ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Kad već imamo topik o najboljim bendovima, zašto da ne utrpamo i ovako nešto? Naravno, ozbiljni smo ljudi pa nema potrebe da naglašavam da kriterijum za kvalitet NIJE brzina (inače bi sve pokupile topuzine kao što je Kirk Hamet) nego da li gitarista uspijeva da progovori vašem srcu. OK, enough with this crap. Anyway, my list goes something like this... (naravno, biće apdejtovana kasnije jerbo ću pola stvari da zaboravim)
(redoslijed je naravno totalno random)

Mark Knopfler (Dire Straits) u pjesmi TELEGRAPH ROAD
Duane Allman, Dickey Betts (The Allman Brothers Band) IN MEMORY OF ELIZABETH REED
MICK BOX (Uriah Heep) SALISBURY
Duane Allman, Dickey Betts   MOUNTAIN JAM
David Gilmour (Pink Floyd) SORROW
Isti tip             COMFORTABLY NUMB
Mick Box (Uriah Heep)      THE MAGICIAN'S BIRTHDAY (note: svjestan sam da ljudi većinom ovaj bend ne mogu da smisle, a pogotovo ovu pjesmu, a pogotovo zbog grozne self-indulgent solo dionice u njoj. Međutim, weird as I am, one najgore strane progresivnog roka meni su najbolje, pa eto i ove solo dionice ovde)
Peter Atanassoff (Tito & Tarantula) AFTER DARK (kratko, ali j***tačno)
Mike Oldfield         ALTERED STATE

Evo, gone me da postavljam ovaj topic, pa ću da ga postavim, pa poslije apdejtujem da dodam sve što sam zaboravio. Čet'ri puta udarnik!

Najefektniji i najkrachi solo koji sam cuo:

Tri debela praseta: BABA

Pesma je snimljena 1990. godine. Traje 1 minut, a solo deonica 10 sekundi.

pih.

ako hocete da ozbiljno pricate o solioizmu morate da znate za najjaci solo sviju vremena. a vas dva ga ne znate. pih.

Pink Floyd - High Hopes (sa Pulse live albuma)

...forever and ever!

nema, Bogovi... amen!........prvo bih lagano umirala na prvih 5 minuta, a onda se povratila iz mrtvih tacno na 5:10 (5oj minuti:10oj sekundi) kad krece najbolja solo deonica ever!... neverovatno kako je meni.. to... jebeno....mocno!!.. uff...... uvek se najezim, uvek mi se nesto stegne u grlu kad cujem taj solo

U ovom trenutku mogu da se setim dva genijalna:
Sweet Child Of Mine od Guns-a i Story Of The Blues Gary Moore-a.

Quote from: "johnson bronson"pih.

ako hocete da ozbiljno pricate o solioizmu morate da znate za najjaci solo sviju vremena. a vas dva ga ne znate. pih.

A koji je to solo, molichu fino? Sa Thin Lizzy i Thin White Rope imam pravu riznicu za sebe... Zezao sam se, naravno, sa Tri debela praseta (hardcore bend iz Beograda, koji je bio na pragu da se proslavi u Zagrebu, ali je izbilo ono govno od rata), mada i dalje mislim da je ono shto sam cuo u "Babi" vishe nego sjajno...

E, da:

Gitarski uvod u Shine On You Crazy Diamond, uz Comfortably Numb drzi, shto se mene tice, prvo mesto medju Gilmorovim solo deonicama. Jako, takodje, volim solo na Dream Syndicate pesmama Merrittville, The Days Of Wine And Roses i Dying Embers. Od Neil Younga ucite u pesmama Cortez The Killer i Like A Hurricane. Srednji deo (Don't Fear) The Reaper Blue Oyster Culta takodje je masterpiece, a i taj bend ima da ponudi josh mnogo ludacki dobrih pasaza (ziva verzija Astronomy, Then Came The Last Days Of May, I Love The Night...). To mi trenutno pada na pamet.

Ne, nemam svog favorita broj jedan, jer mi se raspolozenja menjaju, ali imam dosta solo deonica koje volim. Generalno, mamutska orgijanja u Deep Purple stilu nisu moj fah. Volim ekspresivnost, a razvodnjavanja mi ubijaju interesovanje...

DEM! Taman se sjetim odlične solo dionice koju sam zaboravio, kad onaj "#$&#&*! Jor je postavi prije mene. A i ona Mamba. Daklem, update:

Neil Young - CORTEZ THE KILLER
Neil Young - CHANGE YOUR MIND
David Gilmour - HIGH HOPES (ovo se odnosi na studijsku verziju)
Robert Smith - THE LAST DAY OF SUMMER (kakav intro!)

Elem, ja se i dalje zadržavam na studijskim verzijama, poslije možda pređem na live.

Kako isti covek moze da voli Nila Janga i krisa riu?

Vrlo jednostavno. Ako je taj čovjek neko ko IMA UKUSA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Quote from: "Invisible_Man"Vrlo jednostavno. Ako je taj čovjek neko ko IMA UKUSA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

I ne koristi manje od 32 znaka interpunkcije, je l' da?

