ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Mislim da treba obratiti pažnju na novi roman Slobodana Vladušića, "Mi, izbrisani", koji je pre neki dan izašao iz štampe u okviru sve veće ponude fantastične književnosti u Laguni.

Meni je jako dobro legao njegov prvi roman "Forward", i "Mi, izbrisani" ima nešto te iščašene, SF atmosfere, ali je poprilično drugačiji, znatno eksperimentalniji korak u integraciji štampane reči i online sadržaja. Naime, delovi zapleta i neki motivi i elementi će se objašnjavati uz pomoć sadržaja koji se u određeno vreme skidaju sa sajta pisca http://slobodanvladusic.net/mi-izbrisani/

Takođem na ovoj stranici možete naći i izuzetno profi urađen trejler za knjigu, ja davno nisam video bolji...

Priča je za razliku od internacionalnog miljea u Forwardu sada lokalnija, ali i dobrim delom pomerena u drugu realnost sajber sveta koji se prepliće sa ovim našim. Voleo bih da se neko od SF znalaca uključi u diskusiju, cenim da imamo itekako o čemu da pričamo ovde...

Još se sećam kad se Vladušić pojavio na forumu onomad kad smo tumačili FORWARD, pod nickom stalker, napušio nas kao fanove Danijele Stil i otišao.

Forward nisam uspeo da dovršim, iako sam se zaista trudio. Taj roman ima dosta problema.
Gotovo sam siguran da se pod onim nikom nije krio pisac, jer neko ko ima njegov ugled u akademskom svetu sebi tako nešto ne bi dopustio.

Pod onim nickom se jeste krio pisac. Proverio sam kasnije kod njegovih saboraca iz P-70. To što neko ima ugled u akademskom svetu (doduše novosadskom) ne znači da nije sujetan kada mu se neko pozabavi autorskim ostvarenjima...

ooooooooooooooooo

Jadno...

 

I? Jeste li zaista  fanovi Danijele Stil?

Počeo sam da čitam Vladušićev roman i posle prvih osamdeset strana mopgu da vam kažem kako je ovo pitkije od FORWARDa koji je zbilja izazivao fizički bol prilikom čitanja. Ovo je pitko i isprazno, čini da na neki način rehabilitujem VIKTORIJU Marka Krstića, verovatno najgori roman koji se dočepao mejnstrim nagrada i ugleda a da je i meni pao šaka. MI, IZBRISANI je pismeniji od Krstića, što nije čudno jer je Vladušić ipak fakultetski profesor pa ima nekakvu svest o tome kako bi knjiga trebalo da izgleda. No, Krstić je na svom nekom naivnom nivou pismenog zadatka za osnovnu školu barem imao šta da kaže odnosno verovato je da ima šta da kaže, a Vladušić to nema. On se bavi opštim mestima koja u najboljem slučaju stilski prepisuje od Pinčona ali na osmorazredni način, zaboravljajući da čak i Pinčon odavno više nije onoliko relevantan kao u vreme kada je - zasluženo - postao klasik. Vladušić se bavi nekom površnom, dnevnopolitičkom postmodernom, obraća se publici koja daleko nadilazi njegovu mogućnost da misli fenomene kao što su internet, savremene pop-zvezde i sl. Potpuno je normalno da čovek u tim godinama taman spada u tu generaciju u "raskoraku" - suviše je mlad da bi bio iskonski izmenjen internetom, do tačke da o tome ima šta pametno da kaže, o tome su sve rekli pisci stariji od njega, a s druge strane suviše je star da bi istinski pasionirano pratio savremenu popularnu kulturu i mogao da pronikne u neke od njenih specifičnosti. Ono što ostaje su bedni postmodernistički postupci poput ciničnih fusnota (pomene u tekstu avion F-35 a onda ga u fusnoti opiše kao "F-35, antikanader ili recimo pomene Nike u tekstu a onda u fusnoti objasni kakvi su im prihodi i valjda misli da je to zanimljivo & duhovito) i onda tako lupeta. Ali ovog puta lupeta pitkije jer ne pokušava da bude tako neprestano duhovit. Ovog puta je malo zauzdao svoju ekstremno neduhovitu maštu koju inače investira u nekakve satirične zahvate.

