ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

A dobro, navek smo znali da je STARI KADAR superioran skript.

ne, mislim besmisleno je raspravljati se oko ČČ, ali ako ga uporediš sa SK, ČČ je NJEN film. Vuksan bi 'ladno mogao da uđe u njenu kancelariju i da joj na zidu stoji ČČ poster.

ČČ je dakle snimljen iz totalno subjektivne perspektive, on se nikad ne zapita ''pa dobro, da li je ovo možda i mojeg polnog organa djelo'', iako misli da nama ''nacionalistima'' proda muda za bubrege sa Diklićevim racionalizacijama zločina, kao sad ćemo se mi ''nacionalisti'' složiti, pa da , pa ovaj film nas totalno razumije, i slična sranja.

Problem je što racionalizacija zločina nije potrebna, niko nema potrebu da brani neodbranjivo, jedino neka totalna budala. 

Quote from: Mark on 05-02-2011, 09:41:46
U cemu je poenta onoga na sta Ghoul misli kada kaze "idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju"? Mislim, kada se radi o parama zasto da ne? Srpski filmovi moraju da misle na exYU trziste i moraju biti pravljeni tako da ih mogu i zele gledati ljudi iz cele exYU -jer se samo tako film isplati. Ili se bar isplati vise.

I Tilva Roš može da zaradi pare u okruženju, ne vjerujem da ČČ tematika išta zanima prosječnog bioskopskog gledaoca u regionu.

Štaviše, mislim da bi jedno kratko statističko istraživanje vjerovatno dokazalo da su najviše para zaradili filmovi koji nikad nisu prikazani van srpskog etničkog područja.

To ne znači da moramo da snimamo Zonu Zamfirsko ili Ivkovu slavu, samo govori da ako je do para postoje i drugi načini, a od hrvatskih i slovenačkih bioskopskih karata se niko još ljeba nije najeo.

Ja mislim da je racionalizacija zločina ključna upravo zbog toga da se politički proces koji se sprovodio kroz određene vidove terora (navek legitiman vid sprovođenja politike) ne bi sveo na spisak zločina, humanitarnih katastrofa i remećenja udobnosti, već da bi se upravo razumelo kako zločini, smrt i razaranje nisu ključ u kome treba poimati događaje u ex-SFRJ.

Kao što je rat produžetak politike drugim sredstvima tako je i politika produžetak rata drugim sredstvima, i u tom smislu upadljivo je koliko se doživljaj nedavnih ratova kod nas svodi na incidente, na "mi smo njima ubili ovoga a oni su nama ubili onoga" i sl.

Niko više ni ne pokušava da kaže koji su bili politički, pa u krajnjoj liniji i pravni osnovi tog rata jer kao što znamo, većina granica su nacrtane po nekim prirodnim barijerama i kao plod mirovnih sporazuma.

Dakle, cilj svakog rata jeste mirovni sporazum, a nasilje je samo put do tog cilja.

Kod nas je paradigma obrnuta. Kod nas se rat poistovećuje sa ciljem, umesto da se poima kao sredstvo.

Otud u američkom filmu, junak ima traumu jer je nekoga ubio SA POGREŠNIM CILJEM, a kod nas automatski ima traumu čim je nekoga ubio.

Inače,

Mislim da je ovaj trougao SRPSKI FILM - ŠIŠANJE - ČETVRTI ČOVE napotentniji za analizu jer su to zapravo tri filma koja su vrlo slična po svojim pristupima.

Sva tri filma su u svom korenu "movie" manje ili više oslonjen na konvenciju američkog repertoarskog filma - dakle dešavaju se u jednom blago izmeštenom miljeu, sa izvesnim podrazumevanjima u domenu vođenja priče i karaktera.

Otud su sva tri u startu i otpisana kao nešto što je neuverljivo, izmaštano, daleko od onoga što mi znamo o tom miljeu.

