ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

bitno da si razumio za toplinu

pa dobro, toplina je važna estetska kategorija

Quote from: PingvinPatuljak on 26-05-2010, 20:37:05
jesi li ti uopće pogledao Pjevam zlonemislim?

Gled'o (sećam se jako mučno bilo)na Hrt-u ima par godina...I to na kevinu prijavu...Što rođena majka može da te zajebe, ne mož' niko...

Quote from: PingvinPatuljak on 26-05-2010, 20:37:05

kada kažem da je to bolji film od Nekih tamo pevača, onda je to tako - i nikako drugačije. moguće jednom doživiš Pingvinov opsežniji osvrt na neki od ovih filmova.
Tko pjeva ima ono što manjka većini filmova, pogotovo novijih, ima toplinu. to još jedino možeš naći kod Menzela ili ranog Formana.

Ako je "nikako drugačije", halalim ti onda svaku rečenicu Moguće jednom i doživim

Ja mogu i kod ranog Kuste...al' sve je to i previše lično kategorisanje

Stari filmovi u novom ruhu

Restauracijom i rekonstrukcijom najoštećenijih dela srpske kinematografije, Jugoslovenska kinoteka sprema se za obeležavanje stogodišnjice prvog srpskog i balkanskog igranog filma. Prikazivanje obnovljenih filmova i njihovo izdavanje na di-vi-diju počinje u septembru.

U susret obeležavanju velikog jubileja naše kulture, stogodišnjice prvog srpskog i balkanskog igranog filma "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" iz 1911. godine, Jugoslovenska kinoteka restaurira i rekonstruiše najoštećenija dela srpske kinematografije.

Kada je pre godinu dana otvoren Centar za digitalizaciju, u Arhivu Kinoteke počelo je kompletno spasavanje filmova sa najslabijom tehničkom ocenom i onih koji imaju samo jednu kopiju.

Film "Sreća" Stevana Miškovića, koji je bio izgubljen 70 godina, prvi je rekonstruisan i restauriran. Reč je o reklamnom nemom filmu iz 1928. godine, koji je tada namenski napravljen za Narodnu lutriju.

Sledeći je obnovljen prvi srpski dugometražni tonski igrani film "Nevinost bez zaštite", poznat po naslovnoj ulozi akrobate Dragoljuba Aleksića.

Prioritet su dobila nešto starija ostvarenja, nastala između 1945. i 1970. godine, a rezultati su posebno vidljivi u kolor filmovima Soje Jovanović. Svežiji izgled dobili su i "Ljubav i moda", "Kapetan Leši" i "Čovek iz hrastove šume".

,,Mi se spremamo da napravimo novu, digitalizovanu verziju filma 'Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa', a od 2009. godine mi pripremamo stare filmove, restauriramo ih i sad smo otprilike u četvrtoj fazi. Do kraja 2011. godine Kinoteka će restaurirati čak 60 igranih filmova", kaže direktor Kinoteke Radoslav Zelenović.

Centar za digitalizaciju, u kome se obavlja rekonstrukcija i restauracija po najvišim svetskim standardima, logočan je nastavak dugogodišnjeg nastojanja Kinoteke da sačuva stare, ali ne i staromodne filmske materijale, kao produkte velikog pronalaska 19. veka i uspesno prihvati izazove i tehnologije 21. veka.

Prikazivanje starih filmova u novom ruhu i njihovo izdavanje na di-vi-diju počinje u septembru.

Složen proces restauracije

Upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Erdeljanović napominje da je proces restauracije filmova veoma složen.

,,On podrazumeva pre svega skeniranja materijala, zatim dolazi do procesa automatskog čišćenja svih fleka, kišovitosti i mrlja. Nakon toga se taj materijal printa i na kraju postoji mogućnost da se u određenim laboratorijama materijali ponovo prebace na filmsku traku i da izgledaju isto kao nekada davno u prošlosti", objašnjava Erdeljanović.

Tri, 1965 (Aleksandar Petrović)

Zlatna arena u Puli za film (zajedno sa Prometejem s otoka Viševice), kao i Zlatna arena za režiju. Štoviše, Tri važi kao najbolji jugoslavenski film ratne tematike, a ujedno zauzima 2. mjesto svih vremena što se tiče yu-filma. Prvo mjesto također drži Petrović sa filmom Skupljači perja, prema izboru kritike 1983. godine (podaci prema Filmskoj enciklopediji, Peterlić).

