ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

   
•                          
•        
  
  
  
  
  
                                                    Baba i deda, majka i dejka
  
  Jako sam voljela baba Olgu, još više deda Stojana, dok mi se za tatine roditelje uvijek činilo da je to dvoje ljudi spareno nekom greškom i da se oni samo pretvaraju da su to što jesu. Majka Stojanka, zvana Milena i dejka Radovan zvan Ȩa Radica bili su neskladan par; ona visoka, stroga, pedantna i jezičava, ne pamtim je drukčije nego zabrađenu, on nizak, gotovo se ne čuje u kući dok malo ne popije, tad bi obavezno na sav glas pjevao ,,Ide Tito preko Romanije". Jeste, majka je znala biti zastrašujuća, onda još nisam shvaćala važnost sitnih pobjeda pa je to njegovo pjevanje kod mene uvijek izazvalo smijeh. Smiješna mi bila i fotografija s njihova vjenčanja; on stoji na dvije-tri debele knjige koje je fotograf neuspješno kamuflirao svadbenim buketom i još uvijek je malčice niži od nje. Kuća k'o apoteka; uštirkani tabletić pod bokalom, uštirkani tabletić na bokalu, u spavaćoj sobi luster sa staklenim girlandama sjaji se kao da je od kristala, a na krevetu uz jastuke jedna velika lutka, ona iz Trsta, s širokom haljinom nabranih volana. Samo za gledanje, ne i za igranje. U tu kuću ni muva ne ulazi nepozvana.
  Ali, bila jedna kajsija u dvorištu, nigdje poslije nisam plodniju i ljepšu kajsiju vidjela, i zbog te kajsije i zbog crijepova poređanih uz rub kuće ( rado sam ih okretala da uhvatim žabe koje se pod njima skrivaju – moja mlađa sestra bi onda slatko cičala) zavoljela sam to dvorište više nego samu kuću i one u njoj. Bio je tu i jedan bunar, i uz bunar vezana priča.

Jeeeee! To je poenta. Slike i priče o slikama. Sad moram da preturim pasport.

neki bizaran problem sa slikom, sad je vidiš, sad je ne vidiš ...
uglavnom, na slici smo sestra i ja s tatinim roditeljima ( ja sam starija, ljepša, pametnija, bolja i tako dalje     )

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 10-10-2011, 15:35:01
Jaooo Mims, g-leee šta sam našao! Uta ta, uta ta, imam i ja bebeću fotku u boji 

O veselja!!! Lepa fotka i lepa priča.

Evo malo mog doprinosa, dok ne nađem babove i dedove i pradedove - moja maman.

Jedina priča vezana za ovu fotku je rasprava oko toga da li je ovde imala 16 ili 18 godina, ali je kuma utvrdila da je imala 18, jer joj je tada moja mama pozajmila ovu bundu, i nakon kuminog uflekavanja iste, nije bilo smisla nositi je više. Dakle, moja mama sa 18 ljeta:

I da ne bude da su sve moje fotke iz detinjstva u boji, evo jedne crno-bele sa dedom s majčine strane, koji je Čeh i koji se zove Pavao i ima najsvetlije oči u porodici.

Ja ću nešto iz smeđeg perioda.






Uploaded with ImageShack.us


Moja baba po ocu Poliksena Angelakova (stoji u sredini) poznata je ovde po jednoj fotografiji gde nije na krilu držala moga oca nego moga strica, negde je zabeležena na forumu i njena revolucionarna aktivnost, ali ću je ponoviti. Džon Rejnolds je njenim imenom bio potaknut da napiše priču u prvom kolu naše Radionice.


Ne znam da li je neko primetio da na pomenutoj skupnoj fotografiji moj Koča izgleda mnogo mlađe od brata blizanca Ilje. Siromah je doživeo prvu avanturu, u kojoj je mogao da nastrada, još tokom porođaja. Dok su se domaćini raspucavali zbog rođenja muškog deteta, niko nije primetio da je zajedno sa posteljicom završio o kanti za otpad. Srećom, punjavu je prekinula njegova maloletna strina usklikom: "Nano, nano, u kanti nešto mrda!" Kasnije će govoriti da se plaši letenja avionom jer ga je "rodila" strina. Porodična je priča da je bio težak 700 grama i da su ga grejali između dve pegle.


