ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Što se tiče japanskog podnevlja, kao klinac nisam tužnije knjige pročitao od SADAKO HOĆE ŽIVJETI. Bem ti repu...Cura pravi 1000 ždralova da bi joj se ostvarila želja da ostane u životu i ne umre od bolesti izazvane atomskim zračenjem; uspe da napravi 999 i umre. 

Uh.

Quote from: Midoto on 29-10-2011, 23:57:20

Quote from: LiBeat on 29-10-2011, 10:33:40
- Devojčica sa žigicama. Vrlo, vrlo potresno štivo.    Doduše, bilo mi je potresno i cepanje stomaka vuku da se izbave sedmero kozlića, kad bolje razmislim... bajke su mi uvek bila pomalo krvoločna štiva i da sam u prilici da ih detetu čitam, prilično sam sigurna da bih dosta toga cenzurisala, a neke možda i sasvim izbegavala.   

Ovoga se i ja sećam sa najvećim užasom, čak i ilustracija: anđeoski lepo i blagorodno dete koje se smrzava nakon poslednje utrošene šibice. Već malo prekaljena sam se srela sa "bajkama" Slavuj i ruža i Srećni princ, ali sam deci rekla da to ni pod razno ne spada u kategoriju bajke.

Pa da, sad kad već pominješ ilustracije, totalno se slažem, jer to nisu bile one klasične kartuniš ilustracije kakve si mogao da nađeš u slikovnicama, nego su bile nalik onim pseudo-realističnim ilustracijama iz asortimana religioznog kičeraja, sa svom onom melodramom facijalnih grčeva patnje i bola... uf. Po svemu se izdvajala od ostalih slikovnica, i po formatu i po krupnom fontu a valjda i po samoj temi, jer kad danas o tome razmislim, u čemu je tu zapravo bila poenta, ako je poente uopšte i bilo? Siromašno i napušteno dete danima umire od gladi i studeni i na kraju umre... čist sadizam, ako mene pitaš, i to sigurno ne bih dala detetu da čita, makar zato što moja keva i dandanas misli kako mi je to bila omiljena slikovnica, pazi molim te, to samo zato što se u ono vreme nikad nisam usudila da joj priznam koliko me slikovnica zapravo traumira pri čitanju, a kasnije sam je sklonila u najnedohvatnije delove plakara, kobajagi da je "sačuvam". Ne znam zašto joj nikad nisam rekla istinu, valjda zato što se deca silno trude da ih odrasli vide odraslijima nego što zapravo jesu, a slikovnica je zbog te ozbiljnosti u opremi zaista odudarala od otalih, koje su u poređenju sa njom bile "bebaste",  sa ilustracijama iz crtaća. Ko će ga danas znati, davno je to bilo.   

Eh da, svi dečji pokušaji da odgovore na izrečene ili zamišljene želje odraslih... A sad kad sam s duge strane, vidim i sav roditeljski trud da naslute dečje želje i odgovore na njih, sa svim neminovnim nesporazumima, ali šta da se radi – sada se deca makar vaspitavaju da slobodno izraze mišljenje o svemu, pa mi uvaljivanje neke priče ,,koja će mu se sigurno dopasti" prolazi tačno jednom, a onda čujem sve što mi sleduje o naopakom ukusu. I nije ga stid da kaže da ga neka priča plaši. I moram da mu čitam, iako ume i sam, najdosadnije dečje knjige na svetu: Priču o letenju i Priču o vozovima. Mislim, super su ako se spremate za neki kviz, ali ako ih čitate iz večeri u veče, mozak sam počne da se opire i s gnušanjem odbija da upamti kakav je avion vozio Luj Blerio kada je trinaesti put pokušavao da pređe Lamanš (ajoj, ali upamtila sam mu ime i ovo ostalo, majku mu!).
A Devojčicu sa šibicama, Malu sirenu i Vajldove bajke mnogo sam volela da čitam i plačem uz njih, naravno, kad sam već bila u nižim razredima osnovne, nisu mi ih čitali roditelji. I užasnula sam se kad sam videla kako je u Diznijevom filmu izmenjen kraj, tako se potpuno gubi poenta. U Andersenovoj bajci pak sad ne vidim nikakvu drugu vrednost sem uspešnog izmamljivanja suza naivnima i, nadajmo se, novca u humanitarne svrhe imućnima, njemu te moralizatorske priče ni inače nisu išle od ruke, mnogo su bolje prave bajke, poput Snežne kraljice i one fenomenalne razbojnice, verovatno je to prva takva devojčica u knj. za decu, dok su Vajldove priče tako lepo napisane da mi patetika ne smeta ni danas, u stvari, sad su mi i lepše jer napokon uviđam i svu ironiju.