Tri je omnibus sastavljen od tri priče. U prvoj imamo početak rata; posvemašnje rasulo. Narod čeka vlak i bježi, regruti pjevaju, cigani sviraju a medvjed pleše, vojska se zabavlja, ali i strijelja. Petrović odmah suprotstavlja svoje osnovne preokupacije – život i smrt. Pjesma i ples nasuprot smrti i strijeljanju. Njegov pogled na život je onaj opori; nešto je svaljeno na leđa čovjeku, svijet pritišće.
Taj pojedinac je ovdje Bata Živojinović. On kroz sve tri priče prati usud čovjeka. Prisustvuje strijeljanju nekog čovjeka optuženog da je špijun. Petrović oslikava gomilu kao žednu krvi; izbijaju najniže strasti i masa se okomljuje na jednog (klasična psihologija gomile). Buđenje nastupa u trenutku suočavanja sa smrću: ovaj je strijeljan, a ljudi se pitaju što se zbilo. Bata je pak onaj pojedinac koji se nije reducirao, nije se stopio s gomilom. Međutim Petrović nema klasičnog heroja: pojedinac, pa makar bio glavni junak, samo je smet naspram velikog svijeta; okolnosti su takve da je nemoćan, nijemi svjedok čemernog, teškog, nepravednog života.
Ovdje imamo ono što će kasnije eksploatirati Kusturica – svijet etna i Cigana. To je sjajno ukorporirano: vojska gleda medvjeda kako pleše, Cigan bubnja i takva se slika stopila sa dušom naroda. U srpskom filmu ovakva poetika često postaje dijelom identiteta (u hrvatskom nikada nema takvih silnica, ni blizu). S druge strane, ta je slika pomalo ismijavanje srpske vojske (ili vojske Kraljevine): vojnici se lagodno zabavljaju, smiju, lumpuju, a nisu svjesni da "Švabo jaše crnog konja" i da će ih razbucati u šest dana. Regruti su pak naivna zbunjena gomila, mladi nepoduzetni: oni pjevaju dok nevin čovjek biva strijeljan.

Drugu priču otvara hajka: Bata je sad već partizan, progonjen zastrašnim Nijemcima. Moglo bi se usporediti s nekom vrstom Odiseje: junak se vraća kući dok su oko njega nedaće navalile sa svih strana (čak imamo doslovno scenu u kojoj se Bata skriva među ovcama dok strašni Kiklop –Nijemci- traži i prolazi). U toj nevolji, upoznaje druga, te njih dvojica pokušavaju stići kući, na slobodno, na more. Nijemci nisu samo dolje, u obruču, već i gore, letu štuke. Krajolik je močvara; dva druga mahnito trče i izmiču, a Nijemac se igra avionom na visinama: on se dobro zabavlja. Naposljetku drug biva zarobljen, te Bata ponovo prisustvuje egzekuciji. Partizan je živ spaljen i strijeljan istovremeno. (time ovdje imamo sva četiri elementa uključena: zemlju (doslovno se skrivaju u majčici zemlji u grobovima), vodu (močvaru), zrak (otvoreno nebo i avion), vatru (zapaljenu kolibu).
Ponovo ista nemoćnost; junak promatra okolnosti koje mrve pojedinca. Njegov odgovor na to nije rambovski ulet, već krik do neba; Bata viče u močvari (što me podsjeća na fantastičnu Pasolinijevu scenu iz Teoreme – otac viče u pustinji). Ista oporost, ista težina, usud, život, smrt.

Treća priča je, dakako, kraj rata. Bata je sada časnik, funkcioner takoreći. Sada je on u strukturama, u vlasti. Ali postavka ostaje ista: nemoćnost. Pojedinac ostaje mrva, a svijet velik. Dolje u dvorištu je bulumenta domaćih izdajnika i neprijatelja naroda, a Bata ovaj put promatra sa visine, sa prozora. Promatra djevojku; možda sjetan, zaljubljen, nadahnut. Međutim, ni ovaj put junak ne čini herojsko djelo. Djevojka je objektivni narodni neprijatelj, ljubakala sa SS-ovcima i biva strijeljana. Junak to prima šutke; svijet je velik i težak.
Nasuprot tome, imamo svatove. Ljudi se žene, vesele i rađaju, na kraju krajeva. Petrović završava film tim cikličnim motivom; život i smrt u neprestanoj mijeni.
Vječni ciklus.

Filmska tribina: "Film zamalo – najavljivani a nikada snimljeni filmovi srpske kinematografije"

Subota, 27. novembar - Sala na I spratu Doma omladine Beograda u 19:00
Predavač: Zoran Janković

...Osvrt na manje-više bučno najavljivane, a iz ovog ili onog razloga nikada snimljene filmove u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina neophodan je da bi se barem u izvesnoj meri sagledali još neki, manje upadljivi aspekti ovdašnjih filmskih prilika.

Stoga je osvrt na filmove uz koje bi išla odrednica ,,zamalo" zgodna prilika da se zapitamo nad počesto neozbiljnim pristupom ovdašnjih filmadžija koji nemaju mere ni kada obećavaju u prazno, da spoznamo mehanizme nastanka i nestanka filmova u Srbiji i da možda i zavapimo zbog nekih filmovima koji se, nažalost, zastali već u paklu pretprodukcije, a koji su pokazivali potencijal da barem za jotu doprinesu prekopotrebnoj profesionalizaciji srpske kinematografije. Bilo da je reč o filmovima čistijeg žanrovskog usmerenja, projektima koji čiji su autori ciljali određenu publiku (omladince među posetiocima bioskopa, recimo) ili nastavcima uspešnih i lako prepoznatljivih ostvarenja. A znao je da među tim najavama tu i tamo iskrsne i kakav biser potpune ludosti. Ali svima njima se nije dalo...

jedinstvena prilika  Yellowcab -decembarski broj poklanja  dvd mlad i zdrav kao ruza

Film je beše tek pre nekoliko godina izvađen iz bunkera i odličan je!