61 da budemo precizni. And the Swordmaster said you can go jump in the lake!

Steta sto u naslovu umjesto 'najbolje' nije pisalo 'najefektnije'. Onda bi to bio jedan jedini (modulisani) rif koga Underworld ubacuju u "Dirty Epic", pa pocetak "Brick is red" od Pixies (gitarski uvod koji je minimalisticki genijalan), pa Neil Young u glavnoj temi za "Dead Man", pa tri tone bluzera, itd itd.

     Ako se drzimo zadane teme i klasicne solo dionice u sklopu rif/strofa/rif pjesme, prvo mjesto za mene je Prince i "Purple rain". Tu su i Pink Floyd sa razvojnim uvodom za "Shine on you crazy diamond", nikad dosadni Hendrix sa "All along the watchtower" i Ali Farka Toure (zajedno sa RY Cooderom) u "Lasidan". Klasike tipa Led Zeppelin i Eagles sam cuo toliko puta, da bi se prije ubio nego cuo jos jednom "Starway to heaven" ili "Hotel California". Pozdrav.

P.S. Ovo stezanje u grlu koje Mamba pominje za mene je dzez pijanista Keith Jarret, Live in Keln, prva stvar, dio kad lagano udari nogom u klavir, a onda prestane da svira i cuje se samo to kratko lupanje, kao ritam. Cuo sam to milion puta, ali svaki put se iznova ukopam/najezim. Vozdra.

Kad smo kod Pixiesa - moj primer kratkog, jednostavnog silver-surfer gitaristickog instrumentala:

CECILIA ANN (uvodna stvar na Bossanova albumu)

Drogiram se time cesto. Uzasno pozitivna kompozicija.

Čudo da je neko drugi a nisam ja pomenuo The Pixies, najveći bend svih vremena.

Mislim da nema "solo-deonice" (whatever) koju odsvira Joey Santiago a koja je nešto manje od genijalnosti. Sve sa Surfer Rose -- setite se onog free ludila koje radi na "Vamos" -- i sve sa Bossa Nove. Mislim, jeste Johnny Greenwood jedan od najlucidnijih i najpromišljenijih gitarista današnjice, jeste ono što radi u "Paranoid Android" ili ono ludilo u "Just" neverovatno, ali čovek priznaje da je skidao Pixies all the way.
Isto važi za -- čini mi se sad već bivšeg -- gitaristu Blura. Setimo se samo najmagičnije stvari koju je taj ludi bend ikada napisao - "Music is my Radar". Onaj solo tamo -- tačnije, vokalna deonica Dejmona Albarna odsvirana na fuziranoj gitari -- dobija više nego bilo koje izdrkavanje gitar godova.

Ovih dana kad mi neko kaže "solo", ja se setim "No One Knows" od QOTSA.


P.S. Da li se i nekom drugom pored mene čini da ovaj topik izgleda kao nešto o čemu bi raspravljali Bill & Ted? Samo pitam...

//ejmen za johnnyja greenwooda. [slusao li neko njegov bodysong soundtrack (film score, da ne kazem)?]
//ejmen za grahama coxona [u blur eri. od njegovih solo uradaka cuo sam samo jednu pesmu. bulja]
//moram opravdati svoj (pill)popperski senzibiliteee i dodati petera svenssona iz the cardigans.

*d.g. - shine on
*d.g. - one of these days i'll come and cut you on the little peaces - onaj suludi slide gitar solo
(ima on toga; onaj na Animals, mislin da pripada psima, kad sve stane, pa on krene u nekakvoj terci. posle rezi, jeca, pa bolno doziva u noc
*najbolji nepoznat gitarista sveta Roy Buchanen, onaj blues sto je bio spica na studiju B kad sam bio mlad i lep
*Slobodan Kovacevic - Plima
*RMT - jedan opak minut na dvadesetominutnom Bluzu u parku
*RMT -Zajdi, zajdi
*EC ima dobrih deonica na EC was here

Ima bas dobrih solaza, zato i stavljam zvezdice.

Ako je neko od matorih prdeza slusao Wishbone Ash, nek se seti milozvuka - problem je malo mekomudost i locikave pesme

Stiv Vai - Yenkey Rose & Tobbaco road

(nemo da mi zakuretate oko pisanja na eng. Tu sam vazda bio tanak; kome smeta, nek ispravi

ima i dim pampur poneku dobru: kad sleti chovek s ploche, lejzi...

