ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Upokojio se najveci srpski reditelj.

Nek` mu je laka srpska zemlja, o kojoj je pravio najbolje filmove...

o, neee!

na trenutak sam se, u neverici, ponadao da piše željko mitrović!

a žika... svaka mu čast.

ne znam ni koje on?

Dobar tekst o Mitroviću nalazi se u Leksikonu Yu Mitologije.


ŽIVORAD ŽIKA MITROVIĆ

(Beograd, 1921. - )

Filmski redatelj, pionir novog jugoslavenskog filma. Jedan je od prvih (meta)žanrovaca u jugoslavenskom filmu, tvorac nečeg što bi se moglo nazvati yugo-spaghetti westernom. Majstor akcije, interesiraju ga prvenstveno povijesne teme, a omiljeno mjesto radnje mu je tzv. Kosmet, odnosno Kosovo i Metohija (vidi kosovski western: Kapetan Leši, Obračun, Ešalon doktora M, Brat doktora Homera).

Osim odabira povijesno-ratnih tema, osjećaja za akciju i dinamiku kadra, za američki western, odnosno hollywoodski film općenito, vezuje ga i jednostavnost radnje, lagana sklonost patetici, a možda i propagandi.

U većini filmova partizani predstavljaju konjicu, rendžere, a uvijek ih predvodi «pošteni albanac» (najčešće je to njegov omiljeni glumac Aleksandar Gavrić – famozni macho Kapetan Leši). Vjerojatno se iza toga krila svojevrsna propaganda i težnja da se nakon drugog svjetkog rata i krivog odabira strana, omogući povratak šiptara/albanaca u jugoslavensko društvo ili da se pokaže siva skala (pošteni Albanac). Miješaju se američki western, ratni film, Sergio Leone (eklantan primjer: kruženje kamere u sceni konačnog obračuna u Brat doktora Homera, scena kao da je preslikana iz «Dobar, loš, zao»), talijanski westren strip ( konjica, rodoljubi, lijep i snažan komandant «jake pesnice»). Uz glavni lik uvijek je i njegov pratitelj, pobočnik, tj. Sancho Pansa, Čiko, Blaf, kako god hoćete ( često je to makedonski glumac Petre Prličko koji ima upravo takvu osteomuskularnu građu, sklonost burlesknom ludaranju (mamicu ti poljubim, hi!hi!hi!), uvijek spreman da u posljednji čas zaskoči negativca i sačuva leđa našem heroju. Eksterijeri su u pravilu nalik na one divljeg zapada- prerija, puno prašine ili krš i stijene (sa kojih pucaju domoroci-indijanci-albanci). Klasična američka scena je pjesma u saloonu u Kapetenu Lešiju, sa obaveznom tučom na kraju. I u ostalim filmovima su krčme, barovi, "salooni" i saloni gotovo jedini interijeri (pijanka i veselje pred mobilizaciju, Marš na Drinu). Inače vrlo je zgodan i «najšpageti» od svega, sastav bande odmetnika u filmu Brat doktora Homera (sa vrlo mladom Zdravkom Krstulović u glavnoj ženskoj ulozi), sastavljena od namćorastih balista sa obaveznim «kalimero» kapicama, debelih krijumčara (Pavle Vujisić) i nekakvog ludog pravoslavnog svećenika - alkoholičara (Ljuba Tadić), koji svi skupa podsjećaju na franscuski onirički sf strip sedamdesetih (npr. Aster Blistok ili Kosmički putnici). Tko zna, možda su Ribera i Godard gledali Žiku Mitrovića dok su bili klinci? Svakako su mogli, budući da je Mitrović bio glavni naš filmski izvoz u to vrijeme. Čak su i u Hollywoodu primjetili njegov izvorni amerikanizam u izrazu, no on je kao pravi Jugoslaven navodno sa gnušanjem odbio suradnju.

