ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Mark on 10-10-2011, 19:26:00
Cuo sam, nadao sam se nekim novinama, promenama, ali nista - duvaju u iste tikve, samo im se broj sagovornika smanjuje...

ima istine u tome.

interesantno novo izdanje peščanika, možda se dopadne i evroskepticima.

nešto se mislim, zar je moguće da je prošlo 15 godina od smrti ivana đurića?

zanimljiva epizoda, govori Vesna Pešić. preporučujem!

http://pescanik.net/?powerpress_pinw=24827-podcast

Za u izlog i za po kući

Danas ćemo malo da divanimo o šminki i suštini u politici, što ovaj tekst čini prirodnim nastavkom – ili pak tamnim odrazom – prethodnih "Nuspojava". No, krenućemo od novina, jasnoće radi. Dugo već pišem kako pravu prirodu i vrednosnu orijentaciju nekih novina nećete najbolje videti mereći koliko se koja stranka ili političar u njima (ne)pojavljuje i po tome sličnim trivijalijama, nego uvidom u sadržaj i profil kulturne rubrike: e, to što je u "kulturi i umetnosti" nekim novinama (ne)važno i (ne)vredno, to je zapravo njihova orijentacija! Sve ostalo je samo razrada. Neko bi na ovo mogao reći kako mi je teza možda malo zastarela, jer danas se pojavljuje sve više novina koje naprosto nemaju kulturnu rubriku. No, to je privid: bez brige, takve nemaju ni orijentaciju! A osim toga nisu ni novine, bilo zato što to nikada nisu ni postale, ili zato što su u procesu prestajanja da to budu (uzmite samo tugaljivi primer Japijevog Zabavnika, tj. Nedeljnika Ranije Poznatog Kao NIN: ima urednika kulture, ali nema kulturnu rubriku! Ima nagradu kritike i žiri kritike, ali nema kritiku!).

Enivej, kako se ovo može primeniti na političke prilike? Sasvim nova (mada nimalo sveža) Vučić-Dačić vlada Srbije tome je dobar primer. Njen faktički šef Aleksandar Vučić, svestan njene demorališuće dubioznosti i vaskolikog jadnog utiska koji ostavlja čak i na domaćem bunjištu, a kamoli napolju, herojski se bio upeo da je nekako našminka i upegla bar u onom njenom segmentu koji čini "izlog", ono što se spolja najbolje vidi. A to je, dakako, pre svega ministarstvo spoljnih poslova. Odatle svo ono, pokazaće se – uzaludno, zazivanje Milice Delević, Roksande Ninčić i bog zna još koga, a koga bi se bez blama moglo turiti na prozorče, da ga svaki prolaznik vidi i čuje, a da "domaćina" ne obruka. Od te rabote nije bilo vajde, iz već dobro znanih i podrobno razmatranih razloga.

U isto vreme, za ministra kulture angažovan je stanoviti građanin Petković Branislav (ne garantujem da sam sasvim potrefio ime), kadar Srpske napredne stranke, z. p. Beograd, vlasnik samostalne poslastičarske radnje i – više onako hobistički – pozorišni reditelj čijih se predstava ne sećate čak ni ako ste ih gledali, a niste: skoro niko skoro nikad nije. Oko naimenovanja ministra kulture nije bilo javne kadrovske drame, odbijenih poziva zvučnim kultur-veličinama ili bilo čega sličnog. Ma jok, od početka su u igri bili samo Poslastičar i još jedan, njemu sličan građanin, a izbor je pao na ovog, na Sladoledžiju. Vazda zlobna čaršija sada se ludo zabavlja njegovim brojnim verbalnim detonacijama postignutim za veoma kratko vreme; sve nekako deluje kao šega, neukusan vic, cinična sprdnja koja kad-tad mora prestati, te će Dačić i Vučić, s blesavo oduševljenim izrazima na licima, mangupski namigujući saopštiti da su se samo šalili i da je pravi ministar kulture... pa, neko drugi. Takoreći – bilo ko drugi. Ne bi mogli mnogo da pogreše ni da izađu na ulicu pred zgradom Vlade i nahvataju prvog punoletnog prolaznika koji je državljanin Republike Srbije i po mogućnosti nije osuđivan. A još ako ne duguje državi za porez, ih, kud ćeš bolje?! Ni Andre Malro mu ne bi bio ravan!

E sad, šta pisac hoće da kaže? Taj siromah čovek, pokrovitelj književnog stvaralaštva ratnih zločinaca i teških psihopata (šifra: Milan Lukić), ljubitelj starih automobila i majstor za (nadam se) sveže krempite, ona je druga strana "delević-ninčić" medalje; one su imale biti šminka, ono za izlog, za goste; Poslastičar, međutim, jeste i kadrovska i "ideološka" domaća istina te vlade i celokupne strukture vlasti koja se formira oko nje. On nije za pokazivanje, on je za delovanje, i to na području "idejne borbe", kako su nekada govorili boljševici.

U postpetooktobarskoj Srbiji bilo je svakakvih ministara kulture, neki su bili dobri, neki tek osrednji ili podnošljivi, ali sve ih je (osim mučenog Dragana Kojadinovića, no on je poseban slučaj, i de facto je bio ministar informisanja, dok su se "užom" kulturom bavili drugi) povezivalo jedno: bili su to značajni, kvalitetni, ostvareni ljudi u svojim osnovnim profesijama, dakako striktno kulturnjačkim: glumci, režiseri, pisci, izdavači... Ovaj g. Išinger naprosto nije ništa od toga, ni u naznakama. Pitajte bilo koga iole relevantnog: ima li tog građanina u najužem krugu vrednih pozorišnih ljudi? Nema ga. Dobro, u užem krugu? Jok. Ajde de, u (o)središnjem? Ma kakvi. Uh, a makar u nekom širem? Nema šanse. Sto mu gromova, bar u najširem?! A-a. Njet. Kao relevantna kulturna i umetnička činjenica, čovek je naprosto Niko i Ništa. I to svi znamo, nije to sad da ga neko "mrzulja" pa ga ocrnjuje i nipodaštava, nego je naprosto tako. Dakle, patrijotsko-kleptokratska koalicija je procenila da je Niko i Ništa prava mera stvari za srpsku kulturu, da je to ono što ona zaslužuje. Bogme, pored takvih patrijota, "izdajnici" stvarno nisu neophodni, za njih nema posla. Da stvar bude grđa, Sladoledžija nije od onih ljudi tihih i skromnih u svojoj savršenoj beznačajnosti, naprotiv: za samo nekoliko nedelja uspeo je da proizvede impresivnu količinu konfuzije svojim bizarnim zamislima i mudrovanjima opšte prakse. O, bogo moj! Da lupetanje boli onoga koji lupeta, Poslastičara bi posle svakog intervjua pod narkozom odvozili u Urgentni!

Ako su, dakle, Delević & co. (neostvareni) "gladac" ove vlade, onda su likovi poput kulturministra njen "jadac", oni su ono skriveno mesto u zadnjem dvorištu, predviđeno za nekažnjeno iživljavanje destruktivne ideološke energije loše prerušenog "staroradikalizma". Što, pogodili ste, znači da taj "staroradikalizam" nije nikuda nestao, samo se amaterski pritajio. Da su za kulturministarku angažovali onu suklatu koja je navodnjavala Natašu Mićić efekat bi bio isti, samo bi s njom bar bilo zabavnije.

teofil pančić

tp;dr

kad smo kod ''staroradikalizma'', nedavno sam prelistao Urbane Bušmane, Pančićevu zbirku kollumni iz devedesetih, i u jednoj je kritikovao SPO što je u Zemunu pokušao da sruši nelegalnu gradnju tamošnjih izbjeglica koju je dopustila SRS. To jest, naravno ne potpuno otvoreno, Pančić je stao na stranu SRS a protiv SPO. A vidi sad momčine 

Čovjek je i imao šta pametno da kaže onomad jer je bar pokušavao da bude objektivan, ali odavno se pretvorio u kuferovu utopiju antipalanaštva i kvaziurbanizma.

Studije po Bolonji – korset zategnut do pucanja

(Preuzeto sa sajta DW World - 22. 08. 2012.)

Studije po Bolonji – korset zategnut do pucanjaTraljavo i u pogrešnom smeru – tako nemački listovi komentarišu bolonjsku reformu visokog obrazovanja koja je u Nemačkoj na snazi tačno deset godina. Ciljevi nisu dostignuti i nije čudo da se zahteva reforma reforme.

Bolonjska reforma, pre šest godina uvedena i u Srbiji, ima dva velika cilja. Prvi je mobilnost studenata i, kasnije, obrazovane radne snage. U tu svrhu bi studenti trebalo da provedu semestar ili dva u inostranstvu, kao i da njihove diplome budu priznate svuda u Evropi – nijedno ni drugo nije slučaj.

Drugi veliki cilj je stvoriti ljude spremne da uskoče u privredu i pomognu joj – zato su nastavni programi menjani, brisani, dodavani, činjeni praktičnijim... Umesto četvorogodišnjih studija, uveden je sistem 3+2, gde student nakon prve tri godine dobija zvanje bačelora, a ako produži školovanje, dobiće zvanje mastera. I u ovom delu je reforma omanula.

Zato, kako prenosi bonski General ancajger, nemački univerziteti traže doradu reforme. ,,Predsednik Rektorske konferencije nemačkih univerziteta Hors Hipler traži obrazovanje umesto priučavanja, ličnosti umesto apsolvenata, kvalifikovanost za posao umesto osposobljavanja za rad."

Ne uči se za život nego za sledeći ispit

Šta je zapravo problem, komentariše Švebiše cajtung (Lojtkirh) koji sadašnji sistem naziva ,,korsetom zategnutim toliko da ne može da se diše". ,,Raspored obaveza je toliko krcat da između predavanja, obaveznih praksi, rokova za predaju domaćih zadataka i projekata jednostavno nema vremena da se digne glava." Ili, ,,ne uči se za život nego za sledeći ispit", kako efektno sažima Miteldojče cajtung (Hale). ,,Cilj Bolonje bilo je ekonomičnije studiranje. Ali sada se ispostavlja da i privredi trebaju obrazovani, a ne samo usmereni diplomci. Gledajući našu obrazovnu politiku, teško je ne biti cinik."

Studenti koji se odluče za trogodišnje studije ,,jesu brži, ali ne i bolji", piše Noje osnabriker cajtung. ,,Zaista je gorko što su bačelori osuđeni da budu trećeligaški diplomci. Ako se uvažava samo petogodišnje studiranje do zvanja mastera – onda za takve studije treba da postoji i dovoljno mesta na fakultetima." Noje vestfeliše iz Bilefelda pojašnjava da čak 80 odsto onih koji steknu zvanje bačelora želi da nastavi studije – a za to nema dovoljno kapaciteta, jer nema dovoljno novca. I ovaj list ukratko objašnjava sudbinu trogodišnjih studija: ,,U lovu na sakupljanje studijskih bodova uopšte ne ostaje vremena za razmišljanje o naučenom, za pogled koji doseže dalje od knjige..."