Quote from: "drf"*RMT - jedan opak minut na dvadesetominutnom Bluzu u parku
*RMT -Zajdi, zajdi

uuuu, Tocak.... braaaaaateeee sto bi reko onaj vaNpir

Vai-a isto mnogo volem.. bas sam pre neki dan trazila Crossroads na divxu.. ne nadjoh... al nadjoh + skidoh onaj komplet duel.avi izmedju Macchio-a i Vai-a na kraju filma.. kaaaako je saaaaaaamo dooooooooobar .... soundtrack jebe kevu inace

Quote from: "drf"*d.g. - one of these days i'll come and cut you on the little peaces - onaj suludi slide gitar solo
(ima on toga; onaj na Animals, mislin da pripada psima, kad sve stane, pa on krene u nekakvoj terci. posle rezi, jeca, pa bolno doziva u noc

Pun pogodak. Potpisujem. Ko hoće a priori da sere po Gilmouru, neka za početak čuje taj ludački pasaž u Dogs. Nikad tako nešto nisam čuo. Dogs ima malo razvučen srednji deo (onaj repetativni, psihodelični, koji bi mogao efektno da se skrati), ali ostatak je bolji od bilo čega na Animals. Ja volim Sheep, ali emocije koje odavde izbijaju... kakva studija usamljenosti. Gilmour je bio rođen da "muzikalizuje" Watersove tekstove. Šteta što su pukli... Postwatersovsog Gilmoura niko ne kontroliše, a Watersovi rent-a-gitaristi (izuzetak je Clapton u neobično nadahnutom i OŠTROM sviranju na albumu The Cons And Pros Of Hitch-Hiking) nemaju Gilmourov senzibilitet. To što je Jeff Beck svirao na Amused To Death ne menja stvar...

One Of These Days - ono zvuči k'o jebeni mamurluk. Slide za pojebati mamu. Da je samo TO odsvirao bio bi vredan pominjanja u svakoj enciklopediji. A odsvirao je još: središnji deo Echoes, Childhoodćs End, Time, uvod u Shine On You Crazy Diamond, Sheep, Another Brick In The Wall (part I i part II), Comfortably Numb, Empty Spaces, Run Like Hell, The Hero's Return, High Hopes. Ja ne volim Gilmourovo mamutsko soliranje na koncertima, gde gospodin u izdrkavanju uništi melodiju, ali to ne znači da ću ga sahraniti tamo gde je genijalan.

Lepo je videti da ljudi koji su culi 0.02 promila sveukupne bitne muzike izdvajaju pojedine stvari kao apsolutno najbolje svih vremena i kako su spremni da to svoje misljenje brane kao univerzalni vrednosni sud.

Elem, samo vas gledam, niko da pomene Pitera Grina...  je li to sto covek nije usao u recepciju savremene maskulture dovoljan razlog da bude zaboravljen?

To ti je bre kao da pricate o najboljim fudbalerima svih vremena i nabrojite njih 50 a ne pomenete Pelea.

Bobane:

Uvek moraš da dođeš i soliš nam pamet i praviš se ozbiljan. Pa vidiš da se samo zezamo.

Svi znaju da najbolje solaže ima Metalika.

Joco:

Ako ću a priori da serem po Gilmoru (a ja uvek), ako bih preslušao taj solo koji predlažeš, onda to više ne bi bilo a priori, zar ne?

Mislim, koliko možeš jaja pojesti natašte? Samo jedno, brate. Ovo drugo već nije natašte. Am I wrong?

You're right.

Dachu ti MP3 ili CD - kako budes zheleo.

Elem, shto se Gilmoura i PF tice, osecham potrebu da kazem sledeche.

Gilmour nije majstor tehnike. On je majstor srca. Zato ga volim.  

Ono shto je istina: Pink Floyd imaju jedno 40 odsto materijala koji je smaracki. Pamte se po onih 60 odsto. Ako uzmemo u obzir Sterdzenovu izjavu da je 90 odsto svega sranje, ovi ljudi su cisti genijalci. Silverberg je, kazu, napisao tuce sranja, ali i tuce genijalnih romana. Ni Filipu Diku - kojem su PF muzicki ekvivalent - nije svaki roman bio remek delo.  

PF imaju par precenjenih a popularnih ploca (smaracki Atom Heart Mother, i "ravni" Dark Side Of The Moon), ali su isto tako grupa sa bar cetiri muzicki blistava ostvarenja (Piper At The Gates Of Dawn, Meddle, Obscured By Clouds i Wish You Were Here), i dva koja, mozda, nisu muzicki savrshena, ali su do bola iskrena i istinita (The Wall, The Final Cut). Na tom tragu je i Animals (Watersove orvelovske basne o psima, ovcama, krilatim svinjama i "onim drugim" svinjama), kojem samo trebaju jedne dobre makaze da bi zablistao.  

Cini mi se da je jako pogreshno trpati PF isti kosh sa, recimo Deep Purple, Dire Straits (ovi ljudi pogreshishe deceniju!!!) ili Uriah Heep. Razlike su drasticne.

PF:
- nisu hipici, iako su i Waters i Gilmour uzasni protivnici ratova. Oni se ponajvishe zanimaju za coveka i njegovu prirodu, posebno za mracnu stranu te prirode. Omiljena Watersova tema je ludilo - Syda Barretta, Watersa licno, njegovog okruzenja, citavog sveta. Pesma Brain Damage je masterpiece na tu temu.

- ne temelje slavu na jednoj mega-hit pesmi (josh gore - mega poznatom rifu) i jednom jedinom istorijskom albumu (Deep Purple In Rock) odnosno odlicnom prvom albumu (Dire Straits) koji se pretvorio u sablon za sve ostale albume).

- su proshli kroz bar pet razvojnih faza i uvek tezili da idu napred - zakljucno sa The Final Cut (1983). Njih ne mozesh uhvatiti za rep.  

