ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

ma može biti da jednostavno nisam znao drukčije započeti razgovor, ali sam znao okolnost da kad 'pikneš' nekoga onda se taj i mrdne

znaš, nisam uopće siguran je li amerika 'kip slobode' i 'sve je veće u texasu' ili "doživljene impresije sa lica mjesta" raznih scallopa. koje je veća iluzija, pitam se?

tekst je savršeno lijep
jasno ti je da govori manje o americi a više o tebi

vidiš, to oko rijeka
"Ima jedna modra rijeka. Široka je duboka je. Sto godina široka je. Tisuć ljeta duboka jest"
o kakvim rijekama ti pričaš, zapravo?
"Čovek ostaje zapanjen kad shvati da Ameri imaju samo nekoliko pravih reka, onako kako mi zamišljamo reku, a da su sve ostalo potoci ..."
da ne vadim sve ostalo... 'protuameričko' ... tekst, savršen, lijep, miriši protuamerički, 'sve su to potoci' je potmuli pozadinski ton kao njegova podgradnja
gotovo sam uvjeren da makedonsko duboko bistro utočište pruža, da tamo izvire rijeka onako kako je mi zamišljamo
tekst, lijep, zašto ne savršen(?), podsjetnik za amor fati, tragičko, grčko - scallop je rascijepljen poput školjke. zarastaju li te rane i u vremenima kod kuće? makedonski melos

...

meni se sviđaš, već sam rekao
i opet o rijekama
znaš kad sam ja spoznao "prelazimo reku Pekos, ma rečina kaubojska" premda nisam doživio impresiju na licu mjesta? u autu. vozim se tamo-natrag tu po kraju (ništa impresivno, skroz prozaični odlasci na posao) dobrim dijelom uz Bednju. nju su neki ljudi definirali kao rijeku (ima tabla. piše rijeka Bednja). ma tisuću puta sam je vidio krajičkom oka, a onda mi je jednom (bez nekog posebnog razloga) sinulo: čekaj, kako se na konju prelazi preko? Bednja je potpuno mala, čak mislim da je plitka. (govori li ovo o meni kao tvoji američki potoci  o tebi?)
kauboji su bili strašni. prelazili su konjima rijeke. a što ako strašni kauboji uopće ne bijahu strašni? oni su si olakšavali: tražili su gazove.
čak se i Bednja doima neprelaznom za kauboje...

Jesi ti pingvinu studiro negde Konfuziju?

mislim da će scallop shvatiti napisano

a što bi ti: čitav život uredno posložio i strpao u kufer?

Ako smo se do sada dobro razumeli: sve je iluzija, ali i ništa nije iluzija. I makedonski izvor je bistar i dubok kad se gleda iz Novog Zelanda ili Australije. Brda u daljini su zelenija od ovih na kojima stojimo. Izbliza baš i nisu. To se dešava zato što čitamo samo napisane priče.

Svojevremeno mi se žali Hrvoje Prčić da tiraž Siriusa opada uprkos njegovom trudu. Pokazuje gomilu pisama srećnih čitalaca zbog njegovog literarnog pristupa izboru tekstova. A ja ga pitam: "Šta ti pišu oni koji ti nisu pisali?" Objavljene impresije zatiskuju one koje nisu objavljene. Slike i reči koje vam ne prikažem nisu se dogodile? Cvrc!

Slikao sam ja i "hipi znak" iscrtan među petroglifima i godinu "1988", ali, nije mi namera da polemišem o tome što neko iz održavanja turističkog sajta svake godine poprska svežom naftom kamenje da bi se crtarije bolje videle, da docrta izbledele, orobljeno kamenje zameni novim. Hteo sam samo da ukažem da je 20.000 petroglifa na jednom mestu, a ima ih na mnogo mesta, previše i da su u ta stara vremena Indijanci verovatno samo crtali petroglife da bi ih imao ko eksploatisati kojih hiljadu godina kasnije.

Tekst je samo podsetnik, ofrlje notiran tek da ja ne zaboravim detalje. Slika onoliko koliko stane u jedan post. Taman za kufer.

U kuferu je sve uredno spakovano u haotičnom stanju...

ali pitanje je: sta je u kuferu? mozda ti, kao onaj cuveni meda pedington, nosis pun kofer sendvica od marmelade.