Reforma reforme

Zbog te situacije jarostan je i komentator Donaukurira iz Ingolšatata: ,,Pa zar se niko prilikom uvođenja Bolonjskog sistema nije dosetio da dvadesetogodišnjak sa zvanjem bačelora ne može biti zrela ličnost? Da tokom ovih turbo-studija nema vremena da se angažuje izvan fakultetske slušaonice i stekne društvene kompetencije? Da nije malo kasno kukati deset godina nakon uvođenja reforme? Sada nema nazad, reforma mora da se poboljša u hodu." A Vestfeliše nahrihten (Minster) već primećuje određene promene: ,,Reforma reforme je u toku na mnogim visokim školama. Smanjuje se broj ispita i ukidaju se kontrole prisustva na predavanjima."

Što se tiče mobilnosti u evropskim zemljama, Noje vestfeliše piše: ,,Najmanje 20 odsto studenata u Evropi trebalo bi da diplomira u inostranstvu. Daleko smo od te brojke, inače evropski ministri nauke ne bi u aprilu doneli 'Strategiju mobilnosti 2020'." Miteldojče cajtung ironično primećuje: ,,Nove diplome se u celoj Evropi zovu Bačelor i Master – a ipak nemački ispit nije jednovremeno priznat u Francuskoj ili Velikoj Britaniji." Slabu odstupnicu reformi školstva čuva jedino Zidvest prese iz Ulma, koji kaže da kritičari previše uprošćavaju stvari kada je reč o priznavanju diploma u inostranstvu: ,,Pre mastera i bačelora nije bilo bolje. I tada je prečesto nadležni profesor odlučivao da li će priznati određeni ispit ili diplomu."

Ovo je specijalno za Mehu: Šta sam ja ovde za Bolonju pisao! Ha!

Znam, znam, mislio sam o tebi sa svakom rečenicom koja mi je promicala pred očima (but not in a gay way).

Koliko ja vidim, ovaj forum će jednog dana da služi kao fundamentalna literatura za izučavanje lika i dela Gula, Mehe i moje malenkosti.

Anamneza takoreći.

I dijagnoza. Terapija nemoguća.

Htedoh da postavim topik o konjskoj genetici i za šta se sve može koristiti izučavanja konjske MtDNA, ali sve vreme mi scallop promiče pred očima, lebdi i govori:
"Ti znaš nešto o konjima... Ja sam još šezdeset pete sa ljudima iz Siniše Stankovića menjao genetski kod malom posavskom konju da ukrštanjem sa beloglavim supom dobijemo jefine niskoleteće eksadrile. Zato su obe vrste pred izumiranjem. A sedamdeset prve...", pa batalih... 

Najbolji post ikad. 

Odjednom sam ophrvan nekom ljubavlju i prema Mići i prema skalopu. 

...
...bat not in a gej vej?

Mića je zaboravio. Radilo se o bosanskom brdskom konju iz ergele Rogatica i vilin konjicu iz jedne radioničarske priče. Iz imena je jasno da se radi o srodnijim vrstama.

http://www.b92.net/insajder/

Profesor međunarodnog prava i direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević iznenada je danas preminuo u 81. godini.             

Nenad Prokić, jedan od osnivača Beogradskog kruga i LDP, o razlozima napuštanja stranke

Građanska Srbija treba da podrži vladu naprednjaka i socijalista

Nenad Prokić je ponovo, pre svega, pisac, dramaturg i univerzitetski profesor. Sa Liberalno demokratskom partijom rastao se burno, tvrdeći da se njena oštrica sasvim istupila, na spominjanje mogućeg članstva u novoj partiji Vladimira Bebe Popovića, on odmahuje rukom, vladavinu Demokratske stranke poredi sa genocidom zbog krađe, ali zato tokom razgovora kaže da treba dati podršku naprednjacima i socijalistima.

Zašto jedan od osnivača Beogradskog kruga, Foruma pisaca i LDP-a poziva građansku elitu da stane iza Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, lidera dve partije koje su donedavno bile otvoreno nacionalističke? Zbog povređene sujete, oportunizma ili kukavičluka, za šta će ga sigurno optuživati zbog takvih reči, ili saznanja da su upravo glavni protagonisti liberalnih ideja u Srbiji, bilo da je reč o onima koji su se borili za demokratske promene, iskorenjivanje korupcije, vladavinu prava ili prevladavanje ratnog nasleđa bili, svojim likom i delom, najveća prepreka za ostvarivanje onoga čemu su težili? To je velika tema u samopreispitivanju građanske Srbije u koje jedan od njenih protagonista ulazi bez prevelikog uzbuđenja: ,,Unutrašnji mir koji osećam, a koji tokom poslednje dve godine u LDP-u nisam uspevao da postignem, potvrđuje da sam doneo ispravnu odluku kada sam napustio tu stranku", kaže na početku razgovora Nenad Prokić.

Na osnovu čega ste u to sigurni?

- Nisam se lako odlučio da odem. Osnovao sam tu stranku, prešao stotine hiljada kilometara po Srbiji tokom sedam godina i zajedno sa svima trpeo velike pritiske zbog politike koju smo vodili. Od kada smo ušli u manjinsku podršku vlasti u Beogradu, ništa više nije bilo kao što smo zamišljali kada smo osnivali stranku. A tokom poslednje dve godine je sve to eskaliralo do tačke na kojoj više nema povratka. Sve društvene grupe u Srbiji završe na takav isti način. Iskrsnu neke čudne ljudske osobine praćene psihologijom džeparoša i sve se rasturi.

Ali vaše bivše stranačke kolege kažu da je to što govorite samo posledica besa i ljutnje što niste izabrani za poslanika LDP-a?

- Nema dobrog načina da se beznadežnim ljudima saopšte istine. Svesno sam sebe isturio zbog svih onih sjajnih ljudi koji nemaju hrabrosti da ama baš išta prvi kažu, a ipak imaju zasluge koje su u suštini besprekorne.

Ako nešto nisam u životu, nisam bahat i nemam neki prenapregnuti ego, nisam ni naročito ambiciozan. U stanju koje je zavladalo u stranci ne bih se osećao nimalo dobro da opet budem poslanik LDP-a. Da pomenem samo neke poslednje, ne i najveće razloge: nesazivanje Predsedništva stranke tokom dve godine, predizborna koalicija o kojoj nije odlučivalo nijedno telo stranke, poslanička lista koja je kao volja jednog čoveka objavljena članovima u nedelju ujutro i predata u nedelju posle podne, kako bi svi bili dovedeni pred svršen čin i ostali bez mogućnosti da reaguju; činjenica da je jedan izabrani potpredsednik bio na 32. mestu, a drugi nije ni dospeo na listu, da je žena koja je osnovala prvi odbor LDP-a gurnuta na marginu, itd. Sve to u svrhu odstranjivanja onih koju gunđaju. Posle svega ni ja nisam poželeo da se nađem u poslaničkoj klupi. Na listi koja je lista podobnih i, da upotrebim petooktobarski, ali i đinđićevski rečnik: lista <I>upotrebljivih<I> ja nisam goreo od želje da budem.

To što pričate zvuči kao da je Čedomir Jovanović autokrata koji je doveo u krizu ne samo LDP, već i tu samu političku opciju, što, zajedno sa ostalim optužbama koje se o njemu iznose u javnosti, zaista podseća na hajku?

- Prema van demokrata, unutra autokrata, česta pojava na ovim prostorima. Ukratko, glavni razlog mog odlaska, ili cilj moje borbe, nije toliko da se napadne lider ili neka grupa oko njega, odnosno unutrašnje institucije moći, koliko jedna naročita tehnika vladanja, jedan oblik moći. Nakazan u svojoj srži, još od stvaranja srpske države, taj oblik se primenjuje u svakodnevnom, neposrednom životu. On razvrstava pojedince u kategorije i sugeriše oblik moći koja podjarmljuje i potčinjava. Kao nekakva seoska zadruga u kojoj se trenutni gazda ama baš za sve pita. Nazvati seosku zadrugu liberalnom strankom, možda je mogućno u prvo vreme, ali nakon sedam godina je to manje-više smešno. Budući da u zadruzi nemaju pojma šta su to pravo i država, bilo bi nepravedno od njih nešto dalje očekivati. Tim načinom Srbija više nikuda ne može da stigne.

Zapravo, jedini zaista važan politički zadatak u Srbiji, zadatak svih zadataka, jeste da se raskrinka do kraja takva tehnika vladanja - kao i svi njeni protagonisti, odnosno da to jednom zauvek postane neprihvatljivi način sprovođenja vlasti.

Pokušao sam da budem racionalan. Odnos između racionalizacije i prekomernosti političke moći, ili ako hoćete jednog unutrašnjeg ludila, bio je očigledan unutar stranke - kao što je toliko puta bio očigledan i u okviru društva. Ne bismo smeli da čekamo birokratiju ili koncentracione logore kako bismo prepoznali odnose te vrste. No, postavlja se pitanje: šta uraditi s takvom očiglednošću? Za sada sve što sam mogao, a unutar stranke nije bilo mogućno ništa učiniti, iako je bilo pokušaja - bilo je da odem. I uopšte nisam bio usamljen u tom odlasku, što je ohrabrujuće. Neka se sve stranke sa takvom unutrašnjom tehnikom vladanja isto provedu i Srbiji će odmah biti bitno bolje. Uostalom, to je sve u stilu LDP-a, čak tipično eldepeovski. Zašto bismo sebi praštali ono što nismo praštali nikom? Nadam se da smo ohrabrili i druge da ne trpe samovlašće u svojim strankama i podstakli ih na kritički odnos.

Da, ali zašto su vam bile potrebne godine da shvatite šta se dešava u toj stranci, zar vam to nije bilo očigledno ranije?

- Ne ulazim lako u grupe, a još teže iz njih izlazim. To učinim samo kad postane beznadežno. Sedam godina boravka znači i da nisam odustao na nekoj ranoj deonici, što je simptomatično za mnoge srpske intelektualce. Onakvo pismo članovima, uostalom, i nema pravo da napiše neko ko je proveo dva meseca u stranci ili dve godine.

A zatim, poslednji izbori su označili konačni, apsolutni i zasluženi poraz 5. oktobra. Sad je jasno da ne samo da nije bilo 6, već da nije bilo ni 5. oktobra. Srbija se posle još jednog od sasvim imaginarnih datuma u sopstvenoj istoriji opet nije snašla, pogotovo to nisu uspeli njeni intelektualci.

