ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Našla sam skeniranu celu ediciju Zlatna knjiga, ima mnogo lepih knjiga u onim arhaičnim prevodima... Naravno, možda već svi znaju za tu Digitalnu Narodnu biblioteku Srbije, ali ja dosad nisam, tj. viđala sam samo da su skenirali razglednice, časopise i dokumenta, a ne i ovakve bisere:
http://scr.digital.nb.rs/collection/gbca-zlatna-knjiga
A ovde je mnoštvo novih, sa sve divnim izdanjem 'Plavi čuperak u garavom sokaku' i čuvenim 'Seksom za početnike'. Ko ima malu decu, biće mu zgodno da tu pronađe gomilu pesmica i Čitanku za predškolce.
http://scr.digital.nb.rs/collection/decije
I da ne bude cela tema za dva linka, volela bih da napišete reč-dve o najdražim knjigama iz detinjstva i onima koje biste sada ponudili deci (nebitno da li svojoj ili tamo nekoj , šta biste rado čitali ponovo i da li vam je tadašnji ukus bio smešan ili ste ponosni na njega, ama sve na šta vas kombinacija reči knjiga i detinjstvo asocira. 
Evo šta sam o knjigama za decu piskarala za onu Jevtrinu temu o ideologiji, samo što se sad to tamo ne uklapa jer je razgovor krenuo u ozbiljnije vode. Ma ne uklapa se ni ovde, ali kad sam vec iskuckala... 
Knjige u kojima se deci pripisuje sposobnost da žive mnogo bolje od odraslih, kao odrasli su sivi i tmurni, a deci je super jer kapiraju smisao života kao igru, meni su bile isfolirane, jer divni svet detinjstva tako izgleda iz perspektive odraslog, dok se deci ne čini da im je toliko sjajno, samim tim što ne mogu da rade šta žele, što ima zabrana i pridikovanja i ograničenog kretanja itd. A i nemaju utisak da se samo igraju, tj. ne igraju se kako to mi radimo sad kad sednemo za kompjuter, njima je igra ozbiljan način života. Zato je meni bila super ,,Beskrajna priča" – koji knjiški moljac ne bi voleo da uđe u knjigu i doživi silne pustolovine, ali dan-danas ne razumem u čemu je čar knjige ,,Momo", sem što se odraslima sviđa. Tako mi je kao devojčici sjajno legla i knjiga Astrid Lindgren ,,Braća lavlje srce", i premda je i dalje obožavam, danas mi deluje potpuno uvrnuto jer govori o deci koja su umrla i otišla u zemlju po imenu Nangijala, koja nije ni nalik raju, a na kraju opet umiru, i još gore, jedan brat se žrtvuje zbog drugog, i nadaju se da će otići u Nangilimu, sledeću zemlju. Ne znam kakva je tu ideologija na delu, očito da hrišćanska nije, ali meni je knjiga bila zabavna i duboko utešna, jer mi je davala sasvim poželjan odgovor na pitanje šta se dešava kad umremo. A Astridina mnogo hvaljenija, i verovatno bolje napisana knjiga ,,Ronja, razbojnička kći" ostavila me je potpuno ravnodušnom i bila mi je sva snishodljiva, kao deca su krasna kad su divlja i oglušuju se o pravila i bolje od svih znaju šta treba učiniti, a sve napisano nekako tendenciozno kao ,,joj, što ja volim decu i ono što ih čini decom". Ali dobro, tako je napisana i ,,Pipi Duga Čarapa", pa je onoliko popularna, mada ni nju nisam volela kao dete, simpatična mi je tek sad – u detinjstvu sam je smatrala uvrnutom lažljivom čudakinjom sa kojom nikako nisam mogla da se identifikujem. Jednako mi se nije dopadala Endeova knjiga ,,Džim Dugme i mašinovođa Lukas", ako se dobro sećam naziva, bila je premaštovita, baš kao ,,Alisa u zemlji čuda", toliko da me je plašila, a neke delove tih knjiga, iskreno, ni dan-danas ne razumem jer uporno tražim neku simboliku a moguće je da se radi o najobičnijem izmišljanju radi igranja. Sve ovo je, naravno, krajnje lično, namenjeno samo ilustrovanju sumnjive sposobnosti odraslih da ponude deci knjigu kakva njima zaista treba ili nešto znači ili ih makar zabavlja, pa verujem da je i tu dobar recept napisati nešto za svoju dušu, pa ako je podesno za dečji uzrast, neka čitaju i ona. Naravno, tu je i problem šta je to podesno, deca ne vole zašećerene knjige, ali ih ne treba ni istraumirati za čitav život. Ali vole da je sve slatko nacrtano kad su mala, treba im vremena dok ne počnu da cene štoseve Boba Živkovića. I na sve što čitaju primaju se mnogo više nego odrasli. Uostalom, kao i u svakom drugom segmentu podizanja potomstva, trudimo se da odaberemo ono što je najbolje za njih i često slavno omanemo, a oni nam to u neko doba oproste ili ne.   Kad sam pročitala slikovnicu Zidanje Skadra (ko je to, zaboga, uradio kao slikovnicu i zašto!), ne znam koliko sam dugo sanjala scenu zazidavanja Gojkovice, ali ne bih sad sinu uskratila to iskustvo, umetnost treba da protrese, makar i tako što će vas potpuno užasnuti, a pesma jeste divna. I zato je idealno ono što je rađeno u Jugoslaviji: gomila prekrasnih edicija, sa fenomenalnim ali i tupavim knjigama, sa mnogo pisaca iz svih zemalja, pa dete neka ode u biblioteku, neka lista, neka samo vidi šta ga privlači. Sećate li se Zlatne knjige, Lastavice, Plave ptice, Zlatnog kola, Kadoka? Ja sam ih čitala nekritički, bez preporuke, po sopstvenom nahođenju, neke vraćala nepročitane, neke uzimala svaka tri meseca. Recimo ,,Hobit" mi se primio tek kad sam imala dvanaest godina, pre toga bih pročitala prvi pasus, upitala se želim li da čitam priču o nekom ko živi u rupi, makar bila i bez crva, i odustajala, i tek kad sam se slatko ismejala ,,Farmeru Gilu od Buta", dala sam pravu šansu ,,Hobitu". I super je što su sve te knjige i dalje u bibliotekama, neke se i preštampavaju (nažalost, bez ikakve ponovne lekture i eventualne redakture prevoda, ali dobro sad), a sigurno da ne smeta ni to što je tu nova gomiletina tinejdž-romana o vukodlacima, vampirima i inim čudovištancima i zaljubljivanju po američkim školama, pa čak i Lemoni Sniket, koga apsolutno ne razumem koliko god se trudila. Ali sad ne mogu znati da li bi mi se dopao dvadeset godina ranije, pa neka i njega. 