Osim kosovskih ratnih tema , snimao je i druge filmove sa rodoljubivim, ustaničkim i slobodarskim temama (Nevesinjska puška, 1963. o ustanku hercegovaca protiv(u) Turaka i o izdaji od strane saveznika; Solunski atentatori 1961. i Miss stone 1958. prvi yu-cinemscope spektakl,o borbama makedonskih rodoljuba za nezavisnost, Operacija Beograd, 1968- preteča serijala o Otpisanima, Signali nad gradom, 1960- po istinitom događaju, o otmici Većeslava Holjevca iz ustaške bolnice u Karlovcu).
Najbolji i najnagrađivaniji fim, prihvaćen i od kritike i od publike jest Marš na Drinu, 1964. akcijski dramski spektakl o legendarnoj cerskoj bici iz prvog svjetskog rata (ne samo zbog teme i soundtracka, nego i zbog upečatljivog oslikavanja ljudskih te snažnih glumačkih kreacija (već spomenuti A.Gavrić i Ljuba Tadić, sa legendarnom završnom scenom jedinog pristojnog psovanja u jugo-filmu).

Kritika mu je uglavnom zamjerala rutinu i manirizam(?), podilaženje publici, «odsustvo autorskog integriteta u izrazu», slabu psihologizaciju likova i «pretjeranu istrajanost na tradicinalnom konceptu filmskog izraza». Njegovi filmovi bili su i ostali omiljeni među publikom, redovito su se prikazivali u obrazovnom programu i odgojili su nekoliko generacija ljubitelja iskonskog bratstva i jedinstva.

Nisam uspio nigdje pronaći, no nadam se da je drug Žika Mitrović još uvijek živ i da uživa u starosti, a ako ne, onda da negdje na nebu i dalje snima (možda je zaista naišao na Astera).
Hvala Vam dragi gospodine (druže).


Nagrade:
Zlatna arena 1964. Marš na Drinu
Srebrna arena 1963. Nevesinjska puška
1974. Užička republika

Ostali važniji filmovi:
Poslednji kolosek, 1956, Potraži Vandu Kos, 1957., Ubistvo na podmukao i svirep način iz niskih pobuda

by dr Vatrsolav Sekuliqui - El Comanandante (naoružan i opasan) @ 2003-02-28

hvala na informaciji!,ne znam toliko o domacoj kinematografiji ,ti vestern filmovi su interesantni koliko se secam,"mars za drinu"nisam imo pojma da je reditelj:cry:

A jesu li valjali oni njegovi krimici iz pedesetih?!

Nesto je Tirnanic pominjao...

Bili su odlicni. Prijatno bi se iznenadio kako su izgledali, narocito sto su na zanimljiv nacin kombinovali krimi/zaplet sa srpskim miljeom.

Evo Tirketovog teksta:

DUH IZ BOCE
POSLEDNJI PIONIR

Bogdan Tirnanić

Nadao sam se da će taj posao biti završen. Opet ga je omela božanska sila. Umro je Žika Mitrović. Da jedna televizija nije nedavno prikazala "Marš na Drinu", teško da bi se neko setio ko je to Žika Mitrović. A u vesti o njegovoj smrti, koja nije zavredila ništa više od televizijskog "kajrona", nabrojana su još dva njegova filma. Tako da je gledalac mogao doći u iskušenje da pomisli kako se radilo o nekom "finom umetniku" skromnog opusa. Ili da je umro mlad čovek, "dečko koji obećava".

Što se ovog drugog tiče, informacija je bila precizna. Žika je napustio ovaj svet u respektabilnoj starosti - imao je 84 godine. Ali, kada sam ga poslednji put video, delovao je sasvim mladoliko. Pitao me je da li bih pročitao jedan scenario. Hoću da kažem kako se nadao da će još snimati. Nije više snimao. Možda i nije imao potrebe. Jer je iza sebe ostavio prilično obiman opus. Katkada je raspolagao zavidnim budžetom, i filmovi snimljeni u tim okolnostima behu nagrađivani. Drugi nisu bili nagrađeni. Valjda zato što su rađeni pomoću štapa i kanapa, sa malo novca, uz ono famozno "učešće". Mitroviću to nije smetalo. Smetalo je drugima. Onima koji su ga smatrali "otpisanim".

