ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

...da ne budu horori povlaćena manjina, evo kutka i za uratke srednjeg dometa drugih žanrovskih opredeljanja...

...za početak kratak osvrt na upravo odgledani PATHFINDERA, post-produkciono dugo mrcvareni spektakl Marusa Nispela...film nije onoliko užasno loš kako brojni prikazi sugerišu; određeni detalji, određene sekvence filma su nedvojbeno fascinantni, ali ključna zamerka, sa moje strane, ovakvom PATHFINDERu je to što ni ovaj put Nispel ne uspeva da uteknem svom nasleđu dugog rada sa kratkim formama te se čini kao da ni ne pokušava da stvari smesti u širi okvir i da potom taj širi okvir ispunim neophodnim detaljima i suvislim sadržajem.. tu bi bila i suštinska razlika između ovog delceta i daleko superiornijeg Gibsonovog APOCALYPTO-a, a poređenje se nameće jer su oba prvobitno koncipirani kao oneobičeni addrenalinski tobogani, izmešteni u drugačije, živopisnije i osobenije okruženje...verovatno, obuzet budžetom i tehnološkim mogućnostima koje on otvara, Nispel propušta priliku da makar osenči likove kojima se bavi, a to za posledicu ima ravnodušnost gledaoca kada dođe do povuci-potegni situacija; Vikinzi su mahom unisona gomila krvožednih, sadističkih zlikovaca-uljeza dok su Indijanci setni, ali i kočoperni, puni mudrosernih saveta...prava šteta, jer uz nešto više koncentrisanosti na sadržaj same priče učinilo bi ovaj polovičan uradak nešto distinktivnijim u odnosu na, recimo, jedanako pobledi McTiernanov 13th WARRIOR...

...ovako, PATHFINDER ostaje još jedan propali blockbuster koji je, uz nešto više truda i umešnosti, makar bio dostojanstven promašaj, ovako tokom gledanja se, osim žala za propuštenim prilikama, ostaje utisak da gledamo nabudženu reklamu za antiperspirant...

...u ovu kategoriju potpada, in my book, i sveži rom-com with a twist GRAY MATTERS u režiji Sue Kramer (glume: Heather Graham, Tom Cavanagh, Bridget Moynahan, Alan Cumming, Molly Shannon, Sissy Spacek) na temu 30something korporativke koja uoči ishitrenog venčanja svog mnogoobožavanog brata shvati da je lezbijka i da je zaljubljena u svoju, zbilja zanosnu, frišku snajku!!!

...nekoliko stvari kvari sreću ovaom uratku i smešta ga u još uvek dostojanstvanu, ali ne i u kategoriju za podičiti se, so-so naslova:
1. za fim ove tematike, isuviše je PG čistunački, i na planu jezika, i na planu prikazanog (ne ide se dalje od 1 pijanog žensko-ženskog poljupčića)

2. film je očito bunaknadno buđžen na full-length minutažu, otud i problemi sa osnovnim ritmom i kulminacijom unutar priče

3. iako pri samom kraju Heather Graham u kratkom monologu izrekne neke nepobitne istine, to zazvuči poljigavo i out-of-place u odnosu na sve viđeno do tog kadra...

...ali, u totalu, da vredi, vredi!!!

Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"rom-com u režiji Sue Kramer

you lost me at hello!  

GRAY... ima mana, ali je Heather ne zaslužuje da upadne u so-so kategoriju. Cura je razvila odličan komičarski raspon, a ovde prosto briljira... Ipak, saglasan sam da je film u celini mogao biti kompktniji.