Ko je stavio "Nacionalni park Srbija" u knjige za decu?

Možda vam sutra napišem kako sam ja čitao kao klinac. Sad ću da pomenem samo jednu knjigu kojoj ne znam ni autora, ali mi je u savršenom sećanju: "Timpetil, grad bez roditelja".

jel to nešto k'o Sagita bez scallopa i Bobana? 

Sanjaj Marela dva dinara.

Quote from: Nightflier on 27-10-2011, 23:45:43
Ko je stavio "Nacionalni park Srbija" u knjige za decu?

Bibliotekari, zna se. 

Quote from: scallop on 28-10-2011, 00:34:01
Možda vam sutra napišem kako sam ja čitao kao klinac. Sad ću da pomenem samo jednu knjigu kojoj ne znam ni autora, ali mi je u savršenom sećanju: "Timpetil, grad bez roditelja".

Još je u lektiri kod komšija, u petom razredu u 'studenom' rade tu knjigu, piše da je autor H. Winterfeld. Nisam je čitala, u stvari nisam je ni videla u biblioteci, a dečju sam kao celu pronjuškala, ali baš ću pitati kad sledeci put odem da nije negde skrajnuta. Ponekad mi se čini da bolje upoznam čoveka kad procitam knjigu koju zaista voli nego posle razgovora s njim i zato se nadam da  će na ovoj temi ljudi napisati koje su ih knjige oblikovale u ovo što su sada.

Ah, tadašnji i sadašnji ukus! Avaj, sad bih mogla do sutra o detinjstvu i knjigama...

Otkud znam šta će se sutra svideti mojoj deci? Danas vole Pipi Dugu Čarapu, jer je samosvesna i otresita i voli da se zeza. Vole i Mumine i "standardne" bajke. Nisam od sebe očekivala da ću cenzurisati Ivicu i Maricu prilikom čitanja, ali priznajem, jesam. Iako ne vučem nikakve traume od bajki, prosto nisam mogla da pročitam naglas kako roditelji vode decu da se izgube u šumi. Eto kako roditeljstvo kvari ljude.

Volela sam i Žila Verna i Karla Maja i Sjenkjeviča, i Valtera Skota i Šarlotu Bronte i Dikensa, a pre svih i iznad svih Branka Ćopića, i ne stidim se ni-če-ga. Neke ću davno voljene knjige sigurno ponovo čitati zajedno sa decom, a ako im se ne dopadnu, bože moj, vremena se menjaju a i ne treba očekivati da deca budu male replike roditelja. Nije zdravo. Sačuvana kola Plave ptice i Kadoka čekaju da oni porastu; knjige bajki i kraćih stvari, i muževljeve i moje, uveliko recikliramo.

Što se tiče linkova: ova nova dečja biblioteka deluje pomalo kao da su sami izdavači ponudili neka izdanja po sopstvenoj proceni, valjda su dovoljno zaradili na njima pa mogu i da ih dele za dž.

Ne, naravno da ne znaš šta ce im se svideti, samo me zanima šta im nudiš, i šta se njima svidja a tebi ne. I ako stvarno možeš o knjigama za decu do sutra, evo bar ja cu sve pomno procitati, samo ako nadješ vremena za to. Narocito cenim ako pomeneš neku koja je super ali ti se cini da nije opštepoznata.
Joj, iznenadila si me s ovom cenzurom - plemenito od tebe što nisi iskoristila Ivicu i Maricu da pokažeš kakvih sve naopakih roditelja ima i koliko tvoja deca imaju srece što njihovi nisu takvi. Jesam li pomenula da sam Škorpija i sklona crnjacima? Sve sam bajke sinu pricala u oblicima koji su mi bili najdraži tj. najkrvolocniji, pa još kad pomešam Zlatnu jabuku i devet paunica i Baš-Celika pa se ono svaki brat obracunava s po jednim cudovistem dok ostali spavaju, a monstrumi nisu tek neke aždaje nego troglavi zmaj, pa Hidra, pa Kraken.  A tek ona scena sa divovima-ljudožderima... Pa menjanje glasa u kristoferlijevski kad treba preneti šta se èuje iz bureta... Bilo je materijala za jednosatni put kolima i slušaoci su bili apsolutno oduševljeni i nisu imali nikakve noæne more (kažem slušaoci jer je muž jednako pažljivo pratio prièu  ). Pa sve ono sa razrezivanjem stomaka u Crvenkapi i Vuku i sedam jarica. Pa svekrva ljudožderka u Trnovoj Ružici kako ju je Pero napisao... Obožavam te bajke, hvala bogu što procitah i Bruna Betelhajma pa sad plašim decu za njihovo dobro, a ne samo zato što je to zabavno i meni i njima. 
(Izvinite zbog glupih slova, ponekad ne mogu da sve prvo otkucam u vordu pa iskopiram ovde.)