Danas je jasno da 5. oktobar nije uspeo da promeni ni svoje glavne protagoniste, pa kako onda da promeni društvo? Mnogi među tim protagonistima su se, za razliku od ostatka Srbije, veoma dobro snašli i 5. oktobar su pretvorili u sopstveni život na visokoj nozi, dok odgovor na pitanje odakle im toliki novac ne može biti dobar. Svi oni su restaurisali Miloševićeve izume, a kada je reč o unutrašnjoj organizaciji svojih stranaka i nadmašili su taj svoj uzor.

Deset godina sam dokazivao da je 5. oktobar mogućan, učestvovao sam u njemu i posle sam dvanaest godina dokazivao da ga je uopšte bilo. Dvadeset i dve godine i ništa. Poraz i to definitivni, zbog svih tih petooktobarskih džeparoša koji nisu uspeli da se uzdrže skoro ni od čega. Podržavanje takve politike postalo je greh. Donedavno sam mislio da je mogućno barem nešto postići kroz formulu 5. oktobra. Neke stvari u životu dođu ili odmah ili nikad - pa je tako i sa 5. oktobrom.

Mislite da je ta šansa definitivno propuštena?

- Ne vidim više nikakvu mogućnost da se život u Srbiji regeneriše idejama 5. oktobra. Samozvani nastavljači te ideje, i u mojoj bivšoj stranci, uglavnom društvu preporučuju ono što ni ne pomišljaju da primene na sebi kroz unutrašnje demokratske i liberalne procedure u stranci. U tom domenu u LDP-u za sedam godina nije bilo nikakvog napretka. Kao i svaka moć u Srbiji, i ta unutrašnja moć u LDP-u se panično čuvala od toga da ispita samu sebe. Smatrala je da je bolje da sebe ne dovodi u pitanje tim manevrom. A ni poslednji događaji u Demokratskoj stranci nisu ohrabrujući u borbi protiv te džeparoške psihologije. Sva nesreća u Srbiji dolazi upravo od sličnih bezgramotnih vlastodržaca i onih koji njihovu bezgramotnost uzdižu na rang nekakve mudrosti nedostupne drugima, a sve zarad vlastitih svakodnevnih interesa. Što se mene, dakle, tiče - kraj. Ne mogu više da čekam da se petooktobarci opoštene. Srbiji je potrebna nova ideja.

Odakle će uopšte doći ta nova ideja kada gledamo ista lica na političkoj sceni već duže od dvadeset godina?

- Kao i svaki kopernikanski obrt i taj u Srbiji, eventualni i dugo očekivani, možda će stići iz neočekivanog pravca. Dve najveće stranke u Srbiji na proteklim izborima su zajedno osvojile oko 48 procenata glasova. To može da znači mnogo toga, ali jedno sasvim sigurno znači: otvorio se ogromni neupražnjeni politički prostor. Kako će se on popuniti to ne znam, ali pretpostavljam da će biti popunjen ili nekim novim snagama, ili onim snagama koje su za sada jedine pokazale želju, ali i sposobnost da se menjaju u jednom neuspešnom društvu. A to su SNS i SPS. Uostalom, i Evropski parlament je pozdravio proaktivnu ulogu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, zalažući se snažno da Srbija što pre dobije datum početka pregovora o članstvu Srbije u EU. Takvu podršku prethodna vlada nikad nije zadobila.

Sa istaknutim kadrovima iz Miloševićevog režima?

- Problem u ovoj vladi jesu mnoga problematična imena koja pamtimo iz prošlosti, da pomenem samo Vulina, a ima ih puno. To je posledica manjka kadrova kojima raspolažu - oni to otvoreno i priznaju. Ako pronađu nove ljude, spremne da daju stručnu, ako ne i političku pomoć, taj problem bi lako mogao da bude prevaziđen. Milica Delević nije htela i mislim da je to greška, ne toliko njena, koliko društvena.

U međuvremenu, dok očekujemo te neizvesne nove snage o kojima ništa još ne znamo, možemo da ne radimo ništa, ili da radimo jednu od dve sledeće stvari: prva bi bila da čekamo da se petooktobarci opoštene i prizovu pameti, u šta ja lično više ne verujem; a tu postoji i onaj za Srbiju previše bolni glagol čekati, što je za Srbiju već samim tim kobno. Drugi put je čak i donekle manje neizvestan i manje opasan, ali zahteva veću hrabrost, pogotovo među takozvanom građanskom elitom: a to je da se pruži podrška onima koji su jedini pokazali želju, ali i sposobnost da se menjaju. To su upravo oni koji su trenutno na vlasti. Ta podrška će svakako zavisiti i od vatrogasne sposobnosti Vlade da rešava sve te velike probleme sa kojima se Srbija suočava. Ali, i Vlada će lakše i efikasnije rešavati te probleme ako bude imala podršku u društvu, koja joj zasad ne nedostaje. Jednoglasna osuda u Srbiji povodom poslednjih odluka u Hagu joj ide na ruku. Takođe joj ide na ruku i što je prvih sto dana vladavine uspešno završeno, kroz pozicioniranje prema evropskim integracijama, strateški pristup borbi protiv korupcije, kroz realne osnove plana za rešavanje kosovskog pitanja, stabilizaciju dinara i kroz podršku iz sveta koju je Vlada sebi pribavila. Setimo se Đinđića: ono što je nedostajalo zove se pravovremena podrška.

Nećete valjda da kažete da se umesto zalaganja za jačanje neke liberalne političke opcije treba okrenuti naprednjacima i socijalistima kada prvi, na primer, uporno negiraju da se u Srebrenici dogodio genocid i dovode Srbiju u sukob sa susedima, a drugi zagovaraju ideje o podeli Kosova i izazivaju podozrenje međunarodne zajednice?

- Kod nas je sve na antiliberalnoj osnovi i liberalne opcije u Srbiji nema, ona je diskreditovana od strane samih protagonista - tako da tu nema šta ni da jača. Možemo se samo nadati, ali nada nažalost nije nikakva strategija, da će se neko nov pojaviti, ili da će neko od postojećih sebe dovoljno preobraziti. U nedostatku tog novog, pretpostavljam da će naprednjaci i socijalisti pre prestati da negiraju da je genocida bilo, kao i da će pre prestati da svađaju Srbiju sa susedima, kao što su već prestali da zagovaraju ideje o podeli Kosova - nego što će ovi drugi promeniti stvari koje su ih odvele u propast.

Na osnovu čega to zaključujete?

- Pa zato što su ovi prvi već naučili surove političke lekcije, i kroz to učenje pokazali sposobnost da se menjaju i obnavljaju, a ove druge taj bolni proces tek čeka. Uostalom, ni ti drugi nisu davali bitno drugačije izjave na sva ta pitanja, ako izuzmemo LDP. Ali, LDP ima svoj nepremostivi unutrašnji problem. Tamo je sve u stilu: ne gledaj šta ja radim, već slušaj šta ti govorim.

Ako je reč o podozrenju međunarodne zajednice, svedoci smo zapravo suprotne situacije. Podozrenja prema novoj vladi ima manje nego pre tri meseca, i rekao bih da ga sada ima manje nego što ga je bilo prema prethodnoj vladi.

I sada samo treba da poverujemo da je saslušanjem Miroslava Miškovića, privođenjem bivših ministara i najavama drugih slučajeva počela ozbiljna borba protiv krađe i korupcije?

- A čijim bi saslušanjem to trebalo da počne borba protiv korupcije da bismo bili zadovoljni? Ono što je ljudima u Srbiji sada preostalo jeste da zahtevaju od ove vlade sasvim drugačije ponašanje, da ni za jednog njenog ministra ne posumnjamo da je počeo da krade, pa bi već to bio značajan napredak. Želja mi je da u nekoj od naših političkih grupa jednom zateknem situaciju iz one Fukoove priče: čovek u grupi dolazi na sastanke sa Isusom i uvek pokušava da zauzme zadnje mesto u prostoriji. Ali nikada u tome nije uspeo, jer je ono uvek bilo zauzeto; Isus je bio na njemu. Na našim političkim sastancima samo su prednja mesta uvek zauzeta, jer oni koji su ih zauzeli nikad nisu ni pomislili da sa njih ustanu. Intelektualni integritet je postao prava retkost. Možda je vreme da baš to sad zatražimo. Dosta je bilo šarlatana i demagoga.

I kako mislite da se oseća građanska Srbija koja je godinama verovala da se bori i glasa za demokratske vrednosti, da bi se sada ispostavilo kako je to sve bilo jedna velika iluzija, i da mora da čeka da se partije, protiv kojih se borila, vremenom promene, postanu prihvatljive i tako omoguće normalan život u zemlji?

- Onako kako i treba da se oseća: poraženo. Neka se preispita zašto je to tako. Kome je to davala poverenje i šta je sve gledala kroz prste onima kojima je to poverenje poklanjala? Niko ne bi trebalo da ima tapiju kao bogomdani predstavnik njene opcije, pogotovo kad je neuspešan, ili kada krade.

Svet ide ka kapitalističkom postdemokratskom društvu. Kapitalizmu više nije potrebna demokratija, s kojom je ionako sklopio brak tek u 19. stoleću. I ako hoćemo demokratiju, nešto ćemo morati da uradimo sa kapitalizmom. Fašizam i nacizam bili su svojevrsni pokušaji kapitalizma da reši sopstvene protivrečnosti koje su mu pretile uništenjem. Sve što je bilo u 20. veku mrtvo je, sva ta velika rešenja ne vrede više ni po lule duvana: realsocijalizam, staljinizam, komunizam, socijaldemokratija, i sve te ideje o neposrednoj demokratiji. S novim situacijama moramo da se uhvatimo u koštac, odnosno sa jednom vrstom životinjskog kapitalizma, ako uopšte nameravamo da preživimo. Ne smemo više sebi da dopuštamo luksuz da se samo prepiremo oko starih potprdica, oko partizana i četnika i svih tih stvari koje su sada prah praha, dok se finansijska tržišta igraju sa nama kao lutkama na koncu. A o onom o čemu ne možemo pričati, o tome možemo ćutati. Naša brbljaonica je ionako nepodnošljiva. Poslednjih dvadeset godina u Srbiji dokaz su do kakvih se satanskih visina inferiornost može uzdići. Moramo konačno da se uozbiljimo i da više ne sanjamo blesave snove. Zemlja tvrda, a nebo visoko.

Orgija samovlašća u LDP-u

Da li je neko od vas koji ste bili u vrhu LDP-a javno pitao Jovanovića za sve one sumnje koje se iznose po skupštinskim kuloarima: na šta se troše hiljade evra koje stranka dobija svakog meseca od države, od kog je to novca porodična firma uzela u zakup ,,Fidelniku" ili da li je tačno da je kupio novi auto koji je skuplji od stana u centru Beograda?