Tako se, eto, vraćam na onaj nedovršeni posao. Žika je bio iz dobrostojeće građanske porodice, odrastao u Sava Mali (o čemu je snimio film), ali se bavio crtanjem stripova kako bi imao sopstveni "crni fond". Pripadao je prvoj posleratnoj rediteljskoj generaciji. Uz izvesnu slobodu u zaključivanju, reditelji tog pokolenja bili su "žanrovci", to jest, snimali su žanr-filmove, po pravilima kakva su važila čak i u Holivudu. Nije u tome bilo ničeg čudnog, ako se zna da je država ozbiljno shvatala misao "velikog učitelja" kako je "od svih umetnosti, film najvažnija". Kako bi ispunila ovaj "zavet", ondašnja siromašna zajednica odvajala je od usta da bi u jednoj šumi daleko od grada, po kojoj su se još šunjali vukovi, izgradila velelepni filmski studio sa kojim su se u Evropi mogli meriti još samo Cinečita i Barandovo. Šuma se zvala Košutnjak. Danas je to "širi centar" grada. Jednom sam tamo, u Košutnjaku, video Silvanu Mangano. Snimala je nekakav film o Tatarima, čiji je reditelj nosio povez preko jednog oka. Kasnije sam saznao da je to Andre de Tot.

I onda su se primakle šezdesete godine DžDž veka. Uzgred budi rečeno, istorija našeg filma počiva na lažima. Tvrdilo se, recimo, da je "Slavica" naš prvi igrani film. Ali, takvi su se filmovi "na ovim prostorima" snimali pre Velikog rata, a jedan od njih - "Sa verom u Boga" Mihajla Al Popovića - pravo je remek-delo. Ta je laž ispravljena. Ili se bar nadam da jeste. Mitrović pripada generaciji za koju je vezana jedna druga laž. I ta je bila "politička". Naime, početkom tih šezdesetih godina, u raznim kino-klubovima stasalo je novo pokolenje sineasta, koje je šansu da snimi igrani film moglo steći tek ukoliko se prethodna generacija reditelja marginalizuje, odnosno, prosto rečeno, onemogući. Projekat je uspešno sproveden. Tako je nastao "crni talas". Nije bilo drugog načina.

Otuda naša nevolja. Budući da su filmovi "crnotalasovaca" imali uspeha u svetu, da su o njima pisane studije i knjige, srpski film je "ponovo rođen" pod etiketom "novi jugoslovenski film". Nema u tome ničeg lošeg, naročito u svetlu činjenice kako su "komitetlije" mnogo radile da tome da se "crni talas" sravni sa zemljom. Uzaludan posao. Tada je neko rekao (možda sam to bio baš ja): "OK, završili smo jedan posao, a sada, kada nam više ništa ne preti, hajde da se poduhvatimo drugog - preispitivanja, ponovnog vrednovanja prethodnih faza srpskog filma, srpske kinematografije." Nije bilo nekog naročitog odziva. Mada je bilo nekih skromnih pokušaja.

Zato danas živimo u filmsko-istorijskom mraku. Nije problem u tome što iz tog "prvog talasa" srpskih reditelja teško da je neko još u životu - jer se protiv takvog ishodišta sudbine ništa ne može - već je problem što danas čak i najveći "bioskopski manijak" ne zna ko su bili (i šta su uradili) Voja Nanović, Soja Jovanović, Joca Živanović, Žorž Skrigin, Radoš Novaković, Vladimir Pogačić i Žika Mitrović. Uradili su dosta. Ovaj poslednji naročito.

Jako mi se svidja Tirnanićev tekst. A moram, konačno, javno da priznam i da mi je drago što se cripple vratio na forum.

Bio sam u redakciji kada je došao kolega da piše da je umro Mitrović i ja nisam znao ko je to, a prvi film u nabrajanju koji sam prepoznao bio ja Kapetan Leši.

