ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

www.ulicni-muzicar.blogspot.com

izvolite...

  Odvratnog li spema.

Quote from: Meho Krljic on 21-02-2011, 12:07:12
Odvratnog li spema.

Dobro...
evo, onda ovako:




KAKO MI JE PALO NA PAMET DA SVIRAM NA ULICI



Slušao sam neku emisiju na noćnom program na radiju. Bilo je to 1987-e!
Luka Mijatović (voditelj) je u studio doveo prve ulične svirače iz Knez Mihajlove: onog Alfija (što je posle pevao "domoljubne" pesme i još kasnije prodavao kasete u Knezu) i Vladu (izvodi Dilanove stvari , uglavnom). Oni su pričali o tome kako je to svirati na ulici...
Ja sam pažljivo slušao i... opasno mi se "upalila sijalica" u glavi.
Pomislio sam: "TO JE ONO ŠTO ŽELIM DA RADIM !!!"

Narednog leta (1988.) bio sam sa drugovima na moru, u Cavtatu (u kampu).
Jednog dana sam skoknuo do Dubrovnika i video sam uveče neka dva tipa kako sviraju.
Sviraju, sviraju, pa, posle skupljaju lovu od onih sto su se okupili da ih slušaju.

U to vreme sam malo nastupao na nekim svirkama u Leskovcu (pisaću o tome), pa sam dobio nešto samopouzdanja (inače sam veliki tremaroš), tako da sam polako počeo da kujem planove.

Naredne godine me je otac ubacio u "njegovu" fabriku da radim (mislim, nije njegova, nego je tamo radio) da peglam čarape.
Taj posao mi je dobro došao jer mi je u to vreme neki tip iz Vranja pravio pojačalo na baterije, a to košta.
Dakle, radio sam 4 meseca i 8 dana u toj tekstilnoj fabrici, i to mi je jedini radni staž u životu (dobro, kao klinac smo nekoliko puta išli sa drugarima da beremo višnje, ali, to ne računam).
Kasnije (1990/1991) sam jedno vreme prodavao polovne LP-ploče, ispred "Robne kuće" u Leskovcu.

I tako...
Jula 1989. moji krenu na more u Crnu Goru, pa i ja podjem sa njima.
Da probam sreću.
Da pokušam da sviram, a , ako ne ide - da ostanem sa njima na letovanju i vratimo se kasnije zajedno kući.
Otac mi je bio sredio da se vratim ponovo u fabriku (neplaćeno sam dobio).

Znači, oni ostanu u Petrovcu, a, ja krenem za Dubrovnik !

Izadjem uveče... šetalište puno ljudi...
NISAM IMAO HRABROSTI !
I... nadjem "rešenje" !
Pitam nekog milicionera (tako su se tada zvali) da li mogu da sviram.
On, naravno, kaže da ne može (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).
I ja, sav sećan, krenem nazad kući!
Pa, eto... ne daju da se svira na ulici, šta da se radi! Savest mi je mirna. Nisam ja kriv...

Dok sam čekao autobus, svirao sam sa nekim Bosancima na stanici (malo opuštanja).

Nisam odmah krenuo kući, već sam otiš'o u BG.

Prodjem kroz "Knez Mihajlovu". Puno šetača.
Nekoliko kolega (budućih) svira...
Ja pridjem onom Vladi "Dilanu", malo popričamo...
On je super tip. Rekao mi kako ide, kol'ko može da se zaradi, i... da se ne premišljam mnogo, nego da idem da probam.

Nisam imao hrabrosti i vratio sam se kući.

O.K. prvi pokušaj nije uspeo !

Ali, zato drugi - JESTE !!!
/////////////////////////////////////////////////////////////////////
/////////////////////////////////////////////////////////////////////
/////////////////////////////////////////////////////////////////////


KAKO SAM POSTAO ULIČNI MUZIČAR



Znači, leto 1989.
Pošto mi se nikako nije vraćalo u fabriku na peglanje čarapa, a, više nije išlo da mi roditelji daju tzv. "džeparac", reših ja da ponovo pokušam.
Jedan drug, komšija, je polazio za Budvu. Tamo su mu već bili neki njegovi drugari (rokersko društvo), pa tako krenem i ja sa njim vozom za Bar (i posle za Budvu).

Izadjem uveče sa njima (podrška) da "razbijem led".
Zamišljao sam da, kao, stranci imaju lovu i treba da se usresredim na njih.
Tako odredim da treba da sviram tamo gde je ona grupa hotela... na kraju šetaišta.

Moram da kažem da me je mnogo bilo sramota.
Pomog'o mi je jedan od tih drugara, koji su pošli sa mnom da mi "drže strah" i to mu neću nikada zaboraviti!
Stavio je kutiju od cipela (koju sam prethodno pripremio da služi za ubacivanje para) ispred mene.
Ja sam mu davao instrukcije gde tačno da je postavi, da ne bude ni preblizo, ni predaleko.
E, to me je najviše bilo stid... to što "tražim" pare, a, ne što sviram!

Počeo sam...
Svirao sam 10-15 min (nešto sam i zaradio), ali, videh da to nije pravo mesto...
Tako se svi mi zajedno pokupimo i vratimo u grad.
Ispred Starog grada, dole ispod hotela "Avala", svirali su neki momci (dve gitare).
Ja stanem malo podalje od njih i krenem i ja da "guslam".
E, sad, svi oni ljudi što su ih bili slušali (20-tak njih) polako su prešli kod mene (a , i ti što su svirali, prekinu i dodju i oni)...
Valjda im je bilo zanimljivo što vide električnu gitaru i pojačalo, i to na ulici (gde nema struje...)[1989-a].
Ja sam tada mislio da ljudi kapiraju moj stil sviranja :
Kao, dve ruke na vratu gitare (tada je bila jedna gitara , ne kao sada dupla), i zvuči kao dve gitare, Stanley Jordan fazon...
Ali, kasnije sam shvatio da ljudi samo gledaju... onako bezveze, da "ubiju" malo vreme. A, samo neki kapiraju stil sviranja (i mnogi dodju da mi kazu da takvu tehniku sviranja prvi put vide). Dobro, to i nije tako čudno, jer nisu baš svi "slučajni prolaznici" eksperti za muziku.

Ostao sam u Budvi samo nekoliko dana, jer...
Moj cilj je bio - Dubrovnik !



////////////////////////////////////////////////////////////////////////////




VARLJIVO LETO '89.




Pošto sam uz pomoć drugara (koji su mi držali strah) "razbio led", posle jedno 7 dana krenem ja za Dubrovnik.

Bilo je mnogo turista tamo, jer je bio početak avgusta.
Svirao sam, ljudi su se okupljali da slušaju, aplaudirali su, a ja sam imao tremu pa sam sve vreme gledao samo u gitaru.
Svirao sam razne stvari (i razne gluposti).
Udarna stvar mi je bila ,,Jovano, Jovanke".
To se ljudima najviše dopadalo. Verovatno jer je malo življe.
Sećam se da sam jednom "ispucao" ceo repertoar (u to vreme jedva preko jednog sata), a ljudi i dalje stoje i čekaju...
Šta ću... odsviram ja nešto bezveze. Sramota me i da kažem šta je bilo.
Kad... aplauz! Ja pomislim: "Pa, ovi nisu normalni!"
Stvarno je bilo nešto mnogo glupo (plus poluimprovizovano)!

Svirao je u to vreme u Dubrovniku i jedan kolega, Banjalučanin, koji je izvodio popularna dela za klasičnu gitaru.
On odsvira lepo jedan "set" od 30-tak minuta, napravi pauzu, pa ponovo...
I tako 7-8 puta za veče. A, ja, neiskusan, odsviram to što imam (sat, sat i četvrt) i - dosta za to veče !

Bio je i neki tip, iz Bihaća čini mi se, koji je stajao na početku Straduna (glavna ulica u Dubrovniku), na mestu gde na jednom zidu "štrči" jedan kamen (taman da na njega možeš da staneš sa oba stopala).
Fora je bila da se popneš na njega i ostaneš tamo, što nije lako jer te odbije zid kada skočiš na kamen!
Treba taman toliko jako da skočiš da budeš gore, ali, ne mnogo jako, da ne udariš prejako u zid.
Tu, kod njega, okupljali su se ljudi, jer ih je on zabavljao celo veče.
Znao je neke trikove sa ping-pong lopticama (neke cele , a neke samo polovine od loptice, pa čas vidiš da ih ima dve, a, čas tri...).
I ja sam posle "posla" provodio vreme tamo.

Odlazio sam na spavanje ujutro , kad svane.
Kupim taze hleb i odem u jednu šumicu, tu u blizini.
Klupa, vreća za spavanje...
Tada nije bilo opasno spavanje bilo gde napolju. Aj', nek danas neko proba!

Imao sam problema sa pojačalom jer je odjednom znalo da utihne.
Pravljeno pojačalo.
Rešenje je bilo da ga adapterom na trenutak samo priključim na struju.Tako sam ja morao da, u sred svirke, ostavljam publiku na minut-dva i da utrčavam u najbližu prodavnicu u potrazi za strujom!
Niko me od prodavaca nije odbio, ali... bio sam im čudan sa tim svojim zahtevom da uključim u struju, u njihovoj radnji, svoje pojačalo... na 2 sekunde!
Kasnije sam provalio da ga (pojačalo) mogu "povratiti u život" i tako što jako "iščupam" najdeblju žicu. To ga je, valjda, šokiralo!
Imao sam baterije na punjenje, budala...
Posle sam ukapirao da ne trošim puno, pa sam kupovao alkalne baterije: 8 "debelih" - i do 100 sati sviranja !

U Dubrovniku sam upoznao nekog Makedonca (majka mu bila Dubrovčanka) i kod njega ostavljao pojačalo da se napune baterije.
Svirao sam malo, tako da sam sa jednim punjenjem mogao i po 3-4 dana da izguram.

Sa milicijom (tako su se zvali tada) nije bilo problema, uglavnom...
Samo sa jednim:
Pokupio me je jedan i odveo u sporednu ulicu na pretres! Posle me je (isto veče) zatekao kako sviram, tamo kod tog kamena... onako, za društvo.
On, kao: "A-HA, JESAM JA TEBI REK'O DA NE SMEŠ DA SVIRAŠ?"
"PA, JA NE SVIRAM SADA ZA PARE - rekoh - NIJE VALJDA ZABRANJENO SVIRATI..."
I on se zbuni : "BEZ OBZIRA!"
[To me podseća na ono iz "Ko to tamo peva":
-KAKO IH NIJE SRAMOTA !
-ŠTO? PA, MI SMO DOŠLI NJIH DA GLEDAMO!
-BEZ OBZIRA ! (Bata Stojković)]

Iz Dubrovnika sam par puta skoknuo do Cavtata, na jedno veče.

Jednom, na autobuskoj stanici, pričao sam sa nekom babom, koja svake godine (sama) dodje u Dubrovnik. Da opere noge, valjda (he he... ne verujem da je baš znala da pliva).
Ona mi je pričala kako je neka pesnikinja, a kada sam zatražio da mi kaže neke svoje stihove, uplašila se da imam sakriven mikrofon, pa ću da je snimam (i valjda joj ukradem to...)!
He he...
Kasnije sam na putovanjima sretao razne individue, pa sam shvatio da na svetu postoje stvarno razni "pacijenti".
Jadna druga baba je, na primer, tvrdila da je dobila Nobelovu nagradu za književnost!
Ja sam se kasnije čak i informisao, jer, dobro, nikad se ne zna... ali, niko iz te države (odakle je ona bila) nikada nije dobio tu nagradu !

Posle Dubrovnika i Cavtata sam krenuo malo na sever : Makarska, Omiš, Split, pa,opet nazad... autostopom!
Našao me je jedan zemljak u Makarskoj, na svirci, pa smo zajedno putovali od Makarske do Dubrovnika. Posle par dana smo se posvađali: on je bio stalno pijan i voleo je Miloševića (1989.), a, ja - ni jedno ni drugo... Naročito to DRUGO!
Inače, u Makarskoj sam prvi put posle završene svirke otišao da ispraznim kutiju sa parama i vratio se na "drugo poluvreme".
Tada je bila nezgodna stvar što su postojale samo papirnate novčanice i to velike (po dimenzijama), pa se kutija brzo napuni.