E sada, ja nisam zagovornik ideje da deci treba na vreme ponuditi ironiju (kod Vajlda je još pre - cinizam; negde sam naišla na definiciju koja mi je sasvim legla: cinizam je kontrolisani očaj). Ja sam imala dosta stariju sestru, koja mi je "otvarala vidike" dok sam bila mala, tako da sam bila istinski ogorčena na Vajlda. Kasnije sam shvatila da je dete odličan prijemnik za tuđe ogorčenje, a u međuvremenu sam bila ogorčena i na sestru.

U tom smislu moram da reklamiram knjigu koju nisam čitala kao mala (jer nije ni postojala), ali sam strašno uživala u dečjoj reakciji na istu. Silvija Plat - "Cakum pakum odelo"! I priča i ilustracije su: duhovite, maštovite, dečje... Za malu decu.

Uuu, lepo. I definicija cinizma, i to što mene ovaj post lično pogađa jer umem da širim unaokolo ogorčenje, a dete to prima i buni se, s razlogom, jer ima prava na svu naivnost i optimizam ovog sveta. Moj je princip da i kao roditelj budem veoma iskrena, a nisam sigurna da je to uvek najbolje za dete. Sasvim si u pravu da se s otvaranjem vidika treba sačekati, zapravo ih dete mora otvoriti samo sebi, kad bude spremno. Zapitam se ponekad koliko li je deci bilo lakše dok se na njih nije obraćalo toliko pažnje koliko mi sad činimo...

Iako sam deda sa onoliko iskustva, a vi mame koje misle da jedine brinu o deci, jedna poruka: Dete vidi onoliko daleko koliko je visoko. Nemojte ga vući za uši da bi bilo više, ali ga nemojte ni ušuškavati, jer su to uvek zidovi.

Quote from: Dacko on 02-11-2011, 10:16:07


jer umem da širim unaokolo ogorčenje, a dete to prima i buni se, s razlogom, jer ima prava na svu naivnost i optimizam ovog sveta,

reče majka srećnog petogodišnjaka, koji ima mozak duplo starijeg deteta

Quote from: scallop on 02-11-2011, 10:34:18
a vi mame koje misle da jedine brinu o deci, jedna poruka: Dete vidi onoliko daleko koliko je visoko. Nemojte ga vući za uši da bi bilo više, ali ga nemojte ni ušuškavati, jer su to uvek zidovi.

Očeva maćeha je imala lepu izreku: "Majka uvek vaspitava dete najbolje što može, a uvek negde i pogreši." Stvarno verujem da se roditelji, ako ne uvek, a ono - uglavnom - trude da što bolje vaspitaju dete. Ovo, naravno, važi i za dede (i bake).

Quote from: Dacko on 31-10-2011, 18:57:44


Eh da, svi dečji pokušaji da odgovore na izrečene ili zamišljene želje odraslih... A sad kad sam s duge strane, vidim i sav roditeljski trud da naslute dečje želje i odgovore na njih, sa svim neminovnim nesporazumima, ali šta da se radi – sada se deca makar vaspitavaju da slobodno izraze mišljenje o svemu, pa mi uvaljivanje neke priče ,,koja će mu se sigurno dopasti" prolazi tačno jednom, a onda čujem sve što mi sleduje o naopakom ukusu.  

