ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Samo da napomenem da to zavisi od čitaoca. Nakon "Diplomatskog imuniteta" romani su joj - po mom mišljenju - zreliji i bolje sročeni. Meni je čak A Civil Campaign najdraži roman u serijalu. Od toga iskače poslednji, Captain Vorpatril's Alliance, koji je pomalo slapstick sprdačina sa Ivanom - ali je moguće da mi ide na ganglije zato što je u suštini prikvel prethodno objavljenog Cryoburna, a prikvele prezirem.

Sve u svemu, Majls FTW.

Quote from: Nightflier on 23-03-2013, 18:05:16
Meni je čak A Civil Campaign najdraži roman u serijalu.

I meni. Al on je pre Diplomatskog imuniteta. Posle Imuniteta su objavljeni samo Cryoburn i Captain Vorpatril's Alliance.

Kad smo vec kod serijala, nightflieru, jel istina da laguna odustaje od daljeg izdavanja bujoldice?

@ jevtra: Upravo sam shvatio zašto uglavnom puštam negativne prikaze o knjigama: kad pročitam lošu knjigu, postajem ljut i ogorčen i poželim da to podelim sa ljudima da se ne bi zaj..... kao ja. Medjutim, posle dobre knjige, imam osećaj sličan nirvani, poželim da tiho i neometano uživam u doživljaju, i dok taj doživljaj traje prosto nemam potrebe da sedam za kompjuter. Tako mnoge dobre knjige koje su me bukvalno ostavile bez daha ostaju nespomenute samo zato što sam danima posle njih ispunjen srećom i mirom pa sebično uživam u tome ne deleći osećanja sa drugima. Probaću da promenim taj običaj pa da  odsada spomenem i njih.
          Evo jedne: ''Grad i grad'' Čajna Mjevil. Sada me grize savest jer sam svojevremeno propustio njegovu Stanicu Perdido prosto zato što mi je izgledala suviše avangardno, a pogotovo što je dolazila u paketu sa Vandermerom i njegovim ''Venisom u podzemlju'' koji me uopšte nije dotakao. Ko zna, da sam tada kojim slučajem uzeo Stanicu Perdido umesto Vandermera možda bih sa manje predrasuda prišao ovom novom romanu. Ovako, očekivao sam neko teško čitljivo hermetično delo, zanimljivo možda obožavaocima Kafke i Kamija, samo marginalno prožeto elementima fantastike tek toliko da zajebe SF geeka u uzme mu pare na brzaka. Pogodio sam ovo za fantastiku, ali nikako ne beležim to kao minus ovoj knjizi. Prosto zato što me je oborila s nogu u svakom mogućem pogledu. SVAKOM.
        Evo zašto mi je teško napisati prikaz dobre knjige: ne znam odakle da počnem. Hmmmm, ajmo prvo o jeziku i stilu: Mjevil zna posao. Majstorski ga radi. Više puta sam se vraćao i čitao pasuse prosto zato da bih uživao u njegovim konstrukcijama, opisima, dijalozima. Pa i kad su puni psovki. Svaka rečenica je na svom mestu, nema slova viška niti manjka što je retkost u današnje doba skribiomana. Inače mi se prevod jako dopao, pogotovo novouvedenih pojmova i reči koje su ključne za gradjenje fantastične atmosfere u knjizi. Svaka od njih zazvoni osećajem za fantastiku u meni svaki put kada se pojavi na papiru.
        Knjiga je krimić. Ima krimi zaplet. Sa dodatkom. Pisac je osmislio mali hermetični svet specialno za potrebe svog romana. I taj svet savršeno funkcioniše iako je potpuno iščašen u odnosu na našu realnost. Lagano uranjamo u novi svet kroz priču, bez ikakvih fusnota ili isforsiranih objašnjenja. Iako pisac daje racionalna objašnjenja za svaku pojavu, i naizgled se trudi da čvrsto stoji u realnim granicama svog sveta, sve vreme osećam dah natprirodnog za vratom. I jako želim da knjiga sklizne u neku fantastičnu struju, navijam za to dok nas pisac vešto sprovodi graničnom linijom racionalno-fantastično. Pa čak i kada ne dobijem kraj knjige kakav sam priželjkivao, uopšte se ne osećam izneverenim, jer je objašnjenje logično, dosledno, a opet potpuno neočekivano, baš kako i treba da bude u dobrom krimi romanu.
        Likovi su životni. Žive svoj život, trude se, bore, razmišljaju i pate. I pored toga što su u pitanju detektivi, policajci, naučnici, neofašisti i inače likovi od kojih se očekuje da budu opisani šablonski, Mjevil je svojima stvarno udahnuo život.
        Ova knjiga može da se čita kao krimić. Može i kao fantastika. Može i kao filozofska rasprava o dualističkim principima. Kako god je čitao, meni je istovremeno i zabavna, i napeta, i filozofska. Pa šta ću bolje od toga. Čajna Mjevil, moj novi omiljeni pišče,  dobro mi došao

Konačna ocena: 5

Quote from: Jevtropijevićka on 23-03-2013, 21:07:25

Quote from: Nightflier on 23-03-2013, 18:05:16
Meni je čak A Civil Campaign najdraži roman u serijalu.

I meni. Al on je pre Diplomatskog imuniteta. Posle Imuniteta su objavljeni samo Cryoburn i Captain Vorpatril's Alliance.

