ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Milose, to je verovatno najteze pitanje ikada.

Spajderu, koliko nickova si prijavio da bi izglasao Big Lebowskog?

Ne mogu da verujem da je Blood Simple dobio jedan glas a Lebovski fakin DEVET?

I kako to Fargo više od Miller's? Ma hajte...

A ovo citat i to, to je nemoguće, nemoguće odgovoriti. Možda jedan lik po filmu, ali opet...

Lebowski's rolled its way into the semis!

Quote from: "Spider Jerusalem"Lebowski's rolled its way into the semis!

Ako mi sad sam od sebe, bez ikakvih konsultacija kažeš da znaš u potpunosti šta znači "semis", ja ću se oduševiti i reći "svaka čast!".

Evo, nista google, nista ovo, nista sajtovi o sportu.

Semis znaci 'polufinale'. Jer "semi" je prefiks za "pola od nesto".


You happy now, you crazy fuck?

Svaka čast! Stvarno.

A je l' znaš šta je polufinale?

Neka na to pitanje odgovori....zakk!

ovo je rivju koji me VESELI:

A SERIOUS MAN
The latest from the Coen brothers, set in Minnesota circa 1967, is about a physics professor enduring a series of indignities in the weeks leading up to his son's bar mitzvah. His wife wants a divorce, his tenure is being threatened by anonymous letters questioning his morals, his neighbor is encroaching on his property line. Oh, and his live-in brother is always in the family's only bathroom, draining his cyst. The professor wants to turn to God for answers, but can't seem to get a straight answer from any of the endless string of rabbis he meets with. Who knew endless suffering could be so entertaining? Not only is this one of the Coens most personal movies, it's also the funniest thing they've done since Fargo 13 years ago (yes, it's really been 13 years). As usual, they get the details just right, from the 60s clothes, hairstyles and houses to the frequent references to F-Troop. A Serious Man is among the Coen's best, which is really saying something.
Grade: A

ala si ga rezurektovao.

a što se ovde nije raspravljalo o njihovim naslovima iz prethodnih godina?

jeste, al po principu - svaka vaška obaška.
ima o 'no country' i o ovom poslednjem, slabom... ako je ovaj tolko dobar, možda zasluži i svoj zaseban topik...

Quote from: Ghoul on 23-09-2009, 11:57:48ako je ovaj tolko dobar, možda zasluži i svoj zaseban topik...

Zapravo, već ga ima: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=7955.0

Prava petlja braće Koen

Da li se rimejk vesterna koji je 1969. Džonu Vejnu doneo jedinog ,,Oskara" slučajno ili iz nekih drugih razloga podudara sa prilikama u Americi onda i sada

Reputacija scenarističko-režiserskog tandema Noela i Itana Koena nije sporna niti u holivudskom niti u kritičarskom esnafu. Njihovi filmovi, tehnički briljantni i dramaturški perfektni, ovenčani su nagradama i na međunarodnim festivalima i na američkim gala skupovima na kojima se dodeljuju ,,Oskari" i ,,Zlatni globusi". Sa nešto manje oduševljenja prima ih lakoj zabavi sklona publika: njihov najveći hit u bioskopima dosad je bio ,,Nema zemlje za starce", gorka i nadasve brutalna priča o jednom patološkom ubici i zlu kao takvom, koje nije baš uvek pobeđeno od sila dobra.

Iznenađenje je zato dobar prijem u ovdašnjim sinepleksima njihovog najnovijeg dela, koje je premijeru ovde imalo 22. decembra. Pogotovo (ili možda baš zato), što je reč o gotovo izumrlom žanru (vestern) i rimejku klasika iz 1969, čiji je naslov kod nas onda ne baš adekvatno preveden kao ,,Čovek zvani hrabrost", što, radi razumevanja, zadržavamo i u ovom tekstu.

Originalni naslov se sastoji samo od dve reči: ,,True Grit". Ne može se prevesti direktno, ali najbliže pravom značenju je ,,prava petlja", ili ,,prava odvažnost". Reč hrabrost bi, s obzirom na suštinu priče, bila tek treća opcija.

