ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Deda Pera gardista.



Na poleđini fotke, upućene ocu Živi piše: "Ovoje uspomena iz Kraljeve Garde u svakidašnjem Odelu. Ovosu samo Banaćani i Bačvani". Ima i još neka dva slova al' ne umem da protumačim. Inače, uslikala ih je neka foto radnja iz Knez Mihajlove 11, Beograd. Grrrrr pečat se izbrisao pa ne mogu da protumačim ime, piše D. B.......SKI ili OKI tako nekako.

Inače, moj deda je onaj, naravno, najlepši. U donjem redu je, izvaljen, sa cigarom u ruci. Imao je deda predivne hitlerovske brčiće, onako lepo precepljene. Negovao ih je do kraja života.

Inače, ima i jedna lepa priča u vezi sa fotogtafijom iz Kraljeve Garde, koja visi na zidu jedne kuće u Banatu. O njoj kad uspem da je uslikam. Dobro, pokupiću je.

Uuu, ljudi...
Lepo se vidi koliko su nekad fotografije bile dragocenije pa zato često bolje snimane i više čuvane nego danas. Lepa je digitalizacija, ali malo inflatorna.

Baš sam to kevi juče rekao. I to ne samo glede tih prastarih fotki, njene slike iz 70ih su neuporedivo bolje od onih iz 90ih. Sa digitalizacijom makar imam tu utehu da sav taj škart ne zauzima fizički prostor.

Nadam se da neću narušiti smisao topika starim fotografijama Banjaluke:





Gornja slika je iz 1930 godine. >Iznad nje je fotografija stare pijace.



Gradski park. Izgradnja parka trajala je od 25. septembra 1930. do 16. avgusta 1931. godine. Radovima je rukovodio inžinjer Tasa Milojević. U tom vremenu izgrađena je fontana i javni pisoar, postavljena ograda, sedamdeset klupa i šezdeset stolica a 1932. godine muzički paviljon i kiosk.

6. novembra 1932. godine u parku je otkriven spomenik tribunu i književniku Petru Kočiću, rad vajara Antuna Augustinčića.

Samo se ti nadaj. Ja da nastavim sa starim slikama porodice, posle tvoje govedarnice? Koliko treba objašnjavati da sam ovaj topik zamislio kao slike i priče o NAŠOJ prošlosti? Iz svojih kolekcija?

Ех, што немам проклети скенер...можда бих се и ја бацио у потрагу...мада, слично као у Заковом случају, то би била нека гомила клампавих, ћелавих спарушених Солунаца и будућег меса за Сремски фронт

Perine, sad moraš da se iskupiš slikom nekog u Banjaluci ko je doprineo tvom genetskom kodu. -_-

Ova fotografija je, kao razglednica, poslata iz Baje Herkulane u Rumuniji, negde 1919 godine. Na poleđini baba tetka Helena (na slici sa mužem) piše sestri Jozefini u Vukovar da je pozdravlja ćerka Milka (na slici) i da je se uželela.



Uploaded with ImageShack.us


Stvarnost je da mi je deda Milan umro 1918 g. da je baba sa šestoro dece bila oterana iz Gospića u svoje rodno mesto Vukovar, da ju je porodica primila, ali da su deca bila rasuta što kod rođaka, što u službu. To se odnosilo na moju majku (godinu dana stariju od Milke), sa dve starije sestre. Mamu je, sa devet godina zapalo služenje u Tuzli.

Služenje u smislu otišla u kakvu gospodsku porodicu da obavlja razne kućne dužnosti?

meni je sve ovo jako zanimljivo 

U ta vremena, kad te uzmu u neku porodicu da služiš, to je značilo - da služiš. Sa 15 godina, 1924. već se domogla Beograda i zaposlila kao tkački fabrički radnik. U sledeće 4 godine je pokupila sve sestre, brata i majku u Beogradu. I bila je visoka samo 150 cm.

Herkulova banja! Fantastično! Gde me nađe...


Imate li predstavu kakav je to bio turistički centar u koji su naše bake i prabake odlazile pre II svetskog rata?!
Ruke gore ko može da pokaže na karti bez googlemapa gde je...


Ovo mi nisu rođaci (izvini scallope), ali duhom k'o da jesu!

Quote from: Mica Milovanovic on 06-10-2011, 17:46:14
Ulica u kojoj sam se rodio na Banovom brdu - Osogovska...  U drugom planu moja nesuđena, tek sagrađena, škola "Banović Strahinja". Nažalost, ili na sreću, 1966. smo se odselili na Novi Beograd, pa umesto

u narodnu pesmu uđoh u "Vladimira Iliča Lenjina"... 

Mico, bili ste kao sećer!

Ah, evo i druge strane. Nana i dedo.

Različita vremena, a oni isti. Nikako drugačije ih i ne pamtim.