Jao, da. Pobrkao sam ga sa "Cetagandom". Ali posle Diplomatic Immunity objavljeni su Winterfair Gifts. Istina, reč je o noveli, ali ipak mi je veoma prijala. Doduše, ja sam ti slab na Bižolovu, tako da je pitanje koliko sam objektivan.

Quote from: Berserker on 23-03-2013, 21:09:16
Kad smo vec kod serijala, nightflieru, jel istina da laguna odustaje od daljeg izdavanja bujoldice?

Rekao bih da je to izvesno, uzevši u obzir loš prijem kod čitalaca. S druge strane, Laguna je već jednom odustajala od Bižolove, pa su se predomislili.

@Berserker: eh. To što kažeš za pozitivne prikaze je suva istina      a ja patim i od toga što mi se čini da neću moći da dostojno ishvalim knjigu...
A konkretno Grad&grad... pa... bojim se da nam se mišljenja dosta razilaze  ali nije važno, neka cveta hiljadu  i smajlija!!! Da ne kvarimo!!!

Quote from: Jevtropijevićka on 23-03-2013, 23:03:11
A konkretno Grad&grad... pa... bojim se da nam se mišljenja dosta razilaze  ali nije važno, neka cveta hiljadu  i smajlija!!! Da ne kvarimo!!!

A konkretno Grad&grad... pa... bojim se da nam se mišljenja dosta razilaze  ali nije važno, neka cveta hiljadu  i smajlija!!! Da ne kvarimo!!!

Ako neko misli da su dela koja je Klark pisao u ko-autorstvu losa, evo demantija.

Artur Klark, Stiven Bakster
"Svetlost drugih dana"
(The Light of Other Days)
Polaris, 2000.

Crv-kamere - uredjaj koji koristi prostor-vremenske crvotocine
i omogucava pristup svakom mestu na zemlji.
U bilo kom trenutku, u sadasnjosti ili proslosti.
Isto tako je moguc pogled bilo gde van planete.

Ubrzo dolazi do masovne proizvodnje tih uredjaja,
ali to sto svako ima pristup njima i sto privatnost kao takva vise ne postoji,
svakako ima uticaja i na dalji razvoj covecanstva.

Iako se u knjizi, izmedju ostalog, spominju i Srbi koji su cinili zlocine po Bosni i drugde,
od mene velika preporuka za ovaj roman

A da, narocito mi se dopalo putovanje sa kraja knjige, majstorski uradjeno!

Kontroverzna knjiga do boga.

Nema spora da je impresivno napisana, žena je očigledno i bespogovorno istinski maestro pera, apsolutno ima da sjurim ostale njene naslove.

S druge strane, knjiga me je i pored sve briljantnosti mestimično bukvalno utapala, pauzirala sam je najmanje 5-6 puta  i svaki put razbijala glavu u čemu je zapravo problem. I mogu eventualno da izvučem cello brdo zamerki ali opet, ni jedna od njih mi nije dovoljno reprezentativna da sebi objasnim gde me to i kako knjiga ostavila na distanci. Ponajpre me smetala zgomilanost elemenata, te kult mas-ubistvo, te majčino samoubistvo, te babino ludilo, te trans ljubavnica, te halucinacije... pa mislim, i najnormalniji bi se od tolikog presinga strmeknuli u bezumlje, pa mi velik deo Impinog sunovrata nekako  otpada na sticaj okolnosti a to kao da odudara sa namerom knjige, plus što i povrh toga nekako relativizuje i racionalizuje samo Impino ludilo, i tako gubi intenzitet u onom mani najzanimljivijem sablasnom delu priče. A tek ona druga po redu priča, ja se jednostavno nisam mogla dovoljno koncentrisati da je u celosti ispratim, to mi je stvarno bilo previše, to preterano insistiranje na introspekciji koja baš i ne urodi dovoljnim plodom da mi sve to opravda. Malko previše za moj ukus, iako jesam ljubitelj tih privatnih padova u ambis, ali samo kad su nešto sablasniji i tiši, recimo, više mopasanovski .

 
I da, ispresecala sam The Drawning Girl sa Consider Phlebas, kao ono, najzad vreme da gricnem Culture plus strašna vest o Banksu i tako to, ali... šta ja znam, tek sam na pola pa ne bih da sudim, no ipak, nije meni to za sada bog zna kakav utisak ostavilo... 

Dobra je Kiernanova, dopada mi se sta i kako pise, ali, iskreno, rekao bih da nije tvoja soljica caja.

 Da, bojim se da je to tačno, izgleda da sam u jednom aspektu skroz u raskoraku sa Kiernanovom: strašno mi se dopada kako piše, najozbiljnije, ali mi se daleko manje dopada to što govori. A obaška što je upravo taj segment horora moj oduvek najomiljeniji, nature of the beast i tako mu tome, pa opet mi ni to nije bilo dovoljno. I baš mi tad Mopasan pao na pamet iako ga nisam godinama pipnula, ima neka njegova priča koja me je toliko uzdrmala da joj se danas ni naslova ne sećam, o tipu koji u tajnoj ladici starog sekretara pronađe žensku pletenicu i njegov sunovrat u ludilo nakon toga. I to je bilo sve, samo to, samo ženska kosa u tajnoj ladici, ništa drugo, pa opet me se toliko dojmilo da je od silne sablasti nikad nisam ponovo pročitala. A ovde se ništa ne prepušta takvom zamišljanju, sve se crta, sve eksplicitno, i lignje i sipe i račići i meduze na krevetu i seks i poezija i okultno i detaljno nacrtane halucinacije, i opet - sve me to upola manje doseže. Too Much of the Muchness, čini mi se. Ali svakako preporuka za roman, retko literarna proza i veoma obrazovana autorka, tu nema spora.