Pre više od 40 godina, bio je to film sa kojim je Džon Vejn, tada sa 40-godišnjim stažom u Holivudu (uglavnom sa šeširom i u sedlu) odjahao da primi svog jedinog ,,Oskara". U preostalih 10 godina života (umro je 1979) snimio je još deset filmova, ali se čini (ovde je lako to uporediti: preko ,,Netfliks" onlajn servisa, instant je na ekranu u dnevnoj sobi dostupna glavnina holivudske kinoteke) da je baš taj film bio isključivo njegova predstava.

Kad se pogleda verzija braće Koen, postaje nešto jasnije zašto je priča o 14-godišnjoj devojčici koji unajmljuje zamenika američkog maršala (neka vrsta sudskog šerifa, policajca, jedna od najstarijih institucija američkog reda i zakona, ustanovljena 1789) da osveti oca koga je ubio lokalni razbojnik, naišla na dobar prijem danas, gotovo podjednako kao 1969. ,,Čovek zvani hrabrost" privlači više gledalaca od ,,Društvene mreže", koja će, iako su oba filma nominovana za po desetak ,,Oskara", po svemu sudeći ipak odneti više tih pozlaćenih statueta. Braći Koen (i njihovim producentima, od kojih je glavni Stiven Spilberg), ostaje uteha da su bolje prošli na bioskopskim blagajnama.

Znači li ovo da da u Americi oživljava nostalgija za vesternom? U eseju objavljenom u ,,Njujork tajmsu" u prošlu nedelju,  kolumnista Frenk Rič oba filma stavlja u kontekst političke zbilje onda i sada. Tada, 1969, Amerika je u vrtlogu protesta protiv rata u Vijetnamu, uz oštra sučeljavanja između svojih konzervativaca i liberala. Ideji grube pravde (koju je pratila ne mala doza zločina) kojom je na Divljem zapadu ipak zaveden red, aplaudiraju tada pre svega republikanci: predsednik Nikson Džonu Vejnu (deklarisanom konzervativcu), koga oslovljava sa ,,vojvodo", šalje ličnu čestitku.

Frenk Rič navodi da se verzija braće Koen posebno dopala i najmoćnijoj ličnosti iz Bušove ere, potpredsedniku Diku Čejniju, koji je novi film odgledao sa celom porodicom. Danas doduše nema protesta protiv rata u Avganistanu (onaj u Iraku je uglavnom okončan), ali su podele na dve Amerike, koje na različite načine tumače pravdu i neka prava (poput onoga na sasvim slobodno naoružavanje pojedinaca) možda još oštrije nego što su bile krajem šezdesetih.

Film je premijeru imao pre drame u Tusonu, u Arizoni, kada je jedan mentalno nestabilan mladić ubio šest i ranio 13 učesnika jednog političkog skupa, uključujući tu i kongresmenku Gabrijelu Gifords. Taj događaj i sadržaj filma nisu ni u kakvoj vezi, ali neke post festum asocijacije su ipak neizbežne.

Noel Koen kaže da je original gledao davno, ali da mu je inspiracija bila ista kao i kolegi Henriju Hataveju 1969: roman Čarlsa Portisa (objavljen 1968). Dok se smatra da je knjiga, inače iz žanra ,,komičnog vesterna", u mnogim elementima u prvom filmu "dezinfikovana", braća Koen se u svojoj verziji mnogo čvršće drže literarne podloge, pa je u tom smislu njihov ,,Čovek zvani hrabrost" autentičniji.

Predstavnika zakona koji ,,ima petlju" ovoga puta igra Džef Bridžis, čini se podjednako uverljivo kao i onda Džon Vejn. Ali glavna promena u filmu braće Koen jeste davanje središne uloge devojčici Meti Ros (koju uverljivije nego u originalu tumači 14-godišnja debitantkinja Hejli Stajnfeld, nominovana za ,,Oskara" za sporednu ulogu).

Divlji zapad (ili ,,granica", što je ovde češći termin za taj pojam) u filmu Koenovih predstavljen je raskošnim slikama surovih pejzaža, ali bez ulepšavanja ondašnje zbilje. U priči se vide kako počeci institucionalizacije poretka (scene suđenja, sa porotom, sudijom, tužiocem, advokatom), ali i brutalni prizori vešanja tek osuđenih, što izaziva asocijacije i na današnji sistem pravne odmazde u Americi, koja je, suprotno većini zapadnih demokratija, zadržala smrtnu kaznu (ovih dana se inače piše da se u toj oblasti pojavljuje veliki problem, pošto je prestala proizvodnja ,,leka" za pogubljenje osuđenih smrtonosnom injekcijom).