Od knjiga koje su postavljene na sajt NB meni je u lepom sećanju ostalaStanišićeva Plastična kifla.

Prva knjiga koja me je vezala toliko, da nisam želela da se igram sa drugaricama, bila je "Devojčice" Lujze Alkot, pa redom ("Devojčice rastu"...) Onda sam kupila sestričini koja je gutala knjige u neviđenim količinama i mislim da je dete odustalo od ovoga (nije pominjala te romane). Pokušala sam da vidim hoće li se dopasti mojoj deci i ustanovila da je za njihovu generaciju nepodnošljivo usporeno. Vinija zvanog Pu sam "morala" da pročitam jer sam ga dobila na kraju godine (lep običaj da se deca nagrađuju kad lepo završe neki razred), a onda mi se toliko dopala, da sam je odmah krenula ponovo. (Mojim klincima su bile zabavne samo pesmice koje Pu peva i deo sa "pčelama koje sumnjaju"). Žila Verna sam obožavala (to kreće negde od 4. razreda, kada smo imali za lektiru "20000 milja pod morem"). Ćopića sam, takođe, volela - i danas mi je divan lik krupnooka, tiha Luna; Nušićeve "Hajduke" i "Autobiografiju"; Tvena... Kao dete koje je obožavalo bajke, naletim na "Hiljadu i jednu noć", ali u više knjiga (čini mi se u 8 knjiga). Mnogo sam se iznenadila!

Ćopić pod obavezno. Ne znam da li se iko seća (bilo je to u vreme moje mladosti) serijal 5 prijatelja...Ne sećam se pisca ali te sam knjige, kao mlađi osnovnoškolarac stvarno gutao. Kao stariji osnovnoškolarac voleo sam Vinetua i sve knjige od Maja (kao i ljubiće-vesterne od Zejn Grej) i Tarzana od Edgar Rajs Barouza. Ah da, tu je bio i Emilio Salgari sa Crnim Gusarom i Kraljicom Kariba....

Haklberi Fina sam obožavao a Tom Sojera nisam...Mnogo je knjiga što su obeležile moju mladost, ali bih na pijadestal ipak stavio Vinetua, Crnog Gusara i Tarzana.

Napisao si 'od Zejn Grej', verovatno slucajno, ali to me podseti kako sam bila potpuno ubedjena da je u pitanju žena jer mi je tako rekao tata, koji je opet to pokupio (ili mislio da je procitao) iz Politikinog zabavnika, ali su me forumaši sa Ponija razuverili - uostalom, sveznajuci pretraživac je bio na njihovoj strani. A omiljene knjige Zjena Greja bile su mi Loganovo krdo i Do poslednjeg coveka, i mnogo mi je slatko kad se setim koliko sam bila naivna u svom iscudjavanju zasto je tamo neka odabrala cutljivog krupnog drvosecu umesto nekog nacitanog tipa, koji je meni tad bio favorit.  Salgarijeve knjige su me bacale u potpunu depresiju, valjda nisam bila ni dovoljno romanticna za njih. A serijal 5 prijatelja bi trebalo da je napisala Edit Blajton, meni je omiljena bila Tajna ostrva Kirin.
Toma Sojera sam èitala više puta i svaki put lupala glavu nad onim citatima iz Biblije (kao maloj pionirki bila mi je sasvim nepoznata knjiga), secate se onog na pocetku što deca uce kako bi dobila neke nagrade,  i nervirala sam se zašto tupsoni treba da idu u carstvo nebesko. U medjuvremenu sam procitala ohoho tumacenja spornog mesta, i svejedno mi nije jasno što treba nagraditi 'siromašne duhom'.
Za Midoto: Jesi li nekad naletela na knjigu Jedno drvo raste u Bruklinu? Bila mi je omiljena u isto vreme kad i Cetiri sestre (kod nas podeljene u Devojcice i Devojcice rastu), ima istu toplinu samo je ozbiljnija i tragicnija. A tek skoro sam shvatila koliko su nastavci Decaci i narocito Deca gospodje Dzo lose napisani, kao mala sam ih uporno iscitavala i sekirala se sto ne mogu da pohvatam likove a još i više zašto Džo toliko voli decake a ne devojcice. 

Dacko, nisam čitala tu knjigu. Jeste li je skoro ponovo pogledali i za koji je uzrast?
A što se L. Alkot tiče, ja sam prvo bila ogorčena što je Džo uopšte imala decu i nikada nisam volela poslednju knjigu. Sada nisam gledala sve četiri, već samo desetak strana prve, da bih stvorila utisak u skladu sa današnjim klincima.

Samo još podatak da sam toliko volela Sjenkjeviča kao mala, da sam pristala da mi se ćerka zove po maloj junakinji, mada sam prvobitno želela da joj dam bakino ime (Maša), kad već tata daje prezime.

Ej, pa ovde nema persiranja! 
I jesam, baš sam skoro opet procitala Jedno drvo raste u Bruklinu od Beti Smit, samo sad na engleskom jer samo još tako, na netu, mogu da je nadjem, jedini bibliotecki primerak je nestao. I sad znam da je bila i izvrsno prevedena - citam na engleskom, a sve mi odzvanjaju u glavi one recenice na srpskom - toliko je lepo i razgovorno pisana da je to samo trebalo tacno preneti, kako je i uèinjeno. I opet me je ocarala, nekako je za sve uzraste, ako se, naravno, prvi put procita u pravo vreme, jer je ipak to prica o odrastanju siromašne devojcice sa talentom za pisanje, pa je mnogo lepše citati je prvi put kad si u godinama junakinje. Kad ponovo citam knjige iz detinjstva, ne citam zapravo njih, nego sebe kakva sam tad bila. 
Inace, knjigu mi je davno preporucila voljena nastavnica srpskog, pa eto ja širim dalje, i sve se nadam da ce je nekad neko i ponovo odštampati.