Je li samo film na DVD-ju ili ima nekih dodataka?! Koliko kosta YC?

Quote from: Mark on 03-12-2010, 23:15:40
Je li samo film na DVD-ju ili ima nekih dodataka?! Koliko kosta YC?

Zajebavas me ,pa 90 din.DVD je gratis.
A ne znam za dodatke nisam ga pustala samo skupljam ko cuma decu .
E da posle vidoh da nije uz svaki broj isti film 

Danas pustih da vidim kako funkcioniše dvd Mlad i zdrav kao ruža iz YC i videh da ima dobru sliku. Na preskok sam pregledao poglavlja, samo da vidim radi li sve kako treba i odmah mi je upao u oči prenaglašen uticaj francusko-novotalasne režije (možda preterane i nevešte - ?) posebno Godara, kad ono u jednoj sceni, gde Nikolića ispituje policija, on i pominje Godara - uticaj direktno istaknut.

Ipak, mogao bi to biti zanimljiv film, jer kao što se kaže u tekstu sa minimalnih dodataka na dvd-u - prvi YU film sa negativcem u glavnoj ulozi, sa Titovim govorom u komičnom kontekstu, sa kriminalom, prostitucijom itd.

Da, to je vrlo neobičan i netipičan film... bio je na televiziji pre neku godinu.

Quote from: agota on 06-12-2010, 11:38:56

Quote from: Mark on 03-12-2010, 23:15:40
Je li samo film na DVD-ju ili ima nekih dodataka?! Koliko kosta YC?

Zajebavas me ,pa 90 din.

Pa jbg. otkud znam koliko kosta, ja u zivotu nisam pazario Yellow Cab. Sta ce mi?

Pingvin, pogledao sam Poslednji podvig diverzantna Oblaka i odusevljen sam. Nemam ja tu sta mnogo da balavim Oblak je sve rekao.
onaj mladi arhitekta kad kaze kako ne sme da prigovori nista direktoru jer ce mu otici glava a Oblak mu odgovara:"Pa nek ode glava.Za kaj ne bi i glava otisla?Niste nikad tako razmisljali."

i genijalan kraj: "on mrtav vozi... kak Esteban"

svakako jedan od najboljih jugoslovenskih filmova

Prometej sa otoka Viševice

Takodje odličan film, kojim se Mimica pridružio Aleksandru Petroviću i Boštjanu Hladniku u modernističkom eksperimentu Jugoslovenskog novog filma. Dok su Dvoje i Dani rađeni prvenstveno pod uticajem Antonionija, Mimica kao uzor uzima Ingmara Bergmana, konkretnije njegove Divlje jagode, mada ima pozajmica i iz drugih njegovih filmova. Osnovna potka je preuzeta iz Divljih jagoda, stari profesor koji prima nagradu za životno delo što ga podstiče da rezimira ceo svoj život kroz prustovsko nadiranje sećanja na mladost do konačnog pomirenja sa svojom porodicom ovog samotnjaka. Intimističa Bergmanova priča je ovde preneta u širi milje jugoslovenskog socijalističkog društva. Mate je ostareli revolucionar, sada direktor nekog preduzeća, koji se vraća u svoje rodno mesto kako bi prisutvovao podizanju spomenika partizanima koji su oslobodili Viševicu. To u njemu budi stare demone i pitanje da li je revolucija i modernizacija Viševice, simbolisana kroz Mateov napor da elektrifikuje ostrvo bila vredna žrtava. u ratu mu je poginula cela porodica, porodica njegova žene je takođe uništena da bi ga na kraju i sama žena sa sinom napustila usled njegove opsesije prosvetljenjem ostrva tokom koje ulazi u sukob sa celokupnim stanovništvom. Sada je visoko pozicionirani direktor, ali bolestan i vidno nesretan sa novom ženom koju očigledno ne voli.

Posebno je upečatljiv je Mateov ponovni susret sa tastom koga glumi Paja Vuisić, prvim viševičkim Prometejem, takođe uništenim i usamljenim kao Mate. Progres u ovom filmu jede svoje izvršioce, uništava im živote ali gura čovečenstvo napred. Pored svih prikaza tragedija koje su zadesile Matu film i dalje veruje u ideju progresa, progresa za koji su potrebne žrtve. Istorija brzo napreduje i Mate na kraju shvata da je on sada konformista, da koči progres i predaje baklju novom inovatoru, novom Prometeju, u filmu mladi Vidović, novi usamljenik fiksiran svojom idejom za koju svi osim njega misle da je nemoguća. Film tako reflektuje i političke borbe prve polovine 60-ih, partijski sukob starijih unitarista i mlađih decentralista, koji će biti rešen 1966. padom Aleksandra Rankovića i pobedom mlađe struje. Mimica sugeriše da je vreme za stare revolucionare da se povuku sa istorijske pozornice i da su mlađe snage novi subjekt istorije.

Podvig diverzanta Oblaka kao da revidira ove stavove, ideja  progresa je napuštena, mlađi su se pokazali kao konformisti a na starom revolucionaru je da iskupi ideju revolucije. Istorija tako ovde nema neizbežan progresivni tok gde se apsolutni duh seli od tasta, do Matea, pa do Vidovića. Poslednji podvig tako predstavlja elegiju jednoj ideji koja je nestala, osudu mlađih naraštaja koji su zaboravili šta znači verovati.   