- Pitanja su postavljana u domenu trošenja državnih para, a ni za čiji privatni novac me nije briga. Nezadovoljstvo izostankom odgovora bilo je i jedan od bitnih razloga za odlazak. Da je način upravljanja unutar LDP-a preseljen tokom poslednjih izbora u neko ministarstvo ili Vladu, bila bi to nova u nizu katastrofa za srpsko društvo. Nisam poželeo da budem odgovoran za neku novu orgiju samovlašća, pa nisam ni učestvovao u kampanji, za razliku od prethodne dve. Želimir Žilnik je jednom rekao da može sve, ali da ne može da trpi neistinu. Sebe doživljavam slično. U neku ruku, kao burlaka s Volge Ilje Rjepina. On ih je naslikao 47 godina pre revolucije. I veoma doprineo revoluciji. Naravno, ne doživljavam sebe kao Rjepina, već kao jednog od burlaka.

Lični poraz

Sve ovo doživljavam i kao lični poraz. Ali bolje i tako, nego da izbegavam da se suočim s njim i na taj način napravim tipičnu ovdašnju grešku. Neoprostivo je to što je Demokratska stranka radila od ubistva Zorana Đinđića do danas. Krađa koja se dogodila u Srbiji može se uporediti samo s genocidom. Demokratska stranka je izdala istraživački instinkt društva. Velika otkrića uma napravljena su od ljudi koji su bliske stvari posmatrali kao da ih nikada ranije nisu videli: Njutn jabuku, Galilej svećnjak obešen o tavanicu. Umesto da otkriju zakon gravitacije u Srbiji, oni su samo gledali kako da tu jabuku prožderu.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/gradjanska_srbija_treba_da_podrzi_vladu_naprednjaka_i_socijalista.26.html?news_id=252474

Nenad Prokić: DS je počinio genocid nad srpskim društvom

Demokratska stranka teško se ogrešila o Srbiju. Krađa pod njihovom upravom može se porediti s genocidom

Nenad Prokić, koji je pre tri meseca napustio LDP, veruje da će vlada Vučić-Dačić iz teških pregovora sa Evropom i Kosovom izaći kao pobednik.
- Mislim da su napori koje ova vlada čini, nakon dugo vremena, do kraja iskreni. Upravo su Brisel i Berlin prava mesta za takvu vrstu iskrenosti, ako je reč o ukupnoj budućnosti ovog društva. Takvim nastupom ova vlada će, siguran sam, iz pregovora izaći kao pobednik, a rezultat će biti bolji nego što smo mogli očekivati, odnosno najbolji koji smo imali u svim pregovorima koje smo do sada vodili.

♦ Šta je to što ste prepoznali kao kvalitet ove vlade pa ste među prvima pozvali građansku Srbiju da je podrži?

- Iskrenost, i to u sopstvenoj promeni. Takozvana prva Srbija promenila je svoju politiku i sada to druga Srbija treba da podrži. Nisam toliko uskogrud da ne podržim promenu prve Srbije samo zato što druga nije uspela ni u čemu. Ako do te podrške dođe u širim razmerama, a u velikoj meri je do toga već došlo, taj preveliki jaz u Srbiji će se bitno smanjiti, i mi ćemo postati pristojno i normalno društvo.

♦ U čemu je to Vlada uspela: u rešavanju kosovskog pitanja ili borbi protiv korupcije i privrednog kriminala?

- Posle sto dana Vlade svi u svetu i mnogi u Srbiji bili su iznenađeni njenom ozbiljnošću i rezultatima. Rešavanje kosovskog pitanja odvija se na realnim osnovama i vode ga upravo oni koji imaju moć da rešavanje objasne većini u Srbiji tako da ga oni i prihvate. Borba protiv korupcije je strateški postavljena. Dinar je stabilizovan i više se ne mogu praviti mahinacije s kursom, Vlada ima očiglednu podršku u svetu, a čini se da su izgledne i investicije.

♦ Da li vas raduje što sve više pripadnika takozvane građanske Srbije hvali Vladu?

- Naravno da me raduje. Velika mi je želja da živim u društvu koje se pomirilo sa samim sobom, u kojem su političke razlike normalnog obima i sadržaja.

♦ Šta je, po vašem mišljenju, uzrok dešavanja u Demokratskoj stranci, koja je, prema istraživanjima javnog mnjenja, na istorijskom minimumu?

- Demokratska stranka teško se ogrešila o srpsko društvo. Krađa koja se dogodila pod njenom upravom može se uporediti s genocidom. Ona je učinila da 5. oktobar postane samo još jedan od imaginarnih datuma u srpskoj istoriji. Ono što je radila društvu, sada radi sebi. Nadam se da će bolji deo te stranke smoći snage da se konsoliduje i u budućnosti doprinese razvoju političkog života u Srbiji. Ne verujem da će to moći da se dogodi pod Đilasom.

Živković pravi loše vino

♦ Da li ste u kontaktu sa Zoranom Živkovićem i jeste li možda razmišljali o saradnji s njim?
- Popio sam kafu s njim letos na Niškom džez festivalu. Nije umeo da napravi dobro vino, pa je ispravno postupio kad je odustao. Da li će tu vrstu ispravnosti ponoviti u politici, zavisi od njega. Neću mu ni pomagati ni odmagati u tome.

Čeda i Tadić prave spasilački manevar

♦ Kako komentarišete sve otvorenije istupe Čedomira Jovanovića, koji staje u odbranu Borisa Tadića? Verujete li da bi između njih dvojice moglo doći do saradnje?
- Taj pokušaj sigurno ne nastaje zbog ideoloških sličnosti ili uzajamnih simpatija, to je spasilački manevar. Mnoge partije su pod novim političkim svodom u Srbiji ostale bez politike, a ono što sledi je i gubitak glasača. Svi oni će pokušati da apstraktnim udruživanjima ostanu u političkom životu.

http://www.kurir-info.rs/nenad-prokic-ds-je-pocinio-genocid-nad-srpskim-drustvom-clanak-663261

Od Karađorđa do Đinđića

Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 - 2003.

Srbija je bila i ostala nedovršena država jer su sukobi oko unutrašnjeg uređenja dovodili do toga da je svaki od 15 usvojenih ustava bio osporavani pre svog usvajanja, pa se tako nijedan (uključujući i današnji) nije doživljavao kao trajni, zadati pravni okvir

Autor: Dubravka Stojanović

Kontinuitet u diskontinuitetu. To bi mogla biti najkraća i najpreciznija definicija moderne istorije Srbije? Možda bi nam to pomoglo da vidimo dublje veze i niti koje povezuju događaje koji, na prvi pogled, nisu ni nalik jedni drugima?

Možda bi onda, naoko turbulentna, istorija Srbije dobila čvršći okvir, a njene skokovite promene mogle bi da se vide kao delovi istog, u suštini jednosmernog kretanja. Ako je to tačno, bili bismo prinuđeni da počnemo da analiziramo da bismo razumeli. I da razumemo da bismo menjali.

Zato, pođimo od jednog od ključnih uzroka diskontinuiteta u našoj istoriji - od političkih zločina i ubistava. Kad se pogleda taj sled od Karađorđa do Đinđića, obavezni smo pred sadašnjošću i budućnošću da proučimo njegove uzroke. I obavezni smo da prevaziđemo toliko udobnu relativizaciju, koja uvek kaže da je sve to bila slučajnost i da je svuda bilo isto. I, još pre, da odbacimo svesno odabranu iluziju da je naša istorija sudbina protiv koje se ništa ne može i koja ne zavisi od nas samih. Cilj razumevanja i znanja istorije nije da nam bude lakše, da se utešimo nekom novom iluzijom. Naprotiv - cilj je da se zabrinemo da bismo delovali. I da bismo znali šta treba da učinimo.

Zato pođimo od same liste političkih prevrata i ubistava. Karađorđa je 1817. godine ubio konkurent Miloš Obrenović i njegovu je "osušenu i pamukom napunjenu glavu" poslao Turcima. Miloša su 1839. godine svrgnuli ustavobranitelji i Karađorđevići, kao i njegovog naslednika Mihaila, 1842. godine. Knez Aleksandar Karađorđević, koji je posle Mihaila došao na vlast, skinut je 1858. godine s vlasti, pa je vraćen Miloš. Dve godine kasnije Miloš je umro, a na mesto kneza došao je ponovo Mihailo. On je ubijen u zaveri protivničke dinastije, 1868. godine. Milan Obrenović, koji ga je nasledio, bio je nateran na abdikaciju, a njegov naslednik Aleksandar Obrenović ubijen je u Majskom prevratu 1903. godine. Predstavnika nove dinastije, kralja Petra Karađorđevića, na povlačenje su prisilili zaverenici koji su ga 1903. godine doveli na vlast. Njegovog naslednika Aleksandra su u Marseju, 1934. godine, ubili udruženi nacionalisti, predstavnici VMRO i Ustaškog pokreta. U posleratnoj istoriji Srbije, prvo su počišćeni srpski liberali 1972. godine. Zatim je Ivan Stambolić prvo svrgnut, pa ubijen. Slobodana Miloševića zbacio je puč u vrhovima vojske i policije 2000. godine. Zoran Đinđić je ubijen. Ostaje neobičan podatak da je jedini vladar koji nije ubijen ili na neki drugi način nasilno uklonjen bio Josip Broz Tito.

Često možemo da čujemo da političke zločine u našoj istoriji treba gledati u širem kontekstu, da je tako bilo u celoj Evropi. Mogli bismo cinično pretpostaviti i da je to naša najdublja veza sa Evropom?! Međutim, ako se prouči ovaj zaista bogat spisak političkih ubistava u evropskoj i svetskoj istoriji 19. veka, može se brzo i lako videti da su, sa izuzetkom SAD, u drugim zemljama atentati bili izuzeci, a ne pravilo. Uz to, iako se u nekim političkim krugovima 19. veka i verovalo da prevrati, revolucije i atentati doprinose napretku, taj trend je prošao kad je politika stabilnije ušla u institucije. Kod nas se, međutim, zadržala.

To nas dovodi do sledećeg najavljenog pitanja - da li se radi o koincidenciji? To i jeste jedno od najvećih istorijskih pitanja: u kojoj su meri događaji puke slučajnosti, a koliko su rezultat procesa dugog trajanja. Kako naći meru između determinizma i kontingencije? Da bismo to pitanje postavili, moramo ući u uzroke koji su dovodili do nasilnih smena vlasti u Srbiji.