Potražiću je.

Ah da, Kroz pustinju i prašumu, da, čitao sam to preko 5 puta....Knjiga je bila pohabana, smeđih korica, meki uvez....I još sam nešto voleo kao klinac, Kiplingovu Knjigu o džungli.

Iz te edicije (ne mogu da se setim naziva, znam samo da su te meke smeđe korice u pitanju) voleo sam knjigu Dobar vetar plava ptico...Potom, ne smemo zaboraviti komunističku literaturu: Valentin Katajev Sin puka, Tone Seliškar Družba Sinjeg Galeba, Mate Lovrak Vlak u snijegu...

Pa, kad sam bio stariji osnovnoškolarac i početak srednje, tu je bio neprevaziđeni Dima...Tri musketara, Crna lala....Pa R.L. Stivenson Ostrvo s blagom, pa Džek London Bijeli očnjak....

Ne znam da li se neko seća pnih WALT DISNEY knjiga/enciklopedija. Bilo ih je 4: zelena, crvena, narandžasta i plava....To su bile prave stvari za decu.

Pa jedna knjiga o crnom konju, zaboravio sam već kako se zove....Ehhhh, ali baš mi ova tema vratila sećanja...  

Quote from: Dacko on 28-10-2011, 19:58:30

Joj, iznenadila si me s ovom cenzurom - plemenito od tebe što nisi iskoristila Ivicu i Maricu da pokažeš kakvih sve naopakih roditelja ima i koliko tvoja deca imaju srece što njihovi nisu takvi. Jesam li pomenula da sam Škorpija i sklona crnjacima? Sve sam bajke sinu pricala u oblicima koji su mi bili najdraži tj. najkrvolocniji,

I sebe sam iznenadila jer sam uvek cenila baš te autentičnije i krvavije bajke, sa sve iskljucanim očima na kraju Pepeljuge. (Hm, ovo me podseti na Angelinu knjigu.) Ali nekako je drugačije kad držiš u krilu dete i sa strepnjom očekuješ potpitanja.

@Perin: Crni lepotan, sigurno?

Jedno drvo raste u Bruklinu... mislim da sam gledala film kao mala, ako je to ono čega se sećam (važan je odnos devojčice sa ocem) bio mi je izuzetno tužan.

Jeste!, Crni lepotan

Ali toliko je knjiga koje sam obožavao...Amfibija recimo....Kad se saberem i oduzmem, moje čitanje (ali ono pravo čitanje i gutanje) je počelo oko 4 razreda osnovne...A od 94te godine sam postao redovni član biblioteke do pre par godina kad sam počeo sam sebi da kupujem knjige....

Eh, mladosti

Ja pomislio da je Štajnbekov "Crveni poni". Ja sam svoju ćerku, kad je počela da prestaje da bude mala i počela da brlja po Heseu, navatao na Štajnbekov "Tortilja flet". Posle je išlo ko po loju.

Quote from: Perin on 28-10-2011, 23:15:11


Ne znam da li se neko seća pnih WALT DISNEY knjiga/enciklopedija. Bilo ih je 4: zelena, crvena, narandžasta i plava....To su bile prave stvari za decu.

O, da. I izgleda da se i nove generaciju primaju na njih - moj klinac obožava Starog Žucu baš kao što sam i ja, sem što on ne place na kraju pošto zna za kocept raja (ne pitajte!) i ubedjen je da je psu tamo lepo, a najvažnije je da je ostavio potomka, ah to decje samoljublje. I dan-danas pokušavam da nadjem filmsku verziju Robina Huda koja je tu prepricana, dok sam crtace skoro sve na'vatala, fali mi samo Bata Zeka, secate li se onog: 'Odsecite mi uši, prebijte mi noge, ali kumim vas i preklinjem, samo me ne bacajte u onaj trnjak.'
I ne mogu da poverujem da sam zaboravila prekrasne Bajke naroda sveta, sa onim neverovatnim prevodima i uvrnutim slikama Milica od Macve.* Sad sam krenula da kucam neke narocito uspele recenice, ali ne vredi, ne mogu se izvuci iz konteksta, i treba ih onako naglas citati, pa još nekim pažljivim ušima... Trenutni favorit je prica Poklon Vetra Severca, jer spada u ono malo bajki iz tih knjiga koje su uopšte podesne za predškolski uzrast, ali nekoliko onih koje su za starije baš sam procitala još po jednom za svoju dušu kad je sinak vec zaspao.

*Kako je lepo što tad nisam znala da je uglavnom slikao sebe i svoju ženu ili kcer, u stvari devojka na slikama potpuno izgleda kao njegova kcerka Simonida, ali previše je uvrnuta pomisao da bi naslikao sebe i nju kao ljubavni par, pa je moguce da joj je i majka bila nalik te da je zapravo slikao suprugu i sebe gde god su se moglu udenuti.

Da, STARI ŽUĆA je bio sjajan. Meni su se dosta sviđale NOMADI SA SEVERA: NEUKROĆENI  i priča TONKA (čini mi se da se tako zvala).