I to je tačno. Vremena su drugačija, danas deca barataju sa znatno više informacija nego njihovi vršnjaci iz prethodne generacije a i duh vremena je drugačiji. Neke stvari se jednostavno ne mogu upoređivati, osim tek onako prosto nostalgično, bez primenjive korisnosti. 

Quote from: Midoto on 02-11-2011, 10:54:31
reče majka srećnog petogodišnjaka, koji ima mozak duplo starijeg deteta

Pravo kažeš, nije što je moj, ali... 
A evo kako pametnjaković razmišlja o književnosti, i dalje na osnovu zaluđenosti grčkim mitovima:
,,Mama, stari Grci nisu pisali o običnim ljudima jer to niko ne bi hteo da čita, nego o herojima i bogovima zato što su oni radili stvarno zabavne, uzbudljive stvari a i zato da i mi budemo kao oni pa da se posle igramo Heraklovih pustolovina. A pisali su i o onome što je glupavo, zato da nas nasmeju i da znamo da to ne treba da radimo da ne bismo i mi ispali tupsoni."
(Naravno, nisam cepidlačila oko toga da Grci baš i nisu pisali koliko su pričali odnosno da su ove smešne momente u mitove pretežno ubacili savremeni prepričavači i ilustratori – dok on promišlja o tome u čemu je svrha pripovedanja kao takvog, meni je puno srce.)

Za Skalopa: Mi nemamo dedu koji ume da kuva i pripoveda, ali nema sumnje u to koliko su srećni oni koji imaju. 

Quote from: Father Jape on 29-10-2011, 10:06:49
Diznijeve knjige koje su apsolutno obeležile deo mog detinjstva igleda nisu ove koje vi spominjete, te nisam čitao, već šest knjiga koje su kod nas izdate u tri toma: jedan je bio Velike avanture i Pet kontinenata, drugi Veliki mitovi i legende i Od pećine do oblakodera, i treći, koji ja mislim da nisam ni video tj. moja biblioteka ga nije imala, Beskrajno carstvo mašte i Priče jednog maštovnjaka.

Originalno izdanje je italijansko, a na srpski je početkom '70ih preveo Ivan Klajn.

Ove 3 knjige su briljantne. Mitovi i legende ponajviše. Srećom imam i one 4 poznatije, kao i ove.

Možda nisam na pravoj temi, ali nije ni da nisam. Dakle, rada sam od vas primiti preporuke za kupovinu knjige devojčici koja je danas napunila 12, obožava da čita, jako voli bajke i knjige u kojima su glavni likovi deca njenog uzrasta.
Treba mi nekoliko predloga, pa ću onda sa njenom majkom proveriti ima li, već, nešto od toga. E da, i prilično je hitno.

Mihael Ende - Beskrajna priča

Hvala, to je već pročitala i to nekoliko puta. Mala je manijak. Treba mi još, još, još. 

Treba mi nešto od novih izdanja.

Roald Dal, možda Matilda? Hobit bi svakako trebalo da upali. Ako nema Endeovu Momo, neka uzme obavezno, ima trenutno lep komplet Endea da se nađe i ceo i na komad. Srce od mastila je nešto kao švapski Hari Poter, tri debele i retko dosadne knjige, ali je u pitanju fentezi o devojčici koja voli da čita i tih je godina, usto toliko popularno da valjda neku žicu pogađa. Madlen Lengl, Kapije vremena i Vihor pred vratima (nikako poslednje dve knjige). Astrid Lindgren, hm, bilo šta, ima trenutno dosta kod Kreativnog centra. Ja volim i Kristinu Nestlinger, samo nisam sigurna šta od nje trenutno ima da se nađe - viđala sam nekoliko novih knjiga. Dajana Vin Džouns, to je STRAVA za decu tih godina, Haulov čarobni zamak i nastavak kome ne mogu da se setim imena (ali mogu i odvojeno da se čitaju). I njen Začarani život. Uf. Dovoljno?