Mimica je opasan reditelj. Kao i Krsto Papić. Od Krste se to i očekuje, po imenu bi se reklo da je pripadnik ostatka poklanog naroda.

DIVERZANT OBLAK i ŠOLAJA

Albedo, jel se zezaš sa ovom analizom Diverzanta Oblaka ili si ozbiljan?

što bih se zezao?

Nije da mislim da su Hrvati ovo namjerno učinili, jer stvar je prilično nelogična, Oblak ruši staro i dopušta novome da ga zamijeni, traži srce lampom u po bijela dana i ne nalazi ga, ali im ipak ostavlja sve i odlazi sa svojim Don Kihotom.

Na takvim premisama dolaziš do sasvim drugih zaključaka od pukog neprihvatanja društveno-ekonomskih promjena i ''izdaje revolucije''. I Hrvati su i došli do drugih zaključaka.

Mogu oni i danas da budu jugonostalgični ili da žale za socijalizmom, ali oni su stvorili nacionalnu državu.

Jedno je kad Srbi kukaju zbog Jugoslavije koju nisu htjeli da razbiju, takvu tupavost mogu da razumijem, ali ovo je ili težak idiotluk ili prepredena dijalektika, kao što rekoh.

Šta ga ja znam što bi se ti zezao?

Postavio si unapred svoju tezu o 'hrvatskoj dijalektici' pa si onda ugurao ceo film u taj kalup.

Prvo Siniša nije konjušar. Konjušar znači sluga, neko ko se brine o gazdinim konjima. On je kaskader i on poseduje konja. Iz tvog teksta ispada da je Siniša Oblakov sluga.

Dalje, kakav to ideološki dogovor između Siniše i Oblaka ovaj drugi raskinuo. Događaje sa početka devedesetih ovde tendenciozno učitavaš u prokomunistički film iz 1978. Gde je to u samom filmu?

,,Dok se Oblak, uprkos svom negodovanju, čak negodovanju do smrtonosnog infarkta, ipak ideološki miri i sa korporacijom i sa naduvenim fudbalerom..."
Da je hteo da se pomiri valjda bi pristao da mu konzerviraju kuću. Ili bi uzeo stan u soliteru.

,,Naivniji gledaoci bi pomislili da je on tim rušenjem u stvari želio da razotkrije malverzacije preduzeća preko puta, koje mu konstantno steže gušu, međutim, to bi se lako zataškalo i suštinski je nevažno, jer kroz film stalno provejava ideja napretka i potrebe da novo zamijeni staro."
Nije ovo američki triler u kome Oblak raskrinkava malverzacije. Za malverzacije ionako svi znaju samo ćute. Njegov akt miniranja sopstevene kuće ima za cilj davanje etičkog primera, odbijanja da revolucija postane muzej. On omogućava kepecu da opet izađe iz kuće na svetlo dana.

Oblak nema problem sa novim. Imaš na početku filma to u njegovom dijalogu sa reporterom. I komunizam od Lenjina i kapitalizam su modernistički projekti. I jedni i drugi su za novo i jedni i drugi su zasnovani na tehnološkom napretku. Za tebe je novo ovde automatski kapitalističko. Socijalističko preduzeće je zapadnjačka korporacija. Opet retroaktivna pamet. Poenta je u načinu na koji se modernizacija izvodi. Kod komunizma bi ona trebalo da bude zasnovana na učešću svih i benefitu za sve od nje. Oblak ustaje protiv novog  kad vidi da je ona fasada za malverzacije pojedinaca.

Ulaziš u najgrđe nacionalističke fantazme. Srbi su naivni idioti koji su verovali u komunizam dok su Hrvati od početka bili lukavi i prepredeni i kroz komunizam se borili za svoju nacionalnu kapitalističku državu. Pa bilo je i Hrvata komunista koji su verovali u tu ideju. Sad ja mogu da se složim sa tobom da je ispalo da je taj sistem bio jedna detinjarija i to, ali ne vidim kako hrvatsku prepredenost učita u ovaj film. 

...a jedan od tih "Hrvata komunista" je Mimica. e sad ne mogu se točno sjetiti gdje to pročitah, ali sasvim sam siguran kako vidjeh negdje da je Mimica bio predani komunist. tako da bi diverzant Oblak mogao biti njegov alter-ego.

albedo je naravno sve potpuno pogrešno prikazao. valjda namjerno, jer ne vjerujem da nije shvatio ovaj toliko jednostavan (i odličan) film. mislim, on analizira Diverzanta Oblaka sa početnom rečenicom: "Hrvati su fantastičan narod". opet je upao u neke svoje fantazme.

rade, ne razumijem u čemu je stvar. Ti kažeš ''retroaktivna pamet'', ja pitam u čemu je problem?

Retroaktivna pamet je maltene i jedina moguća pamet. Kada pričamo o tumačenju/hermeneutici to je to.

Gadamer je tu vrlo jasan, jasniji i od Hegelove sove koja polijeće u sumrak, dakle - pamet je uvijek retroaktivna.