Isto, onako za decu, u onoj crvenoj, bila je priča o nekom Čarliju...Robin Hud je bio sjajan sjajan....Čini mi se da je bio u onoj narandžastoj

Jao, Tonka! Obožavala sam tu pricu, pošto sam kao i svi zaludjenici Karlom Majem bila duboko na strani Indijanaca. I volela sam Nomade, to je ono o prijateljstvu medveda i psa,. Ali nikad nisam uspela da se nateram da procitam ni jedan jedini putopis iz tih knjiga, cak ni kad bi mi bilo strašno dosadno.
A kad pomenuh Karla Maja, evo neceg što mi je potpuno uvrnuto iz današnje perspektive - na prvom mestu omiljenih Majevih knjiga, ispred duhovitih knjiga o putovanjima po Istoku, ispred Old Šurhenda i Vinetua, koje i danas volim, bila je knjiga... Vinetuovi baštinici! Skoro sam je prelistala i nisam mogla da verujem zašto sam se toliko ložila na tu patetiku, na neverovatnu ideju o Vinetuu koji piše svoju verziju onog što danas prodaje Koeljo, ali eto... Bice da mi je u tim ranim tinejdžerskim godinama bila neodoljiva slika matorog zapadnjaka koji vodi ženicu na put pa je još i zove srdašce i na svakom koraku pokazuje koliki je papucic. 

Ja sam mislila, kada se pomenu knjiga o konju, da je "Bela griva". Nisu mi bile mrske knjige sa tužnim krajem, ali mislim da je danas to "prevaziđeno".

Mislim da smo se vec negde prisecali, al nema veze. Pre no sto sam dogurao do Plave ptice i Kadoka, biblioteke Lastavica i V(j)everica su imale veliku ulogu u mom zivotu. Od svih njih najvise su na mene uticale (vidi se, zar ne?): Jan Bibijan i Jan Bibijan na M(j)esecu Elina Pelina. Kako je to bilo sjajno u I/II osnovne, pogotovo kraj prve kada golem juri Jana. A prva, prva: poceo sam da nosim sociva sa 6 godina i u predskolskom nisam, naravno, znao da ih skidam i stavljam a nisu znale il' smele ni vaspitacice. I onda, da bi me smirile dok ostala deca spavaju davale bi mi da prvo naglas a posle u sebi citam narandzastu Diznijevu knjigu. Ponekad bih dobio i crvenu ali uglavnom narandzastu. Znao sam je napamet 

Inace, deci sam jednom ispricao necenzurisanu Ivicu i Maricu i molili su me da im je vise ne pricam. I ne pricam. (imali su 4 i 2 godine)

Čudesni svetovi V.D. su i kod nas opet aktuelni. Moje izdanje plave knjige se sasvim raspalo, ali muževljevo je solidno očuvano; narandžaste su nam podjednako srednje raskupusane - ali zelene su kao nove!

A Vinetuovi naslednici - o bože, to je još neko čitao?!! Meni je to bilo stravično razočarenje jer sam je čitala već pred kraj perioda čitanja Karla Maja, takoreći na pragu zrelosti, i prosto, joj, joj, evo još se sećam kako me je bilo blam što na svakom koraku reklamira sebe, svoju ženu i svog ilustratora. Iz nekog razloga me posebno to pominjanje ilustratora smaralo.

A što se tiče voljenih a slabo poznatih knjiga za decu - pa, nemam pojma šta da navedem jer su najverovatnije nepoznate knjige one koje sam čitala na nemačkom i koje nit su prevedene niti će biti. Evo, možda Priče za decu Petera Biksela koje su i kod nas prevedene, mada tek pre desetak godina (Draganić, transkribovano kao Bihsel). Samo moram da naglasim da sam ih prilikom prvog čitanja prilično zamrzela jer očigledno nisu bile za decu, nego ćoškaste i mračne, otprilike kao Vajldove i Andersenove; danas su mi to fenomenalne priče, ali sa osam-devet godina... ehh. A i Vajld i Andersen su me obeležili za ceo život, što jes jes. Infantin rođendan i Mala sirena - samo za kuku i lele, a najlepše napisane bajke na svetu.

@Melkor: a da li si u Lastavici čitao Legende Vamove zemlje? I jeste, bio je i topik deca i fantastika...

E to je super pricica, tacno mogu da zamislim malenog citaoca sa socivima, joooj.
A u prvom razredu, baš nekako kad i Jana Bibijana, volela sam Akademiju profesora Kleksa, šašavo poigravanje bajkama sa dovoljno mracnih momenata da me tera da je èitam više puta. Iz nekog razloga, najviše su me privlacile knjige koje imaju makar nešto tužno, zbunjujuce ili zastrašujuce.
Za Jevtru: A koliko je godina tvojim klincima?
Baš ti hvala što si me dodatno zakopala jer sam volela Vinetuove baštinike. 
Kod mene zelena knjiga nije kao nova, jer smo se brat i ja igrali omiljenih životinja, listali smo i birali ko je ko, sa obaveznim kikotanjem kad se nekom padne riba-slinavica (da, bili smo vrlo mali), ali reè iz nje nisam procitala. Nažalost, plavu je moja mama pozajmila rodjaki, ova ju je uništila, pa je sad uzimamo iz biblioteke i to uglavnom zbog medvedica Bonga.




I može li link za pomenutu temu Deca i fantastika? Ne mogu da je nadjem uz pomoc pretraživaèa.

Mislim da nisam citao. Mada, bio sam potpuno prepusten samom sebi u izboru stiva. Moji se nisu mesali ali mi je cela kucna biblioteka bila na izvolte - posle su mi rekli da je to bilo namerno, zeleli su da me puste da sam otkrivam stvari i odlucujem sta me zanima. To jeste dovelo do mnogo, pa, rekao bih zanimljivih citalackih iskustava poput Ljudi sa 4 prsta u nekom 6 ili 7 razredu. Takodje nisu imali ni decije knjige u kuci, ako ne racunamo knjige koje sam dobijao ili "sam" kupovao (sticajem okolnosti, nisu znali gde su - posle sam iskopao kod bake kutiju sa tatimnim knjigama medju kojima i Ostrvo s blagom!!!) Doduse, mama je bila voljna da provodi sate sa mnom u knjizari dok bih ja birao jednu knjigu koja mi je tom prilikom sledovala. Ali zato je tu bila biblioteka!