Ja sam počeo da čitam u avionu za Ouagadougu i pročitao pedesetak stranica i batalio, za sada...
Povremeno mi, kako voli da kaže Ghoul, deluje fake...

   Mica voli da svoje eksere direkt u glavu udara.

Ponekad mi dođe da mi bude žao pisaca, ali, kad dobro razmislim, ni oni mene ne štede... 

Neočekivano zadovoljstvo koje mi je donelo čitanje Pandemonijuma nateralo me je da se latim sledeće knjige Derila Gregorija. Đavolja azbuka je izvanredan roman koji ne zaostaje za Gregorijevim prvim delom. Zanimljivo je koliko slične početke ova dva romana imaju; protagonista se, posle mnogo godina, vraća u grad svog detinjstva gde se suočava sa demonima svoje prošlosti. Nisam kadar za neku dublju analizu, tako da ću samo reći da su originalna ideja i zanimljivi likovi dovoljan razlog da Gregoriju date šansu, iako on pruža mnogo više.

Ipak, imam par zamerki.

slede manji spojleri

Gregori pri kraju popušta gas, i to baš u trenutku kada očekujete da dođe do nekakve eskalacije. Imao sam utisak da Deril priprema teren za neko veliko finale koje bi na spektakularan način okončalo roman. Nažalost, ono je izostalo, što ne znači da je kraj loš.
Neke stvari nisu do kraja objašnjene, i na neka pitanja nije dat odgovor. Šta je zapravo supstanca koju čarliji luče, i zašto samo na Pakstona onako deluje? Koji je razlog zbog kog jedna od klada ne može da ima potomke? Da li je teorija o virusu koji hara multiverzumom zaista istinita? Zašto dušmanin ubi mog omiljenog lika?

A možda sam ja i promašio poentu, i odgovore na ova pitanja nismo ni trebali da dobijemo.

Kraj Đavolje azbuke, kao i kod Pandemonijuma, ostavlja mogućnosti za nastavak. Iskreno se nadam da će se Gregori jednog dana vratiti ovim romanima.

kraj spojlera

U međuvremenu sam takođe pročitao i Kleinove Mračne Bogove. Suvišno je reći da nije razočarao. Hvalospevi koji ga prate su sasvim zasluženi. Imam još nekoliko njegovih priča koje nameravam da iščitam u bliskoj budućnosti.

Trenutno čitam Ubik, a sledeće knjige na listi su Tamno skeniranje i Paklena pomorandža.

Počela da čitam Infinite Jest, Dejvida Fostera Volasa. Pa ko velim, bolje da obznanim sada nego da čekam da završim, ko zna dokle će da traje. Za sada sam prešla 80 strana (od 1100, jee), plus kraj (mnogo sam se ovajdila od njega), plus nekoliko štih-proba iz sredine, plus pratim fusnote (fusnote su zapravo endnote i ima ih cca 100 strana, fontom sedam, milina za oči).

Ovo je predivno. Ovo je genijalno. Ovo je čisti satirični SF, mada mi to niko nije pominjao prilikom preporučivanja. Ovo je apsolutno na nivou Pinčona i Duge gravitacije, a Don DeLilo može da sedne u ćošak i da plače zajedno sa Frenzenom i Osterom i drugom sitnom savremenom američkom proznom boranijom. Istovremeno, ovo je stravično gusto, neprohodno štivo o stvarima koje me ič ne zanimaju (tenis! droga! tenis! video-radovi! droga!) i koje meandrira i rasplinjuje se u svim pravcima, ali. toliko. dobro. toliko.
Duhovito, hiperinteligentno, okrutno i mestimično nežno čovekoljubivo.
Ako preživim do kraja, javiću se tamo negde u septembru

Quote from: Grimjack on 22-04-2013, 04:44:51
Neočekivano zadovoljstvo koje mi je donelo čitanje Pandemonijuma nateralo me je da se latim sledeće knjige Derila Gregorija. Đavolja azbuka je izvanredan roman koji ne zaostaje za Gregorijevim prvim delom. Zanimljivo je koliko slične početke ova dva romana imaju; protagonista se, posle mnogo godina, vraća u grad svog detinjstva gde se suočava sa demonima svoje prošlosti. Nisam kadar za neku dublju analizu, tako da ću samo reći da su originalna ideja i zanimljivi likovi dovoljan razlog da Gregoriju date šansu, iako on pruža mnogo više.

Ipak, imam par zamerki.

slede manji spojleri

Gregori pri kraju popušta gas, i to baš u trenutku kada očekujete da dođe do nekakve eskalacije. Imao sam utisak da Deril priprema teren za neko veliko finale koje bi na spektakularan način okončalo roman. Nažalost, ono je izostalo, što ne znači da je kraj loš.
Neke stvari nisu do kraja objašnjene, i na neka pitanja nije dat odgovor. Šta je zapravo supstanca koju čarliji luče, i zašto samo na Pakstona onako deluje? Koji je razlog zbog kog jedna od klada ne može da ima potomke? Da li je teorija o virusu koji hara multiverzumom zaista istinita? Zašto dušmanin ubi mog omiljenog lika?

