simpatične akcije.

 

"Ipak, iz Vlade Srbije poručuju da završetak Hrama Svetog Save ,,nije pitanje vere, religije i vernika", nego je to nacionalni projekat." Ми лајк дис. Плаћајте, верни и неверни, хвала за Храм! 

Nešto se razmišljam da vozdignem klonju u vrbašće. Ništa fensi, od dasaka, sa OO na vratima i da 'preliva' kod Brdara u njivu. Bezveze je da, kad me pritegne na radnom mestu, kenjam pod bagremom. Mislim i da nije hrišćanski prazniti se podno svetog drveta. Harač od naroda za ovaj Ikspam mi ne treba, rasturiću tarabu pa je prekucati na meru, no, voleo bih da ga 'osveti', svojim rečima i potonjim guznim delom, Bigianthead koji tvrdi da je vračarski Ikspam veće nacionalne važnosti od moje buduće klonje.

Jezus, Stevo!

...i Marija! Za ne poverovati, jedva čekam dan 'when the Man comes around', pa da vidimo šta će biti 'svetije', njihov il' moj Ikspam.

Quote from: Alexdelarge on 25-05-2011, 09:35:24
Krštenje automobila

Slično kao što se radi osvećenje novog hrama, radi se i osvećenje nove kuće ili novog stana. Čitaju se tropari, jevandjelje i molitve, kuća se kropi osvećenom vodom, zidovi se pomazuju osvećenim jelejem, kadi se dom, a sveštenik se moli za sve one koji će u novom domu pobožno živeti.

Osvećenje automobila je neovarvarizam i paganizam neverujućeg naroda, ali i biznis-popa.

A zašto? Ima ljudi koji skoro pa bukvalno žive u svojim prevoznim sredstvima.

To su sve upotrebne dozvole...

... za Carstvo Nebesko.

Nokaut umesto molitve

Iguman manastira Jovanje Makarije pesnicom udario i oborio vernika Milana Lukića iz Čačka, inače vozača hitne pomoći

Čačak – Posle prepirke oko načina bogosluženja, nastojatelj manastira Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri jeromonah Makarije (32) udario je pesnicom i oborio vernika iz Čačka Milana Lukića (55). Ispad se dogodio prekjuče, na Ivanjdan, u 15 sati, posle čega je Lukić zatražio pomoć u Urgentnoj službi čačanske bolnice a zatim slučaj prijavio Policijskoj upravi u ovom gradu i tu opisao šta se dogodilo. Makarije je juče pozvan iz policije takođe radi davanja izjave i odobreno mu je da to učini u ponedeljak.

U nalazu dr Slavice Dragutinović iz Urgentne službe stoji da je kod Lukića konstatovana kontuzija facijalnog masiva i jagodične kosti leve strane, ali je rendgenski snimak pokazao da nema povreda kostiju.

– Neću ga tužiti. Neka mu Bog sudi i oprosti – kaže Lukić za ,,Politiku".

Iguman Makarije primio nas je juče u glavnoj kancelariji manastira, u nezvaničnom razgovoru opisao događaj iz svog ugla, ali nije mogao da to učini i za javnost. Blagoslov da govori za novine telefonom je tražio od sedišta Žičke eparhije u Kraljevu, ali mu je ta dozvola uskraćena.

Zbog toga smo zabeležili samo opis koji nam je dao Lukić. On, inače, 27 godina radi kao vozač hitne pomoći u Čačku, kaže da je tri decenije neprekidno išao u Jovanje o nekom crvenom slovu, ali da poslednjih šest meseci nije odlazio u tu bogomolju, nezadovoljan promenama u načinu bogosluženja u manastirskoj crkvi.

– Sveti Jovan je moja slava i zbog toga sam se u četvrtak po podne odlučio da ipak odem do Jovanja, odnesem prilog i zapalim sveće, znajući da u to doba nema službe. Sa mnom su pošli moj dvadesetogodišnji sin Marko i njegov drug i ispisnik Rajko Damjanović iz Donje Trepče – pripoveda Lukić.

On dodaje da je, ušavši u portu, prišao Makariju i zatražio blagoslov ali ga nije dobio, za razliku od sina i njegovog druga, posle čega ga je, veli, iguman uhvatio pod ruku i uveo u crkvu.

– Tu me je Makarije upitao da li ja pričam kako on službu drži na katolički način i kako hoće od Jovanja da napravi katolički manastir, da li pričam da je skinuo dveri i oltar a postavio zavese i stubove. Odmah sam mu odgovorio da je sve to tačno, da isto pričaju i monasi po manastirima u klisuri i pokazao mu rukom da zbilja nema dveri. Kako sam to učinio, udario me je pesnicom u levo oko i srušio sam se usred manastira.