O, da, Momo obavezno. A nisam imao pojma da postoji knjiga Haulov čarobni zamak, je l' po njoj Mijazagi radio crtać?

Da, razlikuju se poprilično, ali meni se i film i knjiga sviđaju veoma.

To ću morati da pronađem. Ghibli rules

Jako su lepe "Zagonetne priče" Uroša Petrovića (mislim da ima 4 knjige). Jedan od glavnih likova je izuzetno pametna devojčica, sasvim prirodna. Oni rešavaju logičke zavrzlame - ali je prilagođeno deci i ima posebnu atmosferu. (I meni se dopadalo.)

O ljudi, hvala vam puno. Ovo je spas u odsudnom trenutku.

F. Pulman Njegova mračna tkanja

Lusi Mod Montgomeri, "En iz Grin Gejbla" i "En iz Evolija".

Da vaskrsnem temu jednim pitanjem: da li možete da mi navedete nekog našeg pisca za decu, domaćeg, živog, da ga volite i cenite i da biste ga preporučili? Živog, da ponovim, mora da mrda i objavljuje nove stvari koliko-toliko. Hvala unapred.

mom detetu se sviđala ana pongrašić, mislim, njene knjige.

Quote from: Plut on 10-11-2011, 00:37:54
Možda nisam na pravoj temi, ali nije ni da nisam. Dakle, rada sam od vas primiti preporuke za kupovinu knjige devojčici koja je danas napunila 12, obožava da čita, jako voli bajke i knjige u kojima su glavni likovi deca njenog uzrasta.
Treba mi nekoliko predloga, pa ću onda sa njenom majkom proveriti ima li, već, nešto od toga. E da, i prilično je hitno.

Јан Бжехва - Академија професора Клекса!

Bilo mi je ako se dobro secam osmi rodjendan kada je neko zazvonio na nasa vrata i to usred postavljanja belog stolnjaka damasta na razvucen trpezarijski sto i postavljanja tanjira sa slikom nekog baroknog para koji plese koje je mama koristila tako u nekim specijanim prilikama  . Posmislili smo verovatno da je mozda neko od gostiju pristigao ranije , ali ubrzo smo svi bili iznenadjeni kada su se na vratima ukazala dva coveka, besprekorno obucena, sa akt tasnama i sa po jos jednom torbom u rukama. Mama i tata su ih primili u kucu i ja sam tu prvi put cula za zanimanje trgovackog putnika. Vec je sam naziv zvucao avanturisticki, da ne pricam o iznenadjenju kada su njih dvojica krenuli da vade knjige iz torbi. Sva ozarena i kao omadjijana sam sedela nasuprot njima dvojici , dok je majka prinosila sve i svasta, pocevsi od slatka i vode, kako to tamo kod nas u Sumadiji obicno ide, preko mezetluka, a tata ih nudio picem. Eto ceri im je rodjendan pa valja se. Jedan od njih je otisao u kola i doneo jos par knjiga. Dobila sam tada od mame i tate dva seta bajki , u svakom po pet sest knjga. Najdraza od svih je secam se bila Tibetanske narodne bajke, koju sam iscitala par puta. Od dvojice putnika sam dobila 365 prica . Inace sam kao dete mnogo volela da citam i citala sam sve i svasta, sta god mi je stiglo saka. Kao svaki sto bi moja deca rekla nerd, nisam propustila ni jedno od takmicenja za citalacku znacku u skoli  . Tu sam vec na samom pocetku zavolela Branka Copica kroz Deda Trisin mlin i Dozivljaji macka Tose. Jos se kao kroz maglu secam i Price ispod zmajevih krila. A posto sam bila jedno zlatno dete stalno sam dobijala neke knjige te za ovo te za ono. Jedne sam godine dobila tako knjigu Sin Puka od Katajeva i nju sam secam se tog leta procitala na selu kod bake i dete na tavanu iznad ambara, lezeci na nekakvom od sena bodljikavom rucno pravljenom duseku, medju  dedinim cupovima i kosnicama koje nisu ni bile u upotrebi, vec su stajale tu cekajuci da ih deda negde "posadi" na nekoj livadi. Elem svasta sam citala , i svasta bih opet ponovo procitala. Malog princa gotovo da znam na pamet posto sam ga citala i kao dete i citala ga nebrojeno puta svojoj deci.
Sto se novih knjiga za decu tice meni se svidja jedan set koji su moji kupili pre par godina Dragonolgy, Wizardology and Pirateology