@Dacko: Skoro pet, i preko dve. Veeeliki.
Pa dobro, da se rasprava vodila o Vinetuu per se... eh, sećam se razgovora u kome nas tri drugarice (debelo zašle u dvadesete) pomenemo Vinetua, i jedna počne da poskakuje za stolom usred kafića i viče: "Njega su ubili iz zasede! Iz zasede!" a druga priznaje kako ju je knjiga u osnovnoj inspirisala da za novu odeljensku himnu predloži svoju pesmu o tome kako mi Indijanci treba da istrebimo belce.

Ne znam da li sam pominjao, ali pre dosta meseci (ako ne i godinu) na sajmu u Sarajevu sam kupio, kod antikvara, Vinetua sva tri dela, kao nova, tvrde korice, za svega 500 dinara aka 10 maraka Sreći nikad kraja!!  A Crnog Gusara i Kraljicu Kariba sam jedva naručio iz Hrvatske, izdao Marjan tisak, ali jedva sam ga dobio i to sam morao preko nekih ljudi otamo

To sve zarad budućnosti (ako ikad budem imao decu)...ma ne, ne, ma šta vam je, nije to za mene!  

Naravno, Diznijevo "četvoroknjižje" (maznula ga šveca za decu  ), Karl Maj bez daljnjeg (Vinetu, ali ipak pre Blago u srebrnom jezeru), Ćopićeva Pionirska trilogija (tako li se zvaše?, Orlove obnavljam na godišnjem nivou  ), AGATA KRISTI... I pre i posle svega:


David Attenborough - Život na Zemlji. Malkice uvrnuto, ha? Četvrti osnovne, iskukumavčio sam pa i "ušteđevinu" priložio. 750 dinara, ondašnjih!


Fotka sa zaštitnog omota, zadnja unutrašnja strana





Edit, i Tom Soojeer!

A jesi li ti razumeo one izreke iz Biblije na početku ili si ih preleteo kao nebitne?

E da, našla sam temu Deca i fantastika kad mi je palo na pamet da pogledam redom spisak tema. Nekad je brže ići peške.  Nije ovo baš isto, pošto se i dalje nadam da ćete malo pisati i o tadašnjem doživljaju dragih knjiga, o tome kakve su vam danas, a najviše da će tu isplivati još neki vaš opis iz doba kad ste bili manji i bezopasniji potencijalni Sagitaši. Nešto kao pisana i ličnija verzija one teme Prošlost, a ako usput ukačim šta još mogu da serviram klincu kao valjano ili sebe počastim čitanjem propuštenog, još bolje. A možda će pomoći i još nekom detetu u duši. Ili nekom roditelju u najavi, ako odluči da pređe među bivše igrače a da još nije izgustirao novu konzolu... 

Diznijeve knjige koje su apsolutno obeležile deo mog detinjstva igleda nisu ove koje vi spominjete, te nisam čitao, već šest knjiga koje su kod nas izdate u tri toma: jedan je bio Velike avanture i Pet kontinenata, drugi Veliki mitovi i legende i Od pećine do oblakodera, i treći, koji ja mislim da nisam ni video tj. moja biblioteka ga nije imala, Beskrajno carstvo mašte i Priče jednog maštovnjaka.

Originalno izdanje je italijansko, a na srpski je početkom '70ih preveo Ivan Klajn.

Evo još nekoliko:
Vera Čapljina: Moji vaspitanici - za decu koja pokazuju vrlo veliku ljubav prema životinjama; Priče iz klasične starine; pa i Herodotove priče ali onaj izbor za decu...

Hm, pa dobro, da se i ja prisetim kog naslova, makar da procenite šta bi trebalo deci da cenzurišete...    Kad je o bajkama reč, tu sam slabija, ne sećam se ničega što su mi čitali pred spavanje, a čitali su mi uglavnom tada neudata tetka i najmlađi ujka, pošto sam imala...er... za ono doba podosta specifičnu roditeljsku situaciju "domaćinstva s jednim roditeljem"  ... uglavnom su tu bile klasične grimove bajke koje je neudata tetka kasnije prisvojila za svoj podmladak, i jedina bajka koje se sećam je baš ona na kojoj sam naučila da čitam - Devojčica sa žigicama. Vrlo, vrlo potresno štivo.    Doduše, bilo mi je potresno i cepanje stomaka vuku da se izbave sedmero kozlića, kad bolje razmislim... bajke su mi uvek bila pomalo krvoločna štiva i da sam u prilici da ih detetu čitam, prilično sam sigurna da bih dosta toga cenzurisala, a neke možda i sasvim izbegavala. A od knjiga koje sam sama čitala, ostale su mi u sećanju samo one koje su mi kupili, uglavnom po mom izboru, i koje sam redovito obnavljala: Vlak u sn(ij)egu, Sandokan, Priče iz davnine i još par kojima se danas ne sećam naslova, ali se savršeno jasno sećam korica... pomalo bizarno, stvarno, kad bolje razmislim, ali eto, tako to biva kad se nema pristup roditeljskom gnezdu.    Za poklon pri polasku u školu dobila sam nekakvu ilustrovanu knjigu o fosilima i tu se toliko zapalila za dinosaure da sam smarala sve živo oko sebe dok najzad nisam dobila nekakvu enciklopediju od rodbine iz Francuske, ali tu sam mogla samo slike da gledam. Svejedno, dugo mi je to bila najvrednija stvar na policama i danas je u visokom stanju raspada. A uticaj najmlađeg ujke (ne njegov nameran uticaj, nego obilje palpa u njegovoj sobi) otvorio je kasnije horizonte ka Vajatu Erpu i Doku Holideju... i eto.   