Ova dva duža teksta naterala su me na razmišljanje i neko ispitivanje i opet sam došao na svoju staru lamentaciju o starim vrednostima kao pravim vrednostima.

Mislim, dragojević 'ladno priča da su Sela jedan od najboljih domaćih filmova svih vremena, što je i istina ako se uporedi sa svime što je snimano kod nas u poslednjih petnaestak godina, ali kada pogledam ove autore koje je Tirnanić nabrojao, shvatam koliki je to bezobrazluk.

A i hoću da priznam da zaista slabo poznajem ovu generaciju sa kraja teksta. Od Nanovića sam gledao samo jedan film, Pogačića znam više preko knjiga, Mitrovića sam, eto, gledao samo dva filma (a da se sećam toga). Jedino malo bolje poznajem opus Soje Jovanović. A svi filmovi ovih ljudi su više nego super. A sada vidim da ima još takvih.

Eh, živote...Tuga, seta, prolaznost...

KAPETAN LEŠI
crtež: Jules Radulović
scenario: Žika Mitrović


http://s5.yousendit.com/d.aspx?id=0UQNMRFO5MYF36AEKI9NYXYK7
download (rar archive file, download limit 7 days)



insert iz stripa

fantome, CARE!

trebalo bi da češće svraćaš ovamo!

Tri negde kljucna i neizostavna imena iz tog perioda su Zika Mitrovic, Jovan Zivanovic i Voja Nanovic.

O Voji Nanovicu ima odlicna knjiga.

O Jovanu Zivanovicu, za par meseci, izlazi odlicna knjiga.

O Ziki Mitrovicu se sprema odlicna knjiga...

znam, znam, trebao bi češče navraćati
pa evo malo sam se vrato
da pozdravim cripleta, lurdusamija i guletinu...
hvala na dobrodošlici ghoulie
jesi li doktorirao iz hororistike?
a šta ima novo na forumu?
prva strana sajta je verovatno ista kao pre pola godine?
no da ne utopim ovaj in memoriam topik nastaviču radije na nekom drugom ... što je aktuelno ima li neka tema koja je najaktuelnija?
možda nešto poput onih tema o granicama između znanstvene i fantastike
ili je aktuelniji duel moderator B.Ž. vs. profesor A.B.N.?
nadam se da je snimio i neki film pa da možemo malo da pokritiziramo i to
ukratko ...

Iz danasnjeg "Vremena":

In memoriam - Živorad Žika Mitrović (1921–2005):
Čarolija priče

U Beogradu je u 84. godini preminuo Živorad Žika Mitrović, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenske kinematografije


Sa Žikom Mitrovićem sam proveo desetak meseci, od početka leta 1973. do kasne zime 1974. godine, u pripremi i na snimanju filma Užička republika. Smatram taj period veoma značajnim u svome životu. Pre svega, zato što me je Žika, pozvavši me da mu budem asistent u tom ratnom spektaklu, spasao samoubistva (o tome sam ozbiljno razmišljao služeći svoj vojni rok u Petrovcu na Mlavi), a zatim, jer sam radeći na tom filmu naučio o poslu otprilike isto onoliko koliko sam o režiji saznao na četvorogodišnjim studijama. Moja ideja je, dakle, bila da se asistirajući Mitroviću spasim JNA a ispalo je da sam prošao dodatnu (i najvažniju) školu.

Jer, u našem zanatu postoje stvari koje vam nijedan profesor, ma kako genijalan bio, ne može saopštiti. One se uče posmatrajući dramu stvaranja filmskog dela, od početka, kada se stvari zakuvavaju, pa do samog kraja, kada se iz materijala izvlače poslednji atomi njegovih mogućnosti. Ja sam imao sreću da to apsolviram posmatrajući Žiku Mitrovića, učeći na njegovoj ličnoj rediteljskoj drami, upijajući rešenja kojim se izvlačio iz sukoba ideja i okolnosti u kojima se nalazio, razmišljajući o načinu na koji je rešavao probleme artikulacije prostora i vremena, rada sa glumcima, postavkama masovnih scena. Užička republika je predstavljala moje postdiplomske studije a Žika Mitrović je bio moj mentor, mada o tome ni on ni ja nismo imali pojma.