U Splitu sam svirao prvo malo u starom gradu, a posle sam sišao dole na Rivu, pored mora.
Mislim da nikada nije više ljudi stalo da me gleda, t.j. sluša (na ulici, ne računam "prave" svirke)!
Valjda je bilo par stotina ljudi... ili sam se ja bio uplašio pa mi se činilo da ih je toliko! Ko bi ga sad znao...

Tako sam se muvao po Jadranu 30 dana. Na kraju sam se vratio kući, ali, preko Zagreba. I tamo sam svirao par dana. Spavao sam na nekoj klupi, u jednom parku, blizini nekakve kasarne (komanda, pre će biti).
Vojnici su celo jutro tuda prolazili i smeškali se. Išli su valjda po burek i jogurt.
Padala je i neka sitna kiša, ali, drveće je još bilo puno lišća, pa je tek po koja kap završavala na mom... krevetu.

Trijumfalno sam se vratio kući, veoma ponosan na sebe!
Krenulo je !
Ne moram više da peglam čarape (u ćaletovoj fabrici)... sve do penzije!





/////////////// nastaviće se /////////////////////////////////

Ovo je forum ljubitelja fantastike.

Quote from: Mica Milovanovic on 21-02-2011, 15:59:44
Ovo je forum ljubitelja fantastike.

DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme)  |  RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/odakle-ti-ove-pare.html



ODAKLE TI OVE PARE ?



Kada je prošlo to moje prvo "uličarsko" leto (1989.), i ja se trijumfalno vratio kući, dosadjivao sam svima redom sa svojim pričama. Otprilike k'o oni "Solunci", što su po bezbroj puta iznova prepričavali svoje ratne avanture.

Odmarao sam 50-ak dana, a, onda, krajem oktobra krenuo ponovo!
Bila je to četvorodnevna (mini) turneja: Beograd, Zagrab (2 dana), pa opet Beograd.

Ne sećam se da li se u Beogradu dogodilo nešto posebno interesantno, jer sam kasnije puno puta tamo išao da sviram, pa ne znam šta je tačno koji put bilo.
U Zagrebu je jedan drug (moj komšija) bio u vojsci,pa sam ga posetio. Da bih ga pronašao, pitao sam jednog taksistu da li ZNA gde je Vlaška ulica (tamo je bila kasarna). On me je onako "nezgodno" pogledao i rekao:"Pa, bilo bi glupo da ne znam!"
Vlaška ulica je jedna o najvećih ulica u CENTRU Zagrebu, to sam kasnije saznao.
Zanimljiva je bila razlika izmadju BG i ZG.
U BG su mi ljudi bliže stajali, kad sam svirao. I više me zapitkivali.
Dobro, i "Knez-Mihajlova" je tesnija od zagrebačkog Trga Republike [sada Bana Jelačića]).
U ZG su ljudi bili na većoj distanci, što mi je i odgovaralo (uvek sam imao tremu kad više od... NULA ljudi zastane da me posluša), i nisu me mnogo "uznemiravali".
Ipak, posle jedne svirke, priš'o mi je neki tip da mu objasnim kako to sviram (Stanley Jordan tehnika...).
Demonstrirao sam mu malo (i on je bio neki gitarista).



Polako, polako, kasnije, skrenuo je razgovor.

Počeo je da mi priča o hari-krišni. Meni je to bilo zanimljivo, jer sam prvi put slušao takve stvari ( 1989. je to bila), pa sam i postavljao pitanja.

Davio me on, davio, ja postavljao pitanja, ali...
Na kraju mi je bilo dosadilo,a, on, kada je video da ja želim da zbrišem,  reče, kao:,,Čekaj, pa, ne možeš tek tako sada da odeš! Što sam se ja mučio 2 sata?"
he, he... izgleda da je bio dobio zadatak od svojih da misionari po gradu.

Spavanje je bilo po vozovima.

A, pošto sam bio dva dana zaredom u Zagrebu, malo i na železničkoj stanici, a, i na klupi u parku.


Od "pazara" koji sam inkasirao za ta 4 dana, kupio sam neki sintisajzer. 250 DM je koštao.

Vrlo loš, jedva da nije bio igračka (danas jeste,jer moj sin od 6 god. povremeno ,,svira" PO njemu)!


Baš je kao ovaj sa fotografije!



A, što ova priča ima takav naslov, pitate se vi, možda! Pa...


Moji roditelji nisu bili baš sigurni da se od sviranja na ulici može nešto zaraditi, iako sam doneo nešto sa svoje prve turneje (,,Varljivo leto 89-e"). Za ova 4 dana, rekoh, zaradio sam oko 250 DM, što je u to vreme bilo oko pola radničke plate. Tada su postojale samo novčanice (znači - HARTIJA), pare sam stavljao u ranac, na dno, a, odozgo- pojačalo  i razne druge stvari, tako da su bile skroz izgužvane!
Kada sam, u sred noći, stigao kući, istresao sam pare iz ranca na kuhinjski sto, sa namerom da novčanice ,,ispeglam" i prebrojim.
Bila je to GOMILA para, jer... em su bile skroz izgužvane, em ih je bilo puno!

Moj (pospani) otac je zabezeknuto gledao u tu GOMILU novčanica na stolu i pitao:
,,Odakle ti ove pare?"

Ne možeš a da se ne zadiviš ovolikoj upornosti.

GROZNI NEMAČKI POLICAJCI




Pošto sam bio izgustirao YU-gu, rešim ja da se otisnem malo u svet. I, gde bi drugo nego u Nemačku. Oni su, kao, najbogatiji, i... valjda su i "široke ruke", nadao sam se ja !
Februar 1990. (podsećanje : 1989. avgusta meseca sam započeo svoju uličarsku karijeru).
Minhen – tamo sam rešio da idem sa sviram.
Smešno je bilo kada mi je pre polaska jedan drug rekao da, ako vidim njegovog oca u Minhenu, da ga podsetim da treba da mu kupi žice za gitaru (i on je putovao istog vikenda u Minhen. Bilo je to vreme Ante Markovića 1dm=7din, stariji pamte to - SVI U ŠOPING U EVROPU !).
Ja sam ga pitao kako zamišlja to da ja, kao, slučajno sretnem njegovog ćaleta u sred 5-milionskog grada (ili koliko već miliona ima...).
Ali, stvarno sam ga posle video tamo, jer svi su se YU -"turisti" muvali po centru grada.
Uzgred, video sam i situaciju kada NAŠI ljudi k'o životinje navale u neku prodavnicu sa jeftinom robom , čim je vlasnik otvori ujutro. Ko će pre! Ako nisi dovoljno brz možda ne nadješ kasnije tvoj broj... gaća, majice...
A, stvarno bilo jeftino, što jes' - jes'!

Elem, krenuo sam tako ja vozom iz Leskovca za Beograd, odakle sam planirao da "uhvatim" medjunarodni za Nemačku.
Ali, u vozu upoznam ja tipa koji je takodje bio krenuo u Minhen (u šverc), ali on do Beograda vozom, a iz Beograda – autobusom.
Preporuči mi on da krenem i ja sa njim.
Slučajno je bilo ostalo još jedno mesto u tom autobusu za Minhen, i to skroz pozadi i u uglu.
Svratili smo u agenciju i ja sam uz'o to poslednje mesto. Pre polaska (popodne, toga dana) smo svratili kod nekog njegovog druga. To pamtim jer se sećam da smo diskutovali da li Sinead O' Connor stvarno pušta suze u spotu za pesmu "NOTHING COMPARES 2 U" (tada se pojavio).

Inače, ranije sam sa roditeljima putovao u Grčku na more par puta (početkom 80-tih), u Sofiju (1982. mislim) i u Trst (1978.), tako da sam se u stvari tek sada upoznavao sa jednom "dobrostojećom" državom!
Prošli smo i kroz Austriju, naravno , koja je ista k'o Dojčland: sve čisto, putevi široki i... crni (nov asvalt).
Putovali smo celu noć, malo pričali, malo spavali...

Stignemo mi u Nemačku i uzmemo sobe u nekom jeftinijem pansionu. A, tamo fino, čisto, toplo... (a, februar !).
Elem , izadjem ja oko podne da sviram.
Računao sam da ću zaraditi dobre pare, pošto mi ni u YU tada nije išlo loše.
"Kolika li će lova tek ovde da padne?" - pitao sam se ja.

Odmah da kažem da nije bilo ništa bolje nego kod nas, uprkos njihovom znatno višem životnom standardu, čak bih rek'o i za nijansu lošije!
Razlozi ?
Pa, mi smo, bre - MI ! YU je tada bila nešto posebno. U odnosu na standard, plate, uvek su NAŠI ljudi bili NAJDAREŽLJIVIJI !
Da, bili...
Ćaletovu radničku platu sam mogao kod nas da zaradim za 4 dana, ali, nemačku radničku, u Nemačkoj, nisam mogao za tako malo dana!
Dobro, igralo je ulogu i to što su se kod nas u to vreme tek pojavili ulični svirači, pa su bili interesantni ljudima, a, na zapadu je to već bilo poznata stvar.

Pored ne baš neke zarade, odmah mi se tu stvore i policajci sa sve mapom centra grada na kojoj su ucrtane tačkom mesta na kojima može da se svira!
Ne možeš gde ti se prohte...
Plus - mora da se menja mesto na svakih pola sata (ili sat, zaboravio sam).
Plus – ne sme da se koristi pojačalo, a ni instrumenti koji prave veliku buku (napravili su i spisak takvih instrumenata).
Sve su oni lepo objasnili u tim papirima, a i meni usmeno...
Ali, ja ne mogu bez pojačala, što znači – nema svirke u datim uslovima... po njihovom !
Ostave mi oni te svoje papire i odu, a, ja (u fazonu: "jaka stvar") posle dva minuta nastavim da sviram.
Mislim : "Pa, valjda se neće vratiti... a, ako se baš i vrate, o.k. - tada ću da ih poslušam i prestanem".
Al', eto njih za pola sata ! Uhvate me na (ne)delu!
Ja pokupim stvari i, kao, pođem...
Ali, ne ide to tako kod njih! Nemci su to.
Nego oni lepo pozovu kola, pa kad su ona došla - pravac policijska stanica!
Kad smo stigli tamo, oni izadju iz auta, pa i ja krenem napolje ali... ne može! Ne mozeš sa zadnjeg sedišta iznutra da otvoriš vrata... he he...
(inače bi kriminalci iskakali u letu).
Napišu mi u policiji kaznu od oko 100 maraka, što je posle meni izašlo na oko 140DM, kada sam, po lošijem kursu (tamo kod njih), zamenio sve pare što sam imao kod sebe: dinari, marke, kanadskI dolari...

Odem ja posle u njihovu "Opštinu" i, praveći se lud (nisam pomenuo da mi je gitara električna), dobijem dozvolu. Mog'o sam da sviram tog dana (četvrtak), a, i ostalih četvrtaka, ali... SAMO četvrtkom!
Da, dozvola važi za samo jedan dan u nedelji, zbog velikog broja zainteresovanih!

Izadjem popodne da sviram, onako sa zebnjom (ipak sam bio "ilegalac" – zbog pojačala)! Znao sam da ne mogu isti policajci ponovo da nalete na mene (ne mogu da rade i pre podne i posle podne, pa da...).
Al',  ipak me bilo strah jer sam ostao skroz švorc i ne bih imao za još jednu kaznu!
Da su me ponovo uhvatili ti panduri od pre podne, možda bih završio i u "kavezu", ko zna... Ali, ne bih se zajebavao ponovo, ako bi mi neki drugi rekli da ne smem da sviram, naravno.
Svirao sam i gledao levo-desno. Stalno su mi se pričinjavali ti policajci od pre podne.
Ništa, odsviram to popodne (i veče) i sutra – pravac Balkan!
Nezgodan narod ove Švabe...

