ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Бајић о феномену самиздата, на примеру Адријана Сарајлије и Марице Поповић, НИН, број 3263, 11. 7. 2013.



Uploaded with ImageShack.us



Uploaded with ImageShack.us

Слободан Ивков, приказ ,,Огледала за вампира", Блиц, Београд, 17. март 2013.

"Грување почиње већ од прве странице овог вешто писаног, непојамно суровог романа, који је, успут, прошао први круг селекције овогодишњег НИН-овог жирија за роман године. Литерарни снаф! Ин виво! Место радње је Бразил. Главни актер је патуљасти професор историје у средњој школи који мерка ученице и има неуобичајене 'педагошке' методе (на часовима пропитује о Дракули, вештицама...), што не пролази непримећено и код колега и код родитеља. Бива суспендован, али то не доживљава као проблем, већ као богомдану предност, јер му је тиме омогућено време да се физички претвори у оно што је одувек желео – у вампира. Узима паре од мајке и путује из града у град, од специјалисте до специјалисте, не би ли се после небројених хируршких интервенција преобразио: код стоматолога вади скоро све природне зубе и уграђује вампирске протезе, код дерматолога избељује кожу, и све тако. И не сумњајте да писац зна о чему пише и да то у детаље описује – он је лекар! И то дечји! Да би све било онако како је замислио, сам је и финансирао штампу ове књиге, чији слог је одиста зналачки преломљен. Да не откривамо поенту, нећемо даље о садржају, само да изнесемо тврдњу да писац можда и није српски Маркиз де Сад, али много обећава!"

А, видим да и ово нема овде.

---

http://www.vijesti.me/kultura/covjek-koji-je-zelio-da-bude-vampir-clanak-121989

    Piše: Ratko Radunović
    Izmjena: 06.04.2013 u 13:22
    1083 prikaza
    2 komentara

GALAKSIJA KNJIGA
Čovjek koji je želio da bude vampir

Mislim da neću bez razloga napisati da se radi o jednom od najvrsnijih i najinventivnijih (mlađih?) stilista u današnjoj srpskoj književnosti


Adrijan Sarajlija (Foto: sfpogled.net )

(Adrijan Sarajlija: Ogledalo za vampira, roman, samizdat, 2012. + Manufaktura G, zbirka priča; Tardis, biblioteka Novi horizonti 2010, Beograd)

Relativno kasno došavši na žanrovsku scenu u Srbiji, beogradski autor Adrijan Sarajlija (1976) je već poslije par godina publikovao zbirku priča/novela koju bi daleko prominentniji pisac s ovih prostora bez problema mogao predstaviti kao svoje odabrane priče.

Prošle godine Sarajlija je objavio i prvi roman zahvaljujući kom je dospio do drugog kruga u izboru za NIN-ovu nagradu, iako je donekle i očigledno zbog čega jedna takva malena, ali bogato perverzna odiseja nikada ne bi mogla biti nagrađena ovom prestižnom književnom nagradom.

Prirodno je što je ovaj fakat nepobitno djelovao i poput svojevrsne anomalije, jer je i sâm autor neka vrsta anomalije unutar granica domaćeg žanra, valjda zbog toga što je skoro komično nekonformističan.

Mislim da neću bez razloga napisati da se radi o jednom od najvrsnijih i najinventivnijih (mlađih?) stilista u današnjoj srpskoj književnosti, a naročito u slučaju ako bi se jednog dana okrenuo mejnstrimu, a što bi garantovano bila odluka zbog koje bi najvećma profitirali oni sve rjeđi čitaoci voljni zahtjevnije proze. Kao i u Sarajlijinim pričama, i u Ogledalu je evidentna učestalost teme o ljudskoj fizičkoj dekonstrukciji

U pretposljednjoj antologiji beogradske izdavačke kuće Paladin, Apokalipsa (2011), Sarajlija se predstavio originalnom, premda u neku ruku i hermetičnijom, novelom "Berlin Bob", koju nažalost nećete zateći u njegovoj do sada jedinoj zbirci priča, Manufaktura G. "Berlin Bob" možda jeste, a možda i nije, najbolja žanrovska novela napisana u Srbiji (ili na Balkanu) u posljednjih nekoliko decenija, ali nema sumnje da daje na znanje da Sarajlija očito mora biti u samom vrhu izuzetnih srpskih žanrovskih pripovjedača kao što su starogardejci Goran Skrobonja, Ilija Bakić, Pavle Zelić, Oto Oltvanji, Darko Tuševljaković i Dejan Ognjanović.