S druge strane, sva tri su i krenula putem jedne estetike koja se u našem filmu odavno ne gaji i ne podstiče, i pokušala su da se nastave na repertioarski film jedne ipak i tehnološki i u širem smislu naprednije kinematografije što ih j u startu učinilio slabijim, te je SRPSKI FILM imao sreće da ne bude tumačen kao triler (što on u suštini jeste) već kao avangardni shock cinema gde je lagano izdominirao i u svetskim okvirima. Međutim, koliko god naša kinematografija bila nedorasla pokušaju da igra na američkom trenu, ne znači da ne treba da pokuša jer nije spas ni u tome da se sve svede na home movie estetiku.

sva tri filma su međutim pored osnovne namere autora da snime komunikativan film (što paradoksalno uključuje i SRPSKI FILM ako bi se izzeli eskzremni detalji) u suštini svoju matricu bazirala na fetišima oko kojih su žanrovskom konvencijom izgradili priču koja će to učiniti konsekventnim -

- u ČETVRTOM ČOVEKU fetiš je filmofilski - "Nikola Kojo igra Borna u zapletu oslonjenom na skorašnja događanja"

- u SRPSKOM FILMU ti fetiši su šokantne scene i Vukmirova filozofija

- u ŠIŠANJU je to priča o ljubavnom trouglu između tri muškarca, ritualima inicijacije, čemu je naknadno kao fetiš dodato političko breme

U tom smislu ŠIŠANJE i SRPSKI FILM zapravo imaju politiku u svojoj nameri. I što je najparadoksalnije samo ČETVRTI ČOVEK u kome je politika u osnovi usputni dtalj, ima suštinski ugrađenu politiku u svoju priču. Kleta kaseta zaista pokrene rasplet, vezuje svoje junake i u krajnjoj liniji ga razreši.

Doči, i u ŠIŠANJU i u SRPSKOM FILMU, politikaostaje na verbalnom nivou i otud jeste čitljiva ali je za samu priču potpuno nevažna. Ovi filmovi su šolitički pregnantni samo zato što su autori kroz replike likova i promociju filmova naglašavali tu dimenziju.

A ČETVRTI ČOVEK koji je isključivo promovisan kao triler na kraju je imao pravi organski spoj politike i zapleta.

Nota bene, ja se kako već rekoh gore, od sva tri politički najviše i slažem sa ČETVRTIM ČOVEKOM.

ŠIŠANJE je u ovom trouglu najslabija tačka jer je od sva tri filma pre svega najambiciozniji i po broju likova i po njihovim odnosima. Otdu je slično srpskom narodu u Bosni i optuženo za najviše zločina jer je raspolagalo najvećom teritorijom i najvećom silom.

Isto tako, i u ideološkom smislu je nairitantnii jer izlazi sa direktnom dnevnopolitičkom opcijom, što se u našem filmu retko dešava, ali tu ideološku poziciju ne uspostavlja u pravom smislu promišljanja politike već bukvalno zaokružuje glasački listić.

U prezentaciji svoje "znak Peščanik/podznak LDP" ideje, ŠIŠANJE odlazi u jedni od ključnih drugosrbijanskih kontradikcija a to je istovremeno ismevanje i mistifikovanje Slavske Srbije. Kao što je za Peščanik Koštunica istovremeno nesposobna budala, nerd čija su etička i politička načela predmet podsmeha zbog izrazitog odsustva pragmatičnosti ali i svemoćni amoralni mastermajnd koji je realizovao ubistvo Đinđoća i sistemski omeo srpske evroatlantske integracije - tako su i politički protivncii ovog filma istovremeno i klovnovi i svemoćne (vrlo sposobne sluhge) najviših državnioh struktura. I na tom nivou, ŠIŠANJE može da funkcioniše samo najužem krugu ljudi koji veruju u taj apsurdni pogled na Slavsku Srbiju.

Uprkos svojoj ostrašćenosti i direktnosti, ŠIŠANJE šalje jednu kontradiktornu poruku gledaocu. Ako s druge strane uizmemo u obzr da SRPSKI FILM saopštava konsekventniju negativčevu agendu koja je ipak dosta apstraktna, više u diomenu džejmsbondovskih negativaca nego političke prakse, obrni okreni apolitični ČETVRTI ČOVEK sa tim umerenim prikazom stvari opet deluje najubedljivije.