A možda sam ja i promašio poentu, i odgovore na ova pitanja nismo ni trebali da dobijemo.

Kraj Đavolje azbuke, kao i kod Pandemonijuma, ostavlja mogućnosti za nastavak. Iskreno se nadam da će se Gregori jednog dana vratiti ovim romanima.

kraj spojlera

U međuvremenu sam takođe pročitao i Kleinove Mračne Bogove. Suvišno je reći da nije razočarao. Hvalospevi koji ga prate su sasvim zasluženi. Imam još nekoliko njegovih priča koje nameravam da iščitam u bliskoj budućnosti.

Trenutno čitam Ubik, a sledeće knjige na listi su Tamno skeniranje i Paklena pomorandža.

PANDEMONIUM/THE DEVIL'S ALPHABET/RAISING STONY MAYHALL - Daryl Gregory

Ako ste zbunjeni zbog ovolikog naslova romana, biće vam (valjda) lakše kada pojasnim da nije reč o jednom, već o tri dela. Gregorijevi romani su inače samostalni; nisu smešteni čak ni u isti univerzum, ne dele likove, pa čak ni motive. Ne postoji ni nekakav univerzalni negativac koji spaja potke različitih romana u jedan magnum opus. Dakle, tri potpuno različita romana, koja dele autora, a pored toga kao zajedničku odliku imaju samo to da su sva tri remek-dela.

Dapače, Gregori je jedan od retkih žanrovskih pisaca koji je u stanju da izađe na crtu ma kom savremenom prozaisti i da ga komotno dobije. Spreman sam da odem i tako daleko da kažem kako je - što se mene tiče - reč o anglosaksonskom Markesu.

Gregori se čita kao vanbračno dete Filipa K. Dika i Rodžera Zelaznija u najboljem izdanju.

Sada dugujem objašnjenje zašto sam ova tri nezavisna romana strpao na prvo mesto, premda su nezavisni.

Najpre, zbog toga što sam ih pročitao u dahu, što mi se sve ređe dešava. Potom, prva tri Gregorijeva romana bave se potpuno suprotnim temama, ali opet na komplementaran način.

"Pandemonijum" je roman koji se u biti bavi stanjem duha. Uz veoma mnogo referenci na klasike SF-a, poglavito na Filipa K. Dika, "Pandemonijum" je ujedno omaž jednom od najvećih SF pisaca svih vremena i fascinantno i provokativno delo o stanju duha, svesti i ličnosti. Na kraju, u svom ambicioznom prvencu Gregori je otvorio pitanje kojim će se baviti i u narednim romanima - šta je osnovna značajka čoveka? Šta nekoga čini ljudskim bićem?

Godinu dana nakon "Pandemonijuma", Gregori objavljuje "Đavolju azbuku" ( The Devil's Alphabet). Sviknut na serijale i nastavke, očekivao sam nastavak priče iz "Pandemonijuma" - i u prvi mah se razočarao kada sam shvatio da je reč o samostalnom romanu. (Doduše, ne gubim nadu, pošto je kraj "Pandemonijuma" pomalo otvoren.) Međutim, smesta sam se navikao na protagonistu, koji je gotovo odraz u ogledalu glavnog junaka "Pandemonijuma". Dakle, reč je o skrajnutom čoveku, koji za svoje životne neuspehe ima da krivi samo sebe. Suočen sa delanjem više sile, protagonista se ne snalazi najbolje i donosi ne baš najbolju odluku, koja će mu obeležiti život i neumitno dovesti do suočavanja sa prošlošću.

Već na prvi pogled, očigledno je da "Pandemonijum" i "Đavolja azbuka" dele više nego slične protagoniste i više nego slične početke. Međutim, vrlo brzo nakon uvodnih stranica priča skreće u potpuno drugačijem smeru i obrađuje u suštini istu temu kao u prethodnom romanu, ali na svež i maštovit način.

Razočarenje je vrlo brzo bilo zamenjeno vanrednim zadovoljstvom i užitkom u čitanju.

Ako se "Pandemonijum" bavi duhom i stanjem svesti, "Đavolja azbuka" se bavi telom, razlikama u ljudskim telima, rasama, spoljašnošću koja nas čini drugačijim i koja je - da se ne lažemo - prvo što nas predstavlja i prvo po čemu druge osobe donose sud o nama.

Ako se "Pandemonijum" čita kao lav čajld Dika i Zelaznija, "Azbuka" se čita skoro kao Morisonovi X-Meni ukršteni sa Lavkraftovim mitosom. Premda je "Azbuka" u suštini SF, i to tvrđe sorte, elementi horora naglašeni su iz perspektive protagoniste, koji se vraća u gradić svog detinjstva, među rođake i komšije, koji su izmenjeni kao da ih je sve do jednog Dagon posetio.


"Odgajati Stonija Mejhala" je treći roman u ovom nizu. Gregorijev prvenac bavi se duhom, drugi roman telom, dok se treći roman bavi smrću i šta biva posle smrti. Neću vam mnogo spojlovati ako otkrijem da je protagonista - zombi. Doduše, not your typical zombie. Stoni je uljudan, načitan, vispren, pametan - i još svašta nešto na -an.