- svoj izraz ne temelji na tehnickom savrshenstvu svirke, nego na orkestriranosti, dinamici i punochi zvuka. Clanovi PF su carevi ideja i stila a ne superpreciznog drndanja instrumenata.

- su grupa gde su svi instrumentalisti podjednako vazni. PF bar u 4/5 karijere nisu one-man show egocentricnog gitariste (kao npr. Knopfler u Dire Straits), ali su u jednom trenutku (1983) zaista postali one-man-show egocentricnog basiste i tekstopisca (Waters), koji je potom napustio grupu.  

- su grupa koja je dugo izbegavala da u prvi plan istura clanove. Zato se i moglo dogoditi da postwatersovski, mediokritetski A Momentary Lapse Of Reason (1987) na samo ime grupe namlati mnogostuko vishe novca nego dva sjajna Watersova solo albuma zajedno (The Pros And Cons Of Hitch-Hiking, Radio KAOS). Waters je bio ubedjen da je PF, i vrlo skupo je platio tu iluziju. Uopshte, Gilmour i Waters su postali household imena uglavnom od kraja osamdesetih - Waters zbog The Wall spektakla u Berlinu (1990), a Gilmour, zbog isturanja sebe u hiperkomercijalnim PF turnejama.

- su grupa koju su Stenli Kjubrik odnosno Dario Ardjento zeleli za kompletne soundtrackove filmova 2001: Odiseja u svemiru odnosno Deep Red, ali do saradnje nije doshlo zbog prezauzetosti clanova PF.

- su grupa koja je potpisala kompletnu muziku za dva filma Barbeta Shroedera - More i La Vallee (Obscured By Clouds), a delimicno za Zabriskie Point Mikelandjela Antonionija. Posao je odradjen carski.

- su prva rok grupa ciji su muziku u svemiru slushali Rusi (posada Sojuza ponela je u orbitu, 1988 godine, koncertni PF CD Delicate Sound Of Thunder).

- su (paradoksalno) jedni od zacetnika tehno muzike. Poslushati Welcome To The Machine sa albuma Wish You Were Here (1975).

uuuuuuuu jore, jeba mu kevu s ovim postom

sta da kazem drugo osim da podvucem, potpisem i overim citav ovaj tvoj post... ono, svako svakcijato slovce!!

I ja bih vrlo rado potpisao ovo što reče naš Joca, ali nažalost ne mogu u potpunosti. Pripišite to mojoj izvitoperenosti izazvanoj predugim boravkom u bosanskim gudurama.

- Uz najbolju volju ne mogu ni 5% njihovog materijala da nazovem smaračkim (ne računam novije žive albume, gdje im totalno nedostaje improvizacija)

- Saglasan za Dark Side of the Moon. Precijenjen jeste, ali da je baš SMARAČKI? S druge strane, ne znam zašto Atom Heart Mother nazivaš precijenjenim. Na stranu to što mi je to jedan od 4 omiljena PF albuma (subjektivno, jel'), stvar je u tome što taj album uopšte nije toliko popularan, čak ni među fanovima Floyda. Jedva sam uspio na jednom mjestu na netu da nađem grupicu entuzijasta koji ga nazivaju najboljim albumom svih vremena, ostali pretežno imaju razne zamjerke (te posljednja pjesma ne valja, te preveliki je uticaj Sida Bareta, te naslovni instrumental je nefokusiran, šta god to značilo, bla bla bla...)

- Lično mislim da je Pink Floyd još 1975. sa albumom Wish You Were Here postao one-man-show egocentričnog basiste i tekstopisca. Naravno, to je najočiglednije upravo na albumu koji si naveo (Final Cut), koji izgleda tako kako izgleda između ostalog i zbog toga što je egocentrični basista prije snimanja najurio klavijaturistu, smrad jedan. Dotični Wright (klavijaturista, jel'te) je sigurno najpotcjenjeniji član benda, imao je neizmjeran uticaj na njegov zvuk, što naravno nikad niko nigdje ne spominje.

- Momentary Lapse of Reason mi je slučajno omiljeni album Floyda. Doduše, fanovi benda su većinom Waters puristi koji će dotični album da popljuju iz dna duše po defaultu jer njihovog idola tu nema. Gilmour je vrlo ispravno primijetio da ovaj album više liči na Pink Floyd nego bilo šta poslije Wish You Were Here. Moguće da sam biased jer je to prvi PF album koji sam čuo, ali sigurno isto važi i za njegove kritičare - ljudima ne odgovara da bend izda najbolji album odmah nakon odlaska Velikog Vođe. AMLOR ima: - fenomenalan intro u vidu istrumentala Signs Of Life, možda malo prekratak, ali efektan. - jednako fenomenalan kraj u vidu završne solo dionice u pjesmi Sorrow. - zastrašujuće dobar, atmosferičan, melodičan intrumental pod nazivom Terminal Frost, sa solo dionicom na saksofonu od koje čovjek mora da se naježi, - još jednu sjajnu solo dionicu u pjesmi On The Turning Away, - hit Learning To Fly koji se sjajno nastavlja na Signs Of Life (usput ima i izvanredan spot). Itd.