Dedina radionica i ruže od kojih se najlepši sok na svetu spravljao.


Nemci im spalili kuću i svu stoku u selu Mokro. Sa sitnom decom i ništa stvari zbrisali za Sarajevo. Smestili ih posle u prizemlje neke kuće, izrodili još dece i ostali tu do kraja života. U međuvremenu im komunistička vlast i papirološki oduzela sve što su imali u Mokrom, a to prizemlje (koliko znam) nikad nije postalo njihovo. Naslednici sada pokušavaju nešto da ispetljaju i povrate dedovinu, al' mrka kapa.
Ona je otišla prva. Njega su sahranili u dvorištu male džamije na Bjelavama, u ulici u kojoj je živeo. Pod minobacačima i snajperima se tada nije moglo stići do groblja Bare.

Ja ću sad polako krenuti redom da elaboriram. Dakle, krećemo od Petronija, ruralno-srbijanskog pradede:

Quote from: Father Jape on 05-10-2011, 18:24:40

Pradedini preci su došli na Zlatibor negde početkom 19. veka ili iz Hercegovine, ili iz severozapadne Crne Gore. To selo se javlja u spisima još iz ranog 15. veka, ali je kraj mahom ostao pust sredinom 18. veka, pa je naseljen došljacima iz Bosne, Hercegovine i Crne Gore.
U svakom slučaju, pradeda je rođen taman tako da izbegne Prvi svetski rat, tako da je služio vojsku neposredno nakon što se rat završio, 1919.

(skroz levo)


(sedi u sredini)





Na poleđini ove slike piše nešto poput komanda, komandant ili slično, tako da je moguće da su ovo neki vojnici u civilu (pradeda se jedva vidi skroz desno):



Ovde je sa svojom majkom, tj. mojom čukunbabom:




Petronije nije umro mnogo star, tako da ga je prababa Mileva debelo nadživela. Jedina njena slika koju imam je ova, cenim iz 70ih (pored nje su joj jedna od ćerki i jedna od snaja)




Petronije i Mileva su živeli u ovoj kući, koju je jedan od potomaka srušio i izgradio, kako čujem, neku ogavnu grdosiju

Pradeda se dakle nije borio u Prvom svetskom ratu, ali njegov brat od strica Pavle jeste (Pavle i njegovi potomci su u tom zaselku na vrh Zlatibora kuća do kuće sa Petronijevim, i dan danas):








Ako se ne varam, Pavle je doživeo da se bori i u Drugom svetskom ratu. Poginuo je negde u Bosni.

Pa tvoj pradeda je nekoliko godina stariji od mog dede!

Predivni, ali predivni detalji: milje na hoklici, drveni konjić međ' vojskom, ruka na ramenu, čuture pažljivo razmeštene po stolu. Naprosto sjajno.

Од сва три имена која је Ђапе поменуо, два се појављују и међ` мојим прецима...један је чак патерфамилијас такорећи

Ja još uvek ratujem sa kačenjem fotki... ajd da vidimo šta će od ovog ispasti

Ajde sad lepo ko je ko. 

Quote from: Father Jape on 08-10-2011, 13:15:15
Ajde sad lepo ko je ko. 

Ja ću rogove više dobiti od ovih skinova! Kad ja moram da atačujem pa da vidim dal je slika otišla pa da nakucam prateći tekst PA DA MI ISTEKNE VREME MODIFIKACIJE I PROPADNE SAT I 15 MIN VRLO PAŽLJIVOG PORODIČNOG KUCKANJA I FINOG KIĆENJA!!! Nemam lepe reči, NEMAM LEPE REČI!

Idem da se izduvam pre neg što prospem gomile psovki. Beće detaljisanja slike... VALJDA! 

Ako koristis Firefox, instaliraj ovaj dodatak:

https://addons.mozilla.org/en-US/firefox/addon/lazarus-form-recovery/

Posebno sam zadovoljan, od kad ga koristim, moj tekst vise ne nestaje. 