Ono malo adult contenta s kojim sam došao u dodir kao mali kad se radi o bajkama nije ostavilo neki utisak, ali zato Striborova šuma... uf.

Zanimljivo, kad sam je pročitao kao odrastao, deo koji mi je bio najupečatljiviji, i u mom sećanju poduži, zapravo traje oko stranu. Cela pripovetka odlazi na ono što je meni bilo dosadno i nebitno. The vagaries of human memory etc. etc. -_-

Super post, Libeat! Ah, voljeni Vlak u snijegu... Posle sam kao manijak procitala sve što je Mato Lovrak napisao, sa sve Ankom Brazilijankom, ali trebalo je ostati samo na Vlaku i možda Družbi.
Evo za Japea slike tih knjiga koje ne mogu da verujem da je propustio:

A nikad nisam naletela na ove koje pominje, osim upravo treæe koju nije uspeo da nadje: nedavno su u našoj biblioteci za decu prekopavali skladišta i iskoèile su savršeno oèuvane knjige iz sedamdesetih (savršeno za biblioteèkog manijaka, da se razumemo, neko normalan ih možda ne bi uzeo u ruke bez rukavica), i medju njima upravo ta. Odmah sam je pozajmila za klinca, pa smo je muž i ja naizmenièno èitali u toaletu (jedinom mirnom mestu za èitanje u kuci), a sinu je bila zanimljiva samo kompletna verzija Ali-babe iz te knjige.

Quote from: Father Jape on 29-10-2011, 10:42:49
Ono malo adult contenta s kojim sam došao u dodir kao mali kad se radi o bajkama nije ostavilo neki utisak, ali zato Striborova šuma... uf.

Zanimljivo, kad sam je pročitao kao odrastao, deo koji mi je bio najupečatljiviji, i u mom sećanju poduži, zapravo traje oko stranu. Cela pripovetka odlazi na ono što je meni bilo dosadno i nebitno. The vagaries of human memory etc. etc. -_-

Koji ti je deo bio dobar a šta nebitno? Meni je ta prica 'kliknula' tek kad sam rodila sina, i baš mi je fascinantno što si je osetio još kao mali.

Deca su maločas videla Dackovu fotografiju četvoroknjižja (igraju se plastelinom pored mene) i krenula sa "mama, mi imamo ove knjige" cičanjem. 

Inače, što se tiče citata iz Biblije - uh, mene su roditelji sa šest godina zatekli kako čitam porodičnu Bibliju, pa mi je otac preventivno oduzeo knjigu (ogromna, crna, iz 1915. i dolično strahoulivajuća) i dao mi Biblijske legende i Kad je sunce bilo bog Zenona Kosidovskog. Tako da Tom Sojer nikakav problem nije predstavljao. A i unapred sam cementirala peticu iz istorije.
Tim povodom mogu da dodam kako npr. ni grčke mitove nisam upoznala iz Švaba nego direkt iz Grevsa i tek malo posle Biblije, znači sa svom onom krvoločnošću i seksualnim perverzijama. Napajanje sa izvora!

  Grevsa sam trazio i dobio za odlican uspeh u 4. osnovne 

Ja sam grcke mitove upoznao preko gorepomenutih Diznijevih Mitova i legendi, a Grejvza sam nasao negde onda nekoliko godina kasnije, ali se ne secam sto nisam uzeo da citam. 

A sto se Biblije tice, secam se kad sam video u biblioteci onu Bibliju za decu, ali su imali samo jedan primerak pa nije bilo za iznosenje. Seo sam i krenuo od pocetka, i nisam mogao da se odvojim. Lozio sam se na one kilometarske rodoslove i brutalne vinjete iz Starog zaveta. Posle me je smorilo da moram da sedim u biblioteci da citam, a i Novi zavet mi nije bio toliko interesantan tad, pa sam batalio. 


@Dacko - pa cela ona sredina gde se opisuje kako je majci bilo tesko ziveti sa snajom i sinom, tj. kako je ova maltene zlostavlja, to mi je bilo ono kao run of the mill, da da, aj' sto pre da preskocimo. Ali onaj opis seoceta iz majcinog detinjstva i njen izbor i to... brrrr.

Quote from: Jevtropijevićka on 29-10-2011, 00:57:57

A Vinetuovi naslednici - o bože, to je još neko čitao?!!

Ja. Bedno.


Iščitala sam sve do čega sam mogla da dođem od ovih dečijih edicija, počev od Biblioteke Raspust pa nadalje; čitala sam i ono što nije za decu. Jako dugo mi je omiljena knjiga bio Gospodar prstenova, po prvi put pročitan u prvom osnovne. Gnjavila sam decu iz komšiluka da igramo scene odatle.  Negde u mlađim osnovne sam po prvi put probala da čitam Poa, nakon što sam gledala Kormanovog Gavrana (i oduševila se), ali sve do čega sam tad došla bile su pesme (koje sam nekako mogla da pročitam) i Avanture Artura Gordona Pima, roman koji me je tad, sa neprekidnim nabrajanjem geografskih širina i dužina, žešće smorio; ni kasnije mi se nije dopao.


