ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

O ovome sam pisao na nekim drugim mestima, ali zašto ne bi stajalo i ovde.
Priručnika za pripomoć u fotografisanju ima bezbroj i na netu i oko njega; dovoljno je ukucati "škola fotografije" u google i dobiti pregršt odgovora, a oni koji nisu ograničeni samo na srpski jezik mogu da za jedan dan skinu literature koja se ne da pregledati u jednom veku.  

Dakle, ne bih se zadržavao na stvarima koje su mnogo puta prežvakane i lako dostupne. Pokušati da izvučem neke svoje metode i domišljanja u fotografiji; prvo ukratko, u vidu nabacanih misli, pa ako bude zainteresovanih, možemo dalje širiti priču u svim zamislivim pravcima. Možda će neki od mojih stavova biti u suprotnosti sa uvreženim mišljenjima i preporukama drugih poznavalaca, ali to je naprosto neizbežno.

Ja pokušavam da odgovorim na jednostavno pitanje "Kako postići da fotografije budu bolje?" i pri tom ne koristim nikakve priručnike i tuđe savete, već samo ono do čega sam sam došao decenijama fotografskog rada i kombinovanjem svakojakih metoda i pristupa.

1. Pre svega, oprema. Nema nikakve tajne, što je aparat bolji i skuplji, što su objektivi kvalitetniji, i rezultat će biti bolji. Često se čuje da majstoru nije bitno čime fotka, ali to su gluposti. Ne nasedajte. Nemojte porediti babe i žabe, tj, ljudi uzmu fotografiju snimljenu na raritetnom mestu, recimo na Tibetu, kako orlovi rastržu babu i onda kažu "Vidiš kako je dobra fotka sa aparatom od 100 evra. Šta tebi vredi taj od 1000..." pa da, ali da sam ja bio na Nepalu, na tom istom mestu, imao bih 3x bolje fotografije. I uvek kada neko kaže da se ja zapravo vadim na aparat, da nemam "filing" za fotografiju, kada se nađe rame uz rame sa mnom, i posle pogledamo rezultat, bude iznenađen. Znači, oprema. Pre svega to je DSLR... i posebno je važno objektivi. Uvek je objektiv od 300 ili 500 evra bolji od onog koji košta 50 ili 80. I tu nema izuzetka. DSLR je maltene svejedno koji je; bolje je uzeti jeftiniji DSLR a skuplje objektive. Preporuka; Canon 500d je praktično vrh u sadašnjoj ponudi; košta oko 800$ u USA i u odnosu na 10x skuplje modele razlikuje se u zaptivenosti i brzini rada, tj, ovi skuplji su pogodni za reporterske uslove i 5-10 snimaka u sekundi, ne smetaju im kiša, udarci i prašina, ali za normalnog čoveka, 500d je sve što mu treba u životu. Rezime: postoje tri vrste digitalnih aparata: dslr, prosumeri i kompakti. dslr su "profesionalni", izmenjivih objektiva; kompakti su ove igračke koje svako sada nosi u džepu, a prosumeri su nešto između, zapravo kompakt tehnologija ali sa boljim objektivom, recimo, čuveni Fuji6500 je vrlo uspešan (evo galerije mog poznanika iz Herceg Novog koji je čak i poznate svetske manekenke snimao sa ovim modelom http://www.delta-photos.com/eIndex.html ; mada su fotografije ovog momka sjajne, pažljivom oku upadaju u oči muljanja kojima je morao da pribegava da zamaskira mane slabog sistema)
2. Objektivi. Treba znati da su fiksni objektivi daleko bolji od zumova, ali zumovi izgledaju privlačno, posebno ovi velikog raspona (tipa 18-200mm) pa u jednom imaš sve. Ovde ću uvesti još jedan termin: za zum objektiv se kaže da ima s jedne strane širi kraj a s druge duži. U slučaju 18-200 širi je na 18 a duži prema 200. Takođe treba znati da što je raspon veći, karakteristike su uprosečenije i slabije, posebno na dužem kraju. Fiksni objektivi su zakon i uvek će dati bolji rezultat. Naravno, fiksni objektivi su naizgled nezgodniji za upotrebu, ali to je samo privid. Tačnije, to je pitanje prioriteta, da li želite deset vrhunskih prizora sa nekog skupa ili 200 prosečnih. Ja najviše volim da manifestacije, rođendane i takve stvari snimam fiksnim objektivom od 50mm... S jedne strane to me ograničava u vrsti kadra koji hvatam, ali mi s druge daje izuzetan kvalitet. Evo primera sa sportskog terena. Čovek uzme fiksni objektiv od 300mm i zauzme poziciju da mu npr. jedan koš bude ceo u kadru, izoštri na mesto udaljeno jedan metar ISPRED koša i fiksira sve ostale podatke. Isto može da se uradi i za fudbal ili bilo koji drugi sport. I kada se igrači bore pod tim košem, on nemilice snima... napravi hiljade snimaka. Svi će biti vrhunski oštri, a njemu za novine treba svega jedan ili maksimum nekoliko, koje će zatim izabrati. Da je imao zum, pa stalno približavao i odaljavao, pokušavao da uhvati najbolji kadar, i sve vreme aparat stalno merio podatke, oštrio, gubio vreme, imao bi na kraju opet gomilu snimaka vrlo različito kadriranih, ali nijedan ne bi bio tako dobar kao u prvom slučaju. Dakle, fiksni objektiv daje mogućnost da se sa nekog snimanja donese nekoliko desetina sjajnih fotografija umesto da se ima nekoliko stotina prosečnih. Ista stvar se događa i na dečijim rođendanima. Snimanje sa 50mm daje krupna, oštra lica i mnogo lepih rezultata, a šta će vam mnogo snimaka celokupnog prostora, gde se vidi 20-30 ljudi. Uvek su upečatljiviji krupni planovi, a već će mnogi drugi snimati široke planove. Pogledajte recimo ove dve serije, posebno donju, to jednostavno ne može da se snimi kompaktima, čak ni svakim dslr-om; to je čista demostracija snage vrhunske optike:




Ako vam se čini da ove fotke nisu nešto izuzetno, treba i pogledati izbliza, recimo, tip drugi sleva, pa njegova obrva u prirodnoj veličini:



3. Ovo naravno ne znači da nećete moći dobre stvari da snimite sa onim što imate i sa najjeftinijim kompaktima, ali jednostavno treba da znate da dslr daje izuzetne pogodnosti u radu, lakoću snimanja, brzinu, pre svega. Brzina je često ključna stvar. Možda izgleda da sam celu ovu priču pokrenuo da bih zaključio kako treba da se manete pokušaja fotkanja, no nije tako. Ali granice treba znati koje su. Da se ne pokušava nemoguće i da se iz raspoloživog izvuče maksimum. Na sledeća dva primera i dalje demostriram tu frapantnu prednost dslr-a u odnosu na kompake i moj način da tu prednost dodatno iskoristim.
Evo, ovo dete jede kukuruz:

Ima ljudi koji bi u pokušaju da snime ovu scenu proveli neko vreme loveći pogodan trenutak. Ja ne radim tako. Ja jednostavno stučem 10-15 snimaka u pola minuta ili manje i to je to. Onda pregledom nađem najomiljeniji kadar. Najlepše u svemu je što se utisak "najbolji kadar" menja iz situacije u situaciju. Drugi primer je još drastičniji. Nalazio sam se sa ekipom fotografa ispred Garoša i tu je bila neka žena sa klincem. Jedan kolega je pokušavao da ufotka dete i to minutima, nikako nije uspevao da "zamrzne" situaciju jer je naravno dete jurcalo. Onda sam mu rekao da se pomakne i da gleda kako se to radi. E, sad, neki će se smejati ovoj metodi, neki podsmevati, a neki možda nešto i naučiti. Ja pre svega u ovakvoj situaciji dajem prednost broju snimaka nad kadriranjem; tj, spustim ruku uz telo, taman objektiv dođe otprilike u nivo detetove glave i iškljocam neki broj snimaka. Konkretno, ovde ih ima 32, obišao sam dva kruga oko klupe i sve je to trajalo dvadeset sekundi.