Kod Gadamera je riječ o ''stapanju horizonata'', vremenskih horizonata. Nijednu epohu ne možemo razumjeti samo u nekom autonomaškom smislu, kao što ni film ne možemo razumjeti samo u žanrovskom smislu. To su značajne stvari, ali sa stanovišta hermenutike to su nekompletna tumačenja.

Ako želiš da razumiješ određen period, npr 20. vijek, očigledno ne možeš da se praviš da danas nije 2010. godina, dakle u svoje tumačenje unosiš poznavanje posljedica 20. vijeka, a ne da umišljaš da je i dalje 1978. godina i šta je POSLEDNJI PODVIG značio 1978. godine, pa to je smiješno.

Da bi kvalitetno tumačio određeni događaj, pa i film, moraš da stopiš vremenske horizonte. Devedesete godine nisu rodile same sebe već su proizvedene osamdesetim, sedamdesetim itd... Nisu pale s neba, nije ih donijela roda, nisu samostvorene već su posljedica prethodnih decenija.

Ono što je u prethodnim decenijama bilo prikriveno ili nesvjesno (ja ne odbijam mogućnost da Oblak čini to što čini nesvjestan, govorim o dijalektici) postaje objektivno u obliku efekata, to je i poenta Realnog kod Lakana, posljedice su vidljive ali ne i sam uzrok, uzrok moraš da rekonstruišeš retroaktivno, u teoriji.

Dakle, ne vidim nikakav problem sa ''retroatkivnim kalupom'', štaviše, to je sasvim legitiman i (što se mene tiče i) jedini ispravan način tumačenja. Možda 1978. socijalističko preduzeće nije zapadnjačka korporacija, ali sa stanovišta superiorne Gadamerove hermeneutike zasnovane na stapanju horizonata, mallum discordie je već tu.

Quote from: PingvinPatuljak on 11-01-2011, 17:59:44
...a jedan od tih "Hrvata komunista" je Mimica. e sad ne mogu se točno sjetiti gdje to pročitah, ali sasvim sam siguran kako vidjeh negdje da je Mimica bio predani komunist. tako da bi diverzant Oblak mogao biti njegov alter-ego.

albedo je naravno sve potpuno pogrešno prikazao. valjda namjerno, jer ne vjerujem da nije shvatio ovaj toliko jednostavan (i odličan) film. mislim, on analizira Diverzanta Oblaka sa početnom rečenicom: "Hrvati su fantastičan narod". opet je upao u neke svoje fantazme.

Ja i ne tvrdim da je Mimica isto što i Franjo Tuđman

Lakanovsko Realno nikako ne može biti nacionalizam, ultimativni horizont tvoje interpretacije. Realno je nagon smrti, nepomirljivi antagonizam, nesaglasnost polova, klasna borba. Sa nacionalizmom smo već u domenu fantazije koja pokriva antagonizam.

Ako kažeš da smo u 2011. zašto onda čitaš film kao da smo u 91. Nije li današnji horizont onda nezadovoljstvo svih naroda eks-jugoslavije tranzicijskim kapitalizmom? Zašto onda ne čitaš Oblakov podvig u tom svetlu, kao radikalni akt nemirenja sa datom situacijom, nanovo pokretanje dijalektike...

Dijalektika nije teleologija, istorija nema zacrtanu putanju koja vodi ka nacionalnoj državi. Jugoslavija nije morala da se raspadne kao što komunistički projekat ne mora da uspe. Kao što ni kapitalzam nije ultimativna sudbina čovečanstva.

Opet moraš da budeš osetljiv i za problematiku epohe iz koje je film, konteksta iz koje nastaje, kompleksnosti istorijske situacije. 1978. i 1991. su dve različite episteme.

I ok sad, 1991. je horizont interpretacije, pomoću njega možemo tumačiti ovaj film. I sad odgovori mi kako u tvojoj analizi Mimica nije Franjo Tuđman? Gde Oblak raskida ideološki ugovor sa Sinišom i kako se Oblak miri sa preduzećem i fudbalerom? Ti ovde jedan horizont stavljaš potpuno u drugi. To ne može jer uvek postoji ostatak. A ostatak je upravo lakanovsko Realno, nagon smrti.

Ja i ne tvrdim da je ovo Realno, samo ga spomenuh kao primjer, ovo je pitanje indeksa, dakle nečega što ukazuje na određenu stvar a da samo to nije. Kao dim koji ukazuje na vatru, tako posljedice ukazuju na uzrok.

Ti brineš o tome KAKO se Oblak sklanja sa ''naprednog puta'', zaboravljajući da se on SKLANJA. Pa valjda je važnije to što se sklanja od toga kako se sklanja? Može to da bude bombastično koliko hoćeš, ako se sklanja onda se miri.

Nije on upao u preduzeće i napravio rusvaj unutra kao npr Nikolić u Mlad i zdrav kao ruža, Hrvatima izgleda ne pada na pamet da snime takav film, čim on pravi brodić Don Kihot, dakle brodić FENSERSKE BORBE koja je totalno neefikasna i što je još važnije kvazirevolucionarna, zna se koja je poenta. Zašto ne Che Guevara? nije da on nije podosta izrabljivan od strane kapitalizma, ali on bar nosi neke pozitivne konotacije, dok je Don Kihot čista nula.