[/URL]
[/img]

 SUE KRAMER u epizodi "wave hello,say goodbye"

...pre nekoliko godina THE SALTON SEA me je oduševio bez zadrške, TAKING LIVES me je potom blago razočarao, TWO FOR THE MONEY me je dodatno razočarao, ali i zbunio, a juče odgledani DISTURBIA je zacementirao moj utisak da sam nesvesno samom sebi hypovao režijsko umeće D.J.CARUSA...DISTURBIA nosi teret nekoliko krupnih, sveprožimajućih problema- kao prvo, upušta se u gotovo nemoguću misiju- napraviti uzbudljiv,zapamtljiv, ritmičan triler u PG-13 okvirima, potom odveć je derivativan za svoje dobro (mada su uzori dosta dobri- MONSTER HOUSE, THE 'BURBS,THE STEPFATHER, OPERATION LOOKOUT, REAR WINDOW...), uvod je sumanuto predug (prostire se na gotovo polovinu filma)...ipak, film može da se preporuči urednim izlaganje, pitkošću, zaokruženoću i izrazom bez mnogo upinjanama, a i važna je stavka u nastajanju nove super-zvezde (Shia LaBeouf je najisplativiji glumac ove sezone- DISTUBIA, SURF'S UP, TRANSFORMERS, a samo što nije stigao i novi INDIANA JONES!!!)...

Da, DISTURBIA je hypovano razočaranje, ali je daleko od lošeg filma. Ovo je film koji je namenjen najširoj publici (od 7 do 77), tako da je u startu hendikepiran kao triler. Parafraza Hitcha - ili preciznije: parafraza De Palme koji parafrazira Hitcha - DISTURBIA je zarobljena u PG-13 paklu. Prvih 45 minuta su lišeni svih triler premisa, najpribližnije se mogu obisati kao ready made studija o teen angst-u. Znate već, klincu nastrada roditelj, mali se oseća odgovornim, ne može da uči, nokautira profesora španskog itd... Brižna majka koja se plaši da je sin kreće stranputicom, najbolji prijatelj u f-ji comic relief-a i zgodna maloletnica koja se doseljava u komšiluk (čitaj:  ljubavi interes), su obavezni sastojci jedne ovakve supe iz kesice.

Poslednji blok filma je posebno zanimljiv, zato što predstavlja neku vrstu umekšanog SLASHER pokušaja, pa čak i koketiranja sa TCM nasleđem (kuća glavnog nemesisa je puna ženskih leševa u različitim fazama raspadanja)... DISTURBIA u tim trenucima dobija na tempu, moglo bi se reći da na određeni način i isporučuje, ali ja ne volim filmove koji određene teme prikazuju na neprikladan način. Zašto praviti film o serijskom ubici koji leševe crvenokosih lepotica štekuje u kući, kada nemate petlje da prikažete šta se zaista događa iza tih zidova? Ovde vrhunac napetosti predstavlja kratki kadar u kome krv šikne po unutrašnjoj strani prozora! Čija je to krv? Šta se tamo događa? To nikada ne saznajemo... SPOILERS Takođe, prezirem filmove u kome svi simpatični likovi moraju prežive! Ubica je imao prilike da Mamu i Najboljeg Prijatelja na-te-na-ne rokne, ali tu priliku ne koristi... Kada dođe vreme nekoga da ubije - to je nesimpatični pajkan koji muči glavnog junaka. END SPOILERS

Pogledao sam NEXT, može se reći da nije isporučio, mada je sasvim gledljiv za jedan film u kome se pojavljuju i Nikolas Kejdž i Sergej Trifunović  

Inače, uvijek sam imao soft-spot za te filmiće koji imaju blagi SF element i na ovaj ili onaj način tretiraju problem vremena (Paycheck, Deja Vu, da i ne spominjem tatu sviju njih - Timescape), bez obzira što svi neminovno sadrže brdo rupa. Međutim, ovde osim samog koncepta nema mnogo toga interesantnog. Naime, da su autori bili imalo hrabri, mogli su napraviti odličan film (objasniću kako za nekoliko trenutaka), ali odlučili su da play it safe i tako ga ispunili generičkim i milion puta prežvakanim likovima i situacijama. Naravno, na kraju se sve završava dugom i dosadnom akcionom sekvencom, a film je trebalo da bude triler nalik na Bjegunca (to je i bio u jednom kraćem periodu).