Ogledalo za vampira je u stvari kratki roman koji veličinom slijedi sure iz Sarajlijine zbirke, gdje inače pretežno preovlađuju novelete i novele, dakle forma gdje se autor očito najbolje snalazi.

Bolje reći, jedini nedostatak Ogledala, koji jeste zasebno predstavljen kao roman, je njegova najvećma sažetija forma (i pored 170-ak stranica), međutim sumnjam da će oni koji se prvi put susreću s ovim piscem tu svojevrsnu "nerasplinutost" tipizirati kao problem.

Ono što potpisnik ovih redova kategoriše kao "nerasplinutost" prosto potiče iz činjenice što se, generalno uzevši, Sarajlijin roman, kao uostalom i njegove priče, mogu sumirati u jednoj ili dvije rečenice, a što se onda obično opsluži idealnom dužinom.

Isto se moglo reći za posljednji roman Henrija Džejmsa, The Golden Bowl (1904) koji, nasuprot tome što ga je moguće prepričati u desetak riječi, tvori jedno od najkompleksnijih štiva u anglo-saksonskoj literaturi XX vijeka.

Drugim riječima, Ogledalu ne bi naškodilo da je i duži, jer je više u pitanju moralna horor priča o opsesivnom i nadasve infantilnom profesoru istorije malog rasta koji pošto-poto želi da postane vampir, negoli bilo kakva sviftijanska satira. Geografska opredijeljenost takođe igra veliku ulogu kod Sarajlije, odnosno možda i najveću

Kao i u Sarajlijinim pričama, i u Ogledalu je evidentna učestalost teme o ljudskoj fizičkoj dekonstrukciji. Radi se o odiseji patuljka Eduarda Lasnera koji je, u namjeri da se osveti konzervativnom društvu što ga je ostracizovalo zbog bolesti i neobičnih predubjeđenja, voljan da se podvrgne najbolnijim hirurškim operacijama ne bi li postao ono što bi ga uzdiglo od okolnog svijeta, međutim on pri tom nije svjestan da je taj svijet, u cjelokupnoj svojoj lucidnosti, nadasve neemotivan i moralno mrtav - baš kao i sâm Eduardo.

Ovakva pozadina uslovljava autora da svog junaka povede na dekadentno i nadasve fantazmagorično putešestvije gdje će protagonista pokušati da nađe odgovore na ono što bi se danas očevidno moglo nazvati "životnim smislom", kao i odgovore po pitanju sopstvene seksualnosti.

Nimalo indirektno nasilje i konstantna motorika podstaknuće čitaoca da pomisli da čita japansku mangu, te se zato ritam Ogledala za vampira donekle i razlikuje od istog u pričama iz zbirke, Manufaktura G. P

Pomenuta zbirka počiva na temeljima stare škole horora i špekulativne priče, i doslovno priziva eru kad smo sa fascinacijom čitali prevode Barkerovih Knjiga krvi I-VI (početak 1990-ih) i, na ovim prostorima nešto najbliže zapadnjačkom hororu - Skrobonjin roman, Nakot (1992), i zdepastu zbirku, Od šapata do vriska (1996).

Geografska opredijeljenost takođe igra veliku ulogu kod Sarajlije, odnosno možda i najveću. Naime, u Manufakturi bezmalo nećete naći pripovijetku niti novelu koja sa onom prethodnom dijeli istu lokaciju, pa čak ni vrijeme dešavanja.

Ogledalo se, recimo, odvija u Brazilu i samo će zahtjevan pisac, valjda zato što je i sâm zahtjevan čitalac, znati da oteža sebi ne bi li se postarao da vam eksplicitno dočara tamošnji mizanscen; što se toga tiče, Ogledalo se moglo događati i u Srbiji, i sva je sreća što nije tako. Još jedna evokativna premija, istorijska "Wasserkrabbe", napisana na ijekavici kako joj i dolikuje, je perfektna "steampunk"

Sve ono što je Džona Apdajka ponukalo da osmisli afričku državu Kuš u romanu Prevrat (1978) ili nam dočara Brazil u Brazilu (1994), ponukaće i Sarajliju na ništa manje impresivnijem nivou, ne bi li mizanscen i likove obogatio teško stečenom autentičnošću.