- Nisam gledao filmove More i La Valee, tako da ne znam kako se Floydova muzika tamo uklapa. Što se samih albuma tiče, naravno imam samo riječi hvale. Recimo sve do nedavno nisam imao pojma da je Obscured by Clouds zapravo soundtrack. Lijepo je kod Floyda što njihovi saundtrekovi (kao recimo i Vangelisovi), 'ladno mogu da se slušaju van odgovarajućeg filma a da ne pate zbog toga. Meni lično je bolji soundtrack za More. Taj album je možda i najbolji od svih iz rane faze Floyda (ranu fazu računam do albuma Meddle). Ima krasne balade (Cymbaline), duge psihodelične instrumentalne dijelove (Quicksilver), majstorski odrađenu glavnu temu, itd. itd. S druge strane, Obscured by Clouds je donekle netipičan album za Floyd, sve pjesme su skroz catchy, nema nekih pretjeranih eksperimentisanja. Peh je recimo što je posljednja pjesma neviđeno dosadna, a instrumental When You're In ima strašnu melodiju, ali prebrzo se završava.
E što se tiče Zabriskie Pointa, uopšte nisam impresioniran. PF su za taj film napisali TRI muzičke teme. Jedna ide u uvodnoj špici, druga je jednolična akustičnogitarska melodija koja ide, ako se dobro sjećam, za vrijeme one bizarne scene seksa i treća i naravno najbolja je u onoj genijalnoj sceni eksplozije na kraju. Peh je što je ova najbolja melodija zapravo Careful With That Axe, Eugene, singl iz 1969., ovde samo malo prerađena.

Sve ostalo što se Floyda tiče potpisujem   Jedino mi nije jasno ko je to trpao Floyd u isti koš sa Straitsima, Heepom i Purpleom (?)

Inače, niko ko ne voršipuje Dire Straitse ne može da se nazove mojim prijateljem. Pa ti sad vidi  

ma to smaracki, bar sto se mene licno tice, je ustvari psychedelia koju bih ladno mogla da izdvojim kao poseban zanr kad su Floydi u pitanju, a koja je inace jako teska... mislim, za skapirati pa jos i voleti

elem, ja volim Dire Straits... ko ne voli Straitse - pojma nema

Quote from: "Black Mamba"
elem, ja volim Dire Straits... ko ne voli Straitse - pojma nema

Now that's what I like to hear! Ovo me je inspirisalo da postavim novi topic, veoma inspirativan.

Ja sam potpuni fan Pixies zvuka. Svaka njihova pesma meni je predstavljala malo gitarsko cudo.
Jedno vreme sam se budila uz gitarsku veselost pesama mr. Grieves & la la loves you.
Kasnije me je oduvala gitara na my iron lungs Radioheada, pa just... cak i stilizovana jednostavnost street spirit-a.

Ipak, prvo mesto gitara kod mene zauvek, pa jos toliko, drzace Sonic youth, svirali oni sa srafcigerima ili bez njih. Iz celokupnog njihovog opusa ja sam vezana nekakvim nevidljivim lancima i nista me ne moze odvojiti od DIRTY BOOTS.
Polako krece gitara, sve mirno, melodicno uz glas. Prvi put kada sam slusala mislila sam, donekle razocarano, da ce se sve na tome i zavrsiti... kako sam se grdno prevarila.
2:45' pocinje eksplozija gitara, glasa, energije.
Zatim opet sve mirno, i taman pomislim kako pocinje jos jedna ludacka voznja melodicno se sve prekine. Kako se samo ploca izlizala na toj pesmi.
Definitivno pesma za budjenje emocija & raznoraznih osecaja u stomaku.
A tek gitare na Tunic (song for Karen), shadow of a doubt, my friend Goo, death valley 69, Mary Christ, secret girl, Kool thing...
Nema kraja.

Mambi, sa zaksnjenjem:

imam original soundtack Crossroads. Narezacu ti (ne MP3) i poneti kad budem dolazio u Bg. Ako si tamo ili imas koga. Slobodno me podseti.

Kad smo kod Vaia, na pesmama Davida Lee Rotha ima suludih stvari.

пих. и далје нико није споменуо најболји соло времена свију. пих. никад се нецу вратит у свој родни крааааај. пих. пих. позурите конји моји моја ока два. пих. пих. оволико говоранције о солоима, а нико није споменуо најболји. а где су сад они познаваоци рада ејс лукаса? а где су они лјубителји пинк флојда.

Quote from: "Morticia"Ja sam potpuni fan Pixies zvuka. Svaka njihova pesma meni je predstavljala malo gitarsko cudo.
Kasnije me je oduvala gitara na my iron lungs Radioheada, pa just... cak i stilizovana jednostavnost street spirit-a.