E sad, kako je ovaj film mogao da bude mnogo bolji nego što jeste? Boljim profilisanjem likova. Lik Nikolasa Kejdža je trebalo da bude vucibatina sa margina društva i života, kojem je sposobnost da vidi dvije minute u budućnost sve što ima. Kad mu iz FBI-a ponude da im pomogne da riješe slučaj terorista i tako spasi osam miliona ljudi (ali da se on usput praktično pretvori u njihovo zamorče), on im kaže "Fuk Ju Ol, zaboli me tvrtko za osam miliona ljudi, bitan mi je jedino moj život i eventualno život moje buduće cure ajd zdravo!" i razguli, pri čemu imamo opako proganjanje u stilu već pomenutog Bjegunca (treba li da spominjem da sam uvijek imao soft spot za takve filmove?). Džesika Bil je manje-više okej i jako mi se svidio trenutak kad spriječi Kejdža da popije sok. Tako da njen lik skoro pa nema potrebe za izmjenama. Džulijen Mur, umjesto harizmatične agentice FBI-a treba da bude ljigava birokratska policijska kučka koja nam pomaže da saosjećamo sa Kejdžom (ma koliko to tužno zvučalo). Doduše, ona je mene svakako nervirala u filmu, ali to nije posljedica dobre karakterizacije likova nego loše karakterizacije likova. Finally, čitav subplot sa internacionalnom rusko-srpsko-njemačko-francusko-korejsko-whatnot bandom terorista trebalo je zamijeniti islamskim teroristima (ili Amerikancima, nek sami jednom preuzmu odgovornost), ali ne dozvoliti da isti bude previše dominantan u odnosu na glavne likove i da se film pretvori u akciju. Nekako izvesti da Kejdž može da bira između sebe i cure s jedne strane i osam miliona ljudi s druge, on naravno bira prvu opciju, teroristi sravne grad sa zemljom, ali FBI uspijeva da sroka Kejdža i curu mu i tako imamo tragičan kraj. Ili nešto slično.

I mene čeka NEXT...

No, da se pozabavim filmom pod naslovom THE CONTRACTOR... Radi se o "pravo na DVD" akcijašu, u kome naslovnu ulogu tumači Wesley Snipes. Ex-Blade tumači vladinog agenta-asasina koga zavrne nalogodavac i namesti mu igru. Snipes beži, a neočekivana pomoć se javlja u vidu maloletne učenice, koja je pride i siroče... Da, pogodili ste: Léon revisited!

Radnja je smeštena u London - mada je više nego očigledno da je film sniman u nekoj siromašnijoj evropskoj zemlji - IMDb je potvrdio da se radi o Sofiji. Film je jeftin, jeftin, jeftin!!!!  Nije snimljen bez izvesnog umeća, glumci se čak povremeno i trude (Eliza Bennett kao maloletna učenica je posebno dobra, mada, jedna je Natalie). U filmu se pojavljuju i nekada veličanstveni Charles Dance (godine i gravitacija su učinili svoje) i nezainteresovana Lena Headey (u 300 je pokazala da ume mnogo bolje)...

Film se "odmotava" po očekivanoj shemi - ali je gledljiv i nije (previše) ponižavajući. Ako ste Snipesmaniac - nađite ga i odgledajte. U suprotnom, podsetite se Besonovog filma.

...iz ugla nekog ko je istrajno pratio i novija posrtanja Wesleyja Snipesa po zemljama regiona, odgovorno tvrdim da je THE CONTRACTOR, uz sve opravdane zamerke (derivativnost, oskudniji budžet, pravolinijsko-ziheraški pristup...) nešto najbolje u čemu se Snipes izvoleo pojaviti lately...daleko najbolje!!! THE CONTRACTOR odaje jak utisak rutinerstva, ali iskrenog, ekonomičnog B rutinerstva više klase pismenosti i prava je šteta što se nije izdigao iznad toga (imajući u vidu da ga je režirao Josef Rusnak, koji, sudeći prema prethodnom uratku, 13th FLOOR, može mnogo mnogo bolje!), ali i ovakav kakav jeste, ovaj naslov predstavlja tihu patnju svih posrnulih akcionih zvezda (Seagala, Van Dammea, Dudikoffa, Lundgrena...)...