Pak u romanu, kao i u pojedinim pričama, autor naizgled nije pretjerano distanciran od onoga što se zbiva na hartiji, i dozvolimo mu da nas barem toliko zaprepasti, no to se događa samo zato jer neke stvari, ako već želi da funkcioniše u granicama žanra strave, jednostavno ne smiju ostati skrivene (ruku na srce, pisac je po vokaciji doktor); zbog toga se čini da bi korak u mejnstrim za ovog stvaraoca bio kao od boga dat.

Recimo, ako biste isprva stidljivo odlučili da se uhvatite u koštac sa beskrajnom igrom dekodiranja igara riječi i svakojakih razbludnih nagovještaja u Nabokovljevoj Loliti, bezmalo biste se prećutno složili sa Frojdom da podsvjesno nikada ne laže.

Kod Sarajlije u tom pogledu stvari stoje drugačije, pošto on vlastiti spisateljski kredibilitet kuje tako što čitaocu "komplikuje" ugođaj, predstavljajući svoje storije iz višestrukih vizura, vremenskih distanci, perspektiva, čak i kroz različite govore (a katkada i putem uvijek dobrodošle fragmentarnosti), time ponajviše - ponoviću - otežavajući sâm sebi. Tako ćemo u njegovim pričama, prirodno, uvijek zateći priču unutar priče unutar priče. A unutar tih priča teško da ćemo naći rečenicu koja nije delikatna, precizna i, najbolje od svega, perceptivna.

Pripovijetka alternativne istorije, "Viva la Revolucion!", podsjeća na nešto što bismo našli umetnuto među Pekićevim zaboravljenim spisima. Odvija se na tri mjesta i u tri vremenske distance, u Riu de Žaneiru (1950), La Pazu (1967) i Barseloni (1991), i govori o djelimično povezanim dešavanjima koja prate protagoniste prisutne na tri fudbalske utakmice. "Western", i pored zombija, uspijeva da nam pruži utisak da čitamo dobar kaubojac Maksa Brenda ili Zejna Greja

"Sve što raste" je autorov splaterasti omaž Pekićevom Besnilu, samo sada o vrsti kancera koji preuzima ličnosti ljudi u kojima strelovito metastazira i hrli ka proždiranju čitavog svijeta, obično se nakon pupljenja iz organizma ponašajući kao "Stuff" iz istonaslovnog filma Larija Koena.

Tema je predstavljena otpozadi, kroz četiri priče; počinje od njenih očito krajnjih postapokaliptičnih momenata u 1528. danu od izbijanja zaraze u ruskom vojnom skloništu ispod Barencovog mora, preko 129 dana smještenog na jahti "Loreta" i 98 dana u Londonu.

Nulti, odnosno začetni, dan epidemije okončava se, odnosno počinje, u Beogradu gdje, zbog nekontrolisanih medicinskih uslova, strani i domaći doktori eksperimentišu opasnim terapijama, ni ne pojmeći da će u jednoj pronaći planetarnu pošast.

Još jedna evokativna premija, istorijska "Wasserkrabbe", napisana na ijekavici kako joj i dolikuje, je perfektna "steampunk" (SF) priča smještena uoči bune protiv dahija, koju pripovijeda hećim-vidar Imšir-paše iz Zvorničkog sandžaka, a koju su, da su htjeli, mogli napisati Andrić ili Selimović. Uostalom, znak kompetentnog pisca jeste što dotični nikada neće imati volje da piše u jednom tonu i o samo jednoj stvari

"Western", i pored zombija, uspijeva da nam pruži utisak da čitamo dobar kaubojac Maksa Brenda ili Zejna Greja, dok je zanimljiva "Hronovizija" ispričana kroz programske šeme, isječke iz svjetskih novina i intervjue.

Tema je nova vrsta kamere koja može da snima događaje iz prošlosti, ne bi li se pokazalo koliko je istorijskih događaja pogrešno protumačeno, a što je na neki način izokrenuti vid hronomocije koji posjeduje Vidalova satira, Uživo sa Golgote (1992).

Sve ove priče, i još neke koje nisu pomenute, napisane su praktično u dvije godine. Sarajlija je toliko solidan stilista da na trenutke bespogovorno djeluje da su pojedine njegove stvari, pa čak i motivi, isuviše puni sebe i da se radi o iskazivanju virtuoznosti zarad same virtuoznosti, međutim mislim da u čovjekovom pisanju ima daleko više opravdavajućih elemenata nego što će mu iko pripisati zahvaljujući tome što se prosto radi o "debiju".