Nedavno sam imao priliku da gledam neki koncert Piksiza na DVD-u gde su zvučali neverovatno, cirka Doolitle faza, znači, kad su najviše pržili i kad su većinu set liste činile stvari sa najboljeg albuma, Surfer Rosa. Svirali su čak i "Nimrod's Son", što nisam mogao da poverujem da može (bar ne onako) da se izvede uživo, a na "Vamos" sam se definitivno zaljubio u prste i mozak Džoija Santjaga, kako ću kasnije utvrditi, jednog od najuticajnijeg gitariste sa kraja osamdesetih-početka devedesetih.
Elem, posle tog potpuno neverovatnog koncerta, gledao sam neki kao-dokumentarac-gde-ljudi-sede-i-pričaju i video, pored Bouvija koji je sve pametno rekao kao i uvek, pored Poli Džin Harvi koju mi je bilo drago da vidim, pored još jednog genijalnog gitariste (bivša gitara Blura), i pored Onog Idiota Bona Voksa koji je pokušao da zvuči pametno i koristi reči koje imaju više od tri sloga a tu je bio jer mu je neko rekao da ne bi bilo zgoreg da i u tom gambu bude pileća noga kreten jedan neopevani, khm, enivej, Toma Jorka kako otprilike kleči pred ikonom Ričarda Tompsona aka Frensisa Bleka aka Frenka Bleka, i Džonija Grinvuda (drugog najboljeg gitaristu svih vremena na mojoj listi) kako priča koliko su se pržili na Piksiz i kako su stopirali do ne-znam-gde kako bi stigli na njihov koncert i tako to.

Par dana posle toga sam pustio Definitivni Rok Album devedesetih, The Bends. I stvarno - pesma "Bones" nedvosmisleno zvuči kao nešto što je smislio Blek, izpervertirala Kim Dil (ono što su Piksiz maltene izmislili - da svaka bas deonica predstavlja lakopamteću melodiju a ne samo registarsku pratnju - Rejdijohed religiozno prate), i gitarama isek'o Džoi Santjago. Ne mislim samo na gitarski zvuk, mislim i na shizoidne strukture pesama. Mislim da onog brejka u "My Iron Lung" kad krenu da razbijaju i kad ludi Mejdžr Tom krene da peva "The headshrinkers, they want everything, my Uncle Bill, my Bellisha Beacon" nikako ne bi bilo da neki ludi debeljko koji je odrastao uz surf ploče svoje mame nije naleteo na dobru ekipu s kojom se kapira, da na njih nije naleteo Stiv Albini i snimio debeljka kako vrišti: "Break my body, hold my bones, hold my bones."

Nisam tako siguran da "Subterranean Homesick Alien" nije zapravo mnogo veća oda UFO-loškom sentimentu Frenka Bleka ("They got a ranch they call Number 51"!) nego pokušaj ejpovanja "Bitches Brew" ili tek tako neke postmoderne (bljak) igrarije sa hitom Boba Dilana.

Radiohead su jedan od najuticajnijih pop bendova današnjice. Da nije bilo njih, ne bi bilo hrpe loših, hrpe nervirajućih i hrpe dobrih bendova. Ne bi bilo onih mizerija Coldplay i The Strokes, sigurno. Možda ne bi bilo ni mog omiljenog benda, ko zna. Svakako one pederčine Placebo ne bi otkrivali semplovanje i elektroniku na svom poslednjem albumu.

Ali Rejdijoheda najverovatnije ne bi ni bilo bez Piksiz.

I zato moje rokenrolerozno srce u kome ima mesta i za Dejvida Tomasa i Bobija Fišera i za Džeka-, kuca za još jednog Bleka, Frenka Debeljka.

(Fetiši za tri K (Kim Dil, Kim Gordon, Keren Ou) na stranu.)


Što se teme tiče, kad čujem dobar solo na nekoj stvari rejdijohed ili piksiz uvek se prisetim najmudrije stvari koju je neko napisao o soliranju, ako se ne varam, u časopisu Downbeat, za sviranje Teloniusa Manka.

"Nije bio virtuoz. Nije svirao puno nota. Samo one prave."

Memi se nekako sviđa onaj kratki solo iz pesme "the One I love" od R.E.M.-a

Quote from: "johnson bronson"пих. и далје нико није споменуо најболји соло времена свију. пих. никад се нецу вратит у свој родни крааааај. пих. пих. позурите конји моји моја ока два. пих. пих. оволико говоранције о солоима, а нико није споменуо најболји. а где су сад они познаваоци рада ејс лукаса? а где су они лјубителји пинк флојда.

Over here.

lukas ili pimpo?

Quote from: "drf"Mambi, sa zaksnjenjem:

imam original soundtack Crossroads. Narezacu ti (ne MP3) i poneti kad budem dolazio u Bg. Ako si tamo ili imas koga. Slobodno me podseti.

kako si ti divan momak, puno hvala ali ja sam od BGDa daleko tacno 6 sati vremenske razlike

inace, imam citav soundtrack.. u mp3-u do duse, al dobro...

Dinosaur JR: svi sol(ov)i... Folovi te golovi.

SOLIRANJE JE PRECENJENO.

najbolja ritam gitara: Steve Cropper - Green Onions - Booker T & MGs'

druga najbolja ritam gitara: George Benson - Sunny - George Benson

Precenjeno, ako u ime solo gitare govore Kleptoni, Murovi, Nofleri, Satrijaniji...