Mnogo je lepa serija knjiga Bunnicula. Ne znam da li je prevedena na srpski , ali prica je o zecu , novom kucnom ljubimcu koji dolazi u kucu gde macka i pas vec imaju svoje mesto. Citava prica je pisana iz perspektive psa i vrlo je komicna.
http://www.goodreads.com/book/show/281235.Bunnicula

Hvala, Lilit, ti si mi nju već pominjala, a sad vidim i da ju je ilustrovao Darko Macan, znači automatski gulovsilofapruval!

Biki, vrlo je lepa priča o rođendanu, iako veze nema sa pitanjem, a dobre si i knjige dobila (365 priča je meni bila super)!

Nisam čitala Anine knjige za decu, ali su mi svojevremeno đaci petaci kao omiljenu pominjali njenu 'Šemti smopi da limvo te'. 
Dosta hvale i Jasminku Petrović. Njeni priručnici su svakako slatki, dok me je knjiga  'Riba ribi grize rep' malo razočarala providnim poučavanjem, iako ima i duhovitih momenata. Opet, ona i jeste pisana za trećake ili četvrtake, pa možda ne mogu ni da je procenim kako treba.

Hvala Dacko, baš sam na takve preporuke mislila, iako priznajem da sam se nadala malo toplijim izrazima od "providnog poučavanja".    Mada, koliko mogu da procenim, poučke i sentimentalnost su glavne mane naše trenutne produkcije, prosto da daneš dušom kad naiđeš na neki nesputano šundovski dečji krimić... kad bi ga bilo.

Jednako koliko s poučavanjem imam problem i s podilaženjem deci, pa mi se zato nimalo nije dopala ni 'Ronja, razbojnička kći', a znam dosta ljudi kojima jeste. Zapravo volim kad se za decu piše kao i za odrasle (samo da glavni junaci po mogućstvu budu deca i da je jezik nešto svedeniji) pa da ti bar nešto može biti zabavno i kad imaš trideset godina, kao Hari Poter, recimo, i to možda upravo zbog žanrovske papazjanije u kojoj ima i rešavanja misterije. 

Quote from: Biki on 08-08-2012, 06:53:04
meni se svidja jedan set koji su moji kupili pre par godina Dragonolgy, Wizardology and Pirateology

Imamo i mi ovo! 

Quote from: Midoto on 31-01-2013, 10:27:29
Tražila sam gde bih ovo stavila, pa mi se učinilo da je najbolje ovde, jer je razmišljanje podstaknuto upravo ovom tribinom o savremenoj dečjoj književnosti u Srbiji.

U okviru razmatranja – zašto je kod nas dečja književnost skrajnuta, na nekoliko različitih mesta, različiti ljudi ukazuju na žalosnu činjenicu da "kod nas nema (značajnijeg) dečjeg pisca mlađeg od 40 godina". Ovo u zagradi sam stavila sama, jer znamo da ima i mnogo dece-pisaca, samo je pitanje kakvog je kvaliteta ono što su napisali.