I šta sa nezadovoljstvom u vezi tranzicijskog kapitalizma? Ja još ne vidjeh da su prestali da se kunu da će skrenuti sa tog puta. Uostalom, dobro je primijetio vrabac u komentaru na blogu, danas samo trećina Hrvata podržava ulazak u EU, dakle back to the nation state.

Zovi ti to tumačenje ''nacionalističkim'', ali ti nemaš nikakvo objašnjenje kraja filma, jer to što ti pokušavaš da braniš je najobičnije PRIVATNO ZADOVOLJENJE, za njegovu dušu a ne za tamo neku marksističku ideologiju.

Nagon smrti ili života, svejedno, svedeno na bespomoćni impuls to je bezvrijedno i nevažno.

Pa čitaj šta sam ti napisao u prvom postu. On oživljava borbu, kepec izlazi na svetlost dana. Daje apel anonimnim na koje mu je saborac-intelektualac ukazao da izađu iz svojih mišijih rupa. Da se jednostavno povukao pred tehnokratijom on bi prihvatio da mu kuća bude konzervirana, da ,,eto tako stvari stoje" kako mu ukazuju i saborac i sin, da treba praviti kompromise itd. Bespomoćnije od ovoga je sigurno rušenje bez ikakvog cilja u Mlad i  zdrav kao ruža. To iracionalno nasilje uvek odaje bespomoćnost. Oblak je isterao svoje, rekao šta ima a na drugima je to da nastave. To što ovi to nisu uradili ne znači da je on isti kao oni.

Konzerviranje je kompromis, ali i dalje prepreka napretku preduzeća, to je valjda jasno, to nije ono što je firma željela, ali nije mogla da postigne više jer im je Oblak stao na put. A onda im je on sam uklonio tu prepreku.

Sasvim je ''zdravorazumski'' zaključiti da je on nekakav ''posljednji Mohikanac'', ali hermeneutika i uopšte tumačenje naučnim metodom smatra ''zdravorazumski'' pristup u najmanju ruku neadekvatnim.

Možeš ti mene da optužuješ da sad ''učitavam'' stvari, ali ja bar koristim neki naučni metod, a ti to ne činiš. 

ja i ne tvrdim da se Oblak ''jednostavno povukao'' pred tehnokratijom, da je pristao da mu sruše kuću snimanje takvog filam bilo bi besmisleno, da je rušio kao u Ruži bio bi iracionalni odraz bespomoćnosti.

Ali pošto se nije ni jednostavno povukao niti jednostavno rušio, a opet se sam sklonio, uzmi da se ''komplikovano povukao'', i to se povukao u skladu sa prepredenom hrvatskom dijalektikom.

Nije jasno. Opet film je iz 1978. režimu je potrebno da održava privid da evolvira prema komunizmu iako birokratski stagnira i nema više veze sa idealima revolucije. Zato mu je i potreban muzej revolucije i gomila partizanskih filmova svakodnevno u bioskopu da bi održavao privid da je i dalje socijalistički. Konzervirana kuća muzej bi tako bila fasada sistema koji je zasnovan na birokratskim malverzacijama. Oblak upravo odbija da bude razglednica revolucije i da na taj način održava sistem.

Nije Oblak sigurno bio vanishing mediator od socijalizma ka kapitalizmu. To je upravo bio nacionalizam. Ista ta tehnobirokratija uplašena za svoje položaje je otpočela rat da bi se kasnije preobrazila u proevropske multikulturaliste.

,,Hrvatska dijalektika" je inače vrlo pouzdan i objektivan naučni metod.

ako ćeš tako, onda ni psihoanaliza (i mnogo šta drugo) nije naučni metod. Uobičajeni prirodnjački prigovor društvenim naukama.

znaš kako, mi se možemo vrtiti u krug koliko hoćeš, ali njegov potez je u najboljem slučaju ''moralna pobjeda'', a moralne pobjede ne spadaju u domen klasne borbe.

Uostalom, nije ovo samo pitanje jednog filma, ova dijalektičke začkoljice se ponavljaju i u Crncima i u Ničijem sinu, a ako nastavim dalje da gledam ko zna šta će biti...

Pa sad zavisi šta ti podrazumevaš pod domenom klasne borbe. Ovde je napravljena polarizacija između sa jedne strane ostarelog borca, lumpena iz udžerica, radnika, kaskadera, kepeca, kurve, sa druge strane upravljačka elita, nova klasa: direktori, tv reporter, intelektualac, inspektor pandur, direktor fudbalskog kluba...

da, ovo je senior citizen verzija porno bande

a tim gore po Pingvina ako su svi do reda nesposobnjakovići.

ja ne krijem da je ovaj film simpatičan, ali simpatičan je i Langov Metropolis, pa kad ga danas gledaš to je skoro pa pro-fašistički film.

Nije Oblak. Tu mu dođe ta elegična nota filma. Mimičina osuda mlađih generacija koje su zaboravile šta znači imati srce.

pa ja ti ponovo kažem da je takva osuda mudo labudovo i vrtimo se u krug

Pomisli kakav je Gran Torino u odnosu na ovo? Uvijek je postojala bolja mogućnost, pa što ne i dati život za tu kuću.