Noflera mi ne diraj, jore!

A ako u ime solo gitare govore recimo Howe, Hackett, Karoli, Froese... ?

Josh GOREEEEEEE!

E do vraga!

Da ne umre i ovaj topik - nedavno sam počeo da slušam Lynyrd Skynyrd i apsolutno sam oduševljen trostrukom solo dionicom u pjesmi FREE BIRD sa njihovog prvog albuma. Čisto remek djelo, a i sama pjesma je neponovljiva. Elem, da zadovoljimo formu, trojica gitarista koji učestvuju ovde su Gary Rossington, Ed King i Al Collins.

"Freebird!"

"Freebird!"

"Freebird!"

Vjerovatno sve ono sto rade Tony MacAlpine, Victor Smolski, Joey Tafolla, Joe Stump, Yngwie Malmsteen, John Petrucci, Cyril Achard, Joe Satriani, Vinnie Moore, Michael Angelo, Toshi Iseda, Rusty Cooley, Mary Friedman, Jason Becker, George Lynch, Jeff Watson, Paul Gilbert, Buckethead, Prashant Aswani, Greg Howe, Shawn Lane, Bret Garsed i jos mnogi drugi. Ljudi imaju toliko sjajnih solo dionica da bi mi trebalo po' dana da sve nabrojim.

Will-O'-The-Wisp, toliko sportista si nabrojao, a njih 90% nevalja ni za falus. Micheal Angelo... koji papan!   Tony MacAlpine, dzabe mu sto je posle metala naucio sve one dzezz progresije kada je tupav. I on i vecina potpaljivaca zica sa liste. Od sportasa danas samo cenim Alek Skolnicka (koji sada sije takvu fuziju!!), Marty Friedmana, tatu Satcha, koji su N puta inventivniji od glavatog Malmsteena i ostalih bolida. Ako se palis kada neko brije arpedja i legato-stakato-cesljanja, slusaj Alana Holdsworta koji je ujedno i otac navedenim likovima. Soloi Johna Scofielda i Scota Hendersona su stvari za meditaciju i prucavanje. Nije fora navatati klasicne paterne i biflati ih dok ih ne uvezbas na 180 bpm, treba malo i misliti o tonovima koje sviras. Iskreno, bolja mi je bilo koja Zapina solaza od citavih gomila opusa natapiranih Berkli brijaca dzitri. Ustvari, vise volim Marlijeva tri akorda na "Zion Train"u nego sve soloe sa "Learning to Live" (Petrucci). Ne znam, jos nisam naleteo na nekog metalca (a bio sam jedan od njih) ko svira dzitru k'o cika Zorn sax (tako histericno, promisljeno, inventivno, progresivno, slobooodnooo), niti na dzitristu koji ce me naterati da se kocim i cupkam k'o sto mi to cini John Medeski. Prsti su najmanji problem, uvezbas ih za deset godina. A sta ces sa glavom ako si prirodno glup? Meni nema dobrog gitariste ako taj covek nie svestan sta mogu da ucine tri akorda, tri tona, ili jedan akord odsviran preko neke analog delay swell varijante - akord koji se neprimetno savrseno uklapa u kosmicki poredak.


P.S. drugarima
Osposobih komp posle 4 meseca apstinencije..... i ne mogoh odoleti postu o solazama. Ostali (postovi) neka malo sacekaju.

Ispravke, ispravke... zaobisao sam metal gitaristu sa ubedljivo najvecim mudima. Svaki vibrato i svinjche mu sa dahom izlaze. Doduse, dah mu je sigurno prilicno zaudarao na skivi i dzidzu. No, o mrtvima najbolje. Ozbiljno, velika je steta sto je svet ostao uskracen za ovog coveka.

Dimebag Darrell R. I. P.

The Cure  

Na IN ORANGE koncertu

Pesma STRANGE DAY

Nakon drugog refrena Robert Smit krece na apokalipticnu solo deonicu...
Sve staje i Bob svira onu skalu iz E ...
Naravno sve ide preko reverba i fejzera tako da se solaza oblikuje i tece preko cele arene i kada se krug zavrsava bend se vraca i sve se rusi i pada i raspada . . .

"Streeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeejndz deeeeeeeeeej..."

Jos ako uracunamo predivne zahvate kamerom Tima Poupa ...

Definitivno apokalipticni momenat koji izaziva promene u konstelacijama zvezda na nebu iznad Vase sudbine.

Nikada nije snimljeno nista bolje na tom polju niti ce ikada jer bi bolje od toga sigurno okinulo kraj sveta!

Quote from: "Nyarlathotep"Will-O'-The-Wisp, toliko sportista si nabrojao, a njih 90% nevalja ni za falus.

Nya, da li si svjestan cinjenice da su ukusi razliciti, ili ti je jednostavno u genima to da solis ljudima pamet?! Imao sam prilike da citam tvoje postove na ovom forumu i sve se zasnivaju na jednoj stvari: ono sto ti volis je nesto nedodirljivo i vjecna vrijednost, dok sve ono sto ne volis - ne valja ni za falus. Smiri malo strasti.