... treća režija glumca Tonyja Goldwina, remake izvesne italijanske dramedije, THE LAST KISS je fina ilustracija naslova iz gornjeg doma so-so lige... ovom filmu se formalno teško šta od većeg značaja da zameriti, ali teško mu je naći i nešto što bi ga učinilo razanatljivim i upamtljivim...ipak, preporučujem ovaj uradak ljubiteljima srednjebudžetiranih dramedija sa jakim indie prizvukom koje govori o sluđenosti zapadnog čoveka na startu novog milenijuma, pritisnutog sa svih strana, nateranog da preispituje i ono očito povoljno po njega samog... kao veliki plus, pomenuo bih i fino orkestriran cast- Zach Braff, Jacinda Barrett, Casey Affleck, Blythe Danner, Tom Wilkinson, Harold Ramis.. .prijatno, mada ne i neizostavno gledalačko iskustvo i definitivno film koji je isuviše samodisciplinovan/ zauzdan for its own good...

...na samu donju granicu so-so podsveta smestio bih sveži CHERRY CRUSH, film urađen gotovo po nekom ready-made priručniku namenjenom pravljenju neo-noir uradaka, ovog puta smeštenom u post-teen okruženje...sve bitne odrednice noir filma su ovde- mračniji ton, naglasak stavljen na ljudske slabosti i poroke, glas iz offa (ovde, potpuno, potpuno izlišan), iznuđena femme fatale, nevoljki saučesnik zločina, prljavi policajci, lične predistorije kao motivatori, jazzirana muzika...jedini problem je što to mnogo ne pomaže ovom delu da utekne iz klopke rutiniziranog, u velikoj meri neinventivnog, povremeno i dosadnog filma i jedini razlog zbog koga se nalazi u ovoj kategoriji je kvalitet izbora izvora sa kojih se napojio...

***glume, bez mnogo zanosa ali prihvatljivo, Jonathan Tucker, Nikki Reed (Thirteen), Michael O'Keefe i Frank Whaley

...značajno bolji, ali ipak u istoj kategoriji je aussi triler LIKE MINDS a.k.a. MURDEROUS INTENT izvesnog Gregoryja J.Reada u produkciji jedne od zvezda filma Toni Collette (pored nje, tu je i Richard Roxburgh)...radi se o misteriji-slagalici, thinking man's thrilleru u kom su prepoznatljivi uticaji, ali i pozajmice mnogo toga (od Silence of The Lambs, preko Bad Influence Curtisa Hansona do Murder by Numbers Barbeta Schroedera, Primal Fear Gregoryja Hoblita and so on...), ali ono što najviše opterećuje ovo ostvarenje i što mu krnji dosta povoljan utisak koji ostavlja pri površnijem gledanju jeste upadljiva, nezgrapna pretenciznost u potezima...svakako bi bilo bolje da je ta samodopadljivost bila zamenjena napetošću i boljim, pravilnijim ritmom koji bi izvirali iz same priče, ali tada svaova bižuterija ne bila potrebna...ipak, sve u svemu, ovo je još jedan dostojanstven aussi uradak, još jedno svedočanstvo o dosta visokom proseku (ali, ipak, proseku) australijske mainstream kinematografije...

...ovde bih smestio i blago razočarenje za mene- naslov THE ULTIMATE WARRIOR iz 1975. u režiji jednog od najprestižnijih rutinera sedamdesetih Roberta Clousa, koji, pak, ovaj put ne uspeva da svoju post-apokaliptičnu priču o borbi nekolicine preživelih u lane-moje-ovih-dana kostimima izdigne iznad lako zaboravljivog proseka...u ovom filmu naprosto nema dovoljno materijala, nema poleta u rediteljskom tretmanu priče i tehničkoj egzekuciji, Yull Brynner ( pored njega glume i Max Von Sydow i Joanna Miles) je prestar i isuviše retoričan za akcionog junaka...na kraju, ostaje žal za propuštenom prilikom i opažanje da su majstori italijanske B eksploatacije (na čelu sa Castellarijem!!!) to radili mnogo upečatljivilje i bolje...ipak, umerena preporuka zbog mizantropskog tona, blagog levičarenja i teme same po sebi!!!