Uostalom, znak kompetentnog pisca jeste što dotični nikada neće imati volje da piše u jednom tonu i o samo jednoj stvari, a Ogledalo za vampira, Manufaktura G i "Berlin Bob" su krcati takvim znamenjem.

Prokletstvo pruge Zvornik-Tuzla

Fascinantna "Abrakadabra" počinje na brani na švedskom jezeru i kroz flešbek se seli u ratnu Bosnu, u okolinu Zvornika i hidroelektrane na Drini, gdje junak tokom ranjavanja doživljava susret sa zmijolikim stvorom u rijeci.

Odatle priča putuje još dalje, do 1948. g. u period poslijeratne obnove za vrijeme dok radnici "Hidrogradnje" pokušavaju da ukopaju temelje buduće brane na vještačkom jezeru na Drini, i to na mjestu gdje je još početkom XX vijeka izvjesni mađioničar bacio kletvu na cijelo područje, a ako ne i na čitav Balkan.

Ova storija navodno treba da podražava pravo prokletstvo koje još živi u tim krajevima, a to je da je izbijao rat svakog puta kad je počinjala izgradnja pruge Zvornik-Tuzla (1913, 1940. i 1991. g.), tako da "Abrakadabra" neobično podsjeća na Barkerovu nezaboravnu noveletu "U brdima, gradovi", s kojom inače nema nikakvih dodirnih tačaka.

---

Делимично унакрсно постовање, јер је текст о три књиге.

Елем, Шкеровић о Огледалу за вампира, на промоцији.

Слободан Шкеровић
Бермудски троугао
(Уводна реч на промоцији Бермудског троугла у Кући Ђуре Јакшића, 21. септембра 2012.)

Quote(...) Огледало за вампира, Адријана Сарајлије, у којој се прати судбина Едуарда Ласнера, човека у потпуности незадовољног сопственим животом, који тежи, да уз помоћ најмодерније технологије промени своју физичку стварност а да истовремено, уз помоћ архетипова поп-културе, оствари садржај живота какав је заправо могућ само у машти. Сарајлија је на изузетно уверљив и духовит начин успео да у једном даху исприча ту причу и тиме једном за свагда одреди границе фиктивне стварности која нас са свих страна опседа и бомбардује широким репертоаром квази-егзистенцијалних решења.

Цео текст на:
http://www.rastko.rs/rastko/delo/14661

Ogledalo za vampira više neće biti samizdat... Sarajlija uskoro u Čarobnoj knjizi: http://www.carobnaknjiga.rs/ogledalo-za-vampira

da, da: omaži ghoulu se nastavljaju - ovog puta i na korici!

Ja sam u ovom, vrlo filmičnom, romanu videla sam samo stereotip nesrećnika koji žudi da ima moć. Kao i svaki i poslednji jadnik na ovom ubogom svetu. U stvari, svi negde možemo da se identifikujemo sa Sarajlijinim likom, jer svako ima neku nesigurnost koju pokušava da reši. Samo je neko veći, a neko manji jadnik. Neko je vrlo konstruktivan u tim nastojanjima, a neko je samo slabić sa malom kitom, svestan da ona nikada neće biti veća, ni bukvalno ni apstraktno. Naš izbor šta i ko ćemo biti. 

Ali Sarajliji čestitam na zanimljivosti teksta. Roman vuče na čitanje, što mi se retko dešava u poslednje vreme.

Quote from: Ghoul on 19-12-2013, 13:06:51
da, da: omaži ghoulu se nastavljaju - ovog puta i na korici!

????

de, de, šalim se.

valjda?

(od svih mogućih citata o knjizi, blurb izričito pominje IN VIVO...)

a, da... blurb... tačno. blurb nije birao sarajlija to znam sigurno.

slučajnost.
samo još jedna u nizu slučajnosti...

Konačno sam se dočepala romana (opet), da ga završim. Sticajem okolnosti, ostao je zagubljen u Srbiji.

Počeo je odlično i vrlo dinamično, vukao na čitanje. Počeo je da se gubi kod opisa scena sodomije, a onda je potpuno zalutao na ulicama Rija. Kada završim, pišem više, ako ikoga zanima.