Analiza uzroka pokazuje da bi se atentati iz 19. veka mogli, u prvom redu, pripisati sukobu dve dinastije i političkoj konkurenciji koju je taj sukob stalno držao na nivou puzećeg građanskog rata. Monarhija je, zbog toga, bila faktor nestabilnosti u istoriji Srbije, a, kako kaže Latinka Perović, sukob dve dinastije razorno je delovao na državu i društvo, delio je, iscrpljivao i onesposobljavao je da rešava važna pitanja. Bila je to posledica činjenice da su dve narodne dinastije, izrasle iz dva srpska ustanka, od politike napravile arenu za sopstvene obračune. Uz to, vladaoci u Srbiji 19. veka nisu bili parlamentarni monarsi, koji "kraljuju, a ne vladaju". Većina njih bili su političke ličnosti par excellance, uključeni i u najproblematičnije skandale i korupcionaške afere. Budući da su bili duboko umešani u politiku, ni u očima javnosti i konkurenata oni nisu bili nesmenljivi, što bi trebalo da bude temeljna ideje monarhije. Zbog toga je naš monarhizam bio podriven od samog početka i nikada nije imao onu snagu autoriteta koja je glavni argument stabilnih monarhija i onih koji se za njih zalažu. Dvadeseti vek doneo je novi sled političkih zločina, ali su njihovi uzroci postali komplikovaniji. Pre svega, posle ubistva poslednjeg Obrenovića, 1903. godine, dinastička konkurencija je prestala da bude motiv prevrata. Time je ogoljeno da ona i nije bila njihov ključni uzrok, već samo politički simptom.

Permanentno revolucionarno stanje proisticalo je iz stanja večito nedovršene države. Srbija je bila i ostala nedovršena država, jer su sukobi oko unutrašnjeg uređenja dovodili do toga da je svaki od 15 usvojenih ustava bio osporavan i pre svog usvajanja, pa se tako nijedan (uključujući i današnji) nije doživljavao kao trajni, zadati pravni okvir. Još važniji uzrok nedovršenosti bilo je konstantno neprihvatanje granica u kojima se Srbija nalazila (uključujući i današnje), što je stalno na stolu držalo pitanje njihovog ispravljanja u nekom sledećem ratu. Nestalnosti i nesigurnosti davale su osnovni ton političkom životu.

Ta neizvesnost stvarala je kod savremenika utisak da se ne zna šta će biti sutra, da su sva rešenja stalno moguća i sva pitanja neprekidno otvorena. U tim okolnostima niti se moglo niti se htelo rešiti bilo koje pitanje. Nije se moglo, jer nijedna od garnitura nije bila odlučna da preuzme odgovornost koja bi otvarala mogućnost novog državnog udara. Nije se htelo, jer se lakše vlada kad se ništa ne zna. Problem je bio u tome što stalno otvorena pitanja dalje generišu revolucionarne pokrete, koji se nude kao oni koji znaju rešenje. Svaka prethodna revolucija stvarala je novu, vlasti nastale prevratima govorile su da bez krvi neće otići, gajeći tako novu revolucionarnu opoziciju. Tako se (pa i danas), ubrzo po dolasku svake vlasti, otvaralo pitanje kada će i kako ona otići.

U tim okolnostima dodatno je jačala autoritarna politička kultura. U političkom protivniku ona je videla samo i isključivo neprijatelja, prema kome je bilo dozvoljeno upotrebiti sva sredstava. Različito mišljenje videlo se kao izdaja i ugrožavanje državnih interesa. Jačala je duboko antipluralna politička svest, koja u ma kom, a posebno manjinskom "drugom" vidi opasnost. Tako je glavna parola vlasti postala - "čija vlast njemu i država; kome država njemu i sloboda". U tim uslovima politika postaje suprotno od onoga što bi ona u modernom društvu trebalo da bude - način za artikulisanje i kanalisanje društvenih problema. Naprotiv, politika koja ne priznaje drugačije mišljenje samo potiskuje probleme i nezadovoljstvo, proizvodeći nove revolucionarne potencijale. Revolucija rađa novu revoluciju. Ali, pomaka nema.

Ključni uzrok koji zatvara kanale političke komunikacije jeste partijska država. Ona je u Srbiji nastala kad i partije, u poslednjim decenijama 19. veka. Partije su od samog početka bile više od političke organizacije: one su socijalne kategorije koje omogućavaju napredovanje u društvu i ekonomske jedinice koje korupciju u društvu čine endemskom. Kako su društvene pozicije i vlasništva stečena zahvaljujući partijama, tako odbrana vlasti postaje i odbrana imovine, pa i same egzistencije, što dodaje posebnu žestinu političkim obračunima. Svaki prevrat bio je praćen i egzekucijom nad imovinom svrgnutih, što je najslađa osveta siromašnog društva, koje će se uvek (pa i danas) radovati svakom linču onih koji su se obogatili u prethodnoj vlasti.

Ali dalje se od linča prethodnika nikada nije otišlo, jer je nova partija pravila svoju strukturu vlasti i novca. Siromašno društvo je od partija napravilo klanove, klijentelistički odnosi zamenili su druge društvene strukture. Te veze spojile su i identifikovale interesne grupe s državom. Bio je to još jedan uzrok koji je dovodio do uverenja da se ta veza može samo nasiljem raskinuti. Ali se ta veza uvek iznova stvarala, jer njeni uzroci ne mogu ukinuti revolucionarnim skokovima, već primenom zakona.

Ta veza između vladajuće partije i novca se iznova obnavljala jer nikada nisu izgrađene stabilne i čvrste institucije. Bez ustavnog i neupitnog teritorijalnog okvira to se činilo nepotrebnim naporom. Ali i činilo se da se bez institucija lakše vlada, da se bez poštovanja prava može ušićariti više, kinjiti bolje. Međutim, dugo iskustvo političkih prevrata pokazalo je da su veliki račun plaćale upravo vlasti koje su u svom vladanju izbegavale institucije i zakone, stvarajući tako priliku da ih pometu mase koje su ih i dovele na vlast. Najvišu cenu, ipak, plaćala je i plaća država.

Dodatan problem u istoriji prevrata dolazio je odatle što su dve dinastije postale simboli oprečnih političkih pozicija, različitih modela razvoja Srbije i suprotstavljenih nacionalnih politika. Obrenovići su se identifikovali sa Naprednom strankom, borbom za pravnu državu i protiv demokratskog populizma, težnjama ka modernizaciji Srbije i vezivanjem za Austro-Ugarsku, tada najbližim Zapadom. Karađorđevići su se povezivali sa Radikalnom strankom, odnosno narodnjačkim demokratizmom, prioritetom nacionalne politike nad unutrašnjim razvojem Srbije i vezivanjem za Rusiju. Te suštinske političke razlike davale su dodatnu snagu sukobima konkurentskih dinastija, jer su pokretale pitanje: kojim putem dalje? Dileme koje su tada otvorene još uvek nisu zatvorene, a pitanje "kuda dalje" još uvek je na dnevnom redu. Prevrati ni to nisu mogli da reše.

Problemi su se dalje samo nizali. Iza dva zavađena politička bloka i dve orijentacije, zaista su stale zavađene velike sile. Sukobljene oko sfera interesa na Balkanu, Austro-Ugarska i Rusija našle su svoje oslonce u podeljenoj Srbiji, pa je svaki prevrat i svako političko nasilje, negde u pozadini, imalo makar i prećutnu podršku velikih sila. Bila je to još jedna gorka posledica nasilnih smena vlasti, jer se tako otvarao prostor za mešanje u unutrašnje stvari, ali i stvarala mogućnost da se politički protivnici u Srbiji identifikuju sa "stranim zavojevačem". Otuda je jedna od najstarijih optužbi u srpskoj političkoj kulturi bila ona u kojoj se pominju izdajnici i strani plaćenici. To je dodatno delegitmizovalo drugačije političko mišljenje, učvršćujući autoritarnu matricu.

Žestinu političkim obračunima dolivao je preovlađujući, predmoderni sistem vrednosti. Ratnički kodeks i verovanje da je junaštvo u sili, proistekli su iz epske poezije i shvatanja da ljudski život nema naročitu cenu, dovodio je do toga da život nije bilo teško ni izgubiti ni uzeti. I to ne samo vladarima, već i "običnim" političkim protivnicima, pa i onima za koje se verovalo da samo podržavaju suprotnu političku opciju. Svi parlamentarni izbori beležili su fizičke obračune na glasačkim mestima i nijedni nisu prošli bez nekoliko izgubljenih života. Osveta je postala jedno od osnovnih političkih sredstava. Uzvratiti udarac postao je ključni, neretko i jedini politički cilj. Nasilje se videlo kao rešenje.

Još je jedan dubinski društveni i politički uzrok uticao na stalne zavere kao bitan faktor političkog života u Srbiji. Bila je to činjenica da su postojali zaverenički krugovi u organima prisile - vojsci i policiji. Zaverenici i kontrazaverenici jesu bili proizvodi dubinskih političkih podela oko ključnih pitanja razvoja, ali jedan dublji i važniji faktor davao im je naročitu političku moć. Taj svoj položaj oni su dugovali posebnom autoritetu koji je vojska uživala u srpskom društvu. Zaslužila ga je kao najorganizovaniji deo inače neorganizovanog društva. Ali, i još mnogo važnije, kao snaga koja je trebalo da dovede do ostvarenja jedinog pravog prioriteta - nacionalnog programa. Stalno iščekivanja rata koji bi rešio to nerešivo pitanje davalo je vojsci centralni značaj i u društvu i u politici, kao i lavovski deo budžeta. Zahvaljujući tome, ona je poverovala da može i da arbitrira u politici, u koju su je uvlačile i zavađene grupe na političkoj sceni.

Poseban problem sa nasilnim smenama vlasti bio je u tome što su "izvršioci prevratnih radnji" ostajali kao politički faktori i po obavljenom "poslu", čime su dalje destabilizovali političko stanje u državi. Najpoznatiji je primer zaverenika iz 1903. godine, koji su direktno uticali na politiku u "zlatnom dobu srpske demokratije", utičući na smene vlada, izbore ministara, uslove savezničkog ugovora sa Bugarskom, pripreme Mlade Bosne za Sarajevski atentat... Tako su nastali, kako su ih tada zvali, neodgovorni činioci, koji vaninstitucionalno deluju, i mimo institucija vuku odlučujuće konce. To daje moć tajnim službama i skrivenim centrima moći da rukovode ovom zemljom, čime je, dodatno, poništavaju prethodni demokratski napredak i pokušaji izgradnje institucije. To je još jedan faktor koji stalno podriva labilni pravosudni sistem zemlje, jer nosioci prevrata nisu nikada izvođeni pred redovni sud, što je dodatno slabilo moć i autoritet pravosuđa, koje ne može da se uhvati u koštac s ključnim pravnim prestupom - ubistvom vladara. Proglašavani za borce za slobodu, zaverenici su stavljani izvan i iznad zakona, a država se dalje urušavala.