Žika je apsolutni rekorder po broju režiranih dugometražnih filmova u jugoslovenskoj kinematografiji. Do istaknutog mesta, koje mu zasluženo u istoriji te sada već nepostojeće kategorije pripada, došao je zbog dva izrazita rediteljska dara. Prvi je bio – istrajnost, neverovatna energija kombinovana sa tvrdoglavošću, neodustajanjem i isterivanjem stvari do kraja a drugi, skoro detinjasta ljubav ka – zabavi. Te dve naoko oprečne osobine: gvozdena volja i dečačka neobaveznost pomogli su mu da napravi najgledanije, najpopularnije filmove pedesetih i šezdesetih. U to vreme su njegovi vršnjaci namrštenih čela godinama smišljali pravoverna, poltronska dela čiji je cilj bio veličanje komunizma, dok je Žika izbacivao naslov za naslovom, visokoprofesionalne filmove koji su punili bioskope i parirali najboljim vesternima i melodramama koje su stanovnici one, sada već nepostojeće zemlje, imali zadovoljstvo da konzumiraju u ogromnim količinama u obliku američke pomoći.

Osnovno osećanje koje, dakle, nosim u sebi u vezi s tim čovekom je da je on bio – tenk, vlasnik važnih osobina koje, nažalost, sam ne posedujem: borbenost i probojnost. Ali, njegov cilj nikada nije bila lična korist (nije umro bogat), niti prestiž (dobio je premalo nagrada za svoje sposobnosti), već želja da uvuče gledaoca u priču. Tu čaroliju sam od njega pomalo učio tih meseci koje sam proveo radeći na Užičkoj republici i ona je ostala moje najveće otkriće koje sam poneo iz njegovog života.

Goran Marković

Na danasnjoj dodeli YU FIPRESCI nagrada bio minut chutanja Ziki Mitrovichu, Alenki Rancich i Miodragu Popovichu. Svi umrli u januaru.

Veliki pozdrav Crippleu za ove divne tekstove.

Veliki pozdrav Fantomu.
Pa, gde si ti, o Dushe-Koji-Hodash?

kad bude umro Goran Markovic, opet ce umreti najveci srpski reditelj. A onda Dragojevic. Svaki taze mrtav reditelj je najveci srpski reditelj. zivi ljudi verovatno ne mogu da ponesu tu titulu, kao npr. Jovan Jovanovic. Jel i on mora da ceka da umre da bi postao najveci srpski reditelj? a, sta mislis, cripple?

hm, Jovan Jovanovic je reditelj koji ima titulu autora kog svi ubrajaju medju najbitnije u talasu koji je usledio posle Zike.

medjutim, njegov opus nema toliki obim da bi se uopste mogao tretirati kao `body of work`. on je mocno debitovao, doduse dva puta, sa MLAD I ZDRAV KAO RUZA koji je bunkerisan, i PEJZAZIMA U MAGLI, a onda je ubrzo sisao s uma i  vise nije snimao filmove. tako da je Jovan Jovanovic ipak vise kultna figura nase filmske scene, nego autor o cijem se opusu moze govoriti.

on je vise od fusnote po svom uticaju, medjutim, on nema znacaj koji ce se porediti sa Zikinim...

s druge strane, svako ima svog najveceg srpskog reditelja, zar ne? to je subjektivna definicija, i meni je to Zika dok god neciji opus ne postane uporediv sa njegovim. u mojoj vizuri.

Quote from: crippled_avenger on 02-02-2005, 01:13:03

O Ziki Mitrovicu se sprema odlicna knjiga...

da li je objavljena ta odlična knjiga i kako se zove?