Pa nije ovo holivudski film. Oblak im je dao primer, pokazao im kakvi su licemeri, šta znači imati srce. sad što bi ti hteo da je uzeo mašinku i sve ih pobio... Nije Paja Vuisić Klint Istvud.

pa nije ih Istvud pobio u Gran Torinu, obavezno pogledaj film. Kraj nije ''holivudski'', a vidjećeš i šta nedostaje Oblaku. Istvud ima nikogoviće kojima se suprotstavlja, čak i svoga sina i njegovu porodicu ne podnosi, ali je film kompletniji od Oblaka, a i dalje je utopijski.

Gledao sam, na foru Zigelovog Shootist-a sa Džon Vejnom. Mogao bih da ga obnovim. Koliko se sećam tu njega ona porodica azijata privlači jer gaji tradicionalne vrednosti koje njegova više ne baštini.

sad ne znam baš koliko su tradicionalni, ona ''žurka'' kojoj i sam Istvud prisustvuje i nije toliko tradicionalna, ali definitivno jesu konzervativniji od njegovog sina. U svakom slučaju, ''Gran Torino'' je njihov, kod Oblaka ispade da nema nikoga kome bi predao ''Don Kihota'' ako već ne može kuću, bezizlazna patetika.

Ne možeš samo da detektuješ problem i onda umreš, koji kurac sa tim? Rješenje koje Oblak nudi mi je sumnjivo, i ostaću pri tome.

Nije mi baš svež u glavi Gran Torino. Znam da mrzi sina i unuku koja samo želi da preuzme auto. Ove Azijate ne podnosi, pa ga zovnu na piće pa se sprijatelji sa njima. Auto je tu neki simbol američkih vrednosti. Morao bih da ga opet pogledam.

Meni to što kažeš da Oblak nema kome da preda štafetu ne smeta toliko. Mimica se tu očigledno identifikuje sa njim i nema preterane vere u mlađe naraštaje. To je njegov stav i kako se uspostavilo bio je upravu. Postavio je neki putokaz sad što ga niko nije sledio nije do njega. Uostalom nema film baš toliku moć da utiče na društvena dešavanja. Naročito jedan ovako mali film sa skromnim budžetom.

ma nije to pitanje nekog uticaja filma na društvo, važno je samo šta taj film nesvjesno registruje i koji svjesni stav povodom toga formira. Kad bi gledali koji filmovi imaju uticaj bavili bi se samo Ratovima zvijezda i Čarobnjakom iz Oza.

Kad se zapitam koji je politički stav Oblaka nisam zadovoljan onim što vidim. Nije sad da Istvud ima povjerenja u mlađu generaciju, pa Azijata u Americi ima koliko, nema više od 2-3% populacije, dakle poraz je neminovan, nije Istvud blesav da to ne zna, ali on ne snima takav film već iznosi stav. Oblak se defetistički povlači.

Na kraju krije infarkt od unuka, govori nešto tipa ''da ne vidi mali'' i odlazi... a zašto da ne vidi mali? Koji moj taj mali treba da postane, u šta da izraste ako ne vidi? Ko treba njega da vaspita? ''Stare kuće'' nema, nema Oblaka, ma nema ni Don Kihota jebote... taj klinja je upravo ono što sam i rekao - kapitalista i nacionalista.

Znaš, ja sam mislio da je moj profesor filozofije u srednjoj lud kad je pričao da djecu treba voditi na sahrane i groblja uopšte, da ih roditelji kao ''štite od smrti'' i najčešće ostavljaju kod kuće kad neko premine. Naravno, on je onda našao primjer Platona koji je svoje maloljetne učenike vodio na sahrane, štaviše, naređivao je da se otkopavaju grobovi nekih beskućnika da bi učenici vidjeli leš star nekoliko nedjelja i tome slično.

ma i dalje mislim da je lud k'o struja, samo brate ovi što djecu drže pod staklenim zvonom su mi još gori. A bar film upravo služi tome da prikaže scenu koju svi odbijaju da dožive, pa zašto onda NI NA FILMU ne bi djed umro pred svojim unukom? Zato ti kažem, ti uzimaš stvar zdravorazumski, ali ovo je film, nije realnost.

ma rekoh, Oblak mi je sumnjiv i to je to...

Quote from: Albedo 0 on 11-01-2011, 20:57:50

Ti brineš o tome KAKO se Oblak sklanja sa ''naprednog puta'', zaboravljajući da se on SKLANJA. Pa valjda je važnije to što se sklanja od toga kako se sklanja? Može to da bude bombastično koliko hoćeš, ako se sklanja onda se miri.

pa to uopće nije u pitanju kod Oblaka
on otpočetka VJERUJE u napredak, on a priori daje kuću za višekatnice, stambeni prostor itd.
znači, nije mu ni stalo do kuće (da jest, onda bi već poodavno reagirao, tj. već bi postao nova klasa, funkcioner oportunist)
problem počinje kada ga pokušaju potkupiti, pa ucjeniti; i tu bitku on dobiva - i dalje je ostao Oblak

naravno da on ne želi biti cirkuski frik, konzervirani revolucionar usred novoizgradnje, društvene dinamike; on ne želi biti društveni fosil: Oblak jest za napredak, za boljitak, za novo koje zamjenjuje staro (pa i njegovu kuću te i njega samog)