U kuferu nije ništa   

djelomično smo se razumjeli
naime, ja sam kroz tvoju 'napisanu' čitao i onu nenapisanu
vidio sam u scallopa, ono što njegovo oko ni samo ne vidi, ne može vidjeti jer gleda prema van
tobože putopis o americi koji započinje "Ispratio sam pogledom poslednji" ... a "prtljag ostao negde u limbu" ,
koji uči da "žurke (odraslih) u Americi nisu kao" , a djeca "igra(ju) miš(eve) koji ima da crkn(u)" ... ,
a kad ono tamo "niko ne pravi kuću za nekoliko generacija" ; one su "kao da su od kartona" ... ,
i sve u tom stilu i sve u tom stilu do jake rečenice "Čovek ostaje zapanjen kad shvati da Ameri imaju samo nekoliko pravih reka, onako kako mi zamišljamo reku, a da su sve ostalo potoci"

da, 'sve su to potoci' je istina scallopove amerike (ne tuđe). vrati se ti nama doma.

Skretanje kod Albukerkija

Polazak za Santa Fe istovremeno je odlazak iz Las Crucesa. Pozdravljanje i obećanja da ćemo doći ponovo. Možda bi me interesovalo da je u planu El Paso i malo Meksika. Međutim, ovih dana je škakljivo sa Meksikom. Neki klanovi su tamo zaratili, ubija se i sa ove strane granice, aktivirane su i dubinske konrole. Takve stanice smo prošli na izletu do petroglifa, kod White Sands-a, a i sad ćemo, ispred grada koji se sumanuto zove Truth or Concequences. Taj grad je imao pristojno ime Hot Springs (ima toplih izvora i banja, pa OK) sve dok u nekoj TV kviz emisiji od pre 40 godina voditelj nije ponudio da doživotno organizuje posetu gradu koji prihvati da se zove po toj emisiji. Sakupi se gradsko veće Hot Springsa i promene ime. Čovek je morao da dolazi dvadesetpet godina, sve do smrti, a grad i dalje nosi to glupo ime.

Kontrola traži pasoše, pita kog vraga tražimo u SAD sa te strane... Tražili su prethodnog dana i pasoš mojoj ženi, a na putu na Sever - ništa. Učinilo im se da ne ličimo na Meksikance.
Do Albuquerque-ja ima 300 kilometara i to prelazimo za tri sata. Slikam iz kola, ali nigde Patka Dače, nigde Duška Dugouška... Raskrnica Interstate 25 i 40, dve najvažnije saobraćajnice u SAD prolazi iznad nas, a da se ništa nije dogodilo. Pticu trkačicu smo slikali još kod petroglifa.



Santa Fe je čuda gradić i u njega bih mogao da se vratim još koji put. Negde iza njega završava El Camino Real, a I-25 skreće na severoistok. Sam grad je prestonica države New Mexico, što je već oko 300 godina. Tu je i uhapšen Billy The Kid.


Na glavnom trgu stara guvernerska palata, sam trg je mali park, oko trga prodavnice suvenira i raznih kerefeka da ti pamet stane. U prodavnici španskih marama zadržim se kraj nekih grbova, učinilo mi se da piše Serbe (tupavi Balkanac), pa mi priđe čovek i na čistom kastiljanskom me upita za moje plemićko poreklo (u tu radnju ulaze samo pretendenti na noblesse). Naravno, zbrišem napolje i posvetim se indijancima i indijankama što sede ispred zgrade guvernera i prodaju džidžu-mižde i razne džu-džu.


Hteo sam da ih slikam, da se vidi kako Apači sad izgledaju, ali me bi sramota i odustanem. Umesto toga, uslikam sam trg, divnu crkvu u pozadini, kuće u meksikanskom stilu i još jednom odlučim da se tu vratim, jer smo ostali samo ta dva sata i okrenuli za Albuquerque, jer je povratak kući, u Tulsu, već otpočeo.


Sledećeg dana, u povratku, bežali smo od nekog novog olujnog sistema sa Zapada i nismo mnogo turali nos levo-desno.

Slike su malo velike, ali ću se popraviti. ImageShack je ponovo promenio dizajn, pa sam morao sa Mozile

TRAIL OF TEARS, TAHLEQUAH

Ima već više od mesec dana otkao smo se vratili iz SAD, a neki dugovi mi tek sada dolaze na red. Posle zlopaćenja sa ImageShack-om, konačno je sve u redu i mogu da se podsetim jednog izleta koji je ostavio utisak na mene.

Muzej Cherokee Indijanaca u Thalequah, OK je nešto ispod dva sata vožnje od Tulse. To je pravac kojim još nismo bazali i rado sam pristao da se uputimo u tom pravcu.