Skoro je pravilo da najbolje knjige za decu pišu ljudi koji su sredovečni, pa i stariji. Tolkin je, na primer, svog "Hobita" objavio kada je imao 45 godina; Miln je "Vinija zvanog Pu" prvi put predstavio svetu u 44; "Pipi Duga Čarapa" je objavljena kada se Astrid Lindgren bližila četrdesetoj. Da ne pominjem Ivanine "Priče iz davnine" ili Čiku dečje poezije. Naravno da ima izuzetaka, ali ne bih rekla da problem leži u "podmlatku".

Meni se kao jedan od osnovnih uzroka čini ona višedecenijska zakovanost pogleda u prošlost, tako da ne preostaje pažnje da se malo sagleda i budućnost. Takođe, postoji i potpuno nepoštovanje društva za jezik i pravilno izražavanje: počev od novina i televizije, od sulude instrukcije Ministarstva prosvete (mislim da je to bilo prošle godine) da na testovima iz srpskog jezika na maloj maturi bude priznat i odgovor koji je pravopisno neispravan, da je dozvoljeno u odgovorima kombinovati različita pisma, a nastavnici koji ovo ne bi poštovali – biće sankcionisani. Ilustracije radi, na pitanje: Ko je preveo Novi zavjet, dete može da zasluži sve poene "ispravnim" odgovorom:

"Buk" CTEFAHOBIĆKAPADŽIĆ.

Zahvaljujući nekim nastavnicima (mislim da je u pitanju aktiv Moravičkog okruga) ova ludost nije prošla. Nisam pratila ko se od pisaca za decu oglasio tom prilikom, ali znam da ja nisam.

Elem! Prvo ono manje bitno: za mešanje slova sam kasnije čula pravdanje da se nije mislilo na brkanje unutar jedne reči već, navodno, da se prihvataju odgovori napisani latinicom ako su pitanja pisana ćirilicom, i obratno. To je nešto malo logičnije, ali je formulacija svakako bila ovakva i nesrećna.

Onda ono više bitno: slažem se da se najbolja prozna dela po pravilu (od koga uvek ima izuzetaka) pišu posle tridesete, i to važi za sve vrste proze, a ne samo za onu namenjenu deci. Ali kod nas je veliki problem što iole pristojnih najmlađih pisaca nema ni u najavi.
I mislim da je u velikoj meri problem ne samo vezanost za tradiciju, mada ima i toga, konvencionalnog i neinspirisanog pisanja koliko vam duša želi, nego i nešto sasvim suprotno: ljudi koji danas počinju da pišu često kao da kreću od nule, kao da kod nas niko nikad nije pisao za decu, kao da deca nikad ništa nisu čitala osim EVENTUALNO Tolkina. Ne da nema referisanja na starije domaće knjige za decu, nema ni suprotstavljanja, nema parodiranja i poigravanja sa tekstovima koje su pisale starije generacije, ničeg.
To apsolutno nepoznavanje svog jezika, a o književnosti da i ne govorimo, posebno je vidljivo kod najmlađih autora. Pominjala sam npr. na drugom topiku Miloša Kojića (mada ne znam koliko ima godina, rekla bih da je vrlo mlad) kome cela knjiga deluje kao derivat loših engleskih prevoda. Ma koliko ja volela stranu fantastiku, ma koliko mi bilo drago što se "žanr širi među nama", ova pojava mi je vrlo... žalosna.