Prevrati i ubistva su dalje pogoršavali političku kulturu iz koje su nastali, ostavljajući na njoj duboke ožiljke. Smenjivanje interesnih grupa na vlasti i njihovi međusobni obračuni stvarali su nedemokratsku lojalnost i jačali strah kao politički faktor. Mnogi su dragoceni ljudi potrošeni u tim prljavim rabotama. I savremenici su toga uvek bili svesni, pa je jedan istaknuti političar početkom 20. veka govorio ovako: "Pogibije oba vladara, izgnanstva trojice za jedan vek! (...) Ta borba degeneriše našu parlamentarnu mašinu, izvitoperuje ulogu partija, lomi rebra i karaktere, baca ljude u sirotinju (...) Najpošteniji ljudi padaju okaljani, a često najveći nevaljalci prosperiraju (...) Zato se tera šega sa Srbijom. Zato se ređaju neuspesi za neuspesima u spoljnoj i unutrašnjoj politici, jer je to rat crvene i bele ruže, i to stogodišnji rat u Srbiji" (citirano prema L. Perović). Rečeno je to posle prvih sto godina. Ali ni naredni vek nije doneo političku stabilnost i redovne, mirne smene vlasti. Nasilje se i dalje videlo kao rešenje, a Srbija se teško kretala napred.

Zato danas, na desetu godišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića, treba reći da taj nesrećni kontinuitet političkog nasilja nije slučajnost i da se njegovi uzroci nalaze duboko u istoriji Srbije. I šta mi iz tog kontinuiteta diskontinuiteta možemo da zaključimo? Ako dosadašnju analizu primenimo na "slučaj Đinđić" lako ćemo uočiti da se većina pomenutih političkih faktora stekla i prilikom tog atentata. Bili su tu i zaverenici u vrhovima tajnih službi koji su učestvovali i u prethodnom prevratu, onom iz 2000. godine i zahvaljujući tome imali poseban položaj. Bila je tu i partijska država. I politička kultura koja u protivniku vidi neprijatelja. I sistem vrednosti koji u kompromisu vidi slabost, a u sili junaštvo. I interesi moćnih krugova koji su u uspostavljanju pravnog sistema i institucija vide smetnju za svoj monopol. Možda i velike sile. I, na prvom mestu, ona ista podele na moderniste i antimoderniste, zapadnjake i antizapadnjake, koja je bila dubinski uzrok većine drugih atentata u srpskoj istoriji. Zato ubistvo iz 2003. godine dokazuje da je još uvek na snazi kontinuitet koji proističe iz dubinskih problema moderne istorije Srbije: slabosti institucija, moći "nekontrolisanih činilaca", partijske države i nerešenog ključnog pitanja: "kuda dalje?". Tek će uklanjanje svih tih uzroka napraviti diskontinuitet u kontinuitetu. Nerasvetljeno ubistvo Zorana Đinđića već deset godina upozorava na opasnosti koji su još uvek tu, na nestabilnost koja stvara nove nestabilnosti. A Srbija i dalje stoji.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/politicka_ubistva_i_prevrati_u_srbiji_1817__2003.26.html?news_id=257004

nova emisija

https://soundcloud.com/pescanikradio/22-11-2013

Biznis na srpski način

Fly Fly goodbye

Mogu li da se kupe avionske karte u nepostojećoj agenciji koja se pri tom reklamira kao ovlašćeni agent nacionalne aviokompanije?

Iako je pitanje besmisleno, odgovor je još nelogičniji.

Može.

Ako je neko planirao da avionom otputuje na kraći odmor na Maltu, mogao je u petak 27. 4. u 11 sati da svrati da kupi kartu u prodavnicu Fly Fly Travela u beogradskoj Knez Mihailovoj 4, na čijem izlogu stoji i reklama ,,ovlašćeni agent Air Serbia".

Ako je tog istog klijenta mrzelo da se ,,bakće po gradu", mogao je kartu da rezerviše i kupi na sajtu www.flyflytravel.com ili da se odluči za ponudu da prvomajske praznike provede u Grčkoj, na primer, all inclusive u hotelu Porto Carras Sithonia sa pet zvezdica od 275 evra po osobi.

Da je, kojim slučajem, taj isti Beograđanin pre kupovine odlučio da se raspita o performansama dotične turističke agencije i, recimo, kliknuo na sajt Agencije za privredne registre (APR) bio bi silno iznenađen. U Registru privrednih društava APR-a piše da je to – nepostojeća firma (,,pravno lice nije obveznik").

Ali ta nepostojeća firma ima prodavnicu u strogom centru Beograda na kojoj je jasno okačeno ime firme, ima ,,Travel word center" (sa jasno uočljivim imenom firme, u subotu 28. 4. 2018. godine) u novobeogradskoj ulici Omladinskih brigada 33A, ima zvanični korporativni sajt na kome mogu da se rezervišu i kupe avio karte i turistički aranžmani i reklamira se na TV Pink te iste subote (28. april, u 20.50h – kraj bloka reklama, 21.22h – početak bloka reklama: ,,Milano, avio karte, od 4.900 dinara"). Reklama na TV Pink pred i po završetku informativne emisije ,,minut dva" traje neprekidno šest meseci s marketinškim sloganima ,,putujte s nama" i ,,tri godine za redom najbolja turistička agencija jugoistočne Evrope". A nastavljena je i za prvomajske praznike reklamiranjem prodaje avio karata za nekoliko evropskih gradova.

Misteriozni ,,Kofer"

Samo vispreniji, obučeniji i znatiželjniji korisnici interneta primetili su da u ćošku na dnu desne naslovne strane korporativnog sajta Fly Fly Travel bez ikakve posebne napomene stoji oznaka jedne firme: Kofer Tours, Knez Mihailova 4. Beograd, MB: 20527684 i PIB: 106067839.

Ko se zaintrigira i poželi da proveri kakve veze ima Kofer Tours sa Fly Fly Travel može da se vrati na sajt APR-a i potraži podatke o toj firmi.

I šta vidi?

Pa vidi, na primer, da Kofer Tours i Fly Fly Travel imaju isti matični broj (MB – 20527684) i isti poreski broj (PIB – 106067839), da su registrovani na istoj adresi (Knez Mihailova 4. Beograd) i da su rođeni (osnovani) istog dana (21. 4. 2009). Fly Fly Travel je izbrisan iz registra APR-a, a Kofer Tours je aktivno privredno društvo koje ima – 34 tekuća računa.

Daljom pretragom u Registru privrednih društava otkriva se (pod stavkom ,,objavljeni dokumenti") istina: registrator Miladin Maglov 11. aprila 2018. godine doneo je rešenje kojim se u Registru privrednih subjekata briše poslovno ime Fly Fly Travel DOO Beograd (matični broj 20527684) i upisuje Kofer DOO Beograd (istog dana registrator dopunskim rešenjem BD 30756/2018. ispravlja grešku i upisuje tačno ime: Kofer Tours doo Beograd).

Dakle, Fly Fly – goodbye.

Da li je tako lako u APR-u igrati se s firmom po sistemu ,,pišem – brišem"?

Pravni stručnjak koji se bavi ovom vrstom posla kaže da firma koja duguje državi porez i doprinose ne može da se izbriše iz Registra APR-a. Ako državi ne duguje, može lako da se ugasi ili preimenuje. ,,A ako duguje dobavljačima, klijentima ili bilo kojim poslovnim partnerima nije nikakav problem da se izbriše iz Registra. APR to ne uzima kao razlog za odbijanje gašenja firme, pa dužnici mogu da traže naplatu svojih potraživanja u redovnom sudskom postupku", tvrdi ovaj stručnjak.

Zašto je izbrisan Fly Fly Travel? Šta je navelo vlasnika Bojana Stupara da se odrekne tako prepoznatljivog brenda koji je samo dva meseca ranije (22. februar 2018) bio u najužoj konkurenciji za prestižnu nagradu svetski poznate revizorsko konsultantske kompanije Ernst&Young, čime se pohvalio u saopštenju za javnost s naslovom ,,Kompanija Fly Fly osvojila finale EY Preduzetnik godine". Naslov saopštenja sugestivan je i dvosmislen pa može čitaoca da dovede u zabludu jer je za preduzetnika godine zapravo izabran Radovan Milojević, vlasnik kompanije Stublina. Na dodeli nagrada Igor Vujović Nađ, generalni direktor kompanije Fly Fly Travel, izjavio je: ,,Velika nam je čast što je EY prepoznao kvalitet kome stremimo u svakodnevnom poslovanju. Jako je važno ne samo za sve nominovane, već i za Srbiju da pokažemo svetu da je preduzetništvo veoma jaka grana kod nas i zato svi ponosno dajemo svoj doprinos poboljšanju te svesti".

Nagrađen pa nestao

Ako su kriterijumi žirija bili preduzetnički duh, inovativnost, strateško usmerenje, finansijski pokazatelji i nacionalni/regionalni domet kako je žiriju tako ozbiljne firme kao što je Ernst&Young promakao važan detalj koji će ubrzo dovesti do gašenja brenda ,,Fly Fly"? Ili, još gore – kako je EY sebi mogao da dozvoli takvu blamažu i u finale takmičenja uvede kandidata koji je samo mesec dana pre svečane dodele nagrade izgubio licencu za štampanje avio karata?

Jer, svetska platforma za zaračunavanja i poravnanja BSP (Billing and Settlement plan), koju je osnovala Međunarodna asocijacija za vazdušni saobraćaj (IATA), zabranila je Fly Fly Travelu početkom ove godine da štampa (i prodaje) avio karte zbog neizmirenih dugova. BSP inače posluje po sistemu 14-dnevnog sravnjivanja računa i redistribucije novca pružaocima usluga (aerodromi, aviokompanije, rezervacioni sistemi), a Fly Fly Travel nije poštovao taj rok i zapadao je u stalnu docnju, pa je umesto njega sedam puta kao garant morala da ,,uskoči" Komercijalna banka. Pošto se na BSP platformi odmah upalila crvena lampica uz ime Fly Fly Travel, mnoge avio-kompanije promptno su ovog prodavca karata stavile na crnu listu. Zanimljivo je da je među prvima to učinila kompanija Turkiš erlajns koja je 2015. i 2016. godine nagradila Fly Fly Travel za uspešnu saradnju. Kad je uhvaćen ,,in flagranti" u prevari i izbačen iz BSP-a, Fly Fly Travel se opredelio za ,,inovativno" poslovno rešenje – kupio je firmu Elite Travel i nastavio sa štampanjem (prodajom) avio-karata. Ali, taj posao trajao je vrlo kratko. Naime, 31. januara ove godine i Elite Travel, zato što nije platio dugovanja prema BSP-ju, ušao je u default i isključen iz sistema.

Da li je zbog toga ceo posao s Fly Fly Travela prenet na Kofer Tours?