Ajd dobro, pa da se upoznamo 

Slika je pravljena vrlo planski, bila je namenjena za slanje braći u nemačkom zarobljeništvu. Godina je 1943., mesto je Kikinda a kuća iza još uvek postoji, nije menjala vlasnika i ima 103 godine.
Elem, gore desno i jedini a da nije u beloj košulji je moj deda Joca (znači, kršteno ime je Joca, ne Jovan  ). Ispred njega sedi moja majka Ljubica i drži tata Božu (Scallopov gene, al stariji cirka 4 meseca, uta-ta!). Pored deda Joce stoji č'a Vasa, dedin sestrić (bio opasan udrijankel, kad smo dedu saranjivali on je držo žito a posipao nas tako da je popa dobio u usta dovoljno za prosečnu cipovku). Pored njega stoji Lala (Milivoj), dedin stariji brat. Jadnik, par godina posle rata od života su ga odučili jedne skrjane lotre i džak žita kojeg je guglio na tavan. Poslednji u nizu, romperstomper izgleda je Lalin sin, Mića (Milivoj). Tad je već bio SKOJevac, kad se rat svršio kažu da je zadenuo za pojas dva revolvera pa šetao centrom varoši i šamarao one za koje je on mislio da su "kolaborirali" ili barem nisu pripomogli. Svakako, prek jedan čovek. Izučio za kovača a bio gradski funkcioner. Imena žene ispred njega, niti njene porodične funkcije, se ne sećam. Naživela se, umrla je pre ne više od desetak godina. Pod stare dane glavna zanimacija joj je bila da rano izjutra raskrili pendžere i iz sveg glasa peva stare srpske pesme. Svakako, najbitnije je da je rodila devojčicu ispred nje, Biserku, koja je ekspresno uparila moju mamu i mog tatu a sve da bi se ja ispilio  . Do nje sedi Kovinka (ne Koviljka), baba Kova, dedina starija sestra i mama pominjanog šereta  č'a Vase. I ona je dugovečna bila, dobro je se sećam, umrla je sa devedest i kusur. Dečarac na konjiću je moj stric Milan, notorni alkos i osvedočeno najbolji metalostrugar kikindske Livnice, i šire.

Njih dvoje čuvam za kraj  . Moj deda je rođen 1915. na salašu (koji i danas stoji ali neće još dugo) u zlo doba, kao 7. dete. A ujak Lala (Milivoj, još jedan i Lala i Milivoj. Čiča zakopčane prusle i belalugoševskog pogleda) je bio dobrostojeći ŠNAJDER, već dugo oženjen Zorkom (seda ženica u finoj aljini i sandalama na gležnjevi kajšić), ali bez dece. No, kako je moj deda drekao zanjima kad gođ bi kući sa salaša odlazili, dogovoreno je da ga posine. Iškolovali su ga za trgovca, oženili i kuću i sve mu ostavili, osim prezimena Zavišin. Lala je umro ubrzo posle rata. Biće da ga je moj Boža zdravo jako "cenio", svako malo mi prepričava kako bi, kad gođ nešto zasere vredno poštenih batina, trčao preko avlije i dernjao se "Lalo, ne daj me!!!". Njegova šnajderska tofla i Adria pedal šivaća mašina još stoje na tavanu. Singericu su prodali kad je umro. Baka Zorka me je čuvala kao malog. Bila je Titovo godište a umrla par meseci pre njega.

Eto tako. Prva ruka je bila mnogo bolja  al valjda će i ova poslužiti.

Jesam li ugnjavio? Jesam, e baš mi drago 

Još da nakačim sliku ponovo, pa da budu svi zajedno.

Sigurno ti je prva ruka bila bolja.   Najsvidelo mi se: Ispred njega sedi moja majka Ljubica i drži tata Božu

Pa, sve babe u Kikindi se vikaju majke, sa duuugačkim a.

Quote from: Father Jape on 07-10-2011, 23:55:35
Ako se ne varam, Pavle je doživeo da se bori i u Drugom svetskom ratu. Poginuo je negde u Bosni.

Heh, proverio sam. Pradedin brat od strica, naočiti veteran iz Prvog svetskog rata je bio policajac, što je i ostao kad je na vlast došao Nedićev kolaboracionistički režim. Prosledio je 1941. nadležnima podatke o lokalnim članovima KPJ i španskim borcima. Nakon rata se jedno vreme skrivao kod ženine porodice (a žena mu je bila Hrvatica koja je prešla u pravoslavlje da bi se udala za njega) u Slavoniji, i radio kod njih na njivi. Jeste poginuo u Bosni... kad ga je konačno sustigla crvena ruka pravde.

moja majčica, 1939 godine slikano, za željezničku kartu ( deda radio na željeznici )

Awwwww.

Što je najbolje, izgleda totalno moderno. 

Plavušanka.
Ličite li?

jok, ja sam na ćaću 

Davaj onda i ćaću ti.

Sad mogu da se vratim na radionicu, jer sam ovako zamislio ovaj topik. Idem da vidim zašto je Biljana nesrećna.

ama, pucam od sreće 

evo i tate i mame, doček nove godine( valjda prije nego što sam se rodila ), u hotelu za koji mama misli da se zvao Vojvodina, Kikinda, naravno


mama je ona desno
sad tek vidim da mi je ćaća na svim slikama koje imam uvijek s barem dvije žene, šta jest jest, bio lola i bekrija, svirao harmoniku, plesao. Umro mlad.