Ni Ruster Kokburn, jednooki federalni maršal, u tumačenju Džefa Bridžisa, kao ni onaj Džona Vejna, ne mari baš mnogo za ,,kolateralnu štetu" u vršenju pravde. Ali za razliku od originala, braća Koen, držeći se knjige, u završnim scenama prikazuju vreme i četvrt veka kasnije, sa slikama očiglednog urbanog i institucionalnog napretka, kada se odrasla, tada četrdesetogodišnjakinja Meti Ros raspituje za sudbinu svog pomagača u uspeloj osveti za oca, da bi saznala da je karijeru završio u cirkusu u kome je pokazivao svoje pucačke i druge profesionalne veštine. I da je umro od srčanog udara u Arkanzasu, početkom 20 veka.

,,Prava petlja" inače i danas, kao i 1969, donosi u suštini ono što je oduvek bila misija vesterna: dva sata eskapizma, ali ovoga puta sa primetno manje ulepšavanja uglavnom romantizovane surove američke istorije. Kao i u svojim prethodnim filmovima, braći Koen nije bila namera samo da zabave.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Prava-petlja-brace-Koen.lt.html

RAZGOVOR NEDELJE: DŽOEL i ITAN KOEN
Pohod na deset Oskara

Najnovije ostvarenje autorskog dvojca Koen, film ,,Čovek zvani hrabrost", dosad je zaradilo više nego njihovih prvih sedam filmova zajedno

Berlin – Autorski dvojac Džoel i Itan Koen označen je kao autor najekscentričnijih i najnepredvidljivijih filmova u Americi, među koje spadaju i ,,Krvavi presto", ,,Barton Fink", ,,Veliki Labovski", ,,Fargo", ,,Nema zemlje za starce", ali i ovaj najnoviji ,,Čovek zvani hrabrost" koji je, osvojivši već 10 nominacija za Oskara, pre neko veče svečano otvorio 61. Berlinski festival, a uskoro će se, zahvaljujući beogradskoj kući ,,Taramaunt", naći i na Festu.

Rođeni i odrasli u Sent Luis Parku u Minesoti, kao drugo i treće dete uglednih roditelja, oca ekonomiste i majke istoričarke, braća Koen su još u vreme studija (Džoel je pohađao filmsku školu, a mlađi Itan završio filmozofiju na Prinstonu), počeli svoje intenzivno druženje s filmom, postavši vremenom ikone prvorazrednog američkog nezavisnog filma i autori dela koji drže pažnju svetske publike svojom šarmantnom ironijom, originalnim likovima i pričama i neobičnim ,,suvim" humorom.

Iako je na špici filmova Džoel potpisan kao reditelj i producent, a Itan kao koscenarista, dobro je poznato da braća ravnomerno dele svoje obaveze i da, bez obzira na međusobnu različitost, najčešće funkcionišu kao jedno biće. Jedan drugom završavaju rečenice, spontano se nadovezuju u razgovoru, a u susretu s njima (u berlinskom ,,Hotelu de Roma") odmah je bilo jasno da imaju istovetan neutoljiv apetit za filmom i talenat za donošenje pravih filmskih odluka...

Nešto više od deset dana posle decembarske premijere u SAD, ,,Čovek zvani hrabrost" zaradio je više nego vaših prvih sedam filmova zajedno. Džef Bridžis je izjavio da je to zato što su ljudi konačno shvatili da su Koenovi najbolji reditelji na svetu, ali šta vi smatrate da je pravi razlog?

Džoel: Kumulativan učinak!

Itan: Iskreno, ovo je za nas veliko iznenađenje koje je došlo brzo i furiozno. Nismo očekivali da će ovakav film imati ogroman komercijalni uspeh niti da će se približiti nominacijama za Oskare, a osvojio ih je 10. Mislim da je za sve ovo najzaslužnija mudra ,,Paramauntova" odluka da se film prikaže u pravom trenutku, ili je bolje reći u poslednjem trenutku pred božićne praznike kada je gledanost filmova i inače pojačana.

Šta ćete s tolikim parama?

Džoel: Bolje je pitanje šta će ,,Paramaunt" s tolikim parama.

Itan: U svakom slučaju nam je drago što velikom studiju dobro ide.