Teško je poverovati da je žiri kompanije Ernst&Young podlegao utisku na osnovu informacija s korporativnog sajta Fly Fly Travela gde se ta kompanija samoreklamira: ,,Vizija je da ime naše kompanije postane najvažniji sinonim za avio karte i turističke aranžmane, da kompanija preraste u vodeću firmu za pružanje usluga u oblasti avijacije i turizma. To obuhvata razvoj sektora prodaje, školstvo u avijaciji, magazin o avijaciji, organizaciju sajma vazduhoplovstva i širenje mreže poslovnica sa ciljem da postanemo lideri u ritejlu na tržištu Srbije, a kasnije i regiona. Otvaranje sopstvene avio kompanije, najpre za čarter, a kasnije i za redovan avio saobraćaj krajnji je cilj".

Inače, na sajtu i u čestim plaćenim oglasima u dnevnoj štampi Fly Fly Travel ističe da je uspeh firme potvrđen mnogobrojnim domaćim i međunarodnim priznanjima u poslednjih nekoliko godina.

Najsvežiju ,,prestižnu" (u saopštenju firme ne kaže se ime nagrade) dodelio je ministar prosvete Mladen Šarčević na svečanoj akademiji ,,Spirit of Youth" krajem decembra prošle godine. Firma Fly Fly Travel bila je partner Ministarstva prosvete na projektu ,,Duh mladosti", a nagrađena je za doprinos uvođenju dualnog obrazovanja u obrazovni sistem.

I u ovom saopštenju za javnost, Fly Fly Travel nije propustio priliku da se pohvali kako je više puta nagrađen za najbolju turističku agenciju jugoistočne Evrope i da se među nagradama ističu ,,Brand Leader Award", ,,Zlatno turističko srce", ,,Serbian Brend 2016", ,,Vip BizPartner" i ,,Business Partner"...

Nagrada i za ples na štandu

Jednu od nagrada – Zlatnu medalju za najbolji nastup na beogradskom 39. Sajmu turizma u kategoriji turističkih agencija – Fly Fly Travel dobio je od Međunarodnog turističkog saveza Sacen International, čiji je žiri osim popusta (akcija) i turističkih ponuda, prilikom ocenjivanja uzeo u obzir i specijalne plesne nastupe na štandu ove agencije. Sacen International krije se i iza dvostruke nagrade (2015. i 2016. godine) ,,Zlatno srce" dodeljene Fly Fly Travelu za najbolju turističku agenciju.

Ko je Sacen International kod koga se Fly Fly Travel pretplatio na nagrade?

To je Međunarodni centar za unapređenje ugostiteljstva, restoraterstva, hotelijerstva, turizma i gostoljublja (sedište: ulica dr Ivana Ribara 77/3 11070 Novi Beograd) koji okuplja ugostiteljsko-turistička preduzeća i profesionalce ,,spremne za korak napred". Predsednik SACEN Internacionala je Dragan Gligorijević (za koga se kaže da je završio ,,Ekonomski – hotelijerski" fakultet ali ne kaže koji i gde), a izvršni direktor je Muradin Rebronja iz Kanade (sam za sebe kaže da je: planer jelovnika&dizajner kuhinja, šef kuhinje, inovator&edukator). Ta organizacija zaslužna je i za stavljanje srpske slave na UNESCO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Fly Fly Travel kao perspektivnu i prosperitetnu turističku agenciju prepoznala je i kompanija za tržišne komunikacije Mass media international. Fly Fly Travel je na biznis konferencijama 2015. i 2016. dobio nagradu Brend Leader Award. Miloje Radovanović, vlasnik i direktor Mass media international, u najavi jedne od konferencija zaključio je: ,,Gledano u širem smislu, turizam je sredstvo za unapređenje ekonomije, a svakako zaslužuje da se posmatra i kao profitabilna izvozna industrija".

Među darodavcima nagrada je i Srpski institut za javnu diplomatiju iz Brisela koji je 2016. godine na Sajmu turizma u Beogradu Fly Fly Travelu dodelio nagradu ,,Serbian Brend 2016" za najbolju turističku agenciju u okviru svoje kampanje za afirmaciju srpskih vrednosti i širenje pozitivnog imidža Srbije u inostranstvu. Inače, Srpski institut za javnu diplomatiju osnovao je Zoran Milinković, vlasnik restorana u Parizu (,,Bila jednom jedna Jugoslavija"), Ibici (,,Kormilar s istoka") i Beogradu (,,Francuska kuća") i osnivač Patriotske stranke dijaspore. Milinković je predvodio e demonstracije u Parizu 1999. protiv NATO bombardovanja Jugoslavije a u vreme pregovora u Rambujeu ,,ratni štab" dijaspore bio je u njegovoj pariskoj kafani. Inače, osnovni ciljevi briselskog Instituta su ,,jačanje identiteta i unapređenje imidža Srbije u zemljama EU" kroz ,,borbu za srpsko ime, za srpski proizvod, za srpski ponos".

Fly Fly Travel dobitnik je i dve nagrade Privredne komore Srbije za uspešnost – sertifikat Excellent SME Serbia (za odlično poslovanje) i Vip BizPartner 2014. (za najuspešnije porodične firme).

Na događajima kojima kompanija Fly Fly Travel obeležava važne poslovne poteze česti gosti su predstavnici aktuelne državne i političke nomenklature koji ne štede komplimente (,,lideri", ,,vizionari"...) za vlasnika i menadžment kompanije.

Siniša Mali: Želim vam i Njujork i Australiju i Moskvu

Pomoćnica ministra prosvete za strateško planiranje Gabrijela Grujić, primera radi, izrazila je, pri dodeli priznanja 26. 12. 2017. godine, ,,zadovoljstvo što liderske kompanije poput Fly Fly Travela otvaraju vrata i pokazuju visok stepen društvene odgovornosti kada je obrazovanje mladih u pitanju, dajući im mogućnost da za vreme svog školovanja na dva mesta postanu stručnjaci na zavidnom nivou". Otvaranju turističko-poslovnog ,,Fly Fly Travel World Travel Center" u Novom Beogradu 19. 9. 2017. prisustvovao je gradonačelnik Beograda Siniša Mali, koji je pohvalio domaćine kao primer pronalazača vizije: ,,Došao sam da podržim ovu firmu koja je i dalje mlada ali sa velikim potencijalom. Air Serbia je prošle godine otvorila direktnu liniju za Njujork, tako da vam je lakše da otvorite kancelariju tamo, želim vam i Njujork i Australiju i Moskvu. Grad će biti uz vas, samo zadržite osmeh i optimizam da napravimo grad lepšim". A na otvaranju nove poslovnice Fly Fly Travela 22. 6. 2016. godine u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici prisustvovala je potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović. Tada je istaknuto da je kompanija za kratko vreme proširila poslovanje i na teritoriju EU (Austrija, Slovenija, Hrvatska) i da ,,svojim pouzdanim i stabilnim poslovanjem pozitivno utiče i na razvoj naše privrede" što je potvrdila i Zorana Mihajlović: ,,Mi smo zemlja koja razvija male aerodrome i ovo je znak da Srbija želi da bude prepoznata kao turistička destinacija".

Samo mesec dana ranije novu poslovnicu Fly Fly Travela na bečkom aerodromu ,,Švehat" otvorio je predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež. ,,Mi kao Privredna komora od početka sarađujemo sa kompanijom Fly Fly Travel. Pomažemo se i pokušavamo da im budemo pri ruci šta god da im treba – izlazak na nova tržišta, povezivanje sa partnerima. Posle Slovenije i Hrvatske, poslovnica u Beču posebno je važna jer je ovde konkurencija velika. Predstavništvo je počelo sa radom nekoliko dana pre ovog otvaranja i interesovanje je veliko, ne samo za Srbiju nego i za ponudu Er Srbije. To pokazuje da Beograd postaje hab za avio saobraćaj u celoj jugoistočnoj Evropi i centar preko koga se putuje", izjavio je Čadež.

Predsedniku Komore ,,replicirao" je Igor Vujović Nađ, predsednik kompanije Fly Fly Travel: ,,Pratimo našeg nacionalnog avio prevoznika. Potrudićemo se da pomognemo razvoj linije za Njujork iz Srbije, ali i iz regiona. Već se trudimo da iz Austrije napravimo jako dobru promociju i da ljudi, koji odavde zapravo imaju direktan let, lete našim nacionalnim avio prevoznikom jer mislim da može da ponudi jako kvalitetnu uslugu koja je bolja u odnosu na ostale avio kompanije u Evropi".

U slučaju Fly Fly Travela veza biznisa i politike obostrana je. U poslovnim krugovima aviosaobraćaja i turizma često se citiraju čelni ljudi Fly Fly Travela koji se neskriveno hvale impresivnom listom od 3.000 mušterija za avio karte, među kojima su brojne vladine institucije, državni organi i javna preduzeća.

    Zlatno turističko srce – Vučiću

    Sacen International je i tadašnjem premijeru Srbije Aleksandru Vučiću jednoglasno dodelio priznanje ,,Zlatno turističko srce jugoistočne Evrope" za veliki doprinos unapređenju ugostiteljsko-turističke delatnosti u Srbiji. A iz jedne prepiske može se saznati da gospodin Rebronja najavljuje skoro ,,zaživljavanje saradnje s novom Vladom Srbije koja namerava da osnuje Ministarstvo za turizam i ugostiteljstvo, na čelu sa gospodinom Gligorijevićem". Na šta gospodin Gligorijević odgovara: ,,U novoj Vladi sa novim premijerom gospodinom Aleksandrom Vučićem imaćemo i svoje resorno ministarstvo za održivi razvoj i turizam. Na našu punu podršku i iskreno partnerstvom turistička Srbija može da računa."

Piše: Miša Brkić

https://www.danas.rs/nedelja/fly-fly-goodbye/

Eto, to se zove istraživačko novinarstvo. Kad bi važilo za sve srpske umetnike muvanja imali bismo na tacni SVE sa preko milion evra u tašni. Naprosto, srpsko poimanje biznisa je ne platiti, zakinuti i slično.

 Danica Popović - Žuti lopov postao ministar finansija
Danica Popović, tekst za nedeljnik NIN

Ovde se nemoral nagrađuje. Zabrljaš kao gradonačelnik – postaneš ministar finansija. Ako si nesposoban za vojsku, pa ti još tetka iz Kanade kupi stan - postaćeš ministar vojske. Plagiraš doktorat – postaneš ministar policije

Koliko je afera kandidovalo Sinišu Malog za funkciju ministra finansija? Teško pitanje. Ko se potrudi, u medijima će lako nabrojati petnaestak – od ,,afere hektari", ,,afere Bogićević", sve do Savamale i plagiranog doktorata... I šta sad? Ko bi od takvog ministra finansija kupio hemijsku olovku, ili, daleko bilo - polovan auto?

Meni je, opet, najgore to što već sedam godina slušam o ,,žutim lopovima", da bi na kraju predsednik i premijerka na mesto ministra finansija složno postavili – ,,žutog lopova"! I to ne bilo kog, već nekadašnjeg Đinđićevog pomoćnika ministra za privatizaciju, a potom i direktora Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju. Može li predsednik Srbije više sebi da skoči u usta?