Što se psihološke dimenzije tiče, zanimljivo je da se sva tri bave temom manipulacije, koja je u ŠIŠANJU bila još izrazitija ali je krupan deo filma koji se isključivo bavi time izbačen.

tema manipulacije sa sobom nosi i dosta delikatan zahtev - prikazivanje kompleksnih psiholoških odnosa kao što su poverenje i sl. i na tom planu najslabije stoji pemisa ČETVRTOG ČOVEKA dok se u SRPSKOM FILMU sve rešava kroz novac i narkotike kao krajnje sredstvo. Tu je opet ŠIŠANJE sve do samog kraja kada zaigra ucena psihološki najambicioznije postavljeno.

Na nivou srukture, ŠIŠANJE ima najveće probleme jer je trećina filma ispala a onda je jedna priča koja se razvijala linearno silom premontirana u flešbekove i sl. Sam zaplet ŠIŠANJA je bio znatno složeniji i u ovoj verziji koja je ozašla pred publiku film deluje krajnje konfuzno čak i meni koji inače znam o čemu se radi. Tu su i ČETVRTI ČOVEK i SRPSKI FILM u prednosti jer je dramaturška postavka ispoštovana u celosti što u drugoj polovini SRPSKOG FILMA rezultira onim problemmom sa flešbekovima koji je ipak neuporedivo manji od totalne konfuzije u ŠIŠANJU.

Što se dizajna tiče, tu je SRPSKI FILM neprikosnoven, ČETVRTI ČOVEK i ŠIŠANJE imaju slab kostim i scenografiju ali je ŠIŠANJE tu ipak sa većim problemom, ako ništa a ono barem zahvaljujući pećini u kojoj se okupljaju skinsi. To je ipak neprevaziđen blam.

Isto važi i za fotografiju - SRPSKI FILM je najdoslednije osvetljen i kadriran, sa jasnim konceptom koji je usklađen sa pričom. ČETVRTI ČOVEK ima smene hiperestetizacije i realizma, znatno je statičniji, sa neubedljivijim tretmanom ambijenata. ŠIŠANJE je sigurno i zbog budžetskih ograničenja all over the place, nekoliko filmova zarobljeno je u jednom.

I tu se vraćamo na početak i priči o uverljivosti - svakom pojedinačnom gledaocu ovi filmovi su uvrljivi u onoj meri u kojoj im je fetiš kojim se ti filmovi bave prihvatljiv i intrigantan.

Dakle, nije problem u samoj uverljivosti već u onome koliko se gledalac "slaže" sa filmom. U temlji u kojoj ljudi čitaju novine ne bi li se slagali sa njima umesto da iz njih nešto saznaju, tako se gledaju i filmovi. Otud je "najumereniji" među ova tri filma, ČETVRTI ČOVEK zapravo i najmanje zapamćen jer se najmanje trudio da se sa nekim "prepozna".

SRPSKI FILM je s druge strane u startu imao najzahvalniju ciljnu grupu kojoj se već po samoj prirodi događaja koje prikazuje ovaj film morao dopasti.

ŠIŠANJE je evidentno uspelo da privuče publiku, isto koliko i ČETVRTI ČOVEK iako je imalo manju reklamu i broj kopija. Ali, život ga je dovoljno promovisao. E sad, kako je to film o mladima za mlade, teško je proceniti koliko je sama publika njime bila zadovoljna. Odnosno, koliko je ciljna grupa koju je zanimalo da ga vidi zadovoljilo to što je videla na kraju.

Istorija će pokazati kako će buduće generacije videti ove filmove iako verujem da će SRPSKI FILM kao LEPTIRICA ili SVETO MESTO pre njega zauvek imati kultni status jednog žanrovskog iskoraka. To je sasvim sigurno.