Tome ste i vi dali doprinos, a toliko ste dugo važili za ikone američkog nezavisnog filma?

Itan: Saradnja s velikim holivudskim studijem ne znači za nas gubitak nezavisnosti. Recimo, mi sarađujemo i to na najbolji i najjasniji mogući način, uz poštovanje naših uslova da oko sebe uvek imamo gotovo isti saradnički tim. U zajednički rad ulazimo svi ,,u paketu".

Nije li razlog uspeha i u tome što su se američki gledaoci možda uželeli vesterna, što su imali u vidu da je ovo i neka vrsta rimejka popularnog Hatavejevog filma s legendarnim Džonom Vejnom, ekranizacija nekada popularnog Portisovog bestselera, ali i u radoznalosti kako će se prošlogodišnji osvajač Oskara Džef Bridžis pokazati u ulozi koja je i Vejnu donela jedinog Oskara?

Džoel: Kada smo Bridžisu ponudili ulogu on nas je najozbiljnije pitao: ,,Zar taj film nije već snimljen", a kada smo mu dali da pročita knjigu Čarlsa Portisa izjavio je: ,,Ova je knjiga kao scenario braće Koen". Dileme nema, naš film je zasnovan na Portisovoj knjizi i ne bih ga nazivao rimejkom, ali je i činjenica da se publika nalazi i u poziciji onih koji odgovaraju na pitanje šta je starije – kokoška ili jaje, jer je teško reći šta dolazi iz knjige, a šta iz dalekih sećanja na popularni film.

Mnogi vas pitaju da li je nezaboravan performans Džona Vejna u ulozi Rustera Kogburna bacio senku na vaš film?

Džoel: Nismo time bili opterećeni kada smo pisali scenario niti kada smo snimali film, pa nismo ni sada. Ni Džef Bridžis nije za to mario, već se prepustio ulozi kao da je unikatna. Nije bio opterećen mogućnošću da će ga meriti s Vejnom.

Itan: Mnogi ljudi će to svakako činiti. Razmišljaće da li je bolji Vejn ili Bridžis u ulozi maršala Kogburna. Pogrešno je razmišljati da to što je Džon Vejn dobio Oskara znači i da je on podario fantastičan perfomans i da je u ovoj ulozi ikona. Imao je on mnogo boljih glumačkih izvedbi, a za ovu je dobio Oskara zato što je Džon Vejn.

Kako ste pronašli malenu Hajli Stajnfeld za ulogu Mati Ros koja je proslavila svojevremeno Kim Darbi?

Džoel: Bio je to tromesečni proces audicija u više faza, a presudno je bilo to što je Hajli velikom brzinom savladala i akcenat i kompleksne dijaloge. Uz to je i veoma prirodna i sigurna u sebe.

Vaša verzija ,,Čoveka zvanog hrabrost" je baš verbalna. Koliko pamtim ovo je i vaš najverbalniji film?

Itan: Jeste, ali i to dolazi iz Portisove knjige po kojoj smo ,,ronili".

Vi imate veoma prepoznatljiv vizuelni i narativni stil koji ste nametnuli još vašim prvim filmovima. Da li postoje filmski stvaralaoci koji su na vas uticali?

Itan: Teško je to reći. Na nas su sigurno uticali određeni filmovi. Kada smo doneli ,,Barton Fink" u Kan, rekli smo Romanu Polanskom da smo imali sreće što je on bio predsednik žirija jer taj naš film duguje mnogo njegovom ,,Odbijanju" i ,,Stanaru". Mislim da kod nas postoji vrsta uticaja koja se može zvati ,,film na film", a ne uticaji autora. Više je književnih uticaja nego filmskih. Tako je i u ovom našem poslednjem filmu.

A ,,Veliki Lebovski"?

Itan: Možda je najviše inspirisan romanima Rejmonda Čendlera, ali ima tu i jezika iz filma ,,Ubistvo moja slatka" Edvarda Dmitrika.

Da li je ,,Barton Fink" rođen na osnovu sipstvenog iskustva ludila koje se može stvoriti u procesu pisanja?

Džoel: Ha, ne znam. Pročitali smo knjigu Ota Fridriha, a u Holivudu 40-ih godina je bilo toliko nemačkih useljenika, Tomas Man i Šenberg živeli su u Santa Moniki, bila je tu i knjiga ,,Fokner u Holivudu"...