Nisam neki stručnjak za romane o zombijima. Mahom su mi dosadni. Stoga, sledeća izjava možda i neće imati neku posebnu snagu - ali "Odgajati Stonija Mejhala" je najbolji roman o zombijima koji sam u životu pročitao.

Originalan pristup temi, sada već poslovično izvrsno pisanje i karakterizacija, kao i okretanje naglavačke žanrovskih klišea i očekivanja ovaj roman čini najboljim "hororom" koji se u poslednjih nekoliko godina pojavio - za nekoliko kopalja boljim od Del Torovog "Pada" ili Kroninovog "Prolaza".

Nažalost, slabi su izgledi da neko od naših izdavača objavi Gregorija. Ovaj pisac je - čini mi se - predobar da bi služio kao jeftina zabava & eskapizam, a sa druge strane nosi taj kaljavi pečat žanrovskog pisca, tako da je a priori odbačen od poklonika kobajagi ozbiljne književnosti.

Bilo kako bilo - ovaj pisac ne da ima Nightflier's Seal of Approval, ovaj pisac je budućnost fantastike.

Quote from: Jevtropijevićka on 22-04-2013, 13:27:18
Počela da čitam Infinite Jest, Dejvida Fostera Volasa. Pa ko velim, bolje da obznanim sada nego da čekam da završim, ko zna dokle će da traje. Za sada sam prešla 80 strana (od 1100, jee), plus kraj (mnogo sam se ovajdila od njega), plus nekoliko štih-proba iz sredine, plus pratim fusnote (fusnote su zapravo endnote i ima ih cca 100 strana, fontom sedam, milina za oči).

Ovo je predivno. Ovo je genijalno. Ovo je čisti satirični SF, mada mi to niko nije pominjao prilikom preporučivanja. Ovo je apsolutno na nivou Pinčona i Duge gravitacije, a Don DeLilo može da sedne u ćošak i da plače zajedno sa Frenzenom i Osterom i drugom sitnom savremenom američkom proznom boranijom. Istovremeno, ovo je stravično gusto, neprohodno štivo o stvarima koje me ič ne zanimaju (tenis! droga! tenis! video-radovi! droga!) i koje meandrira i rasplinjuje se u svim pravcima, ali. toliko. dobro. toliko.
Duhovito, hiperinteligentno, okrutno i mestimično nežno čovekoljubivo.
Ako preživim do kraja, javiću se tamo negde u septembru

Od svega navedenog jedino nisam bio svestan da je u pitanju SF!1!!

Da, eto, dobro čuvana tajna!!1
To je nedefinisana ali vrlo bliska budućnost; SAD su se reformisale kao O.N.A.N. (da, da), Organizacija severnoameričkih nacija, a godine se više ne broje nego sponzorišu: http://www.wallacewiki.com/david-foster-wallace/index.php?title=Subsidized_Time ; filmovi se gledaju preko kertridža na telepjuterima itd. itd.  Dosta toga je prevaziđeno tehnološkim razvojem ali ja za neke stvari čak ne mogu da se setim da li su i koliko bile dostupne '96 kad je knjiga izašla.

(svakako, stvari tipa Year of the Whisper-Quiet Maytag Dishmaster totalno su sveže i neprevaziđene)

Quote from: Jevtropijevićka on 22-04-2013, 13:27:18
Počela da čitam Infinite Jest, Dejvida Fostera Volasa. Pa ko velim, bolje da obznanim sada nego da čekam da završim, ko zna dokle će da traje. Za sada sam prešla 80 strana (od 1100, jee), plus kraj (mnogo sam se ovajdila od njega), plus nekoliko štih-proba iz sredine, plus pratim fusnote (fusnote su zapravo endnote i ima ih cca 100 strana, fontom sedam, milina za oči).

Ovo je predivno. Ovo je genijalno. Ovo je čisti satirični SF, mada mi to niko nije pominjao prilikom preporučivanja. Ovo je apsolutno na nivou Pinčona i Duge gravitacije, a Don DeLilo može da sedne u ćošak i da plače zajedno sa Frenzenom i Osterom i drugom sitnom savremenom američkom proznom boranijom. Istovremeno, ovo je stravično gusto, neprohodno štivo o stvarima koje me ič ne zanimaju (tenis! droga! tenis! video-radovi! droga!) i koje meandrira i rasplinjuje se u svim pravcima, ali. toliko. dobro. toliko.
Duhovito, hiperinteligentno, okrutno i mestimično nežno čovekoljubivo.
Ako preživim do kraja, javiću se tamo negde u septembru

A bre što dokači i Frenzena, dobar je on, a i dobri drugari bili...



Inače, baš jedva čekam da čitam tvoje komentare na knjigu -- ja sam je takođe samo načeo, i sviđa mi se, ali trenutno nemam hrabrosti da zagrizem...

Nisam ga dokačila, nek je i dobar, samo ovo je bolje.Uj, al su mladi na ovoj slici! (proverava) Hm... zapravo nisu mladi nego su mojih godina 
Ali te fusnote!!!! Divne, prekrasne fusnote!!!! Kompletna filmografija jednog od likova sa nekoliko desetina odrednica, plus za svaki film navedene sve tehnikalije, trajanje, boja, ton, tehnologija, glumci i sažetak (kad ima radnje) sa ugrađenim zluradim komentarima na račun pseudoumetničkih videoradova    Ne čekaj, zaplivaj u knjigu!!!