Bio sam još par puta u policijskim stanicama, ali u drugim državama. Kazne više nisam plaćao, osim što je jedan šef policije od mojih para (sitniša) sebi platio kafu (upravo su mu je bili doneli iz obližnjeg kafića).
Naučio sam da, kada mi se prvi put kaže da ne smem da sviram, da se odmah pokupim i odem (k'o bajagi) - bez priče !
A, tek drugi put otvaram usta i, kao, pravdam se nešto...
Jednom su me isti policajci tri puta u roku od par sati našli kako sviram (a ne smem). Naljutili su se, odveli me u stanicu i predali me kolegama (to jest svome šefu), koji i nisu bili baš ljuti na mene, te su me pustili, uz usmenu opomenu...
Nekada neki panduri slučajno prodju i "obaveste" me da ne smem da sviram, a, ja ih onda pratim malo i kada vidim da odu daleko (ili se vrate u stanicu), ja se vratim na posao!

Tako je to bilo nekada.
Sada znam gde je kakva situacija sa policajcima, tako da stvarno RETKO imam problema sa njima! Najveći neprijatelji su mi kiša, galama, neosvetljenost...

A, dozvole ?
Dobio sam iz Kulturnog Centra Beograda (1989.) neki papir, dozvolu...
Skeniraću ga (pošto ga još imam), i objaviču sliku.
Pisalo je da, kao, "oplemenjujem i oživljavam sadržaj u 'Knez Mihajlovoj' itd."
Posle sam i u Budvi dobio istu takvu dozvolu - prepisali su tu beogradsku.
Samo je bilo "Kulturni centar Budve" i : "...sadržaj Starog grada, itd." I to još čuvam.

Ulično muziciranje je zapravo jedna nelegalna rabota, skoro u svim državama,jer... kako da ti naplate porez? Ili dozvolu za rad...
Tako je u većini zemalja, mada... uglavnom "gledaju kroz prste".
A, mnogi policajci i ne poznaju baš zakon... na moju sreću!

Sećam se kako je 1995. u Budvi jedan milicajac NOGOM ZATVORIO MOJ KOFER (za pare), pošto je bilo je prošlo 12 sati (ponoć), a,muzika može da svira (po kafićima) samo do tada! Znači, isto i ja!
Da bi mogli ljudi na miru da spavaju, pretpostavljam...
Bez obzira što sam svirao kod onog velikog zvona, znači najbliža kuća (ili zgrada) je na par stotina metara (plus - ja okrenut prema moru)!
Al', ajde... vlast je vlast!
A, i kultura je kultura, dodao bih...


p.s. na to zvono su nalepili papir sa molbom da se ono ne udara, al', k'o da su suprotno tražili... svako ko je to pročitao je morao da lupne malo, baš da vidi šta će da se desi...

RAMBO AMADEUS I KAFIĆ ZA SVAKU PRILIKU




Bilo je to 1997. u Herceg Novom (odakle je Antonio Pušić [Rambo] i rodom).
Ja i još jedan tip smo svirali na tamo tog leta.
Obično sam tokom devedesetih (u avgustu) odlazio u Budvu, ali, te godine sam po prvi put otišao u Herceg Novi.
Sa mnom je pošao i jedan drug, koji je svirao raznorazne udaraljke (daire, bongose, klepetuše, konzerve sa peskom i kamenčićima...).
[Ja sviram gitaru (sa dva vrata) na "klavirski" način (Stanley Jordan fazon)]

Počnemo mi da sviramo u onoj ulici u centru Herceg Novog. Lepa ulica, stvarno...
Ali, nešto nismo izazivali interesovanje prolaznika, pa smo odlučili da promenimo mesto. Spustili smo se dole na šetalište pored mora, da tamo probamo.
Ali, ni tamo nam nije išlo baš nešto...

Medjutim, prodje tu slučajno Rambo Amadeus i, da ne dužim, počnemo mi sa njim da sviramo! On uzeo neke kolegine udaraljke i otkačio se čovek (veliki zajebant, poznata stvar). Svirali smo oko desetak minuta sa njim (izmedju ostalog i "Hit the road Jack").
Posle nam on reče da dodjemo u neki kafić, ne sećam se imena... a, i zašto da idemo tamo... da sviramo, da se zezamo... zaboravio sam tačno zašto.
Ode on, a mi nastavismo da sviramo.
Ali, opet nije bilo kako treba (interesovanje prolaznika), pa se ja iznerviram i kazem kolegi da idemo da sviramo u tunel (ima jedan tunel, 30-tak metara dugačak, kroz koji prolazi šetalište pored mora).
Rekoh: "Aj', kad već slabo ide, da se bar mi zajebavamo" (da možemo da pričamo da smo i u tunelu svirali)!
I, šta da vam, pričam... bilo je super zezanje!
Napravili smo mini show!
Bilo je i publike, bilo je i para...
Na kraju je bilo "give me five", sa kolegom.
Posle smo svako veče svirali (samo) u tunelu (tih 10-tak dana).
Lepo je zvučalo (imali smo prirodni eho).


Jedno veče je Rambo održavao koncert, gore na tvrdjavi, u Herceg Novom ("Kanli kula" se zvaše, čini mi se...). Mi, naravno, išli da gledamo (uvek je zanimljiv uživo).
Posle koncerta, on sedi pored miksete i mi, u odlasku, svratimo do njega:
"zdravo", "zdravo"... i pohvalimo se mi kako smo našli super mesto za svirku, tunel... itd.
On nam opet kaže da svratimo u taj kafić, već pomenuti...
U tom trenutku prolaze neke devojke, i , valjda ohrabrene time što vide da Rambo ne izigrava zvezdu, nego priča sa ljudima, one pridju...
Kaže jedna, kao : "super je bilo..." (koncert) i tako to...
On njoj kaže kako je lepa (muvanje, ov korz...).
A, ona, da uzvrati, kaže njemu kako je i on lep.
A, Rambo njoj : "Aj' dodjite u kafić (dotični) da nastavimo sa komplimentima".
Ja i moj kolega smo se posle mnogo smejali zbog toga.
Taj njegov kafić... za sve prilike!

VOZOVI


Proveo sam dobar deo mladosti po vozovima. Jednom sam u komadu 30 dana "živeo" u vozu! To je bilo 1991. Uzeo sam "inter rail" kartu (kasnije još par puta).
Sa tom voznom kartom si mogao da putuješ mesec dana po (skoro) svim Evropskim državama.
Uslov je bio da imaš ispod 26 godina.
Kada putuješ od jednog mesta do drugog, upišeš polaznu i krajnju stanicu u prazna polja
i kondukter posle samo overi to (izbuši ili napiše nešto...).
Granice su se još tada prelazile bez velikih kontrola. Iz Nemačke sam odlazio u Italiju, a da me niko nije ništa pitao.
Znači Nemačka carina na izlazu, pa Švajcarska na ulazu, pa na izlazu, pa Italijanska na ulazu u Itaiju...
Jednom čak ni kondukteri nisu ulazili od Nemačke do Italije, ili nisu hteli da me bude, ko zna...
Nekada na granici udje carinik, ali samo prodje i ne traži svima pasoš na uvid
već samo "sumnjivim" tipovima... meni obavezno, hehe - taj sam! Čim imam ranac i gitaru...
Te "inter rail" karte su bile mnogo dobra stvar.
Tako ja sviram, recimo, u jednom gradu pre podne, a, popodne sam već u nekom drugom.
A, uveče sednem lepo u voz i... spavanje!
Naravno, izaberem neki poluprazan voz, da bi ceo jedan kupe mogao da bude samo moj. A, ako se desi da se usput voz napuni i udju ljudi i u "moj" kupe?
Pa, ja lepo izadjem na narednoj stanici i - u drugi voz!
Ili, ako dodjem u neki grad prerano (počinjao sam svirku oko 10-11 pre podne)... Ništa, napravim još jedan "krug".
Odem do nekog bližeg mesta (još malo odspavam) i vratim se ponovo.

Sećam se kad su jednom u moj kupe upali neki Englezi (4-5 njih).
Pošli ljudi na "oktober fest" , u Minhen.
Svaka druga reč im je bilo ono "faken". Za bilo koju stvar su morali da kažu da je "faken"!
Elem, imali su PUN jedan ranac sa pivskim limenkama (punim , naravno).
Pili su k'o... Englezi!
I meni su uvalili pivo (u sred noći), pa sam posle počeo da im sviram neki BLUES...
Al', posle 5 minuta oni su već svi DO JEDNOG hrkali (taj jedan je ostao budan)!


Inače, u Nemačkoj su vozovi tačni.
Nekad taman pomisliš: "a-ha, evo, kasniće!", kad on... eto ga stiže!

Našao sam bio i neku varijantu za pranje kose toplom vodom (u umivaoniku). Čak i za sušenje! Neka "duvaljka" je postojala u umivaoniku, odakle je duvao topao vazduh (odozgo). Pojma nemam čemu im je to služilo.
Naučio sam i kako sa 1,5 litra vode (iz flaše) oprati kosu.
A, za kupanje... dobro, mora se ponekad prenoćiti u nekom jeftinom pansionu.
Mada sam čuo i za varijantu - tuširanje na benzinskoj pumpi, ali, nisam probao.

Najsmešnije je bilo kada sam morao da punim baterije za pojačalo (bile su unutra u pojačalu). Obično sam to radio u čekaonici, ali, u nekim čekaonicama nije bilo utičnice za struju, pa sam iste nalazio izmedju koloseka.
Ljudi, koji su bili u blizini, čudno su me gledali, jer im nije bilo jasno šta ja to muvam tamo.
Pojačalo je bilo u nekoj kutiji od kartona (kutija od cipela), koja mi je služila, u toku dana, kao "kasa".
Oni su gledali kako ostavljam tamo izmedju koloseka neku sumnjivu stvar i vraćam se na klupu. Verovatno ih je to i ohrabrivalo, jer da sam ostavljao tu kutiju i odlazio - sigurno bi zvali policiju.
Ipak, i ovako me čudi kako nikada niko nije pozvao obezbedjenje, da provere da ne postavljm možda bombu...

To su neke stvari sa početka moje karijere.
Sada imam jedan mali kombi, unutra krevet (sa posteljinom i jastukom), bejbi vlažne maramice (za "kupanje"), balone za vodu (u letnje vreme), mali TV (i DVD), veći broj kvalitetnih baterija... itd.

Pa, i ja sam, bre, valjda u nekakvom 21-om veku, majku mu!!!

ULIČARSKA ETIKA


I u mojoj profesiji postoje neka nepisana pravila. Osnovno pravilo je da, ako neko već svira tamo gde bi i ti , treba da se odmakneš na neko pristojno rastojanje, pa da tamo sviraš kol'ko 'oćeš...
Ako su dva svirača preblizu, nikome to nije na korist (i u parama, i u nervima).
Dobro je i da su na različitoj strani ulice, ako ih je samo dvoje, a ulica široka (a, ima takvih).
E, sad, koliko se to poštuje... hm...
Kako je i za očekivati, svako misli na sebe i boli ga uvo za druge. Pre svega, oni koji su "jači", ne mare za slabije.
"Jači" u smislu da imaju pojačala, više ih je, prave veću galamu.
Ja sam u početku veoma pazio na tu kolegijalnost.
Čak sam uvažavao i prosjake, koji su mi delimično i kolege.
Međutim, sada sve više i ja mislim prvenstveno na sebe (i svoju porodicu!).
Dobro, ne stanem nikome na metar razdaljine, ali, gledam da se udaljim koliko je potrebno, a da MENI taj neko ne smeta...
Tako su me naučili !
Mnogo puta mi se desilo da se stvarno čudim kako nemaju ni minimum obzira.

Ako više dana za redom sviraš na istom mestu i neko nov dođe pa zauzme to ,,tvoje" mesto,
pa... ne možeš da se buniš i da teraš čoveka odatle, jer i jedan i drugi radite nezakonitu stvar, bez dozvole.
Tako ja mislim i zato, kada se desi takva situacija, sutradan lepo poranim da povratim "svoje" radno mesto!
Međutim, kada je obrnuto, imam problema: niko nema obzira!
Tu računam i ljude koji po ulici prodaju razne sitnice, ne samo muzičare.
Tako me polako kvare i teraju me da i ja mislim samo na sebe (i svoju zaradu).