Iako sa dvojicom sinova, baba Poliksena nije zapustila svoje revolucionarne aktivnosti. Posle I Balkanskog rata Strumica je pripala Bugarskoj, a ona je, kad aktivista VMRO (sic! Tada VMRO nije bila probugarska nego promakedonska organizacija), u jednoj akciji bacila s prozora graske opštine bugarsku zastavu. U jurnjavi, koja je usledila, ubila je jednog bugarskog vojnika i završila sa doživotnom osudom u tamnici. Deda Dimitrije je, izgleda pre toga, već nastradao u jednoj jurnjavi sa policijom u Solunu (sic! VMRO nije bio ni progrčki). Baba Poliksena nije doživela kraj I Svetskog rata da bi bila oslobođena. Ilja i Koča su ostali bez roditelja sa samo šest godina.

Mnogo lepa fotka, a gospoja Poliksena deluje tako pitomo, ko bi rek'o...
Nego, a ostali akteri ove fotografije?

Mogao bih ja da izmislim, ali onda ne bih verovao u ono što sam napisao kao istinito.

Stoji.

Nego, hajdemo malo babinu stranu. (Skener je nešto izmislio pa je sliku snimio "na tri strane". Ipak, može se videti koliko su to bile raskošne fotografije.)






Uploaded with ImageShack.us


I ova slika je stara 100 godina. Deda Milan Pejnović je u nekoj čudnoj uniformi (mornarička?), a baba Jozefina je okružena sa prve tri ćerke Zorkom, Ankom i mojom majkom Jelkom. Ona će isterati još dve ćerke Milku i Martu i sina Milana. Čudo je da je deda imao iz prvog braka još šest komada, istog sastava i sa istim imenima. Zbog muka sa razvodima u ono vreme prva postava mi je ostala nepoznata tako da pojma nemam o njima.


Deda Milan je, valjda, bio obućar, ali kao svi veseljaci onog vremena imao je i ženski tamburaški orkestar sastavljen od svojih kćerki i još par cura među kojima je bila i baba Jozefina, tako da je tu pukla tikva. Pričali su mi da su svirali svuda po KuK. Muka u vezi sa babom je bila što su pripadali različitim crkvama, tako su prva četiri deteta rođena vanbračno, sa njenim devojačkim prezimenom Dikan, a poslednje dvoje kao Pejnović. Po kućnom dogovoru deca su krštena u katoličkoj i pravoslavnoj crkvi na klot-frket, da bi se, kasnije, sve poudavale u suprotnoj veri.


Deda je pukao od galopirajuće tuberkuloze, posle jedne vožnje biciklom po kiši, a baba je sa šestoro dece šupirana iz Gospića u Vukovar. Prvoj postavi iz braka nije odgovaralo da im se motaju tuda i sramote ih. Baba je premostila razliku od dvadest i sedam godina i umrla 1942. nekoliko meseci pre nego što sam rođen. Ostavila je u amanet, ako budem muško, da joj se popišam na grob. Valjda sam to uradio jednom, ali je moj brat to kasnije praktikovao godinama, kao da je njegov amanet. Uostalom, svedok sam da je i na Menhetnu pišao uz drvo, pa tu nema čuđenja.

Kakvo bre pišanje na grob? 

Da baba zna. Da joj bude toplo oko srca. Nije imala muškog unuka, a znala je da dolazi.

Jesam li nešto pogrešio kada sam rekao da su scallopove porodične fotke fantastične?!

Pre nego što ovaj forum do kraja propadne, da priložim još neke fotografije.






Uploaded with ImageShack.us


Na slici su blizanci Ilja i moj Koča (levo), u sredini njihova sestra od tetke Marika iz Soluna, a levo je Venera, ćerka one strine koja je "rodila" mog tatu.    Ovo je negde iz 1928. kada su završili zanat, pa su im dozvolili da, kao kalfe, okače kravate. Koča je čitavog života bio dobar i miran čovek i sve što imate da zamerite pripišite mojoj majci. Ilja je završio u Parizu kao vrhunski majstor za baletske cipelice. Pola vrha Evropskog baleta je imalo svoje kalupe u njegovoj radnji.

Quote from: scallop on 12-10-2011, 14:41:07
Pre nego što ovaj forum do kraja propadne, da priložim još neke fotografije.

A zašto bi propao i ovaj topik?! Taman se oštrim da vas udunstam sa mojim ujacima 

Nema šanse kad se pojavi mamina familija.






Uploaded with ImageShack.us


Evo, ovako: leva strana su vanbračne Dikan cure, a na desnoj strani su Pejnovići, moj ujak Milan, čitavog života poznat kao Dečko i krajnje desno najmlađa Marta, moja draga tetka Maca. Dakle, s leva na desno: Ankica, Jelka, Milan, Marta, a dole Zorka, baba Jozefina i Zorkin muž, teča Kosta. Klinka je moja starija sestra Daca. Ako na toj slici ima oko 4 godine, onda je slika iz 1934.