Mnogi misle da je Oklahoma zemlja Indijanaca, pokušaću nešto kasnije da nabrojim i koja su sva plemena tamo prisutna, ali Oklahoma nije Indijanska postojbina. Ona je nešto sasvim suprotno od Izraela. Dok su se Jevreji ponovo okupili u Izraelu posle egzodusa koji je trajao 2000 godina, Indijanci smatraju Oklahomu zemljom svog egzodusa. Iz svojih različitih postojbina u Sev. Americi doterani su tamo, valjda, tada, Oklahomu niko nije hteo. Najgore je što je u tom "velikom poslu" zaradio Indijanac koji je potpisao ugovor, inače robovlasnik iz Karoline.

I dok se vozimo prilično prijatnim krajem Oklahome, to je deo koji je i dalje nizak, ali viši u odnosu na ravnice, jer Plains su ipak Plains, pokušavam sa jedne magnetne nalepnice da nabrojim sva plemena koja su danas prisutna u Oklahomi. U tom čuvenom indijanskom egzodusu pre dvestotinak godina sa raznih teritorija istoka i jugoistoka SAD, na osnovu različitih ugovora, tamo su se zaputili Cherokee, Creek, Seminole, Chickasaw i Chocktaw plemena. Kasniije su se po Oklahomi rasuli i pripadnici drugih plemena: Quapaw, Modoc, Peona, Ottawa, Shawnee, Wyandot, Seneca, Kaw, Osage, Tonkawa, Ponca, Otto&Missouri, Pawnee, Sac&Fox, Iowa, Kickapoo, Patawatomie, Wichita, Kadoo a sasvim na zapadu i Cheyenne, Arapaho, Comanche, Kiowa i Apache. Uf, jedva sam ih popisao.

Usput prolazimo kraj akumulacija na reci Arkansas i znam da nećemo stići do još većih akumulacija kod sastava sa rekom Canadien koja se tegli gotovo paralelno sa njom, ali nešto južnije. Na Sequoyah Bay, iza Wagonera, još je jedno od hiljada izletišta u SAD, na mestima gde ranije nije bilo ničega. Pravimo pauzu, obilazimo turistički centar, to je gotovo koliba sa prospektima i suvenirima, glupi skučeni zoološki vrt sa jednim bald eagle-om, dva kojota, olinjali vuk, iz jednog kaveza smrdi tvor, njega nema. Samo smrdi. Smrde i naši točkovi, prija je pregazila zemne ostatke jednog njegovog sabrata. Pogled na jezero je ipak lep. Možda se Ameri tamo dobro provode kad nije februar.



Tahlequah je vukojebina, samo 14,5 hiljada stanovnika, ali ima velelepni Northwestern Univerzitet, zapravo, jednu od filijala, ali ogromnu, sa velikim dormitory centrom, prija Rege kaže da su studentske spavaonice skučene, ali nikad nije bila na Novom Beogradu. Glavna ulica je popločana crvenom ciglom, na gotovo svakoj cigli ime porodice ili osobe koja je donirala za popločavanje. Ujedem se za usnu kad pomislim kako mi umesto imena po ulicama ostavljamo pikavce, žvake i prazne boce od piva, sokova, coca cole. Košava raznese papire i prazne kese.

Najzad se zapućujemo do Indijanskog muzeja. U njemu nas očekuju maketa sela, razmera 1:1, muzejske prostorije sa brojnim eksponatima, najviše je onih koji, poput slike Paje Jovanovića "Seoba Srbalja" prikazuju indijanski egzodus. Ispred muzeja stoje tri stuba, preostala posle požara u kom je uništena prva ženska škola za indijanske devojke, unutra ima slika, ali, slike su slike, a stubovi - stubovi.



U muzeju me je impresionirala jedna skulptura u drvetu, prikazuje Cherokee Indijanku koja na leđima tegli novorođenče, zapela kroz neko nevreme, na levom obrazu dve suze, jedna teče nadole, a druga kao da bi da se vrati tamo odakle su krenuli. Pokupio sam šemu Cherokee alfabeta, napravio ga je jedan Englez u prvoj polovini XIX veka, Ameri su u II Sv. Ratu imali neprobojnu šifru zahvaljujući Cherokee šifrantima.

Na kraju smo obišli maketu sela, vodič, takođe Indijanka, je uporno ponavljala da je to fake, jer na tom mestu nikada nije bilo Cherokee sela, a ja sam zbrisao od mraza i vetruštine unutra i saslušao domaćina muzeja o detaljima tog egzodusa. Naravno, za njega je to najveći i neponovljivi egzodus, malo je falilo da mu ispričam kako Srbi, malo-malo, imaju sličan, ali sam to ostavio za Beograd, tvrdo ubeđen da ću mu poslati slike bar nekih egzodusa, ali me je sad prošlo. Svakom je njegov egzodus najveći.