Sjenkjevič mi je isto bio super (čitao neko Krstaše? Bio mi tužan kraj kad nakon svega umre devojka, a scena u kojoj njenog oca oslepljuju tako što mu u jedino upotrebljivo oko sipaju vreo vosak sa sveće mi je bila creepy), od Karla Maja sam čitala sve do čega sam mogla da dođem, od Marka Tvena isto (citati koje Tom treba da zapamti me uopšte nisu zbunjivali, bile su to neke stvari koje treba da upamti za školu, i to je to), gomilu stvari iz edicije Kentaur (ovde i dalje pričamo o osnovnoj školi), negde sa jedanaest-dvanaest sam čitala Kastanedu (čitala ga kao avanturu i mnogo mi se dopalo)... Sećam se i da mi se dopao Drakula, samo me je nerviralo što ga ubiju na kraju; u jednoj od verzija filma, Drakula u nekom trenutku postavlja pitanje "Piletina ili krv, u čemu je razlika?", i to mi je savršeno imalo smisla. I dalje ima smisla.


Za deveti rođendan sam dobila Eksploziju vasione, NASA izdanje, i smarala sve oko sebe pričom o kvarkovima; i pričom o mitohondrijama, nakon pročitanih knjiga Madlen Langl (u to vreme, bile su dostupne samo Dveri vremena i Vihor pred vratima). U slično doba sam čitala i Murkoka i Dinu; oduševilo me i jedno i drugo.

Quote from: LiBeat on 29-10-2011, 10:33:40
- Devojčica sa žigicama. Vrlo, vrlo potresno štivo.    Doduše, bilo mi je potresno i cepanje stomaka vuku da se izbave sedmero kozlića, kad bolje razmislim... bajke su mi uvek bila pomalo krvoločna štiva i da sam u prilici da ih detetu čitam, prilično sam sigurna da bih dosta toga cenzurisala, a neke možda i sasvim izbegavala.   

Ovoga se i ja sećam sa najvećim užasom, čak i ilustracija: anđeoski lepo i blagorodno dete koje se smrzava nakon poslednje utrošene šibice. Već malo prekaljena sam se srela sa "bajkama" Slavuj i ruža i Srećni princ, ali sam deci rekla da to ni pod razno ne spada u kategoriju bajke.

Quote from: Jevtropijevićka on 29-10-2011, 01:18:53
@Dacko: Skoro pet, i preko dve. Veeeliki.
Pa dobro, da se rasprava vodila o Vinetuu per se... eh, sećam se razgovora u kome nas tri drugarice (debelo zašle u dvadesete) pomenemo Vinetua, i jedna počne da poskakuje za stolom usred kafića i viče: "Njega su ubili iz zasede! Iz zasede!" a druga priznaje kako ju je knjiga u osnovnoj inspirisala da za novu odeljensku himnu predloži svoju pesmu o tome kako mi Indijanci treba da istrebimo belce.

Tačno sam zamislila scenu... 
A za klince, pošto je tvoje starije vršnjak mog prekrasnog, moglo bi i malo preporuka obavezne literature, tj. piši ako te ne mrzi jeste li naleteli na nešto super od novih knjiga, tj. onih koje nisu ni postojale kad smo mi bili klinci. I naravno, to je molba i za sve ostale forumaše koji nekom mališanu čitaju ili preporučuju priče. Naš favorit su priče Stena Nurdkvista, u izdanju Kreativnog centra, i to ovako poređane po zabavnosti:
Lov na lisicu
Torta od palačinki
Kako se Findus izgubio
Kokodakanje u bašti
Osim što su predivno ilustrovane i što govore o avanturama dede i mačka bolje i od Ćopića (znam, it's a sacrilege  ), genijalne su za glasno čitanje i to ne samo zbog duhovitosti i odličnih dijaloga nego i zbog čistog jezika,  maltene svaku recenicu čitam kao što tamo i piše.

@Angel: čitala sam Krstaše ali definitivno prekasno, dok sam radila u knjižari. Najjači utisak u vezi sa tom knjigom mi je stoga bio dečak koji ju je kupio - došao retko ozbiljan klinac od deset, jedanaest godina, pola sata prebirao ćutke po knjigama i na kraju rekao majci da hoće Sjenkjevičeve Krstaše (koji su bili na polici van njegovog domašaja). Otišla knjiga u prave ruke.

@Dacko: I mi volimo Nurdkvista! Samo, ubedljivo vodi Torta od palačinki. Mogu da preporučim i bilo šta o Muminima, od Tuve Jansen - bilo stripove, bilo slikovnicu Šta je onda bilo, bilo romane. Mumini su fenomenalni, a prevodila ih je Slavica Agatonović, kao i Nurdkvista. A i "Karlson sa krova" je naišao na odlčan prijem. Od "domaćih" mi se sviđaju knjige o Neruševcu Darka Macana, ali to verovatno treba da sačeka još par godina. Doduše, ove švedske su klasici, ali su bar naša izdanja nova.

Među knjigama koje su zaobišle kontejner imam i 25 - 30 knjiga za decu. Od "Ribecala" do "Plavog čuperka". Da li nekog zanima spisaK?

Mene u teoriji da, ali ja još nisam pokupila ni srpsku fantastiku... Neodgovorna sam.

Nema žurbe.

Plava Strela (o voziću iz prodavnice igračaka, koji predvodi pobunu igrački, i dok one beže neke umiru, posustaju i tako) i neka tužna knjiga o cunamiju koja sravnjuje sa zemljom selo u Japanu (?)... Prve su knjige za decu koje sam čitala kao klinka. Dobio ih moj ćale za odličan uspeh u školi.

Kad bolje razmislim, obe su beskrajno tužne. I Puškinova Bajka o caru Saltanu.

Tužna knjiga sa cunamijem bi trebao biti Veliki talas od Perl Bak.

Jeste, Veliki Talas.