Kažu da su ujaci važni barem koliko mama i tata. Ovom mom, starijem, bih pridodao još nekoliko cantima, da mi pojača priču.



Kad su mog deda Janka, avgusta 1944. ustaše strpale u vagon za Staru Gradišku, pa potom i Jasenovac, Baba Jelena je ostala sa dve ćerke, od dve i kusur  i jednom od pola godine (mojom mamom), i baba Živanom, već odavno udovicom. Ta priča kasnije. Brzo premotavanje... 1945, svi srećni, Švabe najurene, moja baba dobija (kao supruga palog "neutralnog" sa dvoje sitne dece), švapsku kuću u Hrtkovcima, susednom selu. I tu se zajebala, troje dece i podosta unuka kasnije.
1947. zaljubiška se u nju fensi traktorista, tek vraćen iz nemačkog zarobljeništva, Mirko. Naočit, iz gorskokotarskih Delnica (gde i dan danas žive Dimnjičar Boris Dvornik i onaj Šumar, kako li se zove), muljao je nešto sa komunistima pa ga Talijani preventivno, a-ha!, u logor, u Švablend. 
Zaljubiška se i ona u njega. Sertifikat o dedinoj nakaznoj smrti validan, sama i sa sitnom decom, jaka, prava, zdrava, idemo dalje. Troje dece je sa njim izrodila.Jadna tetka Ljerka nije "umela da sisa" i umrla je sa nekoliko dana. Moja mama, kao devojčica, joj je dala ime kad su popunjavali umrlicu, nije stigla ni živo ime da dobije.
Elem, uja Braca (Milan, kod mene se muških imena na "M" teško oprostiti), na gore viđenoj "paraćinski štofovi" fotki, i dole a levi, je glavni krivac zašto sam verovao u deda Mraza do drugog osnovne. I bez daljnjeg, pričao je najluđe priče, uvrnute pa iščašene, ali...! Ali, kad sam shvatio da me laže da je ikad glumio u akcionim filmovima, a da mi ne možemo to da gledamo samo zato jer nemamo TV u boji nego glupi crnobeli Ambasador, pa kad sam i mamu pitao, a ona pukla od smeha, rekao sam sebi - danas je dan kad je umro deda Mraz, okrenuo se i zabio sebi prst u nos! Lažem ko i obično, al verujte mi da je podosta balona od sapunice popucalo tog dana.
Kažu da jako ličimo. Ja sem nosa neke velike sličnosti ne da sam primetio. Ima bre glavu ko bik, i kosu da bude u BoniM, sam da hoće.
Kontam da je gornja fotka iz kasnih šezdesetih, a donja definitivno iz prve polovine sedamdesetih, pre neg što su otišli u Nemačku na bauštele.



Drugi ujak, Marko (khm, "M"). Sa klipačom na donjoj fotki. On mi je nekako izmakao. Bećar je bio. Otkrio mi je životnu istinu da, tamo negde postoje i, rečima i delom, kurve. Nadasve je cenio izvesnu Sunčicu (bu-ha-ha-ha-ha!). Učio me je akorde na gitari kad sam imao 3 i kusur. Imam fini zapis na "osmici" njega kako drlja gitarom na terasi moje stare adrese u 7. Jula 17.

Dal iko primećuje sličnost mog uja Marka sa Al Paćinom u težim "motorna testera" ulogama?! Nije da je stigao baš do motorne testere, ali imao je segmente života koje bi sličnoj ulozi odgovarale. Umro je relativno mlad, ostavio porodicu u dubiozi još i da nadometne više od prebijenog izbegličkog života.

Na donjoj slici, šta imamo - jelku sakatu od pića pa prislonjenu na zid, sobu kao takvu, ispred nje je gonk i matora kruška višlja i od kuće, pod njom "smederevac" gde se leti kuvalo, udesno vrata za tavan, pod merdevinama miševi a lotrom gore šunke. Levo, opet gonk, bočni prozor u prednju sobu, stazom napred drvena vrata sa starinskom kvakom i bravom na "onaj" ključ. Od drvenih vrata još desnije, drvena kapija sa "loptama snega" posađenim sa kapijske desne strane. E, tu sam provodio hrtkovačke avgustovske noći do neke 1987., kad  je na njenom mestu nikla uja Bracina nova kuća. Još na fotki, imamo i jednu utičnicu jasno obeleženu, tetka Brankinu sliku na zidu (bez gornjeg dela lica), Prošek, turšiju, prebranac (valjda), piktije u tepsiji i PRASETIIINUUU!!!