Itan: Mislili smo i na glumce Džona Godmana i Džona Tortura, stavljajući ih jednog pored drugog u veliki napušteni hotel. Tako su postojale tri stvari: knjiga Ota Fridriha, dva Džona i razmišljanje o avetinjskom hotelu.

Džoel: Roman ,,Pakao od žene" Džima Tompsona takođe je postavljen u prazan hotel. Sve je to vrsta čudne mešavine.

Mnogi još uvek većaju da li je li ,,Fargo" zasnovan na istinitoj priči?

Džoel: Ne. Na početku filma kaže se da je to istinita priča, ali je zapravo potpuno izmišljena. Šalili smo se na temu podžanra ,,zasnovano na istinitom događaju", a i svesno smo poturili tu laž publici kako bismo omogućili sebi da radimo stvari koje ne bismo mogli ukoliko bi ona verovala da je to fikcija. Tako smo mogli da uvedemo glavnu junakinju u film tek posle 40 minuta i da je suočimo sa onim japanskim momkom koji ne izgleda da ima ikakve veze sa zapletom i još mnoge ludosti koje nateraju ljude da bolje prihvate triler na koji nisu spremni. Na taj način oni veruju da to ,,mora da se desilo na ovaj način, jer je to istinita priča, zar ne".

Kako su svojevremeno prihvatili ,,Fargo" u vašoj rodnoj Minesoti?

Džoel: Ljudi su baš bili podeljeni. Neki su mislili da je sve to vrlo smešno, drugi su smatrali da im se podsmevamo i da smo okrutni.

Itan: Bilo je i onih uvređenih koji su imali primedbe da ,,nikada ne govore tako, ali znaju one koji to čine". Ali, reakcija na film je bila mnogo veća i rasprostranjenija nego što smo mogli da očekujemo. ,,Fargo" je bio veoma uspešan film.

Kako su se deca iz Sent Luis Parka zaljubila u filmove?

Džoel: Gledali smo TV šou ,,Mel Džez filmski matine". Mel Džez je bio momak koji je predstavljao filmove pred njihov početak i vodio emisije o filmovima. Itan za njega kaže da je bio vizionar i neka vrsta preteča televizijskih programera koji su se kasnije okupljali oko kablovskih televizija. Prikazivao je filmove Felinija, sve filmove Doris Dej...

Itan: Tarzana, Stiva Rivsa...

Da li je to što ste imali akademski obrazovane roditelje doprinelo vašoj kreativnosti i kreativnom razmišljanju?

Džoel: Naši roditelji nisu imali veze s filmskim biznisom, samo su išli u bioskop. Oni su samo bili veoma otvoreni za sve što smo mi pokušavali da radimo, a kada smo počeli s filmom to za njih nije bilo alarmantno.

Jeste li pisali zajedno i kada ste bili na koledžu?

Džoel: Ne u početku. Ja sam počeo da radim kao pomoćnik montažera u niskobudžetskim filmovima. Itan je počeo da piše, a kako je bilo puno momaka kojima je bio potreban scenario za njihove male filmove, onda smo seli i počeli da pišemo.

Šta u samom početku?

Itan: Uglavnom priče koje su u naslovu imale reč ,,smrt". Najbolji je bio ,,Đavolska smrt" koji smo pisali za Sema Rejmija, tako smo ga i upoznali.

A onda je došao i vaš prvenac ,,Krvavo prosto"?

Itan: Pišući sve te stvari za naše kolege i za Rejmija i gledajući proces kako ljudi uzimaju pare za svoje filmove iako nemaju neka iskustva u proizvodnji, u jednom trenutku smo pomislili zašto mi sami to ne počnemo da radimo.

Džoel: Pomislili smo, ako mogu oni možemo i mi. Shvatili smo da treba da napišemo nešto od čega će nastati film koji neće koštati mnogo, na kojem nemamo šta da izgubimo, a možda možemo i da zaradimo. Iz tih motiva je nastao film ,,Krvavo prosto".

I tu je početak legende o Koenovima?

Džoel: Ali nije i kraj.
Dubravka Lakić

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Pohod-na-deset-Oskara.lt.html

Barton Fink mi je ostao u dobrom sećanju, mogao bi da ga repriziram.

14 hidden jokes and cryptic metaphors in The Big Lebowski

https://www.youtube.com/watch?v=ZInDURsyHrM