...kroz slikoviti kviz se provukao i solidni triler THE RICH MAN'S WIFE u režiji Amy Holden Jones (pamtimo/ pamte je po THE SLUMBER PARTY MASSACRE i MAID TO ORDER), a ukom glume Halle Berry, Peter Greene, Clive Owen i Christopher McDonald... reč je o sasvim zadovoljavajućem trileru, koji dobascuje do so-so visova ali mu fali nešto spicy za proboj u više sfere... Amy Holden Jones priču izvodi poštujući uzuse karakteristične za žanrovski slična ostvarenja iz osamdesetih, kojima, po duhu i sadržini mereno, ovo delo mnogo više duguje nego stvarnoj godini nastanka...režiserka uspeva, ali isuviše diskretno da provuče podtemu woman in chains ali to čini odveć bojažljivo da bi bilo jasno porimetno i bitno pri analizi sveukupnog filma....osim by the book pristupa, glavne mane THE RICH MAN'S WIFE (ponavljam, sasvim pristojnog naslova) nesumnjivo su kataklizmično loša gluma Halle Berry (mada i Clive Owen deluje klonulo i out-of-key)  i prenaglašen muzički skor Johna Frizzella i Jamesa Newtona Howarda...

...ovde bih udomio i prošlogodišnju špansku uspešnicu, recimo, triler EL HABITANTE INCIERTO, koja je na sedmicu-dve dobacila i do prestoničkih nam bioskopa...ključni problem ovog ostvarenja je, čini se, dobrovoljni raskorak u kom obitava...film otpočinje kao iracionalni (paranoični) triler sa euro arthouse začinom, a kasnije se izmetne u pokušaj da se štpne parče pogače Kim Ki Duka...a krajnji rezultat bude na nivou neke od lošijih epizoda PELICULAS PARA NO DORMIR serijala...

... Herbert Ross (Pennies From Heaven, Footloose, Boys on the Side, Steel Magnolias, True Colors, Undercover Blues...) iako je dugo obitavao u A ligi, naprosto nije umeo da napravi sasvim dobar film- to je nesporna činjenica a u to sam se još jedno uverio gledajući njegovu polovično uspelu misteriju THE LAST OF SHEILA, koja kreće kao intrigantno delce o holivudskom producentu (James Coburn) koji na krstarenje poziva grupu svojih navodnih prijatelja i saradnika jer sumnja da je neko od njih odgovoran za nedovoljno razjašnjenu smrt njegove supruge, voljene filmske dive...film ima zanimljivu potku, raskošnu produkciju, star cast( osim Coburna, tu su Dyan Cannon, Raquel Welch, Ian McShane, James Mason, Richard Benjamin...), ali Ross očito ne poznaje, a ni mnogo ne mari za prirodu žanra u kom se obreo (ujedno je i producent), te film pati od suvišnog materijala, ne baš umešno tempiranih preokreta i , mada definitivno nije bez šarma i/ili kvaliteta, ostaje na nivou neke od lošijih epizoda serijala MOONLIGHTING serijala, recimo...

Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"b]DISTURBIA[/b] nosi teret nekoliko krupnih, sveprožimajućih problema- kao prvo, upušta se u gotovo nemoguću misiju- napraviti uzbudljiv,zapamtljiv, ritmičan triler u PG-13 okvirima, potom odveć je derivativan za svoje dobro (mada su uzori dosta dobri- MONSTER HOUSE, THE 'BURBS,THE STEPFATHER, OPERATION LOOKOUT, REAR WINDOW...), .

Jesam li ja jedini koji je video makar dve scene doslovno prepisane iz FRIGHT NIGHT-a?

...rošle sedmice sam, sa ogromnim zakašnjenje, overio i na topicu o prepoznavanju kadrova sa slika predstavljeni LE TEMPS QUI RESTE Francoisa Ozona, svakako precenjenog rediteljskog imena, koji ume i prijatno da iznenadi (mislim na 8 FEMMES), ali je u mladim godinama upao u jalovi manirizam...tako i u LE TEMPS QUI REST Ozon se i na vizuelnom i na tematskom i na svim ostalim nivoima zadržava u zabranu manirizma, priču o umirućem fotografu koji raščišćava svoj život obogaćuje auto-citatima (mahom praveći reference na SOUS LE SABLE/UNDER THE SAND i kratki mu uradak LA PETITE MORT), koristeći tu prečicu da bi stigao  onog ciljanog eufemizma "autorski potpis"...ipak, ovaj film nije beslovesan niti bez vrednosti, te je zato i udomljen u ovom finom ćošetu...