Srećna Nova!!!

Ок, придружићу се вашем сликарењу, додуше, стидљиво...дакле, погодите из којих година прошлог века је ова слика? Награда је чисто сазнање о поготку.

Kraj 60-ih, početak 70-ih?

Ne ne, ne bi onda pitao da je tako lako.  -_-

Ovako, da nisi postavio pitanje, dakle samo po slici, rekao bih 50te. Medjutim, posto jesi, sanse su da je ili mnogo novija, ili mnogo starija.
Medjutim da je bitno novija nego sto izgleda, dakle 80te ili 90te, ovo bi ti recimo mogle biti sestre, i to nekako mislim sve da ne bi bilo mnogo interesantno kaciti. Stoga se odlucujem za drugu varijantu - starija nego sto izgleda. Dakle, ajd da kazemo 1930te, ili cak dvadesete.

Ti misliš da Savajat toliko daleko ide u razmišljanjima?

Lepo Plut kaže... Plus što ovo meni i ne deluje kao moda tridesetih...

'59-'64

tapa...tapa...talk

Jedna cura mu je mama, a slika ima oko 40 godina.

Da, i ja mislila da mu je jedna mama, i to mlađa, al' slika, onda, ne bi mogla pripadati vremenu koje sam navela. Pre će biti da mu je starija, mama. Ili možebiti tetka.

Mama mu je ona starija, a po frizuri bih rekao da je gledala film "Briljantin"

fotka je iz prve polovine 80-ih godina prošlog veka; savajat je u stvari ova klinka, ali se kasnije podvrgnuo operaciji promene pola.

Quote from: Plut on 13-10-2011, 01:42:07
Kraj 60-ih, početak 70-ih?

Quote from: Melkor on 13-10-2011, 02:56:35
'59-'64

tapa...tapa...talk

Quote from: scallop on 13-10-2011, 09:01:20
Jedna cura mu je mama, a slika ima oko 40 godina.

Ово су отприлике најтачнији одговори...даклем, слика је из друге половине 60-их (`67 ил`68) и да старија девојчица на слици је моја мајка, а млађа моја тетка....зовем је (у њеном одсуству, наравно) "моја крејзи тетка", не зато што је стварно луда, већ што је погубљеност, која је карактеристика скоро свих жена из кевине фамилије, код ње најизраженија. О самој слице се не могу много шта рећи; сликана је испред њиховог дворишта, које је на великој раскрсници и где сам повремено био одведен на чувањем и са млађим братом од ујака буљио у кола која јуре и правио глупости.

А ово је мој ћалсон из војничких дана, сликано вероватно негде у Босни, где је провео већи део војног рока...занимљиво је да је комадант његове јединице постао један од генерала Армије БиХ и то један од перјаница тог крљања...заборавих му име, јбг. Мој ћале је овај виши лик, наравно.



А ево и њега у Ал Паћино Скарфејс фазону, ову слику је поклонио кеви кад су почели да се забављају, годину и по дана раније пре него што га је навукла на венчање питањима типа - "А шта ће бити са нама?"  Слика је из неке отпр. 1977, 78-е...Мајку му, и данас дањи је већи фрајер од мене!

Posle kraće pauze da nastavim gde sam stao. Dakle videli smo u prošloj epizodi pradedu Petronija. Sad je na redu njegov sin, deda.
Odrastao u istom onom zaseoku na vr' Zlatibora, u onoj kućici. Do najbliže škole morao je da pešači sedam kilometara svaki dan. U to vreme je okolna šuma imala vukove koji su često umeli da zavijaju. Dedi je strah od vukova koji je vukao iz detinjstva doveo i do straha od pasa lutalica kasnije. Iako mislim da ga nijedan pas nikad nije ujeo, sećam se da ih je uvek gledao mrsko dok smo šetali kad sam bio mali.

Nakon osnovne škole je upisao Užičku gimnaziju. Ovo je slika iz tog školskog perioda:




Nakon gimnazije, deda je hteo da ide u muzičku školu da bi učio klarinet (što bi ga valjda učinilo jednog dana nekom vrstom starijeg Bokija Miloševića  ). No, pradeda je rekao da nema novaca za muzičku školu, te da deda, budući muško dete koje nema nikakvu želju da ostane na selu i brine se o imanju, ima tri izbora: može da bude pop, učitelj, ili vojnik. Deda je izabrao ovo poslednje, i zapalio za Beograd u Vojnu akademiju.