зар нису Амери користили Навахо индијанере за шифровање? или су и једне и друге?

Svašta je moguće, a naročito da ja nisam u pravu. Pogledaj taj Cherokee alfabet. Zar ne izgleda idealno za šifriranje? Sva slova se drugačije izgovaraju nego što su napisana.

изгледа прилично погодно за шпијунске игрице...имаћу Черокије у виду када будем остваривао своје снове о светској доминацији! 

Koristili su i jedne i druge. Čeroki u prvom, Navaho u drugom. Piše na Vikipediji, http://en.wikipedia.org/wiki/Code_talker

Princip je isti, ostalo su nijanse. U osnovi kripto-zamke je ovaj alfabet.

Posle skoro tri godine, opet u Americi. Kao da je juče bilo.


Molio bi da ovaj topik ostane u on modu, a za podjebavanja ću otvoriti pomoćno odeljenje. Za klinceze, pivo, pa i za neka krkanja, a biće ih, tamo gde im je i inače mesto.

PUT JE UVEK DUGAČAK


Ako vam na karti piše da vam avion poleće u 6 h ujutro, a da stižete posle 6 h popodne, to garant nije 12 sati. Ne postoji mesto gde biste mogli putovati 12 sati, a da nema pomeranja vremena. Neki jednostavni račun kaže da sat leta mlaznog putničkog aviona punom snagom pomera satnicu za oko pola sata. Neko će već dokazati da moj račun nije tačan, ali je tačno da je naše putovanje trebalo da traje 18 sati. Ako ne računamo da najmanje dva sata ranije treba prijaviti put i da, mnogo kasnije, sa aerodroma do kuće (prolazak kroz pasošku i carinsku kontrolu, ako je prtljag stigao, traženje i nalaženje kola na parkingu veličine nekih aspirativnih regiona na Balkanu), treba još oko toliko. Ma, računajte 24 časa, ali i da će oni koji vas sačekaju imati osećaj kao da ste došli iz komšiluka gde ste popili kafu, pa ima mesta za još nešto.


Radmila tvrdi da se nizbogčega nije vraćala kući, ali sam, zbog događaja koji su usledili, ubeđen da jeste. Meni sen taj baksuz sigurno nije dogodio, jer da jeste ne bih imao odrečan odgovor na Uroševo pitanje jesam li poneo laptop negde po prolasku odvajanja za Novi Sad. Svet se pomerio kad sam rekao da nije važno i da ću to preživeti, kao što sam preživeo Bobanovu temu za oktobar. Prtljag smo predali u deset do 4 i na pitanje da li imamo samo jedan ručni prtljag odgovorio sam da bih imao još jedan da sam poneo laptop. Agent se nasmešio i podlo me upitao: "A, jeste li iz Beograda?" Kad sam nevoljno potvrdio, konstatovao je da još imam vremena da odem kući i uzmem laptop. E, tu mi je prekipelo. Uroš se bez reči okrenuo i otišao po kola. Negde usput je neizbrisivim slovima upisao uslugu koju nikada neću moći da nadomjestim. Tako sam dobio svoj laptop, a o činjenici da sam spakovao ispravljač od Compaqa (mog fosilnog laptopa) ćemo u sledećem nastavku.


Još jedno pitanje agenta je imalo simbolično značenje: "A gde vam je krajnja destinacija?" Na odgovor da su to Houston, pa Tulsa, OK, klimnuo je glavom i zaključio: "Vaši letovi nisu otkazani." Za one koji će ovo čitati onda kad oluja Sandy, zvana i Frankenstorm, bude samo istorijski zapis, nas je njena kulminacija čekala sutra, od Karolina do Mejna. U Frankfurtu nas je čekao nikad brljaviji aerodrom, apsurdno komplikovano stizanje do gejta gde nas je čekalo ukrcavanje za naredni let. Ranije sam verovao da je to sudba nas koji putujemo u jebenu Srbiju, ali ovoga puta nas je čekao najveći avion Airbus 380-800 sa, ovog puta, 600 putnika, na letu za Houston, USA. Sve na šta sam ranije frktao je jebena činjenica da u organizaciji aerodroma niko ne zapošljava inženjere saobraćajne struke ili na tim fakultetima ne uče optimizaciju putničke komunikacije.