Evo poslednji primer (leto 2009.) :
Svirao sam na istom mestu svako veče. Neki Rumun je, pak, išao od restorana do restorana...
Znate ono... svira 5-10 minuta, pokupi pare od gostiju i ide dalje.
Prvo veče sam sačekao da odsvira to svoje na 5 metra od mene...( bio je ispred mene neki restoran).
On svira harmoniku (takođe i njegov sin od 7-8 god.- znači dve harmonike) i pravi veliku galamu!
Nije me ometao samo kad dođe da svira tačno ispred mene, nego i dok se, polako, približava i, opet polako, odlazi.
Drugo veče ja njemu kažem da preskoči taj restoran gde je sviram, jer "nije u redu da ja pauziram zbog njega..."
Malo smo se posvađali. On meni reče: "ti tu sviraš celo veče, valjda mogu i ja 10 minuta..."
A, ja njemu : "ti sviraš po celom gradu, svi restorani su tvoji, ostavi mi bar ovo mesto..."
-Pa, to je samo 10-tak minuta - on će.
-Pa, to je za mene nešto para... (zna se otprilike ,,satnica", pa i tih 10 minuta) i što bih ja tebe ,,čašćavao" ?
I tako se mi tu malo posvađamo. Svako je imao neku svoju ,,teoriju".
Na kraju sam mu, iznerviran, zapretio da ću mu poslati policiju zato što iskorišćava maloletnu decu (to jeste ozbiljna stvar – maloletna deca ne treba da rade)!
Inače, on je ostavio devojčicu od 10-ak godina da prosi (razvlači harmoniku, onako bezveze) u jednoj ulici, a ,sa sobom je vodio sina od 7-8 godina i malu devojčicu u kolicima (dok mu je žena izigravala spomenik: ono, namaže se belom bojom, pa je, kao, neka statua).
Zajedno sviraju, a mali na kraju i skuplja pare od ljudi što večeraju. I tako svako veče, celo leto ( i koga briga što dete u tom uzrastu treba da se igra , a, ne da radi... ).

Titula najgorih ipak pripada onim Južno-Amerikancima.
Njih apsolutno nije briga što ti sviraš.
Jednostavno, izaberu sebi najbolje mesto i... udri!
I ti, šta ćeš, pokupiš svoje stvari i odeš...

Ima i prosjaka koji šaraju ulicom i traže pare od prolaznika...
Kad vide da neko počne da čeprka po novčaniku, da bi kod mene ubacio, oni mu (joj) priđu i traže i za sebe... neki im i daju.
Ali, ja im uvek kažem da se udalje od mene, ako im se usladi taj sistem.

Jedan drugi slucaj :
Svirao sam ja tako i... dolazi sasvim blizu mene žena sa onom velikom muzičkom kutijom (na točkovima). Ono, vrti ručicu, a ono samo svira.
To dosta jako ,,zvuči"1
Ja joj priđem i protestujem, ljubazno, naravno.
Ona kaže da tu ,,svira" (t.j. vrti tu ručicu) svaki dan.
Ja je zamolim da se odmakne malo... (bila je 7-8 metara od mene).
Prvi sam stao tu, u prolazu sam, samo taj dan ako može (t.j. pola dan ...).
Ona je skoro uvažila moju molbu, ali , u tom trenutku dolazi njen muž i počne da se ljuti na nju što uopšte razgovara sa mnom!
U fazonu: "ma, šta mu se pravdaš, ko ga j...".
I počne on da vrti ručicu...
Ja se vratim na svoje mesto, ljut kao ris.
Okrenem pojačalo (skoro) do ,,daske" (da bih se i ja čuo, njemu nisam smetao, sigurno!).
I... pomislim u sebi : "A, SAD LJUDI, MOLIM VAS, UBACUJTE PARE... "
Nisam mogao dugo tako da galamim.
I... he,he... počnu ljudi da ubacuju, kod mene!
Prvi, drugi, treći... a kod njega - niko!
A, on je bio okrenut prema meni i sve vidi.
A, ljudi - samo ubacuju...
Nije prošlo više od 4-5 minuta, promeni on mesto!
Nerviralo ga je da gleda to...
Ja smanjim ,,volume" i nastavim normalnom jačinom.
Pomislim : "more, ima Boga!"

KAKO SU MI UKRALI GITARU



U godinama u kojima je carevala hiperinflacija, za male pare mi je jedan tip napravio gitaru sa dva vrata.
Bila je neobična zato što nije bilo čivija nego se štimovala na kobilici.
Mnogi ne znaju za tu foru, pa su me pitali koji mi je to instrument, kako mu je ime...
Ali, malo mi je bila "tvrda" ta gitara, pa su me boleli prsti od sviranja (visoko su bile žice, u odnosu na vrat [pragove])!
Počeo sam da sviram na njoj februara 1994-te .
Krajem marta iste te godine sam se nešto muvao po Italiji...
Putovao sam jedne noći iz Fodje za Rim.
Bio sam mnogo umoran , jer sam predhodnu noć proveo u brodu, predhodni dan svirao...
Udjem u neki kupe gde je, pored prozora, sedeo neki crnac...
Ja sednem odmah do vrata,skinem jaknu...
Crnac mi kaže da pripazim na svoju KOŽNU jaknu, jer ima lopova po vozovima...
a, jakna je bila od turske "kože" (35 DM)
Zaspao sam kao priklan...

Probudio nas je, i mene i crnca, radnik sa železnice... na stanici u Rimu !
Voz je bio stigao, putnici izašli, voz odvezli u garažu i... tu nas probudili !

Nema mi gitare !!!
Od muke da je tražim ... čak  i ispod sedišta (u vozu !)
Počnem da psujem , da se derem ...
Onaj radnik sa železnice koji nas je probudio me pita da li sam "Slavo" (Jugoslavo ...)
Prepoznao psovke ...
Posle, kad sam razmislio malo, čini mi se da sam mogao da se setim da je neko bio otvorio vrata kupea, a, ja sam samo na tren otvorio oči... bio sam mrtav umoran...

Sreća da sam imao para, pa sam kupio neku "raketa" gitaru - da bih mogao da radim...
Ništa futrola, ništa kaiš !
Stavio sam neki zidarski konac umesto kaiša...
Kasnije sam i tu, i staru gitaru - isekao i spojio ih, pa sam tako dobio gitaru sa dva vrata (ali po 6 žica na obe).
Na njoj sam svirao narednih 11 godina.

MAMAC



"Mamac", šta li je to? Kod uličnih muzičara ...
Elem, kada sam svirao u Nemačkoj, negde na početku karijere, desila se ovakva situacija:
Neka žena traži siću po novčaniku, nadje i... taman da stavi, kaže, otprilike:
"Auuu... pa, ti još ništa nisi zaradio"! (Stvarno mi je kutija bila prazna, pre nego što je ona ubacila)
ubaci pare i ode ...
Ja pomislim: "pa, tek sam počeo da sviram..." (možda pre 2-3 minuta)
Al', posle nešto razmišljam ...
Pa, ljudi ne znaju kad sam ja počeo... i glupo je da koferčić bude prazan!

I, tako počnem da postavljam "mamac", tj. da u kutiju stavljam nekoliko novčića ja SAM, na početku svirke...

Kasnije sam to već usavršio: duplo dno (gornje - pokretno) sa zalepljenim parama!
E, sad... nije dobro ni da ima puno para, tako da, čim se s'kupi malo više para - hop!
Podignem duplo dno i pare odu dole, a gore ostanu samo one zalepljene...

Smešno mi je kada prolaznici vole da zaviruju u kofer, da vide kako mi ide... (a, mnogi gledaju onako... iskosa, krišom... glava okrenuta napred, a očima samo "skeniraju")
neki i komentarišu...
Neki kažu: "A, slabo ..."
A, ja mislim: "Pa, otkud, bre, "tečo", znaš da li sam počeo da sviram pre 1 minut, ili pre 2 sata"?
Ipak ćutim, šta ću ...
U vreme hiperinflacije, pitaju me ljudi kol'ko mogu da zaradim za jedan dan, mogu li 5 maraka...
A... meni je mamac bio toliko!
Dobro, šta da se radi... tada je u Srbiji 100 maraka bilo puno para, a 1000 maraka - mini bogatstvo!
Kada sam već kod komentara prolaznika, sećam se jednog, u Knez-u:
"A, PA TI SI VEĆ ZARADIO ZA PEČENJE"!
hehe... kao da ja sviram zato što sam gladan (u tom trenutku)!
A, jedan deda je pričao svojim unucima (a, ja sve čujem) :
"EVO, DECO, OVO JE ULIČNI SVIRAČ ... NJEMU NIJE VAŽNO KOLIKO ĆE DA ZARADI, NEGO DA ZABAVLJA PROLAZNIKE ..."
Ja slušam i mislim: "Dobro sad... ne bih se složio baš u potpunosti..."

VOLIM JA OVAJ SVOJ POSAO



Moram da kažem da ja volim svoj posao!
Kad već nešto mora da se radi - ja biram ovo svoje.
Uvek sam govorio da je pravi posao onaj koji bi se radio i besplatno.
E, sad, kada bi se naprasno obogatio...
Mislim da bih sigurno napravio pauzu !
Ipak mi je malo dosadilo, 21-va je godina !
Ali , vratio bi se ...
I svirao bih, ili besplatno, ili za pare... koje bih posle poklanjao najbližim kolegama , prosjacima, bilo kome...
Malo bih promenio i repertoar. Sada se trudim da ono što sviram zvuči, pre svega, LEPO...
Jer, sviram najpre za prolaznike, pa tek onda za sebe...
Znači, malo bih više svirao za sebe (a, to znači - tvrđi zvuk !)
Ne bih svirao po hladnoći, vetru, po kiši (ispod nekog balkona)
Manje sati u komadu... itd.
Ali bih (makar povremeno) SVIRAO... na ulici !!!
Po tome cenim da sam izabrao pravi posao za sebe !
Početkom devedesetih je izvestan broj ljudi iz bivše SFRJ krenuo da svira po ulici – iz nužde !
Nije bilo para , nije bilo posla, pa, kao, bolje je i to nego da se krade... hehe...
I meni su nekoliko puta (imajući nameru da me pohvale) rekli da ... dobro, bolje je to što sviram na ulici nego da kradem...

Ja uvek ističem da sam počeo da sviram po ulicama zato što sam tako hteo ja...
Nisam morao !
1989. sam mogao da nastavim da radim u fabrici u koju me je doveo otac, koji je tamo radio puno godina (radio sam 4 meseca... kol'ko da zaradim za pojačalo)
Radno mesto sa perspektivom, da, da...
Mogao sam da budem nekakav šef , kasnije... na bojenju čarapa,
pošto tamo niko nije imao hemijsku školu (kao ja)
A, i plata je tada (1989, 1990 ... ) bila fina, mogu vam reći !

Ja, boga mi, mislim da za mene , ovakvog kakav sam (oduvek sam bio "solo igrač" - u svemu i celog života) ... da je ovaj moj - idealan posao !
Nezavisnost, nema šefa, ja odredjujem kada ću da radim, koliko dugo, koliko često, gde...
Nezavisnost mi omogućava i to što sam oduvek svirao sam .
(izuzev nešto malo, na Jadranu ... ali, to je više bilo zezanje, a manje ozbiljan ,,rad"!)
A, to što uspevam da sviram sam, a,  NE PEVAM ...
Za to kažem FALA Stanley Jordan–u !