Osim toga: vrlo je teško uspostaviti neki kontinuirani ritam objavljivanja, bar se meni tako čini. Trenutno samo šačica pisaca za decu u Srbiji ima taj luksuz da redovno objavljuje i to ako uračunamo i staru gardu tipa Ršum. Ne znam koliko njih od toga može kako-tako da živi, ali nagađam da ih je još manje. I što manje neko piše, jer mora da radi nešto drugo da bi jeo, to manje od pisanja zarađuje, i sve tako u krug.
Ovde sam sa prekidima dosta nabacala, ali treba negde i stati

Poznavanje nekih pravila standardnog jezika, tu pre svega mislim na pravopis, nije u nužnoj korelaciji sa umećem u pisanju, i uopšte veštom upotrebom jezika. Suprotno uvreženom mišljenju, ne morate biti naročito "pismeni" da biste jezikom tvorili sublimne stvari. Za dokaz je dovoljno pogledati ličnu prepisku velikog broja čuvenih pisaca (kod nas znam da se Crnjanski isticao u tom pogledu  ).

Potpuno je odvojeno pitanje skučenog vokabulara, siromaštva u stilskim sredstvima itd. Pravi problem nije ako neko ne zna gde ide veliko slovo, ili šta se piše spojeno a šta odvojeno – proći će to ionako korektore, lektore, urednike; problem je, što Jevtropijevićka spomenu, ako neko ko iza sebe ima samo šaku traljavih prevoda s engleskog misli da zato što ima par ideja odmah može da sedne pred prazan dokument u Wordu i postane pisac.

Ko ono reče da bi postao dobar pisac moraš da dosta čitaš i dosta pišeš? Ako se ovo prvo preskoči...

Prosečni nivo inteligencije rapidno opada. To je!

Da, ja sam malo iskarikirala, ali ostaje činjenica da je čak i u Ministarstvu prosvete odnos prema napisanoj reči potpuna sprdnja, a da se malo ko od ljudi koji pišu i želeli bi da žive od pisanja - pobunio.

Ko će ga znati koliko je zanimljivih i duhovitih rukopisa mlađih pisaca pristiglo do nekog izdavača (toliko ljudi piše, da sam uverena da "kvantitet preraste i u kvalitet" tj. mora da je bar neko od njih napisao nešto lepo i obećavajuće), a da to niko nije pročitao, ili nije hteo da rizikuje.

Uostalom, ako na Wikipediji postoji ova rečenica o Ivani Brlić Mažuranić:
"Kritika je njezinu prozu držala jedinstvenom sintezom životnoga idealizma, naravnosti izraza i delikatnosti rijetkoga humora (A. G. Matoš) pa su je, premda je pisala za djecu, hvalili kolege (A. B. Šimić, D. Domjanić) i književni povjesničari (A. Barac)"
koji mladi čovek trči da se bavi pisanjem za decu kad neće steći ni ugled, ni pare?

@Midoto Sad mi je još više žao što niste stigli da dođete preksinoć Upravo se o tim temama dosta pričalo, i o tome kako se književnost za decu kod nas kotira još niže od one za odrasle, i o tome kako pisci misle da je za decu lakše pisati (nije)...

@Jape Dobro smo se razumeli! Nije pravopis sve i svja - ali kad ga nema, to je makar pokazatelj da rukopis nije prošao temeljnu obradu. Sve i svja je jezik, a kad vidim kako su nam danas pisci siromašni na tom planu (sad pričam najuopštenije, bez ograničenja na dečju ili fantastičnu književnost), kako im je jadna leksika a sintaksa još jadnija (na pola duže rečenice izgube dah), koliko su im slike zanemarene i otrcane, kako više uopšte nemamo pisca koji bi pisao napornim, zahtevnim stilom jer to traži isuviše truda - plače mi se.

Ima, al za to nema publike. Traži se ono što se "lako čita".

Pošto me već tituliraju provokativnim članom ZS da postavim pitanje:


A, koje ste to knjige domaće fantastike 2012. pročitali, kad tako loše mišljenje o njima imate? Eno spisak, tamo skočite.