Dok smo trošili poslednje minute čekanja na ukrcavanje odlučio sam da se istrošim i u free shopu kupio bocu od 200 ml Dewars viskija i kesicu Ritter čokoladica. Do ukrcavanja smo stigli da je načnemo, a onda smo, na kesi videli da ne smemo da je otvaramo dok ne stignemo na odredište uz pretnju konfiskacije. U nevolji smo nastavili da praznimo bocu, dok nas stjuardesa nije obavestila da je u avionu zabranjeno da pijemo ono što smo kupili u free shopu. Naravno, bocu smno dokrajčili krišom, samo što je nismo zavili u novine, a otarasili smo je se neposredno pred suočavanje sa imigracionim oficirom u Houstonu.


Najogavniji deo svakog leta u inostranstvom, a posebno u SAD je checking. Najpre je tu idiotluk zabrane da se nosi bilo šta tečno, gasovito ili jestivo, a posebno oštro, šiljato, puckavo... Jednom su mi oduzeli makazice za nokte sa sečivom 8 mm! To znači da smo i pribor za higijenu nosili u nedostupnom prtljagu, da ne govorim o medu i rakiji. Ali, to nije sve. Na chekingu laptop mora iz torbe, a cipele s nogu. U one njihove kutije odu i novčići, pisaljke, kaiševi, delovi nakita... Ja zbog pejsmejkera moram na lični pregled. Tu mi malo dignu košulju i spuste pantalone, na jednom od pregleda su mi osluškivali i tabane. E, sad, zamislite kako sam izgledao u Tulsi na aerodromu pošto su me ispipavali, što dlanovima (spreda radi reda) i nadlanicama (od pozadi reda radi) na beogradskom aerodromu da uđem u bescarinsku zonu, u Frankfurtu da izađem iz te zone i posle da prođem američku kontrolu da bih uneo sebe u avion. U Houstonu sam ušao u SAD, pa, kontrola, prolazak carinske i pasoške kontrole, pa uzimanje prtljaga, pa kontrola i prtljaga i nas da bismo stigli za let u Tulsu.


Kad su nam na čekingu za Tulsu rekli da smo zakasnili 6 minuta izgledao sam tako očerupano i bedno da nam je debela tamnoputa dama na pultu velikodušno udelila utešne vaučere od po 10%. I karte za let 1,5 sat kasnije. Imali smo vremena da u kafani "Chilli's" izedemo krilca i pomfrit uz Sam Adams tamno pivo i dodamo 10$ preko vaučera (bakšiš inkludid). Stigli smo i Jeleni da javimo za novi let.


Let Embrauerom posle Airbus 380 je kao jahanje zeca posle jahanja slona. Ima dva sedišta s jedne, a samo jedno sa druge strane, a jedina stjuardesa je više ličila na tetkicu pred penziju. Sve što smo negde hteli da podignemo ili spustimo premestila je negde drugde. Zato nisam skinuo cipele, ko zna gde bi ih ona smestila.


U Tulsi su nas dočekali i voleli dok nismo upitali gde je krevet.

KUĆA JE IPAK TU


Jedna od navika Amerikanaca je da svoje kuće stalno doteruju, dograđuju i prešminkavaju. Razlog je krajnje jednostavan. Ameri nemaju naviku da višegeneracijski borave u istoj kući, pa ni u istom gradu. Tu se izuzimaju oni koji su se tako ukopali da više ne mogu da se iskopaju. Odnosno, kuće su im postale tako skupe da niko nema pare, ali ni ne želi da ih kupi. Što bi kupovali kuće koje se više ne daju doraditi? Dakle, kad vidite neku kuću u rezidencijalnim delovima bilokojeg grada, ona je ili tek napravljena i naseljena ili je već izmenila nekoliko vlasnika i frizura ili je toliko ogrezla u svoj lik da se više ne da izmeniti.


Kuća Stewartovih u Tulsi živi svoj drugi identitet. Prvim vlasnicima je sve dodijalo, to se obično kaže da su odlučili malo da putuju, a da li će putovati bar do Floride ili se nastaniti u nekom od obližnjih centara za starije osobe to obično uspeju da sakriju od onih kojih se to ne tiče. Oni kojih se tiče taj podatak neće moći da zaborave. Sve u svemu, to je kuća koja nije uspela u potpunosti da se samooblikuje, a ni stanari nisu bili previše skloni. To kuću čini relativno jeftinom za kupovinu, a decenijski prezahtevnom za održavanje. Naravno, to je bio izazov za Čarlsa Stewarta, Stewarti generacijski iz svake svoje kuće isteruju maksimum funkcionalnosti i izgleda. Teniski teren je prepušten šumi u koju je bio pretenciozno nasađen i neupotrebljiv do bola. Iščekivano punih pet godina dogodilo se prošle godine: pukla je cev za vodu tačno ispod kuće i nešto se moralo uraditi. Naravno, pošto je u Americi sve osigurano, ako nije od osiguravača opljačkano, to je bila očekivana prilika.