...baš sam ga sa ogromnim nestrpljenjem čekao i gajio velike nade, kad ono ćorak...mada ne baš potpuni jer ovogodišnja komedija KICKIN' IT OLD SCHOOL obezbeđuje par iskrenih smehova, dovoljno vrcavosati u tekstu i finu rekreaciju atmosfere electric boogaloo osamdesetih...problem ove star-driven (sve i svja ovde je Jamie Kennedy) komedije je potpuna aritmija u osnovnom tkanju priče,a i premisa (o mladiću koji se, nakon povrede zadobijene tokom breakdancing-a, u komi provodi gotovo dve decenije i budi se u bubblegum-pop savremenom trenutku) nije toliko duhovita koliko se činilo da bi mogla da bude...te je ovaj materijal prosto vapio za veštijim rukama, recimo, Steva Rasha, koji bi, siguran sam, ovo mini-rasulo doveo u kakav-takav prizoran red, umesto što se sirot zlopati cedeći suvu drenovinu iz na pravdi Boga umrlih franšiza poput AMERICAN PIE i BRING IT ON...        

Baš je za ovu SO-SO kategoriju
Film je lako gledljiv, ponegde i jako zanimljiv, ponegde i jako smešan.

Osim scene sa Davidom Don't-hassel-the-hoffom, gde sam se davio od smeha i neverice.  

...do so-so visina je jedva dobacila, ali je u krajnjem skoru dobacila UK novina STRAIGHTHEADS (glume Gillian Anderson i Danny Dyer(FOOTBALL FACTORY, SEVERANCE, THE BUSINESS,THE OUTLAW), pokratki osvetnički flick u kome tek spojeni par bude silovan (ona) i pretučen (on), a nakon oporavka kreću u osvetu...osnovni problem ovog filma je što nema nikakve nadoknade za pojednostavljen osvetnički koncept- film počne, teče, teče i stane, ne uspevajući da postigne zapatmljive/sočne/sveže/silovite...domete u bilo kom od mogućih pravaca...u totalu, kanda je Nick Love (iz čijeg je talent stock-a Danny Dyer i  bez 'aproprijacija' i preuzet!) dobio sledbenike/prepisivače...samo pitanje kome/čemu je to potrebno!!!

...pogledao sam ADORATION, režiju Atoma Egoyana iz 2008. godine...kao što sam i očrkivao, Egoyan i ovde ponavlja priču o porodičnim tajnama koje terapeutskim domaštavanjem preživelih dobijaju obrise legendi, ponovo je Kanada predstavljena kao  etnički melting pot, reditelj ponovo razbija linearnost priče, tvoreći pletenicu od vremenskih aspekata...dakle, sve je tu, Egoyan znalački i bez vidljivijeg upinjanja tvori ozbiljnu dramu, ADORATION pleni prepoznatzljivom atmosferičnošću, sve ukazuje da je reč o delu više klase...ali ADORATION naprosto ostaje bledunjav remiks autorovih boljih radova (The Adjuster, Exotica, Sweet Hereafter...), ne uspevajući da se nametne kao osoben naslov, stoga ostavljajući utisak rutinski odrađenog posla na od gledateljstva i kritike očekivane teme... ipak, Atom Egoyan je neko ko svako zavređuje dva sata or so gledanja, čak i kada očitava zamor, blagu bezidejnost i bezvoljnost da se očarava... a njegova CHLOE uskoro kreće u bioskopski boj...

...sinoć sam pogledao Twohyjev A PERFECT GETAWAY,i iako bih mu dodelio mesto u ovom zabatu, morao bih da dodam da je reč o jednom od jačih so-so naslova...A PERFECT GETAWAY jeste skockan i jeste pravi užitak za oči, ali sreću kvare dva problema - prvi bi se odnosio na zbilja predug uvod u osnovni plot, a drug problem je što APG stupa na teritoriju mnogobrojnih sličnih naslova (Shoot to Kill, The River Wild..., da pomenem tek par od njih), ali, čini mi se, čak i bez pokušaja da ponudi bilo kakvu (barem sitnu) inovaciju na izabranom obrascu...

