ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Na podforumu KRIMIĆI već duže vreme pišem o krimi romanima Milana Nikolića, ali evo jednog njegovog naslova koji sedi na 2 stolice. Zovem Jupiter... Beležite... je whodunit smešten u svemir. Naučno-fantastični elementi su tu samo da bi malo zapržili čorbu, tako da krimi zaplet drži primat (bar po mom mišljenju) ali to ne menja fakat da je Jupiter delo koje se može bez nekog većeg premišljanja svrstati u korpus domaće SF književnosti. Svakako da se radi o veoma zanimljivom multižanrovskom naslovu koji zavređuje da bude ponovo otkriven. Radnja romana se događa krajem 2000. godine; znači nekih 40 godina od trenutka objavljivanja.

Zanimljivo je kako Nikolić vidi budućnost. Kao i većina SF pisaca mislio je da će se tehnika brže razvijati nego što jeste, tako da u romanu imamo neke čudne naprave koje, bez obzira na Nikolićeva predviđanja, još uvek nisu u upotrebi. Tu je, na primer, detektor mirisa uz pomoć koga može da se otkrije ko je sve dodirivao neki predmet, ili gamaradiodetektor - "aparat kojim su se policije raznih država služile već godinama, kad god je trebalo tačno rekonstruisati neki događaj, odrediti tačno mest na kom se neko nalazio u kritičnom mesto i slično". Nikolić nije previše zauzdavao maštu dok je pisao svoj krimi-SF, tako da u romanu imamo sijaset ovakvih detalja koji umeju da budu prilično naivni. Meni oni nisu smetali, već su mi na izvestan način bili šarmantni. Nego, da se vratim na zaplet... Mesto radnje: svemirska stanica Jupiter koja se nalazi na istoimenoj planeti. Stanica je izgrađena udruženim naporima svih zemalja na svetu a u cilju prikupljanja misterioznog IU-7 koji je kao izvor energije od neprocenjive vrednosti za čovečanstvo i koji se može pronaći samo na Jupiteru. U trenutku početka romana stanica je operativna već godinu dana i duga izolovanost počinje da utiče na psihu muškaraca i žene koji borave u svemiru. Ubistvo u svemiru se odigrava veća na prvim strancama romana. Tokom šetnje površinom Jupitera strada perspektivni francuski inženjer Rolan. Njegovo zaštitno odelo je oštećeno i otrovni gasovi Jupitera su učinili svoje. Kada otkrije da je neko sabotirao sistem za uzbunjivanje koji je Francuzu mogao da spase život, Stanko "Stan" Vuković, pripadnik Međunarodne službe sigurnosti koji je tek nedavno došao na stanicu, zaključuje da je u pitanju ubistvo. Kako glavnokomandujući ne žele da prihvate njegovu teoriju, Vuković počinje da istražuje na svoju ruku - uz pomoć Bolivijca Pedra i Gvinejca N'Kue, druge dvojice pripadnika Međunarodne službe sigurnosti. Na sreću, broj osumnjičenih je ograničen. U stanici Jupiter se nalazi dvedestak ljudi - naučnika i istaživača, pripadnika raznih nacionalnosti. Čak i jedna veoma lepa devojka - Grkinja Kira. (Stanko mora imati ljubavni interes, zar ne?) Jedan od njih dvadesetoro je proračunati ubica koji je do tančina razradio plan eliminacije Francuza. Stanko želi da krivca što pre uhapsi i vrati na Zemlju ali to ne ide baš lako... Uskoro će se dogoditi još jedno ubistvo, a zatim počinje serija sabotaža. Ako Stanko krivca ne otkrije na vreme - ko zna šta sve može da se dogodi. Znate kako to već ide... In space, no one can hear you scream. Nikolić je ovde imao sve sastojke potrebne za uzbudljiv SF triler. Mnoge je i iskoristio kako treba. Roman počinje veoma dobro, in medias res. Prva smrt je na samom početku tako da nema vremena za predah. Nažalost, ritam romana se posle previh pedesetak stranica prilično usporava. Stanko počinje da saslušava svedoke/osumnjičene i njihovoj priči kao da nema kraja. Roman je ionako podugačak (jedna od najdužih koji je Nikolić napisao - ima gotovo 250 stranica) tako da se taj središnji segment mogao prilično skatiti a da se ništa ne izgubi. Umesto svih tih dijaloga, moglo se nešto i preprirčati... Možda je Nikolić bio plaćen po broju šlafni pa je želeo da nakucavanjem sebi obezbedi veći honorar? Ili, što takođe nije isključeno, nije čitao i ispravljao ono što je pisao pa tako nije bio u prilici da načini poboljšanja. Bilo kako bilo, dobra stvar je što je poslednjih 60-70 stranica prilično uzbudljivo. Iznenadio sam se šta je sve Nikolić sačuvao za finale. Od trenutka kada se dogodi drugo ubistvo, stvari se potpuno otimaju kontroli. Evo i malo spojlera... Ubica je izolovao stanicu od ostatka sveta tako što je sabotirao radio uređaje - a posle toga uništio zalihe kisoeonika. Vazduha je ostalo taman toliko da podmiri potrebe posade u narednih 48 sati - a onda nastupa duga mučna smrt gušenjem. Ali to nije kraj nevoljama, Kada Stanko ustanovi da mu je neko iz kabine ukrao revolver - postaje jasno da za protivnika ima naoružanog manijaka koji je spreman na sve samo da bi sačuvao svoju tajnu - pa makar morao da pobije kompletnu posadu Jupitera...