Godinu dana se priča razvijala u našem odsustvu, tako da smo prvo saznali da će kuhinja dobiti novi pod, veće prozore ka dvorištu, pa još veći ka ulaznom holu, a onda, zašto ne bi i kompletno novu opremu kuhinje. Kad se u kući radi sa vodom, onda to dovodi u iskušenje sve mokre čvorove. Prvo je nastradao gostinski toalet, a zbog njega, po zakonu vertikala, doneta je odluka da se fatalni prostor pominjan u mojoj priči "Dečak nema vrata" pretvori u gostinsku sobu, opremi zidovima i - vratima. Iza te sobe je bio neupotrebljen prostor, jer vertikala za vodu nikada nije bila postavljena. Ha! Zbog pucanja cevi ispod kuće dogodila se nova kuhinja, gostinski toalet, nova soba i kupatilo za babu i dedu. E, kupatilo se dogodilo, delimično i zidovi sobe, ali, vrata i dalje nema. Pitanje "Gde je krevet?" pretvorilo se u "Gde su vrata?", a ja sam dobio temu za novu priču: "Deda nema vrata".




Uploaded with ImageShack.us
Kuća spreda


Uploaded with ImageShack.us
Kuća odpozadi


Uploaded with ImageShack.us
Veliko dvorište
Možda sam prevideo rekonstrukciju prilaza kući, sa sve stepenicama i voćnjakom i jagodnjakom i kupinjakom pred vratima, ali, to je već priča iz prethodne dorade kuće, koju smo u celini propustili.

Kuća je  prelepa, imao bih samo malu molbu koja vam neće teško pasti, a to je da uslikate malo izbliza ono cveće i bilje na prilazu.

A, da navedem sve polako? Tu ima toliko toga da nema šanse da slikam "izbliza". Dakle, najviše drvo sa desne strane je nektarina. Rađa već drugu godinu, ali su "malo sitne". Sa leve strane je ruža, još u cvetu. Ipak, sa leve i desne strane nektarine su po jedna smokva. Jedna smokva je i sa leve strane stepenica. Na gornjem platou, pored vrata su dva čempresa, a sa strane i po dve jabuke i kruške. Po zemlji je najviše jagoda (još ih ima u cvetu i zameću), ali uz njih ide primedba da ih strašno napadaju puževi golaći, pa su ove godine "podelili rod". Uz zidove su kupine i maline, a postoji još jedan grm ruzmarina, timijan, majkina dušica i oregano, sve u najmanje dve sorte.

 

Lepe su ti ove priče. Daj još.

a ja živim u majušnoj kućici od 32 kvadrata  u americi je sve ogromno imam osjećaj
mada sam i ja pobodnik dograđivanja i širenja
ali kada pomislim na zagrijavanje prostorija i troškove odmah odustanem 

Quote from: Plut on 03-11-2012, 19:35:22
Lepe su ti ove priče. Daj još.

Da.

Jedna od važnih stvari u Americi je da se najčešće ništa ne dešava.

Quote from: scallop on 04-11-2012, 14:57:06
Jedna od važnih stvari u Americi je da se najčešće ništa ne dešava.

...Ma da! Kako sad to?...

Pa, lepo. Ovde smo sedmi dan i šta se dogodilo? Putovali smo jedan dan i opisao sam kuću. Desio se i Halloween, ali se sve svodi na neko maskiranje i pohod na komšiluk po slatkiše. Istovremeno se pakuju za bacanje slatkiši pokupljeni prošle godine. Slikao sam u dvorištu jednog armadila i eno ga među "kozama i ovcama". Toliko se događa i u Vranjici kod Trogira.

U Vranjici kod Trogira će armadila videti samo ako je zdimio iz ZOO vrta...

Ok, sad cekamo opise ljudi i dogadaja ( tipa, situacije u ducanu,restoranu, ulicama, podzemna...). Mora biti nesto sto ih razlikuje od nas Balkan-people.

Ne jedu leba. A i skup je. U restoranu ako hoćeš parče moraš da ga naručiš. Krigla piva je 5,5 $, plus 15% bakšiš koji mora da daš inače ti sleduje robija.

Mozda i bolje, ionako je kruh pun aditiva i deblja, zato tuku po Coca-Coli....

Šta je obično na meniju?

(sad ispadoh od onih koji vire drugima u lonac  )

Quote from: angel011 on 04-11-2012, 16:17:18
Šta je obično na meniju?