Ja sam odložio IJ za kad se penzionišem, ali sam bacio oko, nakon što sam mu pročitao jedan esej negde na netu, na njegovu zbirku A Supposedly Fun Thing I'll Never Do Again. Mada je to nije SF, pa je ovde oftopik. 

Quote from: Nightflier on 22-04-2013, 13:34:30
Nažalost, slabi su izgledi da neko od naših izdavača objavi Gregorija.

Steta, posle ovakvih pohvala bas sam imao zelju da se upoznam sa autorom.

Quote from: Father Jape on 22-04-2013, 14:30:39
Ja sam odložio IJ za kad se penzionišem,

Pffff. Svi znamo da tvoja generacija neće ići u penziju!

Marko Babac - Boško Tokin (novinar i pisac)

Pazario Mekdonaldov Nekrovil, plot obećava, ostaje da ga načnem.

http://www.paladin-beograd.com/index.php?option=com_content&view=article&id=60&Itemid=87

Zoo City je prilično dobar. Preporuka...

Pročitah, zahvaljujući Melkoru i činjenici da nije poneo ranac a ja jesam, "Escape from Hell" Hala Dankana, kratak i sladak akcijaš sa uvek aktuelnim metafizičkim pitanjcima. Čovek voli aliteracije

Irregular Creatures, Chuck Wendig. Ima tu dobrih priča, ako zanemarimo da mi je dolazilo da zadavim autora zbog povređenih/ubijenih mačaka.  A ima i priča koje su na donjoj granici meh; imala sam utisak da autor nije znao šta bi sa njima pa ih je samo ostavio tako.

zakk, kako to misliš, Melkor nije poneo ranac? 

Otkako je uzeo smartfon ne mora da vuče tablet, pa mu ni ranac ne treba. I meni je čudno.

Heh, I ja sam promenio telefon da bih vukao manje stvari, pa sam počeo da nosim ranac gde god da idem, iako mi je telefon zamenio i tablet i prethodna dva koja sam nosio. Čudna stvar navika i odvika.

Vucem tablet kad znam da cu se negde zadrzati i imati vremena za citanje. Na fonu isto imam Kindle app sa svim casopisima (i Locus uredno prebacujem) tako da nema frke da cu morati da citam Blic ili ZS ako se ukaze prilika. A u poslednje vreme u klub krecem od kuce a direktno sa posla ili iz grada tako da stignem da ostavim ranac. I meni je cudno.

Tornjevi ponoći od Džordana-završio prvi deo, počinjem drugi. Dosta dobro, poprilično iznad nekoliko knjiga u serijalu pre ove.
Nakon toga slediće čitanje Legendi Dejvida Gemela.
Častio sam sebe za 1800 din jednom ogromnom knjižurinom od preko 900 strana, u tvrdom povezu ,,Romani'' koja obuhvata 7 dela Zorana Živkovića : Četvrti krug, Pisac, Knjiga, Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Esherove petlje i Pisac u najam. O utiscima kad pročitam, a ovo će se bogami čitati celo leto do septembra  .

Dokrajčila serijal "Rugobe" Skota Vesterfelda (trilogija plus četvrta knjiga u kojoj saznajemo šta se dešavalo nakon rušenja trejdmarkovanog zlog režima). Simpatično je to, i dalje smatram da cilja na decu od 10-12 godina (ima nešto nasilja, seksa među šesnaestogodišnjacima-sedamnaestogodišnjacima uopšte nema, jedva da stigne i do prvog poljupca, doktorka Kejbl spakuje šesnaestogodišnju Tali za put i za svaki slučaj joj upakuje hranu za mesec i kusur dana i svašta još nešto, a ne spomenu se spakovani tamponi/ulošci...), ima finih detalja (recimo, perspektiva glavne junakinje vas toliko uvuče da počnete, kao i ona, da ceo svet posmatrate kao da je isti kao i njen grad, iako se gradovi zapravo razlikuju po svojoj politici, a u četvrtoj knjizi saznajete da su se zadržali i jezici, sa sve delimičnom jezičkom barijerom između gradova), i "šta je bilo dalje" knjiga zaista ima smisla - okej, srušili smo zlikovce, šta ćemo sad, pošto su ljudi ista bagra kao i pre?

Pročitala i prve dve knjige o Vešcu (Andžej Sapkovski) - za one koji ne znaju, prve dve knjige su zapravo zbirke priča u kojima se saznaje više o glavnim likovima, i sasvim je moguće čitanje početi od treće knjige. Sam Veštac će izgledati veoma poznato onima koji pamte Elrika - bela kosa, nazivaju ga Belim Vukom, sajdkik kicoš koji ga uvaljuje u nevolje - s tim što se Elrik povremeno ponašao toliko sumanuto da mi nije padalo na pamet da njegove postupke dovodim u pitanje, dok se Geralt ponaša taman tako da pomislim kako bi mu dobro došlo nekoliko vaspitnih ćuški, možda se urazumi. Elem, priče su zabavne, cinični glavni junak još zabavniji, a ni sporedni likovi ne zaostaju (Mala sirena Sapkovskog, recimo, uopšte nije naivna mlada devojka, već otresita i, kako sama kaže, za mrest spremna, i nije joj jasno zašto njen ljubljeni čovek ne bi lepo uz pomoć morskog vešca dobio riblji rep, pa da se trajno preseli kod nje). Nije sve zabava, ima tu i setnih priča, tužnih situacija, a negde pred kraj sledi i nagoveštaj trejdmarkovanog epskog rata.