Sodomija
je
kriva
za
sve.

Hajde, baš se javi sa utiscima kad pročitaš...

Auuu, u šta se pretvori ovaj roman negde od sredine. Majku mu... Nisam još završila, al' ne znam šta da mislim. Nadam se da je kraj spektakularan.

U, bre... Koliko ti treba da pročitaš roman od 150 str? Baš ga gustraš...

Hahah Pa citam i Vodic kroz svetsku zaveru, piskaram nesto, igram igre i idem na plazu. I radim. A i to sto nisam zavrsila roman u dahu govori nesto o njemu.

Znaš šta... Megi je Megi, ali Pita je ipak Pita...

Filip Rogović: VAMPIRINJO BEZ KRVI I MESA – OGLEDALO ZA VAMPIRA

http://emitor.rs/2014/11/vampirinjo-bez-krvi-mesa-ogledalo-za-vampira/

odličan, i vrlo tačan prikaz.

Зоран Стефановић - Тамо где смо сви Лучоноше
http://rastko.rs/rastko/delo/15197

Quote from: Ghoul on 31-12-2013, 18:02:16
de, de, šalim se.

valjda?

(od svih mogućih citata o knjizi, blurb izričito pominje IN VIVO...)

Ма, и мени се учинило. И то је можда чак и моја одговорност. Јбг.

Када сам давао књигу Слободану Ивкову на процену да ли заслужује приказ у Блицу, поменух му успут и да се око књиге води ванкњижевна полемика по форумима. Он се очигледно упознао са полемиком и није издржао да не потпали мало и са своје стране, стављајући у приказ речи "In vivo".

Да ли су у "Чаробној књизи" били свесни целог контекста овог бларба или не, то не могу да знам.

Али, знам одакле је кренуло и нисам одушевљен што ми је језик баждарен да често даје вишак беспотребних информација.

Да ставимо и ова два приказа:

Филип Роговић у Емитору http://emitor.rs/2014/11/vampirinjo-bez-krvi-mesa-ogledalo-za-vampira/

Vampirinjo bez krvi i mesa – Ogledalo za vampira 

30. novembar 2014.  1 komentar   

Adrijan Sarajlija (1976.) istakao se na domaćoj NF/H/F sceni proteklih godina serijom dobro prihvaćenih priča, koje su skupljene u zbirci ,,Manufaktura G" (Tardis, 2010.), a u kojima je uspešno mešao naučnu fantastiku i horor, dosežući zavidan nivo pripovedačke veštine. Njegov prvi roman, ,,Ogledalo za vampira", pojavio se pred čitaocima 2012. godine, najpre u samostalnom izdanju autora, a potom i pod okriljem izdavačke kuće Čarobna knjiga. Reč je o avanturističkoj priči čija je radnja smeštena u egzotične krajolike Brazila, gde prati zgode i nezgode kroz koje prolazi glavni junak, Eduardo Lasner, suspendovani profesor istorije koji gori od želje da postane vampir. Ova ambicija, uz maštovit i sulud splet okolnosti, odvešće Eduarda iz Brazilije, u kojoj živi i radi, najpre u Rio, a potom i u gusto rastinje južnoameričke džungle, na putovanje puno preokreta, muka, razočaranja, uspeha, slave i stradanja.

U početnim deonicama, Eduarda zatičemo kao gimnazijskog nastavnika istorije fasciniranog njenim najmračnijim aspektima, a naročito verovanjima u natprirodna bića, kao što su zombiji i vampiri, i njihovim navodnim, prećutanim i nepoznatim, uticajima na istorijske tokove. Eduardo je nezadovoljnik, mučen kompleksima, i frustriran svojom neuglednom telesnom konstitucijom, svojim patuljastim rastom i teškim oboljenjem kostiju. Od stvarnosti, koja mu se ne dopada, otpadnik Eduardo beži u prostore virtuelnih društvenih mreža, u mračne fascinacije, i maštanje o preobražaju u ne-ljudski oblik postojanja.

No, već tu, tokom početnog raspoređivanja figura, uočljiv je i najveći nedostatak Sarajlijinog romanesknog prvenca. Mada na prvi pogled vrlo interesantan, njegov je junak nedovoljno istražen, nedovoljno iznijansiran i ubedljiv, nedovoljno od krvi i mesa, da bi bio u stanju na pravi način da udahne život događajima koji će uslediti.