(sad ispadoh od onih koji vire drugima u lonac  )

Ma nije, i ja sam htjela to pitati, otela si mi rijec s usta...

Kad bi bilo po njihovom menija ne bi ni bilo. Odnosno, svako ima neki svoj meni. I jede kad mu padne na um. Druga stvar je kad se mi pojavimo. Ako mi spremamo, onda je to obrok koji se jede grupno. Ručak bude predveče, a doručak u podne. Pravili smo gulaš i to su izeli pod odma' iako je obećavao bar dva dana. U Sam's-u smo kupili pečeno pile (4,85$ celo), ja ga isekao i stavio u kutiju. Dva puta je Julie tražila sendvič od karabatka da nosi u školu, a ostalo je nestalo bez uvida. Naravno, ja sam oglodao kosti još na početku. Jedne godine (znači ne sada) je Radmila prepržila meso za musaku i ostavila za sutra. Čarls je, onako gladan s posla, dograbio prvu činiju i sve izeo. Kad su mu rekli da je to bilo za musaku odvratio je na srpskom: "Dobra bila musaka."Toliko o meniju, a mogu ja to na redovnoj bazi.

fantasticno.

Fascinating! 

zelio bih pricu kad idete u planine.

To će biti malo teže, jer je najviši vrh u Oklahomi jedva iznad 1300 metara, a dobili su ga da bi imali nešto visoko na karti. Florida, gde ćemo ići u Disneyland, nema ništa za penjanje. Zapravo, najveće penjanje ovde u Tulsi me zakači od 114-te do 113-te ulice, posle je sve ravno. Da, nekada su nas vodili na planinarenje, tako da smo se verali po Pokonosu u Pensilvaniji, gledao sam reku Delaware sa visine odakle je izgledala kao nacrtana na karti, a i po južnim delovima Stenovitih planina i po Mescalero planinama, ali to je prošlost i to te ne zanima. Imam preko 300 njihovih slika sa letošnjeg hajkinga po Acadia nacionalnom parku. Jeli su i one bobice koje inače pojedu medvedi. Ako preplivaju, kažu moji. Da, došlo vreme da ako se negde popnem, to mi žena kaže: "E, ovde si mi se pop'o!" i lupa se po temenu.

U goste kod Walkerovih


Kad se ništa ne događa onda je i odlazak u goste OK.


Bili smo kod Čarlsovih roditelja, drugi gosti su bili Vojteh i Jana, češki imigranti, sa decom. Rege je spremila sote Stroganov, dobro je bilo, ali previše uštogljeno da bi me potaklo na pisanje.


Pre dva dana smo bili kod Walkerovih. Oni su na neki način parnjak porodica. Isti obrazovni nivo, skoro isti broj dece, čak su i vršnjaci. Leslie je prefina osoba i sve moje prijateljice koje osećaju da ih smatram finim, sigurno imaju jasan utisak. Džej je u velikoj meri balkanski nasađen, on me je vodio na crash racing trke automobila i odvalio me da se par dana sunčam u A majici da me prihvate kao rednecka.


Kad se prilazi njihovoj kući imate utisak da silazite nizbrdo u rupu.




Uploaded with ImageShack.us
Prliaz kući Leslie and Jay Walkera (front yard)
Na ulazu su nas dočekali i to su oni.




Uploaded with ImageShack.us
Domaćini i Radmila


Uploaded with ImageShack.us
Donje dvorišne (back yard)
Međutim, kad se izađe na dvorišnu stranu, imate osećaj da ste na vrh brda. Dvorište puca nizbrdo nekih dvesta metara. Na mestu gde je inače hranilica za retke ptice ugnjezdila se Šamanijada.


Uploaded with ImageShack.us
Pogled s druge strane dvorišta ka kući nam daje sliku koliko je veliko. Taj središnji deo dvorišta, sa oborenim stablom pekana, je plavan u vreme visokog vodostaja reke Arkanzas.


Uploaded with ImageShack.us
Na kraju imanja je potok sa dabrovom branom.
Dakle, Džej me je ubeđivao da je posle plavljenja iz dvorišta izbacivao šarane lopatom, a ja sam ga izazvao da navata te šarane pa da je pravim čorbu i dimljenog šarana. Izvestićemo kada se i ako se dogodi.

Lepo, al' nekako previše divlje. Na kojoj udaljenosti je prvi komšija?

Pa, ako gledamo po prilazu kući, levo i desno od njih su komšije na pedesetak metara. Ili nešto manje. Ne znam dal' si primetila u dvorištu da ima dvoje dece? Onaj bliži je Bela, a dalji je Ajk.

Samo divljinu vidim, komšije nigde. A Ajka... da mi nisi rekao, nema šanse.