Preuzet je prevod IPS-a (ili bar mislim da je tako), pa sam povremeno kolutala očima na oružja morgenštern i partizan (uzgred budi rečeno, zna li neko koji je naš izraz za "partisan", ako ga ima?).

U kom kontekstu je korisceno? Ako je politicki onda bi prevod bio partijski.

Kao što rekoh, oružje "partizan". 

http://en.wikipedia.org/wiki/Partisan_%28weapon%29

Dok smo igrali Dungeons and Dragons, zvali smo ga skoro po Vuku. Partizan 

Znam i ja frpovski naziv, pitam za srpski. 

Divergent, Veronica Roth.

Omladinska distopija, prvenac mlade autorke. Prilikom čitanja sam osećala da je autorka dugo osmišljavala svet, smišljala šta se sve dešava u njemu, roman odiše svežinom i uživanjem u pisanju, i ta pozitivna energija autorke me je kupila, uprkos brojnim nedostacima.

A nedostaci su takvi da vas zabezeknu; drugim rečima, prilikom čitanja ovog romana korisno je poslati logiku i zdrav razum na neko lepo, sunčano mesto, da pijuckaju koktele i odmaraju se, kako vam ne bi veći deo vremena kukali kako to što čitate nema smisla.

Recimo, na jednom mestu junakinji, pre davanja injekcije, po propisu premažu mesto uboda dezinfekcionim sredstvom; međutim, kada gomila omladinaca ritualno bira kojoj će se frakciji pridružiti, što znači da zaseku svoju šaku i puste da im krv kaplje u odgovarajuću činiju, nigde se ne pominje ni dezinfekcija noža ni da je unapred pripremljeno onoliko noževa koliko ima omladinaca.

Na koricama knjige se pominje da se sve dešava u Čikagu u dalekoj budućnosti (uzgred, čitaoci iz Čikaga kažu da su zaista prepoznavali delove grada i da se baš vidi da je i sama autorka odatle, što je plus), a ta budućnost ispadne taman toliko daleka da žute trke na ulicama delimično nestanu.

Hranu uzgajaju na farmama u okolini Čikaga, ne pominje se trgovina sa drugim gradovima niti, čak, da drugi gradovi postoje, sve to što uzgajaju je genetski modifikovano jer samo toga ima, i iz nekog razloga jedu podgrejanu smrznutu hranu iz mikrotalasne (to je valjda autorkina ideja skromnog života).

Sama priča je uobičajena, glavna junakinja sa šesnaest godina bira jednu od postojećih pet frakcija - ako odabere onu u kojoj je rođena, ostaće u kontaktu sa porodicom, u suprotnom ih verovatno više neće videti - prolazi kroz inicijaciju, sve više sluti da sa društvenim uređenjem stvari nisu kako treba, da puca po šavovima, a pošto je ispalo da je posebna (mada ne i jedina sa trejdmarkovanom posebnom sposobnošću), pokušava da upotrebi svoje sposobnosti kako bi... I tako dalje, kako to već ide. Uz obaveznog momka u koga se zaljubljuje, naravno, i uz podjednao obavezne naznake ljubavnog trougla.

Dopalo mi se što glavna junakinja nije od starta najbolja i najpametnija, a nije ni histerična klinkica. Kasnije se približava trejdmarkovanim superprotagonistima, ali ne u toj meri da me ozbiljno iznervira.

Oseća se autorkino neiskustvo - baca glavnu junakinju iz traume u traumu, a ova i dalje funkcioniše; da i ne spominjem da šesnaestogodišnjaci koji prethodno nisu ni videli pištolj (uzgred, jedini grad koji se pominje je Čikago, ne pominje se razvijena industrija oružja niti preostale nehumano velike zalihe municije - a municije imaju na bacanje) u roku od jednog dana postaju sjajni strelci.

Sve u svemu, uprkos brojnim manama, entuzijazam autorke pleni i vuče na čitanje, a ono što ne zna, s obzirom na mladost, ima kad da nauči. Nadam se da i hoće - mada, ne sluti na dobro što je već krenula sa sumračnom forom iste priče al' iz njegovog ugla.

Ko hoće da čita na srpskom: www.urbanreads.rs/product/knjige-2/divergentni

Počeo Malu braću od Hautale.

Krv vilenjaka, Sapkovski. Treća knjiga o Vešcu (ili prva, ako preskočite zbirke priča).

Zbirke priča su mi bile bolje, odnosno, priče su mi bile bolje nego roman. Jeste sve to i dalje zabavno za čitanje, ali je osećaj za protok vremena još malo pa nepostojeći - nekoliko puta sam se zapitala a kad se, dođavola, taj događaj dešava, pre ili posle ovoga ili onoga, i koliko pre ili posle. Kao da su priče (koje jedva da bi mogle da stoje kao samostalne priče, ili to ne bi ni mogle) spojene u roman, a čitaocu prepušteno da se snalazi u sledu događaja.

Uprkos tome, pitko.