DIREKTAN PRENOS EKSKLUZIVNO ZA... ALBANIJU


Mene prenosili i u Albaniji, da, da !
tj. prenosili moju (uličnu) svirku...
Elem, dodje neki tip (pošto je predhodno poslušao malo kako sviram) i pita da li bih mogao da odsviram nešto romantično ...
,,Pa, evo, ovo što sam malopre odsvirao je bilo romantično" - kažem ja... (koristimo engleski)
"Ne,ne... da li bi mogao SADA da odsviraš nešto romantično, za moju devojku ...(ja počnem da gledam naokolo, da je pronadjem)... koja nije tu - kaže on - i vadi mobilni".
A-haaa, hoćeš telefonom da... OK, OK... (nije mi prvi put).
Pozove je on, stavi telefon ispred zvučnika i ja odsviram ,,Za Elizu" (to mi je prvo palo na pamet). Posle jedno 30 sekundi prekine on vezu (malo su i pričali) [da se ne istroši mnogo...]
i kaže da je ona (njegova darling) - u Albaniji, da joj je bilo drago itd.itd...
Plati lepo momak i ode...

KAKO JE DUPLI VISKI NESLAVNO ZAVRŠIO




Donosi mi neki tip viski, dok sviram... (na ulici, naravno)
Predhodno je, u stvari, već bio - da me pita nešto u vezi gitare... da li je vreme da mu klinac počne sa sviranjem, tako nešto...
Dakle, nešto kasnije, dolazi on ponovo, sa svojim prijateljem i pruža mi plastičnu čašu: "Izvol'te viski ..."
Ja zahvalim, ali odbijem...
On kaže da će ostaviti čašu, pa mogu kasnije...
Ja : " Nemoj, molim te, da mi ostavljaš, ne pijem dok sviram !"
Ubaci se njegov drug u razgovor : "Ali, platio je..."
Ja : "Šta ja tu mogu... mogao je prvo da me pita"!
"Ali, dupli viski..."- tužno će on...
I, na kraju, kao malo ljuti, reše oni da vuski treba da završi u kanti za smeće...
Ja slegnem ramenima...
Mislim... pa, mogao je da ubaci pare... teča !
A, ja, posle mogu da kupim viski, pivo, bilo šta...
Inače, ne pijem ništa dok sviram, da ne bih imao problema sa WC-om (izmedju ostalog) !
A, ni par sati pre posla... pošto sviram po 4-5 sati u komadu...
Osim toga. žestoka pića i ne volim nešto...
Oni su bili neki ljubimci viskija, i bilo im je žao...
... što je duplom viskiju bilo sudjeno da zavrsi u smeću !
A, platili ga ljudi...

DRŽAVE U KOJIMA SAM SVIRAO:


NEMAČKA

AUSTRIJA

ŠVAJCARSKA

ITALIJA

ČEŠKA

SLOVAČKA

MADJARSKA

BUGARSKA

GRČKA

HRVATSKA

SRBIJA

CRNA GORA

BROJ GRADOVA : TAČNO 100 - DO SADA !
(5.oktobar 2010.)

NEKI REKORDI...


- Najviše sati svirke za 1 dan: 14 sati

- Najduža svirka (u komadu): 10h i 30min.

- Najveće "ulovljene" novčanice: 100 $ i 200 eur

- Najviše para za jedan dan: 425 eur

- Najranije počeo da sviram: u 9 sati ujutru

- Najkasnije završio u 5h ujutru (ili 6h - baš te noći se menjalo vreme, pa... ne znam kako da računam)
[jedino izmedju 6h (t.j. 5h) i 9h ujutru nikada nisam svirao!]

- Najniža temperatura?
paaa...
Jednom sam počeo na -5 stepeni (uveče),
a, završio na -8 stepeni
(5-6 sati kasnije)
Postoji termometar na trgu, pa sam pratio situaciju...

SEKS NA JAVNOM MESTU !


Ja sviram , a oni - seks !
U sred bela dana, na javnom mestu...
Na metar od mene, ali, bukvalno na jedan metar od mene !
Jedan vučjak i jedna što nije vučjak.
Malo se "vole",
malo se, kao, svadjaju (ona se, kao, buni nešto...),
pa, opet iz početka...
I tako dva-tri minuta.
Posle su otišli...
...da nastave na nekom drugom mestu.


Najpre su, kada su mi prišli, omirisali malo moje stvari (pojačalo, ranac, koferče...).
Taman sam pružio ruku i ... ono: "kuc, kuc..."
hteo sam da malo pomilujem kučku po glavi...
kad... HOP!!!
Skoči vučjak na nju i... možete da zamislite!
Ljudi prolaze, gledaju i smeju se, a ja, k'o budala - sviram !
A, baš sam im svirao nešto romantično (muzika iz filma "kum").


Moram da kažem i da su otišli, a da nisu platili !
A, valjda sam,bre, pripomog'o tom vučjaku da "zbari" (smuva) svoju dragu!
Dobro, jeste bilo malo na kvarno, na romantiku...

E, MUZIČAR, DA NISI TI NEKI CRNAC ?

Ma, ne, šalim se... nije me tako pitao !
Nakon što je ubacio lovu u koferčić, pita mene jedan tip: ,,Jurop?"
Ja se trgnem malo, prestanem da sviram...
Kao: ,,A?" (više pokretom glave, nego što sam baš izgovorio to ,,a")
,,Europe?"... (t.j. ,,Jurop?") – ponovo će on !
Ja ga (onako belo) gledam... kao: "šta me pa sad ovaj pita dal' sam iz Evrope? Kakvo mu je to pitanje...? (neobično)"
,,Jurop?" - opet on!
,,Ne, nego sam afrički crnac (al' ne znam šta mi je danas)"... mislim ja u sebi.
,,Jurop? Santana?" – on će...
,,Aaaa..." - konačno ukapiram ja !
,,Da, da..." (al' to ,,da" - na engleskom !)

I kažem mu ja da sam mislio da me pita da li sam iz Evrope, he he...

Da... bio sam svirao ,,Europe" od Santane, al' su mi misli bile odlutale...
Ko zna o čemu sam bio razmišljao.
A, i... bio je već kraj...
Mislim, na kraju (posle onih prepoznatljivih delova ,,Europe") se malo zezam na ,,zadate akorde" (improvizujem , jel'te...)
To mi je olakšavajuća okolnost!

SATURDAY NIGHT FRKA



Da, subota uveče...
Svi bi naročito hteli da zarade pare baš subotom uveče !!!
A, ja...
Em što sam malo zakasnio, jer volim da odspavam pre svirke (da dobijem snagu za višesatni "koncert")
em... više stvari ("zaslužnih" za gubljenje vremena)!

Redom :
1.
Stao sam usput da uplatim ženi kredit za mobilni, al' imaju neki novi sistem, pa smo se objašnjabali preko telefona kako da izvedem(o) tu dopunu

2.
Saobraćaj - katastrofa !
Bila je neka manifestacija u gradu, pa se stvorila velika gužva. Al', još veći problem je bilo parkiranje: Kako da se parkiram, a, da to ne bude 2 km od mesta na kome imam nameru da sviram...
Lutao sam - lutao, tražio sam - tražio, vrteo se u krug - vrteo i NAŠAO... posle pola sata !

3.
Dodjem na svoje mesto (gde sam i predhodna dva dana svirao), a, ono...
nedaleko odatle neko se parkirao sa onom prikolicom u kojoj se prave kokice
Prvi put ga vidim tu...
Još pustio muziku...
U to vreme (oko 19h) mi i ne bi smetala ta njegova muzika, ali kasnije, kada se malo smiri situacija (kada bude manje ljudi i manje galame) ... kasnije bi mi smetala.
Ali, u stvari, najviše mi smeta ono čudo što pravi struju (motor, agregat, kako li mu je već ime...).
Ta sprava mnogo galami. Ovi noviji modeli su mnogo tiši, ali, taj teča nije imao novi model...
A, da NJEMU ne bi razbijao glavu (a, i da si čovek lepo sluša muziku na miru), on je razvuko kabal, dugačak jedno 20m... u pravcu mog "radnog mesta".

Odem ja do njega i pitam da li može da taj motor stavi, isto na 20m razdaljine, ali sa druge strane, jer mi smeta. On se nećkao, kao... to je sad komplikovano, kabal i to... Ja se ponudim da SAM nosim tu skalameriju, a, on neka nosi kabal, pa ne mora ni da isključuje (radi mu svetlo i muzika na struju odatle).
On mi kaže: "Pa, što ne odeš na neko drugo mesto da sviraš ?"
"Brate, meni da je svejedno - ja bih otišao, al' čim sam došao kod tebe da te molim za uslugu - znači da mi je bitno da TU sviram... da ti sad ne objašnjavam zašto mi je baš TO mesto najbolje..." - odgovorih ja.
Pristade on, ali... da sačekam da dodje neki njegov... ne znam šta reče... valjda otac (bio je mlad dečko), pa ćemo da vidimo !
E, jbg sad... meni treba 10 minuta da se namestim i krenem da sviram.
A, šta ako taj što treba da dodje (KADA dodje) kaže da neće da premešta taj generator ?
Odlučim ja da ipak napustim taj i odem na rezervni položaj .

4.
Krenem (autom) i, posle 200 metara - neki zastoj. Ko zna šta je bilo... dugačka kolona se bila stvorila, pa se ne vidi koji je problem ! (ta prokleta manifestacija u gradu)
Ja ćutim i čekam... i "kuvam" se u sebi !
Vreme otišlo - blizu je 20h, a, ja još nisam ni stigao na radno mesto.
Vozači počeli da trube, al' mene mrzi... baš će to da nas spasi !
Posle 15-tak minuta - odblokira se saobraćaj !
Jupiiii !

5.
Stignem na parking, u blizini "položaja B".
Malo sam se svadjao sa nekom devojkom - vozačicom...
uključio sam bio 4 (ž)migavca, jer je neko ispred mene izlazio sa parkinga - pa da se ja ubacim na njegovo mesto...
Uspeo čovek da izadje (tesno je bilo) i ja krenem malo napred (pa, da se posle vratim unatrag i uparkiram se) ,
a, ta devojka... pošla i ona. A za njom i ostali, koji su bili iza nje !
Ja izadjem i ljutito joj pokažem 4 upaljena (ž)migavca, uz psovanje na srpskom he he...
Mislim da je ona smatrala da ja ne mogu tu da ubacim svoj mini-kombi... (ne zna da sam ja majstor za manevre po tesnacima !)
I, tako... počne ona (nevoljno) da se polako vraća unazad (a, i svi koji su bili iza nje).
Posle su morali malo da sačekaju da se uparkiram... Stvarno je bilo tesno. Parkirana vozila sa obe strane te tesne ulice i nemaš mnogo prostora (za motanje).

6.
Izvadim opremu iz auta i krenem. Iz daljine gledam da li je slobodno moje mesto, jer nikad se ne zna !
Vidim prazno...
Super, nema u blizini ničega što bi me ometalo !
Aaaaaaaaaaaaaaa !!!!!!!!!
Čuje se neka harmonika .
Čujem da neko svira, ali ne vidim gde je, pa dajem sebi lažnu nadu da je možda... tamo... ne mogu da objašnjavam sada gde... (na drugoj strani, gde mi ne bi smetao)
Ali, jok ! Čovek stao 5 metara od moje pozicije, ali, sa druge (malo naopake) strane, pa ga zato nisam odmah primetio.
Jbg, tu je svetlo, tu se ulica sužava, pa mi ljudi prolaze blizu (a, to je mnogo važno)!

7.
Ništa... Odem dalje, kod drugog (uličnog) svetla (nije dobro svirati u mraku !).
Taman sam namestio stvari... kad vidim - neka kineskinja postavlja dole na čaršav stvari za prodaju.
Posle sam video da su to bila svetla za bicikle (bela i crvena), jer tuda prolazi biciklistička staza, pa ih ona hvata na tesno.
Ja joj pridjem (bila je 5 metara od mene, i ISPRED mene) i kažem joj da ide kod drugog svetla, jer ja ću tu da sviram...
Ona kaže da je tu svako veče... i da... nema ona puno stvari... (kao da me je briga za to...)
Šta ću... nije mi bilo do rasprave i pomerim se malo u stranu (3-4 metra), da ne bi bila baš naspram mene, pa da je gledam celo veče...