Lukić ističe da se zatim pridigao i upitao igumana: ,,Oče, zašto me udariste?"

– Odgovorio mi je: ,,Marš napolje". Ja sam se prekrstio, kazao ,,Neka ti Bog i Sveti Jovan sude" i izašao iz crkve do mesta gde se pale sveće, ali mi je Makarije zabranio i da zapalim voštanicu. Dalje nisam mogao da trpim, uhvatio sam ga za vrh brade i rekao mu šta mi je prvo palo na um.

Lukić je, ističe, zadovoljan što duhovniku nije uzvratio udarcem i priča da ga je, kad je izlazio iz porte, iguman Makarije kroz suze molio da mu oprosti.

Pored igumana, inače, u Jovanju obitava sestrinstvo od četiri monahinje starosti između 78 i 87 godina.

http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nokaut-umesto-molitve.lt.html

Stvarno potresna priča. I kako lako čovek usvoji taj starostavni diskurs kad uđe u svetu kuću!!! "Oče, zašto me udariste?", umesto "Koji ti je kurac, budalo matora?"

Prelepo.

pa nije matora budala, ima 32 godine

Pa opet "matora budala" u takvom ambijentu pristojnije zvuči nego recimo "usrani mamojebac".

Svaki pop je za mene mator.

Хајде да сачекамо и Макаријеву изјаву, уместо да свршавамо од злурадости.

A kako će da je da, kada mu ne dopuštaju nadređeni?

Meni je u svakom slučaju smešno kako je cela priča opisana sa ovim majstorom koji je od udarca pesnice u glavu retardirao sopstveni govor. Jebote, ako tebi nije smešno da novine pišu kako je čovek u nokdaunu izjavio "Oče, zašto me udariste?" onda, čemu se dođavola uopšte smeješ?

Quote from: Meho Krljic on 09-07-2011, 16:59:09
A kako će da je da, kada mu ne dopuštaju nadređeni?

Meni je u svakom slučaju smešno kako je cela priča opisana sa ovim majstorom koji je od udarca pesnice u glavu retardirao sopstveni govor. Jebote, ako tebi nije smešno da novine pišu kako je čovek u nokdaunu izjavio "Oče, zašto me udariste?" onda, čemu se dođavola uopšte smeješ?

bio u nokdaunu ili ne, bitno je ispoljiti kućni odgoj.

Quote from: Meho Krljic on 09-07-2011, 16:59:09
A kako će da je da, kada mu ne dopuštaju nadređeni?

Meni je u svakom slučaju smešno kako je cela priča opisana sa ovim majstorom koji je od udarca pesnice u glavu retardirao sopstveni govor. Jebote, ako tebi nije smešno da novine pišu kako je čovek u nokdaunu izjavio "Oče, zašto me udariste?" onda, čemu se dođavola uopšte smeješ?

Смешним, дођавола, стварима. Ово је тужно.

Šta je tužno, to što je čovek nakitio priču o tome kako je iza glasa zavikao: "Oče, zašto me udariste?"?

Комплетна прича је тужна.

Pa, dobro, tužnjikava je u smislu da je ružno da u jednoj starostavnoj instituciji imaš tu vrstu ponašanja, ali je smešno ispričana.

To što:

Quote from: Meho Krljic on 09-07-2011, 18:57:52
...u jednoj starostavnoj instituciji imaš tu vrstu ponašanja...

nije ni tužno ni smešno, nego žalosno!

Žalosno?! Pa ovo bre k'o da je iz Monti Pajtona pokupljeno!

Quote from: Stipan on 09-07-2011, 19:45:57
Žalosno?! Pa ovo bre k'o da je iz Monti Pajtona pokupljeno!

bukvalno

Quote from: Stipan on 09-07-2011, 19:45:57
Žalosno?! Pa ovo bre k'o da je iz Monti Pajtona pokupljeno!

Pa upravo zato je i žalosno bre... pošto nije "pokupljeno" iz Monti Pajtona!

pa cilj ovog topika i jeste da se crnomantijaši pokažu u pravom svetlu.

crnomantijaš je ovde pozitivac. javlja mi se da je lukić tip čoveka kog bih i sama rado nokautirala. 

popovi koji biju su prava stvar, dosta lezilebovića i slabića, samo ziloti, samo hardcore!


Inače, ovo oko priča da crkva liči na katoličku, sve češće to slušam iz raznih krajeva...

To je tačno. Da me ne mrzi, napisao bih svoje zaključke donesene na osnovu nedavnog razgovora sa starešinom manastira Studenica. Računam da je on stručan za ta pitanja, ali pošto je meni svejedno... fak it.

Tužna a i žalosna su ova ekumenistička podmetanja, jasno je da je vernik zgrabio bradu da se uveri da je prava a ne katoličkim lepkom pričvršćena. U Artemiju je spas...