ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Beograd

Kao sanjar meljem sećanja, fantazije, strahove. Pišem jaka i slobodna. Stajem licem u lice nasuprot demonskim svetovima. Sveža sam,  ne rasipam snagu i teram priču napred. Ne mogu da verujem da i meni to polazi za rukom. Događaji su najfinije povezani. Ne postoji nedoumica. U poslednjoj odsanjanoj priči išla sam  na venčanje,  obučena neprimereno oskudno,  samo sa belim trakicama,  koje su tek uspele da prekriju središnji deo bradavica na dojkama. Zbunjeno sam gledala u svoga izabranika,  jer nisam shvatala smisao baš takve venčanice.
– Zašto si me obukao u trake, pa idemo na venčanje? – upitah.
On je samo rekao:
– Želim da se venčam dignutog kurca!
Bilo mi je smisleno i mi smo se venčali.


* * *
O, kako je teško započeti pisanje! Snatrim po papiru, skoro bez svesti,  slova žedno ispijaju belinu, utrkujem se sa vremenom. A onda, odjednom, primetim da se priča otima, da gubim kontrolu nad njom. Namestim se kao da vozim formulu,  guzu čvrsto pripijem na stolicu,  brzina misli se dramatično povećava,  strah me je da ne izletim kroz prozor...
Pišem za trpezarijskim stolom.
Živim u mansardnom stanu, u kome su zidovi pod velikom kosinom i stalno nosim uboje po glavi. Pošto je sto uvučen ispod kosine,  prilikom ustajanja sa stolice najčešće udarim glavom o zid. Sva sam u bolnim čvrgama. Pišem uz čašu crnog vina. Sa nervozom pišem, bez jačih emocija. I pušim, da, pušim mnogo, strasno, stalno.
Priča je telo koje mora da se preznoji, da raširi sve pore, izbaci otrove i prodiše. Uspela priča opija, zavodi i stvara nesvesticu. Deo mene je obris priče. Deo ljudi koje sam upoznala i bila sa njima bliska, isto tako. U pisanju priča nema nikakve magije, to je organizam koji deluje skladno i svaki organ je na svom mestu. Homo-Geštalt!
Podseća na rare biftek, krvav i mekan. Priča se guta u slast,  sokovi cure po vilici, znoj praska po čelu... Da, čitala sam da su veliki pisci pisali svakodnevno, i to u gluvo vreme zore. U to demonsko, nulto vreme. A ja tada najčvršće spavam i svi pokušaji pisanja u četiri ujutro, kod mene su se završili ispijanjem kafa do povraćanja. Teši me Suzan Zontag da pisanje treba početi sutra, ako ne danas, i, otrovana kafom i marlborom, vratih se u krevet. Koliko je samo san privlačniji od ređanja slova po papiru.
Na jedvite jade završim po neki rukopis, svakih par godina. Posle, oblizujem nakupljeni med uspeha, a uspeh je, pre svega,  završiti započeto. Nakon toga,  opet spavam, barem pola decenije, dok me mučnina od nataloženih slika i rečenica, koje se motaju po umu, ne privede ponovo pred onaj isti stari,  trpezarijski sto.
Bez bliskih bića,  teško da bi se ikada pojavio moj lik, ispričan na papiru. Pišem, gotovo da bih te svoje bližnje umirila i nahranila osećanjem da i ja nešto vredno delam. Oni, ne znam baš pravi razlog, nekako veruju u mene. Prosto navijaju da ne prestanem. Oživljavaju sa svakom novom knjigom, a utonu u obamrlost onih godina kada mi ruka presuši.
Zbog toga ću prvo pomenuti Silviju. Nezaobilazna je u mome životu. Naše poznanstvo seže duboko u prošlost, na početak studiranja književnosti. Ona je osoba koja razdvaja moje zamršene konce, i zemaljske, i nebeske. Kada postanem čardak između svetova, ona me postidi i osvesti. Napadne moj konformistički odnos prema vremenu, a juče mi je rekla:
– Ako ne znaš kako da počneš priču, piši o tome kako se osećaš dok radiš, otvori se, otkoči pištolj, postani odgovorna!
Da se ne zavaravamo, svaka zabeležena misao je sujetna i želi da postane večna. A tek zbrkane, ukoričene misli! Pršte od samoljublja! Da, to je mišo-lovka. Često sam upadala u nju, još mi zglobovi krvare. Biće, dakle, ljudi koji će poželeti da nauče srpski jezik, da bi moje tekstove čitali u originalu. Priznajem, za mene je to la petite mort!
Zbog takve ambicije, vredi pretrpeti sve! Bez imalo sažaljenja, odreći se svega što te sputava na toj stazi. Postati hrid o koju se odbijaju talasi...
Ponovo napipavam kutiju cigareta, potom odlazim u WC. Mokrim. Kada pišem, često mokrim... Nakon desetak minuta, osetim grčeve u želucu. Otvara se velika rupa koja vapi za hranom. Hvata me glad. Moram smesta umiriti podivljali insulin, natrpati trbušnu vrećicu. Najčešće se hranim jajima. Frižider mi je natrpan kartonskim paketima svežih, domaćih jaja. Skupljam ih na akcijama, u pola cene, i skladištim kao pred atomski rat. Spremam ih na način koji najviše volim kada sam nervozna. Dva-tri blago izmućkam, posolim i sručim u vrelo ulje. Pomešam tek ovlaš,  malo protresem tiganj, i pazim da po vrhu ostanu sluzava, poluživa. Kada se izvuku na tanjir,  pojavi se žućkasti odliv, kojeg, na kraju, pomažem hlebom. Glad je zadovoljena, smirena je histerija.
Često me posete nekakve, snažno izražajne blic-slike koje samo fijuknu kao snajperski meci i očešu mi neokorteks – takve slike i misli gomilaju se dok kuvam ručak ili perem rublje. Omekšivači rublja me podsećaju na putovanja. Poslednji što sam ga koristila mirisao je na mediteranske borove šume. Ponekada me dovuku do detinjstva, do zavičaja. Mirisima pamtim prošlost. Snovi mi, katkad, snažno mirišu, toliko da ne želim da se probudim i zapišem snevano, jer bi miris ispario u noći. Tako sam najbolje od mene ostavila u snu. Pa ipak, pamtim san od pre nekoliko noći unazad. Beše to savršena priča. Ostala sam bez daha. Priča je imala čak i naslov: – Zašto se moram udati dovoljno brzo!?
– Neverovatno!
Svaka reč je bila na svom mestu, svaki znak inter-punkcije, likovi dovršeni, događaji smisleni. Priča je proticala snom poput žive vode. Kao, udajem se, a venčanje biva neobično, kao na početku priče.
A onda, iznenada, reka sna stade da uvire u stvarnost.