Onaj tamo "ore" harmoniku... 10 minuta istu pesmu ! Čujem ga pomalo, jer je 50 metara od mene.
Kasnije su mu došli neki poznanici, pa je malo pauzirao, pa je posle dao i nekome od njih da svira (Romi su bili).
Nije dobro da smo tako blizu, al', šta da se radi.
Računao sam da neće dugo... verovatno nije kasnio ove subote na posao... kao "NEKI" !!!

8.
Da ! Posle sat i po, ode on, a ja prebacih stvari tamo gde je on bio svirao.
Ali nije samo prebacivanje... neee...
Moram lepo da postavim sve tačno na svoje mesto, precizno (taki sam, šta ću...)
pa... da obrišem ruke vlažnom maramicom (one što su za dečija dupeta)... posle i salvetom...
Ukratko, još 12-13 izgubljenih minuta !
A, vreme je, kod mene, novac ! (kol'ko muzike - tol'ko para !)
A, na poziciji B se veče završava ranije nego na glavnom mestu !(u kasnijim satima nema mnogo šetača)



I tako...
Nisam se baš proslavio !
Kada tako krene sve naopako - sviram preko volje i onda nema ni puno para !
Polovina od jučerašnje zarade, sve u svemu...
Vratim se ja tako kući "k'o usran golub", što bi rek'o moj (pok.) ćale...
Ne znam zašto je koristio baš taj izraz u odredjenim situacijama, ali... ovo je sigurno bila jedna od takvih situacija.

Da sam znao, ne bih ni išao na posao, nego bih lepo vodio klinca u park...
jer,
svi su želeli da zarade pare baš sinoć !

i ja medju njima...


Groznica subotnje večeri...

POZNATE LIČNOSTI KOJE SU UBACILE NEKU KINTU... ILI NISU !



Dragoslav Avramović, zvani "Super Deka"!
To je onaj dedica što nas je spasao od hiper-inflacije (1994-te)
Te 1994. u vreme kada je bio guverner narodne banke SR Jugoslavije, ubacio mi je tadašnjih 5 dinara!
To je tada bilo 5 maraka.
U današnjim uslovima bi to bilo 5 evrića, otprilike...



Žarko Korać, političar.
I on je ubacio 5 dinara, ali 1996.
(možda nije bilo baš kao 5 maraka... malo je dinar devalvirao u medjuvremenu, mislim...)
To je bilo baš u vreme protesta protiv Miloševića (decembra 1996.)
Ja sam u to vreme pre podne svirao u "Knez Mihajlovoj",
a, popodne išao na proteste!
On je prvo prošao, a onda zastao, pa se vratio i ubacio u koferčić...
Valjda mu se bilo dopalo kako sviram!
Moram da kažem da mi je on oduvek bio omiljeni političar, tako da...
Baš mi je bilo drago da su simpatije obostrane.



Zaharije Trnavčević, voditelj nekada poznate emisije za poljoprivrednike, nedeljom ujutro ("Znanje, imanje").
Mnogo davno - sedamdesetih i osamdesetih!
Tada je bilo samo jednog programa nedeljom ujutru, jer drugi je počinjao tek popodne,
tako da je Zaharije bio poznat u celoj YU-gi,
jer, kad se probudiš u nedelju ujutro i nemaš školu
(ili nema posla za one koji su radili)
uključiš TV, a tamo - ON !
Ubacio je pare negde devedesetih (ne sećam se tačno godine) u Beogradu.
Bio je sa unučetom.



Pokojni Zoran Djindjić, političar.
U izbornoj kampanji, novembra 1996. (to su oni izbori posle kojih su izbili protesti protiv Slobine kradje glasova)
je prolazio ulicama Niša. Ja sam toga dana svirao i kada su on i njegovi naišli (velika grupa ljudi), Djindjić me je pogledao, a ja sam mu namignuo...
Osmehnuo se...



Sergej Trifumović, glumac.
(zna da svira gitaru)
On je samo zastao, dok sam svirao u "Knezu" i, onako iskosa, malo analizirao kako sviram.
Možda jedan minut...
i otišao (nije platio)



Dragan Ilić, vodja "Generacije 5"
(na slici je u sredini)
Slično kao i Sergej Trifunović...
Malo je gledao, ali nije platio!



Najda, pevao je u "Smak"-u,
a, sada je u "Generaciji 5".
Svirao sam u Nišu (on je Nišlija)
i, ništa, pričali smo malo...
(on je tada svirao po niškim klubovima, tek je bio stigao u "Smak")
ubacio pare, naravno...



Pavle Minčić, glumac, muzičar...
U staroj dečijoj emisiji "Na slovo, na slovo" je glumio, pevao...
Stariji ga se sećaju, a, mladji verovatno ne...




Momčilo Bajagić - Bajaga, muzičar.
Bio je čovek na letovanju, pa je stao sa Žikom iz svog benda da me posluša.
Ja ih nisam ni primetio.
Svirao sam "Wonderful world" i kada sam završio
oni, kao, aplaudiraju (ubacuju i pare) i Žika mi kaže kako me je slušao i u "Knez Mihajlovoj".
Ja, kao... da, da, sećam se ...
i pogledam tipa pored njega, a , ono - Bajaga!
Ja : "Ooo, poštovanje!" i pružim mu ruku, te se pozdravismo i ja počeh da se pravdam da nisam baš najbolje odsvirao, jer me nešto bole prsti...
Da sam znao da oni slušaju, malo bih pripazio!
Bajaga kaže, kao... ma, super, "Wonderful world"... (prepoznao je... dobro je!)
Ali, ja sam bio iznenedjen što se tako odjednom Bajaga "nacrtao" ispred mene i, rekoh, počeo sam da kenjam...
pa sam zaboravio da pružim ruku i Žiki !
A, to mi se, inače, dešava!
Pozdravim se sa nekim i od blebetanja zaboravim na ostale u društvu...
(i u životu, ne govorim samo kako je na poslu!)
Sada sam malo popravio to, tako da, čak i kada mi pridje neko da me pita nešto dok sviram,
ja, dok pričamo, gledam malo njega u oči, a malo i osobu koja je sa njim (ako je ima).
Bajaga, je još jednom ubacio neku siću, to jest, poslao je sina...
Slučajno je zastao, jedno 5-6 metara od mene
(bio je u nekom društvu)
a, ja sam odsvirao njegov "Plavi safir" i...
kako da ne plati čovek... sigurno mu je bilo drago!



Žika - iz Bajaginog benda. Imao je i grupu "Babe", u jednom periodu...
On je jednom prošao biciklom kroz "Knez Mihajlovu" , gde sam ja svirao, i stao je da me sluša.
Sećam se tačno šta sam bio svirao: "Hey, Jude" od Bitlsa.
Na kraju mi je rekao da bi mogli da saradjujemo, tako nešto...
Ali, ja sam oduvek bio "prazan" sa samopouzdanjem, pa tako nisam umeo (ni hteo) da se nešto namećem...
Video sam ga kasnije jedanput na jednoj granici (YUGO je vozio),
ali, nisam mu se javljao...
Pa, kad sam ono zaboravio da i njemu pružim ruku,
(kada sam shvatio to, posle jednog minuta)
namerno sam mu ispričao to, kako nisam hteo da ga uznemiravam na graničnom prelazu...
Da se čovek ne bi osetio manjom "zvezdom" od Bajage...
Narednog dana je prošao sam i seo blizu mene,
pa sam mu se izvinio za taj moj kiks, nekulturno ponašanje, od prethodnog dana.
On je samo rekao (izmedju dva zalogaja nekog sendviča) da nema problema.
Posle smo malo pričali... nebitno...




Bata Kanda (harmonikaš)
U "Knezu" (BG) i on...




Rada Djuričin, glumica
je snimala neku svoju novogodišnju emisiju (30. novembra 1997.),
pa je svratila i do mene (opet u Beogradu) i pitala me da li bismo mogli da snimimo nešto.
Pristao sam, što da ne pristanem...
Znači, ona će, kao, da šeta, pa da zastane kod mene i da me pita nešto,
a, ja treba da joj odgovorim.
Nisam hteo da mi kaže šta će da me pita, da bi moj odgovor bio spontan.
Namestili su mi "bubicu" (mali mikrofon) na gitari (tamo gde su čivije za štimovanje) i snimanje je započelo...
Svirao sam muziku iz TV serije "Grlom u jagode".
Posle 20-ak sekundi pridje ona i kaže mi "zdravo", a, ja joj odgovorim isto: "zdravo"...
(to MI glumimo, jel'te...)
I pita me ona: "Šta bi ti poželeo našem narodu za Novu godinu?"
A, do Nove godine još mesec dana, pa se ja zbunio...
Vrpoljio sam se jedno 7-8 sekundi, a, onda joj odgovorio: "da svi budu tako veseli i nasmejani kao što si ti"!
Stvarno, ona je od onih osoba koje non-stop imaju osmeh na licu...
Ko je zna (pretpostavljam matorije osobe, kao što sam ja) svedok mi je!
Posle me je pitala i šta bih poželeo za sebe... itd.
Ja sam nešto jeo g.... i tako...
Imam taj snimak, pa će uskoro biti na Youtube...
(al' skraćeno! Samo početak, jer sam ispao smešan, pa me je stid!)
Da, zaboravila Rada da me na kraju počasti nekom sićom, čisto reda radi.
Ali, nema veze! Bitnija je uspomena na taj dogadjaj (i snimak koji posedujem)!
Pominjem to tek onako...




Neša iz grupe "Galija" (desno, na slici)
Svirali smo ja i još jedan tip u Budvi, ispred "Starog grada",
a, on je prošao, ali, malo dalje od nas...
Mi smo ga primetili, pa smo počeli da sviramo "Još uvek sanjam" (njegovu pesmu) a, on nam je samo mahnuo rukom u znak pozdrava...




Nenad Čanak, političar,
dok sam svirao u "Zmaj Jovinoj", u Novom Sadu,
samo me mrko pogledao,
u prolazu...




Milan Paroški, političar sa početka 90-ih.
(Draškovićev SPO)
Isto kao i Čanak
(takodje u Novom Sadu)
mrki pogled,
kao da obijam prodavnicu...

kakva hrpetina potpuno irelevantnih podataka i zapažanja, verovatno nezanimljivih i najrođenijima...

Quote from: Boban on 22-03-2011, 05:50:13
kakva hrpetina potpuno irelevantnih podataka i zapažanja, verovatno nezanimljivih i najrođenijima...

nije baš tako...


moj blog ima za 6 meseci (+2 dana) blizu 22.000 pregleda (otvaranja stranica)

a, i na forumima takođe ima dosta. Eto pogledaj b92 forum (blizu 16.000 puta otvorena tema)...
Ima i jedan forum na kome je 17.400 puta, ali da ih ne reklamiram sad...

Imam ovakvu temu na skoro 30 foruma, jer moram da se reklamiram, šta da radim...
Jeste da blog pišem za sebe prvenstveno, ali volim i da dođe do što većeg broja ljudi...

Znači, tvoje mišljenje meni nije bitno.
Ja ne pretendujem da sam pisac, niti imam nameru da pišem knjigu,
ali ovo što pišem mislim da je za forume i blog - PUNA KAPA!!!


p.s.
ovo su početni tekstovi, svi stari skoro godinu dana.
Pošto učim u hodu (nikada se u životu nisam bavio pisanjem),
ti prvi tekstovi nisu i najbolji.
Znači, slede kvalitetnije napisani tekstovi... ovde. Na blogu su već postavljeni.
( www.ulicni-muzicar.blogspot.com )

Huh... Pogrešan odgovor. Ček samo dok Boban ovo vidi...

Quote from: Stipan on 22-03-2011, 09:11:17
Huh... Pogrešan odgovor. Ček samo dok Boban ovo vidi...

Nije uopšte pogrešan, jer sam odgovorio na njegovu tvrdnju da moje pisanje nije nikome zanimljivo.
Može samo da tvrdi da nije kvalitetno napisano ili nešto drugo,
ali da nije ljudima zanimljivo za čitanje, na žalost, nije tačno... mis'im izvinjavam se...

