ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Veliko poštovanje svima na ovom forumu. Nov sam član i želim da podelim sa vama početak jedne svoje priče. Imam ambiciju da se bavim pisanjem, i željan sam vaših komentara. Prihvatiću sve vaše kritike i sugestije, po prirodi nisam repulzivan, tako da slobodno pucajte.   


Grane drveća su se lako povijale pred naletima vetra. Neke su se i lomile. Sve breze su se uplašeno sklanjale pred njegovim udarima i spuštale na tlo. Čak su i stare bukve strepele, zaklanjajući svoje tek nikle listove širokim i jakim granama, dok su ih vetrovi nemilosrdno šibali. Ipak, vetar ih je sve iznenadio. U zabačenom šumarku je uvek bilo mirno, ma koliko da su se vremenske prilike menjale. Tišina i spokoj krasile su njegov deo tla... Usamljeni, a opet, tako razigran deo. Ali sada je bilo drugačije. Promena se osećala u vazduhu.

   Negde u mrkloj nebeskoj tami, sivo plavi mesec je uspeo da se provuče između dva ogromna oblaka koji su išli jedan prema drugom. Na tren je uspeo da baci slapove slabe svetlosti na probuđeni šumarak. Zraci svetlosti navirali su u talasima i obasjavali suvo tlo puno lišća i slomljenog granja. Vetar kao da je žviždao dok se probijao između starih stabala, koja su se borila sa njim. Nijednog živog stvora nije bilo u blizini. Svi tragovi životinja davno su bili pokriveni lišćem koje je, dan za danom, lagano otpadalo sa drveća, ali ovaj vetar je činio da danas šuštavi tepih izgleda mnogo veće i tamnije. Tamo gde su stabla bila udaljenija jedna od drugih, stvarali su se vrtlozi suvog i tek opalog lišća, koja su se dizala sve do samih krošnji.

   Udar odjeknu glasno u nebesima. Dva oblaka se sudariše strahovitom brzinom, terajući plavi mesec da se pomeri sa strane. Udarac beše toliko jak i glasan, da se i sam vetar stišao na tren i povratio mir među umorno drveće. Kada sledećeg momenta tirkizne munje sevnuše beskrajnim nebom, on udari još jače. Prvo su pukla najmlađa stabla. Pri svakom zvuku smrti i padu, tama je postajala sve veća, a snaga drveća sve slabija. Jedan za drugim, stabla počeše da pucaju, dozvoljavajući vetru da se provlači između njihovih ranjenih ruku. Nebo kao da poče plakati za njima, gledajući tužno mesto gde je nekad bio gust red breza, i pusti kapi kiše na njih. Vetar nije zaboravio da se veliki deo bukvi i dalje bori, svojim širokim krošnjama odbijajući njegove udarce. On svom snagom krenu na njih, predvođen tamom koja ga je bodrila da udari snažno.

   Nebom se istog trenutka prelomiše nekoliko svetlo plavih gromova i kiša poče sve jače da pada. Zlatne munje su se širile nebom, koje je služilo kao pozornica plavim i crvenim iskrama. A onda, iz najcrnjeg oblaka koji se nadvio nad poraženim delom šumarka poče da sipi sjajna svetlost, lebdeći između vazduha i tla, i šireći se ka tami koja se približavala bukvama. Crvene varnice počeše da se oslobađaju iz svetlosne krune, formirajući užareni put koji je vodio do samog tla, prkosno stajući na put vetru. Svakog sledećeg trena, svetlosna kruna je menjala svoj oblik, dok se spuštala ka tami na ivici šumarka. Prvo se stvoriše vatrene kandže, koje su iz svojih četvoro noktiju bacale užarene iskre. Nedugo zatim, zlatno i narandžasto perje, obasjalo je sve pod sobom, činivši da se tama povuče bar za kratko, dok je vetar još jače pokušavao da slomi otpor klonulog drveća. Na kraju, kada je telo bilo formirano od vatrenih snopova, zlatni kljun i kresta na glavi činiše da vatreni petao koji se spuštao ka tlu izgleda neustrašivo. Svaki njegov zamah užarenim krilima terao je tamu da se povlači ispod slomljenih breza, krijući svoje tamne niti ispod zemlje. Vetar nije prestajao da udara stabla koja su bila u srcu šumarka, ne obraćajući pažnju na vatrenu životinju koja je prilazila velikom brzinom. Koliko god je petao mahao svojim crvenim perjem, nijedno stablo, bilo poraženo ležalo na tlu, ili čvrsto stajalo i borilo se, nije gorelo. Prkosno je plesao između njih, ne dozvoljavajući da se bilo koji list ili grana zapali. Kiša koja je postajala sve jača padala je svuda oko njega. Nakostrešeni oblaci i tirkizne munje su bile na njegovoj strani, trudeći se da nijedna kap ne pogodi svetlucave vatrene iskre koje su ostavljale trag za njim.