zar svaki debiltant koji objavi knjigu za novu patetiku mora da ima zaseban topik? posećuju li oni uopšte sagitu?

Ako ti Dea dođe na Sagitu, bežaćeš sa sve gaćama u rukama... Ko je patetićan, Big boss provali dobru šalu, a onda raja bez mozga udari u oponašanje... Da si sam smislio, skinuo bih pred tobom kapu, ovaku, čuvaj gaće i bež! 

Šta se ovo događa sa Sagitom?

Kako može poluživa jaja jesti, majku mu.

Ej Lajaniću, ali Alexdelarge ti je dao dobar predlog. Pošto su knjige žanrovski različite, raštrkane su na brojnim podforumima. Trebalo bi otvortiti i jednu integrisanu temu...i drugi izdavači su tako radili...

Quote from: Kunac on 01-11-2013, 10:23:51
Šta se ovo događa sa Sagitom?

Profesore... malo razumevanja. To je taj ZDRAV mladalacki bunt.

Quote from: hidden on 01-11-2013, 10:34:27

Ej Lajaniću, ali Alexdelarge ti je dao dobar predlog. Pošto su knjige žanrovski različite, raštrkane su na brojnim podforumima. Trebalo bi otvortiti i jednu integrisanu temu...i drugi izdavači su tako radili...

Oky, ideja nije loša, ako ne bude bilo teško adminu, zamolio bih ga da spoji sve topike sa ovog podforuma (ima ih, po mojoj proceni desetak  ) u jedan topik pod nazivom Nova POETIKA.

Mislim da će tako i pojedincima alergičnim na moja izdanja, biti lakše da me izbegnu 

Quote from: Layanich on 01-11-2013, 18:50:41
pojedincima alergičnim na moja izdanja

pojedincima?!

Da, na žalost, u pravu si... Uspeo sam za vrlo kratko vreme, od kako sam se prvi put ovde pojavio, da navučem na sebe odijum mnogo više ljudi, nego što to označava reč "pojedinci"...  Ali, kako bi rekao Goribor, "ko sam, šta sam, eto, to sam..!"

Fin je ovaj text gore.

Quote from: Agota on 01-11-2013, 14:24:18

Quote from: Kunac on 01-11-2013, 10:23:51
Šta se ovo događa sa Sagitom?

Profesore... malo razumevanja. To je taj ZDRAV mladalacki bunt.

Mladalački? 

Колико је Деа (Да ли је то уопште име? Деа...) платила да овај текст буде објављен? Најискреније не могу да замислим уредника или власника издавачке куће ко прочита ово и каже: "У, ово је супер, иде у продају, сви ћемо се облизивати медом успеха!"

Ti baš nisi upućen u činjenicu da je ovo čist vanity press, nema laži, nema prevare, cenovnik je na sajtu...?

http://www.novapoetika.com/programska-ponuda/

Ja podržavam ideju da se ovi tekstovi o Novoj poetici strpaju u jedan topik. Nema nikakvog smisla da ovakve budalaštine imaju zasebne topike.

Quote from: Mica Milovanovic on 03-11-2013, 19:06:47
Ja podržavam ideju da se ovi tekstovi o Novoj poetici strpaju u jedan topik. Nema nikakvog smisla da ovakve budalaštine imaju zasebne topike.

+1