Oblak tu ide praktički do paradoksa - do negacije sebe samog, jer i on je 'star'; i on mora umrijeti a njegovo mjesto zauzeti netko novi. iz filma je razvidno da ima povjerenja u unuka. njegovo zadovoljenje nije privatno, kao što kažeš, JER ON ODLAZI KAO LEGENDA, KAO ESTEBAN, a to izgovaraju drugi = zadovoljenje je objektivno, Oblak je priznat od drugih (barem jedne skupine; koju predstavljaju kaskader, sin i ta linija)
Mimica je ovdje išao na uzvišenost smrti: kao što smrt Estebana daje poticaj internacionalnim brigadama da se okrenu i naprave protujuriš te poraze frankovce, tako računa na taj parelelizam sa Oblakom (koji i u smrti vozi svojim putem).
sad, to je istovremeno efektno i naivno rješenje; ali namjera je jasna.

što se tiče daljnjih tumačenja, albedove '91, to se može zanimljivo gledati: "klinja" je dobar nastavljač Oblaka, on je uzeo pušku u ruke i riskirao glavu. zaustavio četničke fantazme o virovitici-karlovcu-karlobagu. sad, nije ostala komunistička ideja, ali ostala je suština: riskirati glavu za ideju, za pravdu, za boljitak. ovo se ne može vidjeti iz albedove pozicije, ali tako mu je to...

e, ja sam čuo da ste tako i zidine Jasenovca rušili da prikrijete tragove, pa su cigle pokupili seljaci i ugradili u svoje kuće u okolnim selima. Ko zna što je taj Oblak petljao u Drugom svjetskom ratu, posebno ako je bio u Dalmatinskim brigadama.

ma dobro, pustimo sad te priče iz offa, izvan ekrana (makar bi bilo zanimljivo raditi nastavak: kako su nastavili sin, kaskader, unuk...)

a po onome što je dano filmski, Oblak mi je jedna od najvećih faca. i ne samo yu-filma. (premda bih ja rađe drugačiji kraj - završetak u kojem Oblak ne umire; jer, u posljednjoj analizi, smrt je konačni poraz)

U bre Pingvin, ukenja ga gore sa zadnjim pasusom. Kakav crni nastavljač Oblaka u srpsko-hrvatskom ratu. Kad su Hrvati umislili da su im Srbi neprijatelji, a ovi da su to Hrvati cela Oblakova ideja je otišla dođavola. Mi smo i ratovali za one protiv kojih se Oblak borio. Ta ekipa se lepo nafatirala za vreme rata, dok je  sirotinja ginula. Što pre mi i vi shvatimo da nismo neprijatelji jedni drugima, već da imamo zajedničkog neprijatelja tim pre će nam biti bolje.

rade, nikad ne vjeruj Hrvatu koji laže

Pingvin, što izvan ekrana, sad me stvarno zanima u kojoj brigadi je bio Oblak u WWII, pošto su Dalmatinske poznate po svojem ''herojstvu''.

ali ja nisam pričao iz privatne pozicije rade, nego objektivno: hrvati i srbi su ratovali i to je objektivna istina koju moramo prihvatiti i ti i ja.
s druge strane, nemam nikakvih problema da diskutiram, ili prijateljujem s tobom. jednako tako nemam nikakvih problema da promatram kao neprijatelje one koji su opterećeni ustašama i sl. takvih ima ovdje, npr. johnreynolds, njemu su hrvat i ustaša sinonimi.
drugim riječima, to je objektivna stvarnost i ne možemo ju zanemariti; makar se slažem da bi nam bilo bolje kada bi se negativnosti nadišle.

nadam se da razumiješ...

albedo, stvarno imaš neke bedaste insinuacije...

ali dobro, Oblak sigurno nije bio u dalmatinskim brigadama, jer je purger.

hm, odakle purger među partizanima? To ti je još gore od pripadnika Dalmatinske brigade.

pa pogledaj Nepokoreni grad i purgere komuniste (usput, prilično dobra serija)

inače, što imaš protiv dalmatinskih brigada?

vjerujem ja da ima serija o purgerima komunistima, ali nema purgera komunista, u tome je problem...

Nemam ništa efikasno protiv Dalmatinskih brigada, samo oni su komunisti koliko i Oblak. Danas se već zna da su na Kozari pobjegli i ostavili ostale na cjedilu, a kasnije im je Broz dao ordenje za hrabrost, iako nisu učestvovali u sukobu. Da ne ispadne da samo Srbi dobijaju ordenje.

daj ne pričaj pamflete nego istražuj predano i objektivno ako se zanimaš za te stvari. ne kažem da sam ja predano istraživao, ali ono što sam vidio, recimo nedavno u dokumentarcu Tito, kada Rodoljub Čolaković kaže da je Zagreb bio centar Komunstičke partije. dakle, on to kaže; sad jedino ako ti dovodiš u sumnju autentičnost izjave, ako sumnjaš da je Vrdoljak to montirao itd.

za dalmatinske brigade također kenjaš neviđeno. evo, kupi si ovo npr, pa se obrazuj:

http://aukcije.hr/item.php?lan=EN&id=1287393