Ako je uopšte i imao takvu nameru, pisac nije uspeo da nas ubedi u to da je Eduardo nekakav don-kihotovski heroj, koji zbog
naivnog idealizma završava kao smešna i tragična figura, uspevajući, pak, usput, u tom svom lucidnom ludilu, da razotrkije licemerje i zlo sredine kroz koju se kreće. Takođe, on nije ni nekakav zlokobniji, ubedljivi zloća, u čijim se izopačenim sklonostima efektno odslikavaju anomalije savremenog društva, što svoje žitelje pretvara u čudovišta. On nije ni nešto treće, nešto između, iz prostog razloga što su sve njegove fascinacije, kao i on sâm, nedovoljno specifične, autentične – one ostaju, prosto rečeno, papirnate.

Kakvi su, zapravo, njegovi ideali? Kakva je njihova suština? Kakve su to njegove aktivnosti na internetu, zbog kojih je, kako se, na nekoliko mesta pominje, u tim krugovima stekao popularnost? Šta on to u mračnim tajnama istorije, zapravo, traži? Pisac se tim i takvim pitanjima ozbiljno ne bavi. Ne otkiva nam koja je dublja, unutarnja motivacija njegove želje da se preobrazi u vampira.

Ako je Don Kihot poverovao viteškim romanima, iz kojih je naučio lekcije o časti, hrabrosti, vernosti, čestitosti, romantičnoj ljubavi – dakle, o čitavom nizu ideala teško primenjivih u stvarnosti zbog čovekove pogane prirode – šta je Eduardo naučio na forumima i fejsbuku, u morbidnim epizodama istorije, u horor filmovima i mračnim verovanjima, kojima je fasciniran? Čitajući Sarajlijin rukopis, rekli bismo – ništa – a da pri tom pisac, zbog površnosti u opisu junaka, nije uspeo ni da od tog ,,ništa" napravi ,,nešto", da ga načini istinskom kritikom pop kulture ili opsednutosti mrakom ili nihilističkog pogleda na svet, ili čega god – već je sve fascinacije glavnog junaka sveo na nivo pubertetskih maštanja o superiornim telesnim moćima, koje će mu omogućiti da se osveti onima koji su ga suspendovali, i ,,kurvicama", koje su mu nedostupne zbog fizičke inferiornosti. I odvratnost koju Eduardo pokazuje prema hrišćanstvu, primera radi, samo je kozmetičke prirode, i ne dobija ni obrise istinski pravedničke borbe protiv crkvenog licemerja, niti tragičnog neprihvatanja ustrojstva sveta u kojem se nalazi, a koji hrišćani vide kao predmet bezgranične ljubavi svoga dobrog boga.

Ambivalentniji i dublji komentar o sajberspejsu, o religiji, o društvenoj sredini i konfliktu sa njom, nažalost, sasvim izostaje, pa stoga i svi Eduardovi kasniji sudari sa stvarnošću, kao i preobražaji, ostaju na nivou manje ili više zabavnih viceva.
Kada Eduardo, posle višestrukih muka i zlopaćenja, najzad uspe da se dokopa vampirskih moći, privlačnog stasa i zavodničkog šarma, on će se olako preobratiti u ženskaroša – no, u toj promeni neće biti nikakve drame, niti moralnih, niti intelektualnih dilema u junaku, iz prostog razloga što on, kako smo već mogli primetiti, uopšte i nije istinski lik. Tekst ne pruža ni uverljive nagoveštaje da je njegovi idealizam sa početka bio licemeran – jer, da bi tako šta mogao da izvede, pisac je najpre morao te ideale i njegovu motivaciju bar malo uverljivije da dočara. Stoga čak i vrhunac putešestvija, i ulazak nekadašnjeg intelektualca u svet pevaljki i ambicioznih producenata rijaliti šou-programa, ostaje žalosno mlak, i tek površno surov, i prema junaku i njegovom srozavanju, i prema okruženju i banalnosti istog...