Jesu mu na grobu posadili samo ruzmarin? 

ne, lovor

ORA, ostalo piše ispod slike, osim da je mama u sredini. Sweet sixteen 

Kratak polu-offtopic intermeco: nečija svadba u Pirotu 1937.

Moja mama sa tetka Hadžirom.



Uslikano u Sarajevu, datum se vidi na fotki. U anteriji, pozajmljenoj samo za ovu priliku, jer ovakvu gradsku nošnju su posedovale samo bogate kuće, i sa ešarpom ukrašenom ručnim heklerajom, na glavi. Dve sam dobila od nane i još ih čuvam.

Ajd' malo i o onima na slici, tj tetki. Prvobitno se zvala Envera, ali kada je Enver, brat blizanac, kao beba umro, zaradi borbe protiv uroka Envera je postala Hadžira (il' Hađira, sve zavisi može li se napraviti razlika između tvrdog i mekog dž-đ ).

E da, moja mama je ona levo, sa dugim kikama.

jao plutice, sto ti je lepa mama!

Jeste. Baš je lepa.

Slažem se, izuzetno lepa žena. Fala. 

Imam još njenih. Malo kasnije. Ne bih baš da okupiram topic.

Evo malo moje sveki i njenog oca i majke (dok se ne odlučim da li da postavim mog dedu SFovca i ostale )

deda mog muza sa drugarima



deda mog muza na raportu



deca dede mog muza, znaci, moja sveki i njeni siblings.



deda i baka mog muza, a moja sveki se tu jos nije rodila.


deda mog muza na kosovu ravnom.



vencanje dede i bake mog muza.


moja sveki mala devojcica.


nadam se da je plutica zadovoljna editom.

Daj neka objašnjenja.

Da bre, ne možeš tako da dođeš i samo okačiš! 

nadam se da su objasnjenja dovoljna. mrzi me sad da pisem istorijat. cek prvo da izadjem na kraj sa svojom familijom i njih lepo obradim ovde. ovako izgleda da mi je sveki preca od mene.

Dobro ajde, sad si se izvukla. Samo reci der još o kojim mestima je reč, osim Kosova. -_-

Quote from: Plut on 09-10-2011, 15:22:16
Moja mama sa tetka Hadžirom.
E da, moja mama je ona levo, sa dugim kikama.

Plutice, davno ne vidjeh tako lijepu fotografiju, ovo ti je za neki muzej 
Majka ti je krasotica

  Jaooo Mims, g-leee šta sam našao! Uta ta, uta ta, imam i ja bebeću fotku u boji 
Prababa Živana me cupka u krilu. Umrla je ubrzo posle fotografisanja (tako su mi rekli, odbijam da kontakt samnom ima takve posledice) u devedeset i nekoj, nemam koga da pitam za tačnije sem da posetima matičara u rodnom joj Jarku. Ili da joj oplevim grob u Hrtkovcima pa da sam vidim. Sramim se, jako...
Prababa je sa mamine strane, udata Carević, i moja Soka ju je jako volela. Baš jako. Sve do dana, tačnije noći, kad je snevala užasan san da joj baba Živana odvlači ćerku u svoj grob. I sad se ježim, bio sam klinac kad mi je to nakićenom pričom preneto. Sestra mi je kao mala bila u više navrata jako, skoro smrtno bolesna, sasvim je razumljiv majčinski bes na bilo šta i bilo gde. Svakako, na baba Živanin grob se više nije išlo. Cenim da sam prve tračke horora povukao iz navedenog.

Obratiti pažnju na obim glave mi. Ostala je lakrdija da se mama tako posvađala sa prvim komšijom da više nikad nisu prozborili. A samo je rekao "Bumbaru, tri dana da mu samo oko glave obleti!". 

Pride, vidi se i kuća-stan tipskog radničkog naselja, u Kikindi poznatijeg kao "C naselje", gde su moji, i ja, živeli do neke '73. Naravno, dobijeno na uslugu od Livnice. Posle smo živeli u 7. Jula 17. gde je rođena i moja sestra, koja je, fala na pitanju, izrasla u jednu (i do granice bola) drčnu majku dvoje maloletne dece 

Znači, u baštici imamo cvancik ruže, ništa gvozdene i ostale ruže, imamo gladidole, imamo nešto citron žuto što ni ja ne raspoznajem (ali sumnjam pa ćutim), i imamo jedan sasvim upotrebljiv otisak prsta. Uz njega, selotejp po ćoškovima mi je favorit. 

Godinu i dva meseca pre mene. Boža se nečem smeška a Soka nabacila standardni pogled "Doćićemo mi kući!".
Tu je i stric Milan, onaj sa pređašnjeg konjića.

I naravno, foto Sretenović 

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 10-10-2011, 15:35:01

Ha, kul priča.

I ti si sav okrugao, nije to samo obim glave... Kao bumbar.