...ipak, APG vredi ogledati, kada se stvari zaukaju, nudi fin ritam i poneko uzbuđenje, a ne sme se zaboraviti ni fakat da dobijate priliku da gledate lepe glumce u zadivljujućem okruženju...

...večeras sam pogledao triler Dominica Sene WHITEOUT... trapavo vođenu misteriju krcatu proizvoljnostima nadomeste spektakularne akcione scene, zadivlljujući polarni setting i prekrasnost Kate Beckinsale,te ovaj film zastane upravo na pola puta, u sred srede so-so terena...

Početak je tako dobar! Baš kako treba. Nažalost, kako film odmiče sve je lošije i lošije... Film sklizne u osrednjost i nema mu spasa. Šteta.

...nažalost, u ovu kategoriju je dopao i THE BOX Richarda Kelleyja po Richardu Mathesonu sa Cameron Diaz, Jamesom Marsdenom i Frankom Langellom... dobre strane su mu očekivana začudnost (koja, na nasreću, nema dovoljno daha da izdrži do finiša), izuzetna rekonstrukcija ere (USA midwest sedamdesete), sada već potpuno iskristalisan Kellyjev autorski rukopis, a kao loše strane naveo bih odsustvo ritma, na puno meto mesta puko nizanje bizarnosti koja postaju sama sebi svrha i suštinski nedostatak zbivanja za bezmalo dva sata trajanja... Ovakav THE BOX jeste neuspešan rad, ali je barem delo zanimljivo za analizu i priču o njemu; moraću da priznam da sam po završetku projekcije bio i razočaran što se Kelly ovog puta nije odvažio (ili što su ga sputali) da ponovi kolosalni, ali neodoljivi promašaj kakav je prethodni  SOUTHLAND TALES nesumnjivo bio...

...Kunčev Popboks prikaz Kellyjeve KUTIJE...

http://popboks.com/tekst.php?ID=7852

The Box DVDRip XviD-MENTiON

Release Name:  The.Box.DVDRip.XviD-MENTiON
Size: 1.4 GB
Video: 640×272
Audio: English – Ac3 5.1 448 kb/s
Runtime: 110 mins
Filename: m-box

...u sam vrh ove (u biti dostojanstvene) kategorije bih udomio i minulog vikenda pogledani NINE Roba Marshalla... film je data prilika za biskopsku projekciju i moram da priznam da me je ovo ostvarenje zbunilo kao moalo koje u poslednje vreme - naime, zapanjilo me da je NINE najslabiji upravo u dimenziji kojom bi da se definiše... film dosta dobro funkcioniše u ravni metafilma i nekakve artistističko-egzistencijalističke drame (što je kanda delotvoran uticaj Michaela Tolkina (pisao Altmanovog IGRAČA, npr.), a pada na nivou mjuzikla... pesme nisu catchy, koreografije su ni najmanje spektakularne, a da stvar bude gora, sve to je snimljeno dosta neatraktivno... u krajnjem zbiru se dolazi do dubioze - kako se to desilo da Marashall (inače, prvobitno, koreograf i Fossejev posilni godinama) bolje pojmio Tolkinovu kontemplativnost i sartrovsku mučninu od plesno-muzičkog dela koji mu je zapravo dom???

...preksinoć sam napokon pogledao THE WILD LIFE (1984) scenariste Camerona Crowea i reditelja Arta Linsona, jedno od retkih 80s teen ostvarenja koje nisam overio ranije... nažalost, ovo nije slučaj zaturenog dragulja, već je reč o pravom so-so uratku, dramaturški je nedosledan i potrapav, rediteljski isuviše labavo i nefgokusirano ustrojen, a preporučuju ga dobronamernost, atmosferičnost i šarm glavnih junaka (tumače ih: Chris Penn, Eric Stoltz, Jenny Wright, Lea Thompson, Hart Bochner, Rick Morrains)... Crowe ovde istražuje dalje mogućnosti teritorije kojom je suvereno vladao John Hughes, ali kralj je jedan, te THE WILD LIFE završi kao simpatično, ali ne baš uspešno delo zlatne ere kvalitetnih teen filmova...