Da stvar bude još gora, ako kao pretpostavku uzmemo da pisac nije ni nameravao da iskoristi potencijale koje njegov vampirinjo nosi, već da pruži nepretciozno zabavno štivo, ne možemo mu oprostiti što nam, najzad, nije priredio ni takvu, od početka do kraja pošteno izvedenu, avanturističku razbibrigu. Među prednosti romana ubrajaju se Sarajlijina vrlo lepa rečenica, tečno pripovedanje, precizno vizuelno slikanje atraktivnih, grotesknih prizora... Međutim, u drugom delu romana, pisac kao da gubi dah, i počinje sve češće i sve više da prepričava, a zbivanja i prizori nisu više upečatljivi, kao u ranijim poglavljima. Najveća vrednost romana ostaje uverljivo opisana scenografija – zaista živo dočarani Brazil – i nezaboravne epizode hirurških zahvata koje Eduardo trpi, kod čuvenog zubara, u pokušajima da dosegne vampirsko obličje. U poređenju sa tom deonicom – koja je, uz opis profesorovog okršaja sa grupicom transvestita, nesumnjivo najbolja u romanu – sve što usledi, uključujući vojne eksperimente, magiju u prašumi, ljubavnu vezu sa pevačicom, pripreme za snimanje rijaliti šou programa sa vampirom u glavnoj ulozi, itd. – kao i sâm kraj knjige – ostaje sasvim prozaično i bez istinski pikantnijeg ukusa...

Sarajlijin roman prvenac, nažalost, ostavlja za sobom frustraciju zbog neostvarenih potencijala u osnovi vrlo zanimljive premise, koja je, za razliku od onoga što smo dobili, mogla da izrodi zaista potresno, zaista uzbudljivo, i zaista duhovito prozno ostvarenje.

Зоран Стефановић

Тамо где смо сви Лучоноше

http://rastko.rs/rastko/delo/15197


Адријан Сарајлија, ,,Огледало за вампира", библиотека ,,Сигнал", ауторско издање, Београд 2012.


Човек и друштво, по дефиницији, не могу видети чак ни симулакрум направљен својим рукама, личну виртуелну реалност на коју — као у обору — пристајемо, а камоли оно иза. Зато нам се будућност коју смо детиње призивали већ десила. Колико је мајмун у зрцалу види? Шта радимо од ње?

Иза своје узбудљиве приче, Огледало за вампира, први роман Адријана Сарајлије, чини се као значајан јер говори и о психолошким, цивилизацијским, еволутивним па и метафизичким последицама испуњења наших жеља.

Кроз миље модерног Бразила пратимо гимназијског професора историје Едуарда Ласнера. Оптерећен телесним и здравственим хендикепом, али и општом измештеношћу и изгнаништвом, Едуардо пролази пун круг нашег друштва: мегаградове и њихове микронише (све са богаташким оазама, фавелама и медијским конструктима), затим војна и научна постројења, прашуме, па и горња царства. Излаз из мука налази у редизајнирању себе као вампира, уз помоћ технологије, која нам је демо/но/кратски свима дата. Међутим, своју инерцију има и Свемир. И он ће малом Едуарду одговорити.

Оволико богатство на малом и добро искоришћеном романескном простору било је очекивано. Од прве појаве на књижевним конкурсима 2007. године у Србији и у тзв. Региону (бакићевској Зони), Сарајлија је исказивао стилску писменост, велико образовање и свежину књижевног израза. Али, постојало је и нешто приде, лична разликовна особина.

Наиме, као приповедач, мислилац и забављач, Сарајлија има наглашену синтетичку моћ, умеће менталног заокруживања. То је значајна вештина у времену раситњеном и убрзаном у сваком погледу — временским честицама, животима, целокупној реалности. Зато, попут раних прича, и овај роман од првих пасуса исијава књижевно умеће, и још важније, приповедачку моћ, које је већа ствар но што је писменост. Наде положене у писца опет су оправдане.
Огледало за вампира је изнад свега мономит, Прича иза свих прича. Ми наш свемир схватамо као наратив, приповест, и када се очисте подробности и лепе естетске залудице, скоро увек се добија иста срж, која се кембеловски јасно види и у овом роману: Одбачени јунак невољно креће на путовање, пропада, преумљује се, побеђује, враћа се измењен, постаје полубог и самодовољан. У српској прози тек је шачица оних који су стању да пишу мономитски, а Сарајлија оправдава титулу, јер је у ОзВ рекао истину већу од нас, и то на прочишћујући, скоро обредни, мистеријски начин.

Ако за трен занемаримо страшну и чудну егзотику, невероватну пустоловину овог романа, запажамо да је то и приповест не само о човечанству данас, него специфично о људима-луменима који су најужа тврђава популарне културе, њени творци, трендсетери, арбитри укуса, инжењери људских душа...