Pročitao Malu braću od Hautale.
Čitljivo i pitko jeste, ali sem toga, malo šta mogu reći pozitivno o ovom romanu. Ide predvidljivo, likovi, sem donekle indijanca Votsona vrlo neuverljivi, na momente se neki i izgube, napetosti i jeze nigde, dočaravanje atmosfere i opisi ,,lokalaca'' takođe neuverljivo. Kao neki lagani horor za tinejdžere i mlađe punoletnike može proći. Inače, ovo je daleko ispod nivoa Kinga, Strauba, Barkera, Simonsa. Ni blizu.

The Ocean at the End of the Lane, Neil Gaiman. Prilikom čitanja ove knjige, prva asocijacija mi je bio roman Voltonove Among Others. Ima tu neku nostalgičnu atmosferu, decu, unekoliko sličan tip magije. Among Others mi je bolja, kompleksnija - što uopšte ne znači da mi je Ocean loša, naprotiv.
Glavni problem koji sam imala sa Gejmenovom knjigom je što mi je sedmogodišnji narator (odnosno, sredovečni tip koji se priseća događaja iz vremena kada je imao sedam godina) zvučao neuverljivo, odnosno, toliko mi nije zvučao kao sedmogodišnjak da je to povremeno smetalo. U Among Others su mi reakcije junakinje ponekad bile over the top; kod Gejmena su over the top reakcije drastičnije (poprilično!), ali, sa druge strane, kod njega postoji opravdanje za to, jer nema suptilnosti Voltonove, nema pitanja da li je sve to u mašti glavnog junaka, pretnja je vrlo stvarna (makar i bila magijsko-neljudske prirode) i vrlo direktna. Lepa knjiga, sa ponekim neizgovorenim, a zastrašujućim pitanjem.

Secrets of the Malkin, Virginia Ripple. Novela, na koricama je mačka, u opisu su se pominjale magija i mačke koje govore, naravno da me je zanimalo.  Elem, stvarno ima magije i mačaka koje govore, a vala ima i toliko religije da je Narnija pojam suptilnosti.  Rat između ljudi i mačaka koje govore (i imaju poslove, neke su parnjaci sa ljudskim magovima, a neke rade kao socijalni radnici, barmeni, konobari, sveštenici...), a zapravo bi Isus (ovde ga nazivaju Beloved) hteo da svi živimo u miru i slozi. Po tonu mi se isprva činilo da je namenjeno mlađoj publici, al' ima scena koje bi me kao dete žestoko istraumirale (istraumirale su me i ovako). Većim delom knjiga je maltene slatka, na momente čak i dirljiva na naivan način, a onda vas povremeno istraumira, tako da zapravo ne znam ko je ovde ciljna grupa. Fali urednik, povremeno fali i logika (što bi urednik valjda sredio). Blago sumanuta mešavina dobrog i  .

Počela Godinu potopa Atvudove, isti svet kao Antilopa i Kosac, manje-više i isti vremenski period, samo ne iz ugla privilegovanih koji rade u Korporacijama, već gledamo sirotinju raju. Do sada (strana 180 od 505) knjiga nije donela ništa suštinski novo u odnosu na Antilopu i Kosca, uz to je drastično sporija, no Atvudova dovoljno dobro piše da mi to čak ni ne smeta mnogo.

Quote from: Berserker on 23-03-2013, 22:51:24
Čajna Mjevil, moj novi omiljeni pišče,  dobro mi došao

Obavezno overi Mjevilov DC strip serijal "Dial H", jedan od najcudnijih superherojskih serijala u poslednjih nekoliko godina, a da ih je izdala velika kuca poput DC Comicsa.

Danas u Lemijevoj knjižari pazario Leva ruka tame (naručio još pre godinu dana) i Čapljino oko, dobro očuvani primerci  (Kentaur) i ugledam Klarkovo Ka spuštanju noći i nisam mogao da odolim, tako da sam i to kupio.
Levu ruku sam čitao kao balavac, sa nepunih 18 godina, pa će biti zanimljivo čitati je ponovo a sve mi se više čitaju stare, proverene stvari nego ove nove koje me znaju debelo razočarati.

Jesi pročitao Ugljenik ? Daj utiske...

Šta da utiskujem, blah... evo ukratko: Pitko, brzo se čita, na momente nepovezano ali sasvim održivo (što se tiče tutnjanja likova kroz roman)
Lepo izgrađen sajberpank svet (i više od toga) koji se neprimetno uvuće pod kožu. Pripovedanje, kako sam naglasio, sasvim pristojno i lepršavo, ne smera i ne opterećuje.
Ipak, ništa posebno, solidna krimi detektivska priča koja ne bi mogla da funkcioniše bez sajberpankeštine i to mi se sviđa.

Nisam još završio, ostalo mi pedesetak stranica, vidim gde to vodi pa mi se mrsko nakaniti da to završim. Ako hoćeš, sutra ću to odraditi pa donosim na sledeće zasedanje, mislim da će ti se dopasti.

Ma, polako, čitaj na miru...ja i nisam neki veliki ljubitelj sajberpanka...da je nešto vrhunsko i uzeo bih, vidim da je najveći epitet koji si dao tom delu ,,solidno''. A povelika je knjiga, pravo da ti kažem pošto slutim da nije nešto baš baš dobro, ne bih ni da je započinjem. Ionako sve manje vremena za čitanje, pa onda ne bih ni da se zavlačim u nešto u čemu neću baš uživati.