(deda je ovaj skroz desno)

Elem, tek što je završio Akademiju, i postao mladi oficir u Kraljevoj vojsci, rat je izbio, Nemačka je okupirala Jugoslaviju, a on i ostali profesionalni vojnici su postali materijal za slanje u logore. Deda je završio u Italiji, mislim u logoru blizu Savone.



(deda je valjda ovaj u sredini što čita novine)


Kad su saveznici oslobodili to parče Italije, deda se pridružio talijanskim partizanima u borbi za dalje oslobođenje:








Iz nekog razloga se nije javljao kući, pa su par godina na selu mislili da je mrtav. U svakom slučaju, kad se rad okončao, deda je nastavio službu u vojsci, i dobio prekomandu u Bosnu.



U Bosni je je bivao onda mlad i naočit nekoliko godina pre nego što je 1948. ili '49. upoznao babu u Goraždu. No, o tome više u sledećoj epizodi.

Kakvi talasi.

Ojsa, ti zapravo ličiš na dedu.

I on ima talase?!

Mikrotalase! Zar ne??

Talase imam nasleđene od obe dede. 

Otkriće nam tajnu, valjda.

I mog dedu, direkt iz Kraljeve garde, negde kod Pančeva pokupili. Odradio je pos'o u Nemačkoj. Pričalo se posle da negde tamo, vrlo moguće, imamo rodbine, ali on nikad nije priznao.

Ups, otkrio.

Ljubomoran sam. A, da vidite moje talase?

Quote from: Plut on 16-10-2011, 23:47:11
Pričalo se posle da negde tamo, vrlo moguće, imamo rodbine, ali on nikad nije priznao.

Mislim da se to priča uvek za takve. Ono, ovaj moj se oženio sa trideset, ko zna šta je radio pre. 

Da preskočim malo. Sa leve strane sam u koritu negde 1944. Valjda. Da se vidi šta znači kudravo dete. To je naše dvorište tamo gde je danas Beograđanka. Ako ste čitali horor priču tandema Lazović-Nešić o zlu koje napada najveću beogradsku zgradu, evo šta je bio cilj. Kad smo već kod horora, za razliku od Ghoulove slike kad je bio devojčica, pitanje je: ko ovde nije devojčica?





Uploaded with ImageShack.us

Niko? 


Inače, po kudravosti u prve četiri godine života vas totalno pratim. Ali te slike nit imam skenirane, nit planiram kačiti igde. -_-

Opa! Neko će pomisliti...


Evo, i ja sam bio macan. Sa leve strane je slika sa Sidom Košutić, najvećom hrvatskom pesnikinjom pre II Sv. rata. Sa desne strane smo opet Zagreb i ja negde 1964. godine. Da se Zosko pojede.






Uploaded with ImageShack.us

Hm, moje "zagrebačke" iz 1989 su uglavnom na dijapozitivima, tako da ću "replicirati" na one prethodne...

A horse, a horse! I'll give a pigeon for a horse!

Miiićooo...  Ovo me podseća na jednu izjavu: "ti si golubar, mora da si dobar čovek"...

Preslatko... 

Aj' da se pridružim kindergartenu.

Negde '70 te, ili '71.





U stvari, nemam pojma koja godina beše...

A posle je na meni istrošila:
- 7-8. setova običnih kuhinjskih varjača (bez daljnjeg, omiljeno joj oružje)
- 2. manje i jedna prava, od onih velikih, za paradajz mešajica
- cevku od Slobodinog usisivača (metalna)
- tenis reket (made in China, Rapidu)
- kaiš, plav, kožni (ili beše neki meki skaj?), moj lični a dobijen od tetke iz Esena
- bekende i forhende bez pomagala, ne računam...
- ...kao ni psihološki rat koji je zaludu praktikovala kad sam se batina odbio


A posle je:
- o pročitanim knjigama i gledanim filmovima još dugo samnom pričala
- sama za mene "poučne" priče za pred spavanje smišljala. Sećam ih se bolje neg Ivice i Marice (izvini Ivice)
- uvek, ali uvek, tačno bi upratila koji mi se kolači najviše sviđaju, pa ih u enormnim (jer, oblaporan sam bio) količinama pravila
- jasno mi iscrtala zašto se dobrim treba voditi a za zlim trčati, pa i kamenicama se nanj bacati


Kakvim sam skotom rođen, posle njenog premešivanja još sam dobar i ispao. Da nije bilo nje, već biste goreli u nekom od mojih krugova pakla. Nadajte se da je ovo sad najgore

bravo, Stevo 

 

Divna tema, nateraćete me da skeniram slike.
Uživala sam listajući je.



Bila sam stvarno retko lepo dete, ličila sam na one barokne plave i kovrdžave anđele. A i familija je živopisna.