Quote from: "Nyarlathotep"Micheal Angelo... koji papan!   Tony MacAlpine, dzabe mu sto je posle metala naucio sve one dzezz progresije kada je tupav. I on i vecina potpaljivaca zica sa liste.

Angelo se proseravao na albumu "Planet Gemini". To stoji. Struktura pjesama je totalno smijsna i radjena je samo zbog toga da bi Mike pokazao sta sve moze i kakav je on zapravo baja sa gitarom. Medjutim, meni je "No Boundaries" jedan od najprijatnijih albuma koje sam cuo. Vidis, ako ti ne razumijes ovu vrstu muzike, pa samim tim ne umijes da uzivas u njoj, to ne znaci da nema onih koji ne umiju da pronadju zivotne radosti u muzici "sportista".

Nego, sta sad imas protiv MacAlpine-a? Htjeo to ili ne, Tony je jedan od najcenjenijih gitarista danasnjice. To sto ti ne umijes da pronadjes emociju u njegovoj muzici, to ne znaci da ona ne postoji, zar ne?

Quote from: "Nyarlathotep"Od sportasa danas samo cenim Alek Skolnicka (koji sada sije takvu fuziju!!), Marty Friedmana, tatu Satcha, koji su N puta inventivniji od glavatog Malmsteena i ostalih bolida.

Da, kad ponestane argumenata ili bilo kakvih objasnjenja zasto je losa muzika koju stvaraju shredderi, onda ljudi uvijek pominju Skolnicka, Satrianija i ostale "provjerene vrijednosti". Da, tu se obavezno pomeni jazz, fusion i ostala elitna muzika. Skolnicka mnogo cijenim, em zbog rada u Testamentu, em zbog njegovih solo radova. Satch je kralj. Tacka. Marty, takodje. Nego, kad vec napadase gorepomenute gitariste, u cemu se razlikuje Marty ili Satch od njih?! Ah, da oni su inventivniji, ono odusevljavaju Nyarlathotepa, pa mora da su zbog toga dobri, je l' te?!

Quote from: "Nyarlathotep"Ako se palis kada neko brije arpedja i legato-stakato-cesljanja, slusaj Alana Holdsworta koji je ujedno i otac navedenim likovima. Soloi Johna Scofielda i Scota Hendersona su stvari za meditaciju i prucavanje.

Holdswort mi nikad nije bio interesantan. Postujem covjeka, ali ne mogu na silu da ga slusam. Scofielda nisam slusao, ali Henderson me smori poslije prvog minuta sviranja. Da li bih ja sad trebao da pocnem da pljujem po ovim likovima zato sto mi se ne svidjaju, zato sto me smaraju, ili zato, sto, u krajnjem slucaju, ne kapiram njihovu muziku? Objasni ti meni ko odredjuje sta je dobra muzika, a sta losa, pa mi poslije toga fino izdeklamuj zasto su "sportasi" losi kompozitori, pa cu ja da uvidim da grijesim.

Quote from: "Nyarlathotep"Nije fora navatati klasicne paterne i biflati ih dok ih ne uvezbas na 180 bpm, treba malo i misliti o tonovima koje sviras. Iskreno, bolja mi je bilo koja Zapina solaza od citavih gomila opusa natapiranih Berkli brijaca dzitri. Ustvari, vise volim Marlijeva tri akorda na "Zion Train"u nego sve soloe sa "Learning to Live" (Petrucci). Ne znam, jos nisam naleteo na nekog metalca (a bio sam jedan od njih) ko svira dzitru k'o cika Zorn sax (tako histericno, promisljeno, inventivno, progresivno, slobooodnooo), niti na dzitristu koji ce me naterati da se kocim i cupkam k'o sto mi to cini John Medeski. Prsti su najmanji problem, uvezbas ih za deset godina. A sta ces sa glavom ako si prirodno glup? Meni nema dobrog gitariste ako taj covek nie svestan sta mogu da ucine tri akorda, tri tona, ili jedan akord odsviran preko neke analog delay swell varijante - akord koji se neprimetno savrseno uklapa u kosmicki poredak.

To, majstore! Nije fora da sviras 300 na sat, zar ne?! Fora je da ubodes pravi ton. Mudrost izbija iz tebe na sve strane. Vidis, za gorepomenute likove smatram da umiju da nabodu pravi ton, pa ih zato i slusam! To je tako logicno, zar ne?! Imam druga koji obozava Zappu. Nikad nisam ukapirao zbog cega. Ako mene pitas, njegovamuzika je duga, bolna i uzasna smrt. Ni Hendrixa nikad nisam mnogo mirisao. Pocnem da ga slusam, i na pola pjesme mislim o necemu desetom. To nije to. Ako mene pitas, ovi ljudi nikad nisu naboli Pravi ton. But that's my problem.

P.S. Nego, objasni mi zasto su Smolski, Achard, Tafolla, Lynch, Howe, Lane ili Garsed glupi "sportasi'! Prosvjetli me da bih mogao nocas mirno da spavam. Pokazi mi koliko sam bio u zabludi.