Quote from: Ulični Muzičar on 22-03-2011, 15:35:43
ali da nije ljudima zanimljivo za čitanje, na žalost, nije tačno... mis'im izvinjavam se...

Ako veruješ u to da je broj pregleda tvog topika relevantan podatak kojim možeš da braniš svoje pisanje u velikoj si zabludi.

Quote from: Miljan Markovic on 22-03-2011, 15:44:34

Quote from: Ulični Muzičar on 22-03-2011, 15:35:43
ali da nije ljudima zanimljivo za čitanje, na žalost, nije tačno... mis'im izvinjavam se...

Ako veruješ u to da je broj pregleda tvog topika relevantan podatak kojim možeš da braniš svoje pisanje u velikoj si zabludi.

Ja brojem pregleda mog topika odgovaram čoveku koji kaže da nije zanimljivo ni mojim "najrođenijim". Jesam li mu lepo odgovorio?

Aj mi ti kaži nešto sad.
Koji je podatak relevantan za to da li je pisanje zanimljivo ljudima ili nije?
Po meni je to BAŠ broj poseta na blogu, ili broj otvaranja teme na forumu. A, po tebi?

Ummm...
broj komentara, a i citanje istih moze da pomogne?

U poslednje vreme imam utisak da si se reklamirao gde god si to mogao (pre neki dan sam video u komentarima na Blic portalu, i jos nekim mestima ali sad ne mogu sve da ih nabrojim.), tako da sam cak i ja kliknuo na link, ali posle citanja dva-tri posta resih da se to, avaj, vise nikad ne ponovi. Rekao bih da broj poseta i nije bas neko merilo kvaliteta. Bar ne u tvom slucaju.

Sto se tice broja otvaranja topica na forumu, mislim da je u pitanju klasicna glad za krvlju kao u doba starog Rima i gladijatorskih arena - znas onaj intro kad goloruke hriscane bacaju lavovima da zabave masu pre pravih borbi? I.E.:

Quote from: Stipan on 22-03-2011, 09:11:17
Huh... Pogrešan odgovor. Ček samo dok Boban ovo vidi...

Tako ti je to na Sagiti, jbga. Pozdrav, i puno srece i lepog vremena! 

Ako neko otvori stranicu tvog bloga ili tvog topika to ne mora da znači i da je pročitao napisano. Na žalost, to je tako. Priznao ti to ili ne. Recimo, kada si otvorio topik pogledao sam iz radoznalosti o čemu se radi. Nakon dve rečenice ukapirao sam da mene to ne interesuje. Dalje, danas sam ponovo kliknuo na ovaj topik kako bih pročitao komentare nekih ljudi čije mišljenje cenim.
Na tvoju žalost, mišljenja nam se poklapaju. 
Ti piči dalje, ali ne očekuj hvalospeve.

Ja pratim statistiku na svom blogu, pa vidim da svaki tekst ima otprilike isti broj čitalaca. Znači, ima stalnih čitalaca, a ima i onih koji samo jednom dođu (oni se menjaju). Izuzetak je kada na blicu ostavim link ka nekom tekstu (to radim povremeno, kada mogu lepo da se "zakačim" na naslov taksta). Onda neki tekst odjednom napreduje na listi najčitanijih.
Blog sam napravio 20 septembra i za mesec dana sam iskopirao prvih 20 tekstova. Sada ih ima 39. Znači, za 5 meseci sam dodao još 19 tekstova, nekih novih, a nekih takođe već objavljivanih na forumima.
Trenutno imam 22.300 otvaranja stranica na blogu, pa vi sad izvucite odgovarajuće zaključke...

I nikako ne zaboravite da sam samo odgovorio čoveku koji je u vezi mog pisanja napisao "verovatno nezanimljivih i najrođenijima..."
Opet kažem da to nije tačno, jer nemam toliku familiju

Možete da upišete moje ime u google, pa pogledajte reakcije po forumima...

Sve u svemu, možete se vi slagati koliko hoćete, ali moja tema je hit po forumima, jbg, žao mi je što se vama nekolicini ovde to ne dopada, ali je tako, šta da radite.
Vi sada možete da se udružite i da me brojčano pobedite ovde, ali to ništa meni ne znači.

Inače, ovaj forum je izuzetak. Mislio sam da je slabo posećen, pa sam JEDINO ovde počeo temu onako, sa reklamom... Na drugim mestima sam jednostavno kopirao svoje tekstove, jedan po jedan...

Eto, možete pogledati forum "nezavisne.com". Tamo još nisam ostavio link ka blogu. Tek nedavno sam, kao svoj potpis, stavio adresu...
Inače, tamo su (kao na još par mesta) moju temu stavili među "lepljivim", znate šta to znači, je l' tako?

Na forumima nema mnogo stalnih posetilaca, tako da, ako se nekome ne dopada, neće ponovo da dolazi na temu koja mu se ne sviđa...


Evo, ovde ima do sada 588 otvaranja.  Na početku sam odmah iskopirao prva tri teksta, a kasnije, još jednom još dva istovremeno. Videćemo koliko će biti kada završim prepucavanje sa vama dvoje-troje.

Sada sam na polovini, otprilike (za mesec dana). Evo, kladim se da će (iako sam već ostavio link ka blogu, i ko je hteo mogao je već ceo blog da pregleda) kada završim sa kopiranjem tekstova, biti duplo više pregleda teme nego sada. To će značiti da ljudi i dalje otvaraju ovu temu, kada vide da sam pisao na njoj. Iako, ponavljam, već je svako koga je interesovalo mogao da poseti blog i vidi unapred tekstove koji će ovde biti kasnij iskopirani.

Moja FB stranica ima 305 članova (broj se polako, ali neprestano povećava) to je malo, naravno, jer glavnina čitaoca mi ipak na blog dolazi sa foruma (tamo ostavljam linkove ka novim tekstovima).


Je l' dosta?

Ima li nelo ko se slaže sa onim čovekom koji je rekao da moje pisanje nije verovatno zanimljivo ni mojim najrođenijima?

Nije lepo od njega što je to rekao. Mogao je u svoje ime, a ne da ofrlje daje ocenu, a ne zna situaciju.
I on , kao i vi koji se slažete sa njim, imate pravo da vam se uopšte ne dopadaju moji tekstovi,
ali, kada ja kažem da imam PUNO otvaranja na blogu i forumima, ne možete da kažete da to nije merilo...
Jer, koje je onda merilo?

Ajde, neka mi neko od vas kaž to!

Koje je merilo za neki sajt, blog, temu na forumu... da li je interesantna ljudima?
Ako nije broj poseta, Š T A JE ONDA ?????????????
Ne možeš ljude da varaš stalno. Možeš jednom da ih prevariš, to da, ali ne stalno.

Sada imam 22.000 otvaranja i 39 postova.
Kladim se da ću posle 78 postova imati više od 44.000 otvaranja!
KO SME DA SE KLADI????

pa već rekoše da je broj komentara čitalaca važniji

Uostalom, ja imam skoro 25 hiljada učitavanja za 6 mjeseci a nisam se nešto posebno ni ''reklamirao'', a popularan blog to može da nabaci ako ne za jedan onda bar za dva mjeseca.

Doduše, ja niti pišem za masovnu publiku niti sam sposoban da tako pišem, ima ono Andrićevo da genijalni ljudi pišu najprostijim stilom, e ja nisam taj.

Mislim, evo ti Cult of Ghoul blog, ma šta ja mislio o njemu to je posjećen blog, imaš i njegovu statistiku ovdje

http://statcounter.com/project/standard/stats.php?account_id=2439522&login_id=4&code=c83c87c0aec4d22ddb13ec05d9b63567&guest_login=1&project_id=4560770

Dakle njemu je 1000 otvaranja loš DAN.

22000 je pičkin dim za popularan blog.

Mada ne znam koliko je on imao za prvih 6 mjeseci, ovo je skor nakon 2 godine.


Da ne dužimo priču, ja ću ipak reći da sam pročitao prvi tekst o tvojim počecima, da ti policajci nisu dali da sviraš na primorju itd, i bilo mi je zanimljivo ali nisam dalje čitao, nije moja šolja čaja

Samo upadoh da kažem da 22 000 nije ništa kad i ja imam više otvaranja

Dakle, Boban je majstor za zakuvavanje i razmrdavanje mlitavih tema. M-a-j-s-t-o-r. Kapa dole, Bobane!

Bitno je i koliko ima postova dnevno, nedeljno, mesečno...

Ja pišem jedan nedeljno.

Ma, evo O P E T da ponovim:

ne, ne  i ne kažem DA JE MOJ BLOG DOBRO POSEĆEN!!!!!!!!!!!!!!!!


alOOOOO. odgovaram čoveku koji je rekao da je skroz nezanimljiv...

Moja procena je da imam više od 600 čitalaca, sudeći po statistici. Najposećeniji post ima oko 800 otvaranja

Mada je video na YT otvoren 2000 puta, a ne može slučajno da se naiđe na njega, jer ima glup naziv i ne izlazi lako u pretrazi.

Znači, za sada mi je O.K. 500 čitalaca, jer broj polako raste...


Taj tekst, koji stoji kao stranica, nije nigde objavljen (na forumima), jer sam baš hteo da izmerim broj čitalaca.
On je (vidi se) od pre 33 dana.

Meni je o.k. taj broj... sada 500-600, kasnije 1000...

Znači, nije baš nezanimljivo i mojim najrođenijim, kao što reče onaj...

Kasnije, kada opet budem samo ja pisao (kada završimo avu prepirku), izmeriću koliko će ljudi ovde da otvori temu posle nekog mog posta.
Ako ih bude 15-20, to je za mene super. (Za jedan forum + kao ovaj koji je specijalizovan).
A, do sada su ljudi već videli o čemu se radi, tako da oni kojima se ne dopada, neće ni da otvaraju više...

Da... reče to onaj i poveća ti posećenost temi i blogu.

Sva sreća što onaj neće da se smara sa uličnim muzičarima. U suprotnom, letelo bi perje...

Čovek ne shvata da na ZS otvaranje topika ne znači da je otvarač išta pročitao, već je tražio kavgu, krv, slike golih žena...

Quote from: John Reynolds on 23-03-2011, 00:01:01
Čovek ne shvata da na ZS otvaranje topika ne znači da je otvarač išta pročitao, već je tražio kavgu, krv, slike golih žena...

Pa, ponekad i autor teme dobije ovaj prvi deo imenica u nabrajanju... Slike golih žena zadržavamo za forum.

Quote from: John Reynolds on 23-03-2011, 00:01:01
Čovek ne shvata da na ZS otvaranje topika ne znači da je otvarač išta pročitao, već je tražio kavgu, krv, slike golih žena...

Ajde posle uskrsa, kada se smirite i kada VI ne pišete više ovde, izmeriću posle jednog posta, pa da se zakopa posle onaj...
Do tada će biti jasno kakvi postovi se mogu očekivati na ovoj temi, mada sam malo hendikepiran zato što sam već objavio blog, al, ajde....
Meni je dovoljno NA OVOM forumu 15-20 otvaranja po postu.

Dobrovoljno se javljam da samo ja otvorim 25 puta.

Možeš da računaš i na mojih 25 otvaranja...

Ma otvaraćemo ti temu samo da ne postavljaš post...

onda povećavamo minimum na 65-70

ima li još koga?

evo vam na poklon pretposlednji tekst sa bloga, kad ste tako ljubazni!



MUŠTERIJE


Manje-više, svi ljudi su potencijalne mušterije. U određenim uslovima, skoro svako će ubaciti neku paru uličnom sviraču. Ako ništa drugo, onda bar za Novu godinu... Kažem SKORO svako, jer, naravno, ima ljudi koji, ne samo da ih ne bi počastili, nego im ulični muzičari čak idu i na nerve.