Štos je u tome što mi ovde ne znamo šta je veliko. Ovo dvorište se ne računa u imanja nego u dvorišta.

Milina i lepota, nema nikog da gleda preko tarabe šta radiš 

Ako niko ne gleda preko tarabe, da li si to zaista uradio? 

LoL, nemojmo da se bakćemo filozofskim pitanjima.

Čovek se zove Jay Walker??? Pregenijalno!

Dan u Teksasu

Putovati u Americi znači sesti u kola i izaći na hajvej. Ako ćete negde noćiti, rezervaciju u hotelu ste otprintali, a ako slučajno planirate večeru u nekom restoranu na glasu, rezervisaćete i mesto u njemu. MI smo namerili da dva dana posle Thanksgivinga provedemo na ranču u Teksasu. Deca imaju do ponedeljka slobodno, a Jelena i Čarls su namerili do Denvera, Colorado. Ima tamo neka likovna izložba, ali sumnjam da su potegli samo da par dana ne vide ni decu ni nas. Voziće nas prijatelj i prija. Njih dvoje će spavati na ranču, iza sela Angus, a nama i deci je rezervisan hotel Holiday Express In u Corsicani, 20 milja ka Dallasu. Izgleda da svi odrasli brišu od nas. Možda bi zbrisala i deca, ali nemaju kako.




Uploaded with ImageShack.us
Julie na granici.


Uploaded with ImageShack.us
Dallas


Uploaded with ImageShack.us
Deda bere pekane

Do Dallasa se vozi 4 sata, a do ranča još sat. Granica između Oklahome i Teksasa je na reci Red River. Usput nam je, na levoj strani ostao Paris, Texas, ali je Palestine još pred nama. Vozimo pravo do ranča, tamo nas istovaruju među redove pekana i odmah beremo. Zapravo, skupljamo orahe, a omlaćuje ih jedini zaposleni, sa 50%, na ranču, Francisko. Sam ranč ima 320 akara, odnosno, 1,3 kvadratna kilometra. Na njemu pase oko sto krava rase angus, ali su ih zamešali i sa drugim rasama.



Uploaded with ImageShack.us
Ranč i krave

- nastavak -
Ima i dvadesetak konja. Tu dolazim do pitanja: greši li Mića kad je toliko protiv konjetine? Dok su u Texasu bile glavne trke quartera, insistiralo se na rasi. Kad su trke došle u drugi plan bilo je zgodan i izvoz konjetine u Francusku. Pošto su borci za prava konja u SAD izborili zabranu izvoza za meso, Roy Tomas i Malkolm, kao prijatelji i vlasnici, pitaju se šta će im, onda, konji. Dakle, konji neće izumreti zato što ćemo ih pojesti, nego zato što ih nećemo pojesti.
Ipak, dok ih ima, deca su malo jahala, na tolikim konjima ne ide bez Roya. Mi smo za to vreme otresali prašinu sa sebe. Večerali smo u italijanskom restoranu ,,Napoli" u Corsicani. Današnji stanovnici tog malog mesta veruju da ime njihovog grada ima neke veze sa Italijom, pa otvaraju italijanske restorane. Zbog onih koji znaju neću napisati šta je sve u fetuccini carbonara i šta sve nije. Uštinuli su mi bolji provod u obližnjem Enisu i šniclarnici kod Bubbe. Tamo sam nekada jeo najbolji juneći stek na žaru.
Spavanje sa doručkom u hotelu ,,Holiday Express In" za nas petoro košta 107$. Neverovatno je koliko takvih hotela ima u SAD. Mislim da u prcvoljku od Corsicane i Palestine zajedno ima više hotela nego u Beogradu. Štos je u tome što kad se kucne po impozantnom ulazu, kao da ste kucnuli po kulisama u nekom pozorištu. Gradnja je jeftina u SAD i kad su hoteli u pitanju.
Na povratku zabasali smo na Pow wow manifestaciju u gradu Hugo, neposredno kraj Chocktaw casina. U Oklahomi ima pesedetak kasina i svi su u vlasništvu Indijanskih plemena. Navodno. Pow wow je njihova igranka bez prestanka, kao takmičenje u folkloru i izložba svašta i koješta na Žikinoj šarenici. Žiku bismo mogli da pošaljemo na usavršavanje.


Uploaded with ImageShack.us
Ranč i konji



Uploaded with ImageShack.us
Napoli u Corsicani




Uploaded with ImageShack.us
Holiday In Express


Uploaded with ImageShack.us
Chocktaw Pow wow

Ua, kanibali!!!!