   Odjednom, vatra naglo poče da slabi, a vetrovi krenuše još žešće da udaraju iznemogla stabla. Tama se izvukla ispod poleglih grana, i počela da okružuje petla. On je klepetao krilima, neustrašivo bacajući narandžaste varnice između njega i tame, dok je pokušavao da pronađe izlaz. I dok je vetar napadao sve jače, tama je sužavala prostor između petla i šume, strpljivo gutajući varnicu za varnicom, sve dok nije nestalo i poslednje užareno pero. I gromovi tada krenuše da tutnje kao nikada do tada. I munje kao vatrene zmije zaigraše nebom. I...

   So. Mnogo soli. Jezikom lagano pređe preko punih usana, dok je i dalje bila u polusnu. To je znoj, pomisli Mirjana dok je pokušavala da ustane iz tvrdog hotelskog kreveta. Soba koju je iznajmila, bila je mala i neudobna, ali za nešto luksuznije nije imala novca. Krevet u kome je spavala, bio je skoro truo, prilično oronuo i škripao je i na najmanji dodir. Ona se polako ispravi u sedeći položaj i zagleda se u prozor. Bio je pun prašine i slomljen pri dnu, tako da skoro ništa i nije mogla da vidi kroz njega.

   Uspravi se na noge, i krenu do kupatila da se umije. Kada je stala pred ogledalo, videla je istu sliku kao i prethodnih dana. Uze svoju zamršenu, riđu kosu sa čela i zabaci je iza ramena. Umorne plave oči i izgužvano lice, tražilo je još odmora.  Zatim joj se pogled zaustavi na njenim ušima. Bila su klempava. Toliko mnogo, da su je kao malu sva deca zvala Crvena Slonica. A opet, danas nije prolazio dan da joj neka osoba ne uputi kompliment kako je prelepa. Ali sebi nije bila lepa, zato je i puštala kosu, da prekrije ono zbog čega se stidela. Nikada neću biti lepa. Kovrdžava kosa joj se spuštala do polovine leđa, čineći je srećnijom nego što je u stvari bila.

Danas je taj dan, misao joj se odjednom stvori u glavi, ne smem da uprskam. Kada je pre tri dana došla u grad, nije ni sanjala da će tako brzo dobiti posao. Razgovor je trajao nešto kraće od desetak minuta, i nije verovala kada je saznala istog trenutka da može početi sa radom za koji dan. Sve to joj je delovao kao san. Ali taj san nije sanjala kada bi noću legla spava. Poslednja tri dana, imala je uvek iste snove, o drveću, gromovima i vatrenom petlu, koji su je morili. Budila se umorna koliko god da je dugo spavala, oblivena sopstvenim znojem. Ipak joj se beličasti zubi pojaviše između usana, i zaigraše u malom osmehu. Idem. Idem da počnem sa novim životom.

Ništa počeci. Uvod, zaplet, rasplet, poenta. To čitamo.

Koliko imaš godina, Bojane?

Quote from: D. on 11-09-2012, 02:11:29
Koliko imaš godina, Bojane?

23. U redu, kada je budem skroz doterao, postavicu je celu. 

Izbaci sve prideve (osim one gde rečenica ne funkcioniše bez njih) i postuj je opet.

QuoteNegde u mrkloj nebeskoj tami,

Izbegavaj ovakve gluposti, podrazumeva se da je tama mrkla sem ako nisu izmislili svetlu.
Dakle, pazi na pleonazme.