Inače, ubacuju svi: žene, muškarci, deca, tinejdžeri, babe, dede...
Žene su nešto bolje mušterije od muškaraca, a najbolje su one imeđu 40 i 50 godina (ubacuju "krupnije" novčiće). Ni penzioneri nisu loši, ali ubacuju sitnije, kao i deca (kada su sami, bez roditelja).
Neko lepo i polako spusti pare u kofer, neko baca iz daljine. Od tih što bacaju izdaleka postoje dve vrste: oni koji pogode i oni koji promaše koferčić. A, od tih loših "košarkaša" opet ima dve sorte: oni koji posle promašaja isprave svoju grešku (priđu, podignu novčić i stave ga tamo gde treba) i oni kojima tako nešto ne pada na pamet.
Jednom se desilo da je jedan tip promašio kofer, a onda prišao, uzeo novčić i... stavio ga ponovo u svoj džep i otišao.

Bacaju ljudi pare i sa balkona. Uviju ih najpre u neku hartiju (obično u salvetu). Pokretni muzičari koji idu polako ulicom svirajući i sakupljajući priloge, naučili su ljude kako se novčići bacaju sa terase (da se ne bi otkotrljali pod neki auto, na primer). Znači, pre bacanja - umotati ih u papir. Tako se i meni nekada dogodi da mi bake sa balkona bacaju pare (kada se desi da sviram ispred neke stambene zgrade). Jedna mi je zamalo razbila glavu, jer je u hartiju stavila 7-8 novčića, a to je možda 100 grama gvožđa. A, babac je živeo na petom spratu, pa ti sad vidi kojom je brzinom putovao taj njen paket... Da me je koknula u glavu, vodili bi me na ušivanje iste, garant!


Oni koji plaćaju u hartiji (5 evrića najčešće) vole da preko novčanice stave nekoliko novčića... zbog vetra. Bude smešno ako se uhvate baš za "mamac" (zalepljene pare).
Nekada mi samo kažu da pripazim da pare ne budu oduvane... čak i kada i nema nekog vetra (dobro, malo se prave važni).
Ili mi daju u ruke.
Na početku karijere nisam uzimao pare u ruke (neprijatno mi je bilo), nego sam govorio ljudima da stave u kutiju. Ali, sada ne radim više tako.
Šta ima da izigravam nekakvog mnogo ponosnog uličara, kad sviram za pare...
Inače, ima i onih koji vole da plate "na ruke" sa... 10 centi, 20 centi...

Jednom je nekom čoveku, dok je ubacivao siću, ispala iz džepa novčanica od 50 evra i završila u mom koferu. On je uzeo nazad, naravno. A, ja pomislih: "aj, dobro, da se ne bijemo sad zbog 50 evra..." 'Oću da kažem da sve što završi u koferčetu - postaje moje vlasništvo, da se zna!

Zahvaljujući uličnom muziciranju, imam zavidnu kolekciju novčića. Iz raznih zemalja sveta: Australija, Kanada, Filipini, Kuba, Amerika, Južna Afrika... da ne pominjem evropske države.


Ubacuju ljudi, osim važećih, i pare koje nisu više u upotrebi. Zatim, probušene novčiće, savijene, ofarbane... Onda, novčanice koje su isprljane (olovkom, mastilom...), kojima fali jedan deo (pa moram da ih nosim u banku). Čak imam i jednu polovinu od 5 evra. Nisam je bacio, jer možda nekada dođem do druge polovine, he, he... Ne, šalim se, nego možda nekad dobijem 5 evra koji je oštećen na toj strani koju ja imam, pa mogu da ih isečem i spojim. Mislim, ne moram da idem u banku.


Osim para, stavljaju ljudi u kofer i cigarete, banane, džointe, bombone, crkvene kalendare, žvakaće gume, pomorandže, čokolade, reklamne listiće...
Donose mi sendviče, pivo, vino, hleb, čaj, sok... (iz obližnjih kafića često donose nešto za piće).
Jednom su mi neki momak i devojka doneli kesu sa namirnicama iz supermarketa. Unutra je bilo od svega po malo: hleb, mleko, salama, sir itd.
Jednom, pre 15-ak godina, neko mi je doneo paket sa garderobom. Bile su "polovne" stvari, ali sve čisto, oprano... Ne sećam se gde su završile ostale stvari, ali vuneni džemper koristim i dan-danas. Odličan je: debeo i dugačak. Ma, "ujeda"...

Nekada se zabavljam tako što, kada vidim da se neko sprema da plati ("brka" po novčaniku ili džepovima), pokušavam da pogodim koliko će da ubaci. Procenjujem po izgledu, po odeći, po životnom dobu, po polu... I da vidite da često pogodim. Gledam i kažem: "ovaj deda neće da da više od 20-30 centi". Ili: "Aaaa, ova nalickana starija  gospođa neće sigurno da se bruka. Ne 'ginu' mi 2 evra".

Međutim, koiko god da imam uspeha u pogađanju, nekada se stvarno iznenadim koliko mogu da pogrešim.
Recimo, neko za koga to nikada ne bih ni "sanjao", ubaci 2 evra ili čak i više.
Sa druge strane, desi se da neko ko ispunjava sve uslove za dobrog mušteriju, ubaci stvarno nešto smešno: recimo 2 centa, 5 centi, ili tako nešto. Još me u odlasku čak i pogleda u oči. Valjda očekuje bog zna kakvu zahvalnost...  Ja obično klimnem glavom onima koji me (posle ubacivanja) pogledaju u oči, a oni mi najčešće "otklimnu", uz osmeh. Ali, kada se dese takve situacije (to cent-dva ili pet), bude mi malo i smešno što im sad, kao, nešto zahvaljujem.
Mene lično bi bilo sramota da se tako brukam. Ako ne bih imao pri sebi ništa drugo, ne bih ubacivao 1 ili 2 centa. Al', 'ajde, dobro...

Naravno, ako nisam odavno praznio koferče (znači, kada u njemu već ima puno novčića), ne mogu ni da ukapiram koliko ko ubacuje.

Inače, ljudima je drago kada ubace pare uličnom sviraču. Vidi im se to na licu (a, i ja znam kakav je to osećaj, jer sam i ja nekada nekome mušterija). Svi se nešto smeškaju. Mada, moram da kažem da mi se ipak ne dopada kada mi daju pare oni koji očigledno nisu baš finansijski dobrostojeći. Na primer, deda koji prodaje srećke po kafićima, kod mene ubaci 1 evro. Ili Rom koji vozi neki krš od motora (ili bicikl sa prikolicom u kojoj su stare stvari) ubaci 2 evra. Ali, šta ću... ne mogu da ih jurim po ulici i da im vraćam pare. Jedino što mogu je da i ja budem široke ruke u životu.

Kada smo već kod darežljivosti, jedna digresija: moram malo da pohvalim svoju ženu. Ona već 7-8 godina (preko "Action Aid"-a) šalje pomoć jednom dečku (sada je već momčić) koji živi u Africi: 22 evra mesečno. To možda i nije mnogo para za nas ovde, ali tamo u Siera Leone je dovoljno za troškove školovanja mladog Alusina (tako mu je ime).


P.S. dva-tri slučaja kada su mi mušterije tražile da im vratim kusur,
opisana su u priči "Muzičar, žalim slučaj, al' mnogo mi se jeo kukuruz".

*shudder*

Muzičaru, tekstovi su ti imbecilni do bola i nikakva količina otvaranja, pregleda ili statistike ne može to da izmeni.
I ovde si dosadan kao na ulici; ne daješ ljudima da mirno šetaju i uživaju u svojim mislima već drndaš i namećeš se.
Ako ti je stalo toliko do pažnji, skini se go i prošetaj Terazijama i na tebe će obratiti pažnju više ljudi nego ikad.

Biće tu još nevolje, Boban ga je primetio.
Šta bi sad ovo trebalo da znači : "kada se smirite i kada VI ne pišete više ovde"?
Ukoliko ti je više kavgadžija na topiku, utoliko će ti broj otvaranja biti veći.
Da te obradujem : nekoliko si ih već privukao. 

Quote from: Boban on 23-03-2011, 03:16:17
Muzičaru, tekstovi su ti imbecilni do bola i nikakva količina otvaranja, pregleda ili statistike ne može to da izmeni.
I ovde si dosadan kao na ulici; ne daješ ljudima da mirno šetaju i uživaju u svojim mislima već drndaš i namećeš se.
Ako ti je stalo toliko do pažnji, skini se go i prošetaj Terazijama i na tebe će obratiti pažnju više ljudi nego ikad.

Tekstovi su takvi kakvi su, a mišljenja o njima mogu biti različita.
Konkretno, tvoje mišljenje mnogo govori o tebi.

2868698. put ponavljam da ne pretendujem da postanem pisac i napišem knjigu
tako da su ovi moji tekstovi za forume i blog... puna kapa.

Otvaranje stranica (32738752678. put da i to ponovim) uzimam kao argument da JE I MOJIM NAJROĐENIJIMA nezanimljivo... blablabla... ŠTO NIJE TAČNO.... blablabla...

Je l' treba još koji put jedno te isto da napišem? Mogu ja, sadmo ako vidim da opet neko nije ukapirao!

Quote from: Stipan on 23-03-2011, 05:05:44
Biće tu još nevolje, Boban ga je primetio.
Šta bi sad ovo trebalo da znači : "kada se smirite i kada VI ne pišete više ovde"?
Ukoliko ti je više kavgadžija na topiku, utoliko će ti broj otvaranja biti veći.
Da te obradujem : nekoliko si ih već privukao.  

To znači kada, kao na drugim foruimima, ljudi prestanu da pišu i ja sam nastavim.
Obično tako biva: na početku se jave sa komplimentima i raznim pitanjima (uglavnom slična na svim forumima),
a kasnije samo čitaju i tek se poneko (ko tek tada naleti na temu) javi sa nekim pitanjem ili komplimentom.

Znači, to je u pitanju. Kada vi prestanete da se javljate i ja sam nastavim pisanje na ovoj temi. Jasno je sad, je l' tako?
Ne tražim kavgu, ali i ne mogu baš ni da prećutim kada neko iznosi ofrlje procene...

Završna reč:


Ako se neko slaže sa tvrdnjom "...verovatno nezanimljivih i najrođenijima...", neka kaže.
Samo, moraće i da dokazuje. Ja ne bih da širim diskusiju. Samo o tome hoću, jer sam se i javio i odgovorio čoveku NA TO.
Eto, on je napisao "verovatno", tako da može ladno da odstupi. I njegovi pomagači, takođe.
Dakle, ili dokazujte ili nema više o čemu da pričam sa vama...
Ako neko opet promaši temu, ja ću morati da ponavljam ono što sam već pisao, pisao, ponavljao...

Hoćete sažetak?
1. Neko je govorio o dobro posećenim blogovima, ali to je promašaj teme. Ne mislim da mi je blog dobro posećen, nego da nije tačno da uopšte i nikome nije interesantan.
2. Broj otvaranja jeste neko merilo. Ili nije? Ko tvrdi da nije neka dokazuje. OPET da podsetim da NE govorimo o dobro posećenim blogovima. Da ne bude novog promašivanja teme...
3. Komentari kod mene i nisu pravo merilo, jer ja ne iznosim mišljenja o koječemu, pa da to podstiče ljude da i oni kažu svoju reč. Pišem priče.

U vezi komentara:
Na forumima je na početku uvek bilo komentara tipa "gde sviraš", "šta sviraš", "imaš li neki snimak", što ne pišeš blog ili knjigu", muzičarska pitanja itd.
Ja im odgovorim, ili kažem da ću pisati o tome detaljnije kasnije, ili im zahvalim na ideji (ako me pitaju nešto konkretno iz mog uličarskog života) i kažem da će biti o tome...
I tako, posle određenog vremena, ljudi ne pitaju više, ali, pošto vidim da se tema otvara, ja pičim dalje...
Da... ili me pitaju na PP, ili na FB stranici, ili na čatu (na FB), kako je kome zgodno.

Tako da je u mom slučaju najrelevantniji broj otvaranja! A, on pokazuje da izvesnom (meni dovoljnom) broju ljudi jeste zanimljivo moje pisanje.



Znači, neću da širim temu. Ako neko opet promaši, ja ću morati da ponovim (možda ću samo da kopiram) ono što sam već rekao. Samo nemojte da posle bude "smaraš" i slično...