Quote from: Jevtropijevićka on 31-01-2013, 17:50:40
@Jape Dobro smo se razumeli! Nije pravopis sve i svja - ali kad ga nema, to je makar pokazatelj da rukopis nije prošao temeljnu obradu. Sve i svja je jezik, a kad vidim kako su nam danas pisci siromašni na tom planu (sad pričam najuopštenije, bez ograničenja na dečju ili fantastičnu književnost), kako im je jadna leksika a sintaksa još jadnija (na pola duže rečenice izgube dah), koliko su im slike zanemarene i otrcane, kako više uopšte nemamo pisca koji bi pisao napornim, zahtevnim stilom jer to traži isuviše truda - plače mi se.

Mali off topic: koje domaće pisce 20. veka najviše ceniš kad je stil u pitanju?

@scallop

Quote from: Jevtropijevićka on 31-01-2013, 17:50:40
sad pričam najuopštenije, bez ograničenja na dečju ili fantastičnu književnost

Inače, pet knjiga, a vi pogodite kojih.

@Jape Jao! Jao! Ima ih mnogo ali ih volim zbog različitih stvari Volim Andrića što je doteran do savršenstva, svaka rečenica može da se navede u udžbeniku za primer ovoga il onoga (pa se tako i radi); volim Crnjanskog što je lud i besan i krlja se zarezima, ali je nepogrešiv za ritam; volim Nastasijevića što je mučio jezik najviše što se moglo; volim Pekića zbog osobene sintakse, idealne za njegovu savršenu intelektualnu pakost; volim do bola Dragoslava Mihailovića zbog savršene stilizacije živog govora; volim Ljubomira Simovića zbog toga istog u poeziji i drami; volim Boška Petrovića što je umeo da jaše jednu rečenicu po dve strane a da bude elegantno i zavijeno kao da je na nemačkom mislio; volim Zorana Petrovića (Selo Sakule) i Bogdana Čiplića zbog (meni) perfektne upotrebe lalinskog; volim Slobodana Džunića jer je u pripovetkama "uhvatio" opori jezik pirotskog kraja; volim... hm, ajde negde i da stanem    posle ću se jesti kad se setim koga sam zaboravila.

Pa, da. Pisci treba da umru ili postanu članovi akademije nauka da bi bili prihvaćeni kod nas.

Rado se sećam dana kad su na časovima srpskog naglas čitali Seobe, tj. muke protagoniste sa srdoboljom, a ja uživao čitajući Hakslijev Kontrapunkt života u zadnjoj klupi 

Quote from: scallop on 31-01-2013, 18:51:53
Pa, da. Pisci treba da umru ili postanu članovi akademije nauka da bi bili prihvaćeni kod nas.

Sad malo lovimo na to bućkalo? Neće moći. Eno vam vrlo lepo "prihvaćenih" Marka Vidojkovića i Dejana Stojiljkovića, pa se nauživajte njihovih stilova. Ja ću se skromno držati onoga što se sviđa meni bez obzira na to da li pisac mrda i da li je (bio) član akademije.

Možeš slobodno da Vidojkovića (ko je to?) i Dexu da smestiš gde 'oćeš. Eno, i Hrundi je objasnio. I Miljan. Međutim, ja sam isto pročitao pet knjiga sa "onog" spiska za 2012. Od toga su četiri sa veoma zanimljivim pristupom, a ni stilu se ne da previše zamerati. Ako i mi ovde potpuno gurnemo ustranu te pisce, a od nečega se mora načiniti i sledeća generacija u zemlji, onda je priča da naša kultura živi u prošlosti potpuno na mestu. Toliko o bućkalu. Znači, ništa lično.

Ma kakvi, niko ništa ne čita. Andrićem su obložene kolevke, to je sve.

Quote from: Lord Kufer on 31-01-2013, 19:50:10
niko ništa ne čita

u mladosti se više živi i stiče iskustvo, a manje čita. u starosti se više čita i piše, a manje... stiče iskustvo.

Glupost. Do dvadesete sam gutao knjige k'o nezdrav.
Doduše, iskustvo nisam sticao, ni kao mlad ni kao star...