Zovem Jupiter... Beležite... je dokaz Nikolićevog neizbrušenog talenta. Daleko da je ovo roman bez mana, ali me je raspon Nikolićeve imaginacije zaista oduševio. Te 1960. godine Nikolić je napisao čak 6 romana. U proseku: 2 mesečno! Nije tu bilo mesta za glancanje i doterivanje. U svakom slučaju, odlično je znati da je na ovim prostorima postojao jedan pisac koji je voleo žanr i koji je bio dovoljno talentovan da se sa njim uhvati u koštac.

Šteta je što nije snimljen film po ovome. Mislim da bi Miki Stamenković napravio hit.

Dok sam čitao, imao sam istu misao. U romanu ima delova koji u sećanje prizivaju neke poznate američke SF filmove koji su snimljeni kasnije...

Po Milanu Nikoliću (ali ne ovom) snimljen je film Františeka Čapa "X-25 javlja" (1960), koji je prodan u više stranih zemalja nego iste godine snimljen oskarovski nominant Deveti krug (hrvatski film o Zagrebu pod ustašama u režiji Slovenca Franceta Štiglica).

X-25 javlja događa se u Zagrebu, glume srpski glumci, na hrvatskom jeziku, film je slovenski (u produkciji Triglav filma), a režirao ga je češki emigrant... Prikladno za adaptaciju romana Milana Nikolića, "virovitičkog Simenona" koji je svoje romane mahom tiskao u Sarajevu i Beogradu, i zato pisao na ekavici.

Quote from: Kunac on 10-01-2011, 11:32:50
Dok sam čitao, imao sam istu misao. U romanu ima delova koji u sećanje prizivaju neke poznate američke SF filmove koji su snimljeni kasnije...

Naprimjer, "Outland" Petera Hyamsa?

Inače, načitao sam se Nikolića i ZJB mu je najslabiji roman od svega. Mislim da se nije snašao, SF mu je osrednji, a u drugoj polovici romana počinje da se ponavlja kad raspravlja o psihološkim opterećenjima posade u svemiru. Krimići smješteni u naše okruženje su mu neusporedivo bolji, pa nemojte sud o Nikoliću stvarati na osnovu ZJB.