Što se ŠIŠANJA i ČETVRTOG ČOVEKA tiče, mislim da će biti zanimljivo gde će ih vreme smestiti iako će Zečevićev film sasvim sigurno nekada imati revival među žanrovcima kao što sada ima recimo POZORIŠNA VEZA.

Quote from: crippled_avenger on 05-02-2011, 15:42:32
Ja mislim da je racionalizacija zločina ključna upravo zbog toga da se politički proces koji se sprovodio kroz određene vidove terora (navek legitiman vid sprovođenja politike) ne bi sveo na spisak zločina, humanitarnih katastrofa i remećenja udobnosti, već da bi se upravo razumelo kako zločini, smrt i razaranje nisu ključ u kome treba poimati događaje u ex-SFRJ.

Kao što je rat produžetak politike drugim sredstvima tako je i politika produžetak rata drugim sredstvima, i u tom smislu upadljivo je koliko se doživljaj nedavnih ratova kod nas svodi na incidente, na "mi smo njima ubili ovoga a oni su nama ubili onoga" i sl.

Niko više ni ne pokušava da kaže koji su bili politički, pa u krajnjoj liniji i pravni osnovi tog rata jer kao što znamo, većina granica su nacrtane po nekim prirodnim barijerama i kao plod mirovnih sporazuma.

Dakle, cilj svakog rata jeste mirovni sporazum, a nasilje je samo put do tog cilja.

Kod nas je paradigma obrnuta. Kod nas se rat poistovećuje sa ciljem, umesto da se poima kao sredstvo.

Otud u američkom filmu, junak ima traumu jer je nekoga ubio SA POGREŠNIM CILJEM, a kod nas automatski ima traumu čim je nekoga ubio.

oko svega ovoga se slažem, samo boldovano se ne odnosi na ČČ. To je problem tog filma, i ne samo to, već što prosječni gledalac sigurno neće misliti na neki komplikovani proces koji je Služba odradila, već će upravo misliti na ono što se u filmu ne spominje, ali što kao drugo Sunce žari i pali po srpskom Simboličkom (unutar kojeg se film nalazi i crpi svoje značenje) - Srebrenicu.

QuoteU prezentaciji svoje "znak Peščanik/podznak LDP" ideje, ŠIŠANJE odlazi u jedni od ključnih drugosrbijanskih kontradikcija a to je istovremeno ismevanje i mistifikovanje Slavske Srbije. Kao što je za Peščanik Koštunica istovremeno nesposobna budala, nerd čija su etička i politička načela predmet podsmeha zbog izrazitog odsustva pragmatičnosti ali i svemoćni amoralni mastermajnd koji je realizovao ubistvo Đinđoća i sistemski omeo srpske evroatlantske integracije - tako su i politički protivncii ovog filma istovremeno i klovnovi i svemoćne (vrlo sposobne sluhge) najviših državnioh struktura. I na tom nivou, ŠIŠANJE može da funkcioniše samo najužem krugu ljudi koji veruju u taj apsurdni pogled na Slavsku Srbiju.

meni i ČČ ima tu apsurdnu perspektivu, jednostavno, da je Kojo tako zajeban igrač ne bi se tek nakon kome pobunio protiv društva u kojem živi, bez obzira što i tada to čini iz afekta, nesvjestan političke pozadine priče. Ona u ČČ za Koja nikad nije politička, a sam film je i sam kažeš, najotvorenije politički. To je klasična stupica, naivni gledalac se postupno dovodi do ''Srebrenice''.

Quoteobrni okreni apolitični ČETVRTI ČOVEK sa tim umerenim prikazom stvari opet deluje najubedljivije

On djeluje najubjedljivije samo zato što je prikazao likove tranzicione Srbije, maltene jednu mračniju verziju Mićkovog Nacionalnog parka Srbija. Ja se slažem da je ta perspektiva potrebna, meni smeta samo kraj tog filma, daleko od toga da je besmislen, on je čista propaganda, a iz gore navedenih razloga - opasan.