Због склоности главног јунака према страви и ужасу, чак и опседнутости, може се причинити да је ово роман о љубитељима хорора. Међутим, то би било колико неправедно толико и нетачно, јер је религија новог доба шира од тога, представљајући химеру научнофантастичне технологије и поп-културе, са једним тајним састојком. У западној цивилизацији од краја 19. века та нова религија настаје на хранљивој подлози научно-технолошког развоја, а сада и информатичке глобализације планете, што је све након седам милиона година саставило Човечанство опет у једно тело.

Међутим, иза тога стоји и дубоко езотерични, нерационалистички аспект, већа Идеја, која тражи да наметне своју менталну, енергетску и религиозну суштину. И одједном, оно што је у масонерији 19. века, код Пајка, било ствар за езотеричне кругове, тај исти култ за нас постаје најнормалнија ствар у поп-култури, а затим у друштву. Читави музички, филмски, књижевни жанрови, па и стилови живота данас имају ту луциферијанску, светлоносачку ноту, потпуно свесно и освешћено. (Ово кажемо, без жеље да вреднујемо.)

Управо је слеђење сопствене религије, кроулијевског ,,Учини шта ти је воља", неизречена премиса и Огледала за вампира, што ће неким читаоцима тек са задршком синути, како због упечатљивости приповедачког талента, тако и забавности романа.

Роман је, очигледно, успео да достигне своју интуитивну тачност, упркос томе што је писан за кратко време. А транс нецензурисаног стварања зрачи са сваке странице — од менталног склопа главног јунака, једнаког већини нас који смо произвођачи поп-културе, па све до праобразаца о томе како је јунак морао да прође небеска митарења, стварносне царине, и да плати цену за сваку.

Овај друм, упозоравамо, није без ризика за читаоца. Неће вам бити пријатно у неким тренуцима. Али је чак и једина директно ужасна сцена — са содомијом и Анубишом — тек јунговски отелотворена последица сађења тикава са ђаволом. Преживећете.

Овде, наравно, нема никакве механичке поучности. Добри писци не пишу генералски после битке о последицама, него о потенцијалу и његовим неизвесностима. Ипак, изненађење отупелима представљаће последња страница. Оно што је био суђени дан Едуарду, његова судбина — он је то навршио, издржавши путовање које није имало никаквих обзира да покаже у ком правцу води светлоноштво и олакост слеђења воље.

Ако ништа друго, због своје бруталне знатижеље, истинољубивости и сведочења колико смо сви несрећни кепеци, ОзВ постаје једна од најважнијих књига у овој фази српске културе. И ми смо овде — баш као и народи око нас, па и добар део планете — не само појединачно и скупно раскорењени, него је и читаво наше друштво симулација, набеђена реалност која уопште не постоји.

Али не морамо остати несрећни. Тренутак када се све срушило је увек занимљив, потентан, и од личних одлука зависи да ли ће смисао бити учитаван у привидност. (Но, пазите шта учитавате, рекао би Едуардо.) Шаманска епизода романа, можда и најзнаковитија, показатељ је излаза, оптимизма и решења. И она је делом заслужна за мир који следи свакоме, па и Едуарду.

Огледало за вампира, баш као и заумна Шаманијада Слободана Шкеровића (поговарача Сарајлијиног романа), непосредно помаже да појединац нађе етичко-емотивно стајно место у флуидној садашњици. И прихвати изазове, да се не сакрива иза умишљене аутономије и личне слободе, већ да храбро бивствује, сведочи.

Доза бриљантности, спектакла и смисла постоји у овој причи, што је могао написати само онај ко је осетио и лица реалности од којих ми други бежимо — а аутор је, не заборављајмо, и лекар и научник. Све је то допринело чудном резултату, књизи која ће изгледа дуже живети од просечне продукције, а можда бити и превођена.

Огледало за вампира је етички излечујући роман, што није наивна ствар за ово лепо, али и чудовишно, на зло и глупост олако доба. •

---

НАПОМЕНА: Приказ је скраћена и прилагођена верзија Стефановићевог излагања са представљања романа Огледало за вампира у организацији Друштва љубитеља фантастике ,,Лазар Комарчић" у Дому омладине Београда, 23. априла 2012. године. Захваљујемо се Владимиру Тодоровићу, уреднику емисије ,,Поглед из свемирског брода" на уступљеном снимку трибине.