Da je ovo moje dete imao bih desetak sjajnih fotografija za pamćenje. Snimljeni napamet, bez gledanja kroz tražilo, bez pripreme, bez lovljenja posebnih poza i trenutaka.

Jedan od načina rada sa decom je besomučno škljocanje i tu je dslr u apsolutnoj prednosti. Da podsetim, u pitanju je moja metoda, a saveti koje ću davati često će biti u koliziji sa opšteprihvaćenim fotografskim pravilima.

4. Ruka uz telo varijanta.
Deca su problem za fotkanje jer čim ugledaju objektiv, krenu da poziraju i to više nije to. Ja ih nadmudrujem time što koristim prednost dslr-a da brzo snima i oštri. Kao u ovom prethodnom primeru, spustim ruku uz telo i usmerim aparat prema klincu, a onda ga eventualno nešto pitam ili zagovaram, odvlačim pažnju, pokažem na nešto što se događa sa strane i tako izbegnem da gleda u objektiv. Ovo se može primenjivati sa bilo kojim aparatom, ali što aparat dopušta brže snimanje, rezultati će biti bolji, zbog pravljenja veće serije. Takođe, treba uvežbati držanje aparata i "gađanje" u metu bez gledanja. Ja sam se prilično izveštio, a evo nekih prizora nastalih na takav način, koje nikako ne bi postojale da sam kleknuo i krenuo da lovim trenutak:







eto, neka bude ovoliko za početak, pa da vidimo šta će biti.

Prilog svemu ovome: velika serija, mnogo fotografija i garant bude sjajnih:

fotke su sjajne ko i uvek, J je bas bas porastao i skroz lici na mamu.

ovde samo fali tekst, i izgovor na Britanskom u stilu njihovog huligana

"Oi! What ya bloody lookin at!?"

Odlične fotke.

Isti Boban. Ali isti.

Odlične fotke. Da li je mama videla baš sve fotke?

imala je ponudu da ih vidi, ali je posle nekoliko odustala.
Nema živce za to. Ni za mnoge druge stvari. A i nije joj lako.

Evo ga snimak sa Orlovog bojišta na Fruškoj gori od pre neki dan.
Ona mala tačkica na sred dubodoline je istraživač Janko.
Mene mrzelo da se verem po kamenjaru pa sam nadgledao odozgo.



A evo i uvećan detalj:

Tvoje fotografije dece su, zaista, izuzetne.
Ova koju postujem je moje (ne)delo i ni po čemu nije izuzetna, osim modelu...

u nekom od prethodnih wired-a procitah da ona fotka sinsinatija, slikana 1848. godine, ima rezoluciju 140.000 megapiksela. cak su uspeli da vide koliko je sati na crkvi bilo u trenutku slikanja.
http://connellodonovan.com/images/cincinnati_1848.jpg

ma naravno, kvalitetni sitnozrnasti filmovi su čudo.
Avio kamere za snimanje terena daju ekvivalent miliona megapiksela.
To ovom tehnologijom senzora nikada neće moži da se postigne, recimo, mikrofilm ima 600 linija po milimetru, dakle, običan lajka format daje 300 miliona zrna, ali svako zrno filma uspešno opisuje tek 8 piksela na digitalnim kamerama, jer zrno filma nije jednolično kao senzor, već ima strukturu koja daje dodatne efekte, dakle, dakle 2.4 milijarde piksela, a kada se uvedu u igru plan kamere 9x12cm to postaju brojevi koje mali digitroni ne mogu da dosegnu.