Sve da nijedna afera Siniše Malog nije istinita, i da je pred nama najpošteniji čovek na svetu, jedno je sigurno: najpošteniji čovek bi u ovoj situaciji odavno sam otišao, da zaštiti sebe od laži – a zemlju da sačuva od reputacionog rizika. Čim se nije sam povukao, stvar postaje sumnjiva, a sve optužbe dobijaju na značaju.

Da je u Savamali srušen samo jedan legalan objekat, i to noću, uz pomoć maskiranih ljudi koji su vezivali prolaznike i oduzimali im mobilne telefone, nema tog gradonačelnika koji bi u pristojnoj državi ostao na vlasti. Ali, ovde to ne važi. Ovde se nemoral nagrađuje. Zabrljaš kao gradonačelnik – postaneš ministar finansija. Ako si nesposoban za vojsku, pa ti još tetka iz Kanade kupi stan - postaćeš ministar vojske. Plagiraš doktorat – postaneš ministar policije!

Zato je Srbija - zarobljena država, gde šaka (u našem slučaju, jedan par šaka) na vlasti odučuje o svemu. Ovde sve može da prođe i sve je moguće, čak i to da ,,žuti lopov" postane ministar finansija! Jer, ako ćemo pravo, nije Siniša Mali prvi ,,žuti lopov" u Vučićevoj garnituri. Tu su i Goran Vesić, Zorana Mihajlović, dobro se kotira i Jelena Trivan... a i Nenadu Čanku se smeši mesto predsednika Narodne skupštine!

Ne bih da zaboravimo ,,aferu doktorat" Siniše Malog, gde niko (pismen) ne sumnja da je u pitanju težak plagijat, a akademska zajednica na to već četvrtu godinu ćuti. I hajde, čitaoci, ljutite se na akademsku zajednicu, i bićete u pravu, ali stvarno mislim da bi bilo bolje da se upitate – zašto ćute? Ako ćute zato što se boje da će izgubiti svaku šansu da zaposle dete, ili se boje da im neko blizak ne izgubi posao – kažite mi, koliko takvih ljudi i sami poznajete? Ili ja to baš o vama pričam?

Ne smemo zaboraviti ni slučaj nemačkog ministra odbrane, Teodora cu Gutenberga, kome je otkriveno da je plagirao doktorat. Najmanje bi trebalo zaboraviti odgovor Angele Merkel, kad je medijima odbrusila da će Cu Gutenberg uprkos svemu ostati ministar, jer ga ona nije ni dovodila da se bavi naučnim radom, već da rukovodi ministarstvom odbrane. Na takav šešeljevski i prostački odgovor nemačka akademska zajednica nije ćutala, i ministar je po hitnom postupku smenjen.

Umesto da bude smenjen zbog silnih afera, Siniša Mali postade ministar finansija. Kome god da je trebao dodatni razlog da traži zemlju gde će se preseliti, sad ga ima. I svakako se neće preseliti samo zbog toga što se to desilo, nego zato što svi o tome ćute. Ali zašto ćute? Eh, zašto... Seti se, dragi čitaoče, sebe iz doba demonstracija protiv Miloševića (i Šešelja, i Vučića...) i biće ti jasno. Tada ti od njih nije baš sve zavisilo, pa ti je savest nešto i nalagala. A danas?

Danas nam ne preostaje ništa drugo nego da se u tišini upitamo - hoće li Siniša Mali biti loš ministar finansija? Ne mora da znači. U stvari, nema smislenog odgovora. Pošto sam neće doneti nijednu važnu odluku – kao što nijednu nije doneo ni prethodni ministar – Siniša Mali, u stvari, neće ni biti ministar finansija - već puki izvršilac volje onoga ko ga je tu postavio. E sad, kakva će ta volja biti, videćemo.

http://www.kolumneinfo.com/2018/06/danica-popovic-zuti-lopov-postao.html

Moraću da počnem da pišem kolumne.

Quote from: Alexdelarge on 15-06-2018, 21:57:20
Meni je, opet, najgore to što već sedam godina slušam o ,,žutim lopovima", da bi na kraju predsednik i premijerka na mesto ministra finansija složno postavili – ,,žutog lopova"! I to ne bilo kog, već nekadašnjeg Đinđićevog pomoćnika ministra za privatizaciju, a potom i direktora Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju.
http://www.kolumneinfo.com/2018/06/danica-popovic-zuti-lopov-postao.html

ček, je l beše sada govori o malom ili o vesiću? mnogo ih je, brate mili, lako je pobrkati ih sve

Dobro si primetio.

Opančar agencija javlja ... ,,Kucamo na vrata zaboravljenih asova", a plaši me i budućih – Vuk Drašković! Jbt.

Vuk Drašković – Ne znam da li da se ljutim ili veselim zbog, slutim, povratka ovog lika na političku scenu Srbije. Nagovestio sam u prethodnom tekstu ( Proizvodnja sopstvene opozicije ili Čovek koji o svemu sve zna i to bolje od svih drugih! www.opancar.com), da bi on u akciji proizvodnje sopstvene opozicije od strane tog Čoveka mogao postati i liderom te opozicije, uz opasku da njegov lik i delo zaslužuju poseban tekst, što evo ovim putem i činim.

Vuk Drašković je jedan od mojih najomiljenijih spisateljskih likova, tako da mi je sa te strane nedostajao, a sa one druge –to pa ni nalik! Kad je reč o onom prvom, ja zahvaljujući njemu danas i pišem. Za vreme bombardovanja sam započeo pisanje moje prve knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, završio to negde posle bombardovanja i mislio sam, što reče jedan moj prijatelj, doduše ne za pisanje, već za one stvari – Ja sam to probao, video sam da znam i to me više ne interesuje, pa sam i prestao da pišem. Međutim, negde 2007. godine, čuo sam na televiziji neke Vukove misli kojima nisam mogao da odolim – nešto u stilu, ,,kako sam sejao, dobro i žanjemo", pa sam morao da nastavim sa pisanjem i do sada o njemu mnogo tekstova napisao – www.opancar.com pretraživač pod Drašković.

* * *
Elem, da se vratim na slučaj Vuka Draškovića – lidera SPO-a, nekada kralja balkona, vidi o tome više u tekstu: ,,Sa balkona na kaldrmu – ili slučaj opančara Vuka Draškovića" www.opancar.com koji je negde sredinom devedesetih godina prošlog veka sa svojim SPO-om vodio Beograd koji ni u vreme Turaka nije bio žešće poharan nego za njihove vladavine. Tome sam u gore pomenutoj knjizi posvetio maltene celo poglavlje.

Bili su na vlasti i u mojoj tadašnjoj opštini Čukarica. Odem u Opštinu, kod predsednice Izvršnog saveta, povodom nekog zemljišta oko kojeg smo se ,,svađali", na zidu slika Draškovića – kao Titova slika u ono vreme. Ona advokat, ali sada ne radi taj posao, ali me upućuje na određenu advokatsku kancelariju – Ali koleginice, šta će meni advokat, ja sam advokat – čista klasika. Ja sam vam dala savet, a vi kako hoćete.

Beograd je oduvek raspolagao velikm stambenim fondom, znam to jer sam svojevremeno radio u građevinarstvu. To su stanovi koji gradu pripadnu po raznim osnovima – smrću, individualnih vlasnika i slično, a u ono vreme i po osnovu raseljavanja radi uređenja građevinskih površina – raseljena lica nisu dobijala stanove u vlasništvo, već kao nosioci stanarskog prava, pa kad se isele stan odlazi u gradski stambeni fond. Taj stambeni fond je za vreme SPO-a devastiran. Pogledajte o tome više u tekstu "Kucamo na vrata zaboravljenih asova" – Milan Božić (prof. dr. jbt.) na www.opancar.com a videćete i čime se pomenuti Božić, tadašnji funkcioner SPO-a, a danas SNS-a, ovajdio. Možete li zamisliti, čime li su se Draškovići – Vuk i Dana, ovajdili. Pokojnog Veselina Boškovića, Daninog brata, pre toga službenika u opštini Savski Venac, su postavili za direktora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, bliže i dalje rođake na razna druga atraktivna mesta.

Ne znam da li je danas SPO parlamentarna stranka, ne čujem ništa o njima, ali su u "političkom" životu Srbije, Dana i Vuk i dalje prisutni – Dana kadrira u Narodnom pozorištu – vidi tekst "Labudova jazbina" www.opancar.com, član je Nadzornog odbora za mesečnu naknadu od preko 800.000 dinaara, a Vuk je neka vrsta spavajućeg agenta za specijalne zadatke – vidi tekst: "INTERVJU: VUK DRAŠKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, POLITIKA 24.04.2017 – Autor: Zoran Radisavljević, kao povod" (u vezi Vukove knjige "Ko je ubio katarinu", a Katarina je bivša Jugoslavija i tekst "Nešto mi tu fali ..." (o Kosovu), sve na www.opancar.com).

Ovo poslednje me je i navelo na razmišljanje o novoj ulozi koja se sprema za Vuka Draškovića, kao lidera nove srpske opozicije (voleo bih da grešim) – feljton u Politici – Vuk Drašković: Edip i sfinge DOS-a: "Posle dve godine od formiranja Demokratske opozicije Srbije, niko od članova koalicije koja je srušila Miloševića nije se setio ovog značajnog jubileja. Niko osim kuma i osnivača". Zar vam se ne čini čudnim da se baš u vreme kad Vučić formira svoju sopstvenu opoziciju, ovaj feljton gromoglasno najavljuje i objavljuje u ovoj današnjoj Politici – na prvoj strani, a ne na primer u rubrici Pogledi, uz obaveznu napomenu da izneti stavovi nisu i stavovi redakcije.

Vuk Drašković je u vreme koje je prethodilo bombardovanju bio Ministar inostranih poslova u koaliciji koju su činili SPS, JUL i Radikali, a ne u opoziciji. Posle bombardovanja je kao pristupio opoziciji koja je delovala protiv Miloševića, ali je tu bio stalni remetilački faktor – zahtevao je za sebe lidersku poziciju, jer on ne dozvoljava da neko bude ispred njega, pa je sve činio da ruši Đinđića. Onaj ko je čitao prvi broj pomenutog feljtona u Politici svakako je primetio da Đinđić nije došao na osnivačku skupštinu koju je sazvao Drašković. Na kraju je napravljen kompromis, pa je za lidera DOS-a, ni kriv ni dužan, postavljen Koštunica, a posle petooktobarskih dešavanja i za predsednika SRJ, za sve vreme – i pre i posle tih dešavanja, uz jasnu opstrukciju Draškovića.

http://opancar.com/opancar-agencija-javlja-kucamo-na-vrata-zaboravljenih-asova-a-plasi-me-i-buducih-vuk-draskovic-jbt/