...pre neko veče sam pogledao i DEADLY IMPACT, novu nehorroričnu režiju maga filmske šminke Roberta Kurtzmana. Nakon dva zadovoljavajuća horrora, Kurtzman nudi solidan starovremenski (prva asocijacija bivaju VHS naslovi iz prve polovine devedestih prošlog veka) akcijaš sa nekoliko poznatih lica (Sean Patrick Flanary, Joe Pantoliano i pomalo Amanda Wyss). Kurtzman se dobro snađe u konvencijama žanra, ali ne uspeva da ponudi mnogo više od sirotinjskijeg remiksa daleko raskošnijeg i uspešnijeg BLOWN AWAY Stephena Hopkinsa koji je očito bio osnovno nadahnuće za ovaj skromni, pitki i brz akcijaš koji ne smeta i ne razočarava, ali ni ne oduševljava - pravi so-so...

...DINNER FOR SCHMUCKS – ovo bih ocenio kao so-so uradak; reč je o napirlatanoj, ali ipak i doslovnoj amerikanizaciji francuskog izvornika. Jay Roach može to daleko bolje, tu spora nema, jer DFD je štucava komedija zabune nesigurnog hoda, a već oprobana hemija između Steva Carrella i Paula Rudda ovde ne funkcioniše na najbolji mogući način. Ipak, DFD ponudi nekoliko uspelih komičnih trenutaka (moram da pohvalim scene i situacije u kojima se javlja i koje nosi Lucy Punch), te na koncu ima rezona i ovom filmu dati gledalačku šansu...

...RABBIT HOLE – moram da priznam da me je JCM razočarao ovim svojim delom prvim pokušajem u A ligi (bio je u prilici da radi sa dvoje "teškaša" - Nicole Kidman i Aaronom Eckhartom); shvatam da mu je samom preko glave šokantnih ostvarenja na koje nas je navikavao, ali RH mi je ostavio utisak mlake i ne previše nadahnjujuće aproprijacije formule i atmosfere kakvu poznajemo iz sveta Atoma Egoyana i ne mnogo preko toga...

...ovaj kutak svakako je dom i za poslednji rediteljski rad velikog Curtisa Hansona TOO BIG TO FAIL, ozbiljnu i kabastu HBO  produkciju sročenu na temu poteza i događaja koji su prethodili i direktno uzrokovali finansijski slom u SAD  pre nekoliko godina... nažalost, Hanson nije uspeo da ovu običnim plebejcima ne preterano zanimljivu i/ili pojmljivu temu (radi se o mreži od nekoliko desetina sličnih likova) izdigne iznad nivoa korektne realizacije i gledljivog TV filma na preterano filmične događaja (reč je o nizu dijaloških razmena razluičitim sredstvima, istinski dovoljno pismeno usnimljenih, ali lišenih suštinske dinamike)... i ovo je definitivno film u kome su neprolazni konstipavijski grč na licu Williama Hurta i njegova cerebralna gluma iskorićeni na pravi način...

...po prvi put sam pogledao jedan od ključnih rediteljskih radova iz ranijeg dela karijere maestra Josepha Rubena JOYRIDE... film je zanimljiv isključivo sa dijahronijsjke tačke gledišta prevashodno kompletistima među poštovateljima njegovog rada i opusa, kao i po činjenici da okosnicu glumačke podele čine deca hollywoodskih starova starijeg kova (Desi Arnaz, Jr. (sin Lucille Ball), Robert Carradine i Melanie Griffith)... sama priča kreće od dovoljno zanimljive potke o valdenovskoj odluci troje junoša da se po završetku škole zapute put Aljaske, ali je dosta neoprezno vođena i razglobljavana i gde treba i gde ne treba, te joj na kraju zafali dinamičnosti, smislenosti i dramatičnosti... ipak, ovo je sasvim zadovoljavajući  i dobrano živopisan film svoga vremena (sredine sedamdesetih), a u nedostatku Rubenovih novih ostvarenja malo arheološkiih iskopovanja po njegovoj filmografiji zbilja ne pada ni malo teško...