Šta je Laguna mislila kada je ovo izdavala zaista ne znam, osim što na prvih osamdeset strana nudi nekoliko vulgarnih opisa seksa. Možda misle da će ovo da im donese neke nagrade. Ako imamo u vidu da je FORWARD uzeo neke nagrade, onda me ne bi iznenadilo da neko nagradi i NAS, IZBRISANE - naročito ako imamo u vidu da je Vladušić aktivan kao književni kritilčar tako da je sigurno zadužio mnoge kolege.

Ako istrajem u ovome do kraja, javiću vam utiske i posle blizu tri stotine strana NAS, IZBRISANIH.

Mazohisto.

Pročitao sam do kraja i to je ovo što sam opisao posle osamdeset pročitanih stranica.

Znači, hit.

Vladušićeva proza je u FORWARDu bila za podsmeh ali čitaocu nije bilo do toga jer je samo čitanje bili gotovo fizički nepodnošljivo. MI, IZBRISANI je ipak napredak tako da je samo glupo ali nije mučno. Ipak, Kunac pazi šta pišeš, vidim da Dexa na Novim Kadrovima lupa recke ko se kako prema "Slobi" poneo a za tebe kaže da "to nije očekivao".

Pavle Zelić drugačije vidi NAS, IZBRISANE

http://art-anima.com/v/2215-slobodan-vladusic-mi-izbrisani-2013

Ima i pozitivna kritika u Blicu od pre neki dan iz pera Vesne Trijić...

Ju? Dajte ljudi sken, to moram da vidim!

Meni je ova Vladušićeva fascinacija internetom jako zabavna. Ovo je kao da neko oduševljen pronalaskom kanalizacije napiše prvi kanalizacioni roman koji ima dopunske sadržaje koje čitalac dobija na šolji. Internet i kanalizacija su u svetu savremenih čitalaca otprilike isti po tome koliko su im novi u životima.

Znam da nije pametno što se javljam, da sam suviše mator da se uplićem u rasprave koje me se ne tiču, ali ne mogu. Jebi ga. I ja sam čovek. Možda. Ja sam čitao samo Forward, pa to komentarišem.

[/size]Fantastična literatura ima to prokletstvo i tu vrlinu da svako novo delo korespondira sa svim prethodnim delima žanra. [/size]Možda bi način pripovedanja primenjen u [/size]Forwardu [/size]mogao predstavljati[/size] [/size]nešto novo nekome ko nikada nije čitao fantastičnu prozu, [/size]pa gaženje u kal žanra može zvučati vrlo in. [/size]Međutim, [/size]Forward je jedna jedva čitljiva veštačka konstrukcija, koja je toliko naivna bilo kome ko je odrastao na naučnoj fantastici, ko je svoj književni ukus razvijao uz Gibsona ili Sterlinga, da je meni zaista neshvatljivo kako se ljubiteljima žanra može dopadati? Kako ozbiljno čitati Forward[/font][/size] trideset godina nakon Neuromancera i deset godina nakon Pattern Recognition? [/size]Ja nisam uspeo. Nisam prebacio pedesetu stranicu. Neko (godine me skoliše pa zaboravljam) je ovde na forumu pre više godina vrištao povodom nečega: FAKE... FAKE... FAKE...   
[/size]
[/size]Kupio sam i ovu novu knjigu, pa ću opet da probam... Oduvek sam bio optimista...
[/size]

Mićo, mislim da je ovde stvar u tome da Vladušić pokušava da piše prozu verovatno zgađen time ko sve piše. Ubeđen da se na takvom tržištu on može lako nametnuti, "s dve leve ruke", izdaje knjige koje su nažalost po mnogo čemu čak i gore od one proze koja mu je delovala bezvredno i ponukala ga da se okuša. Ta neverovatna potreba da se lati SFa verovatno proističe iz njegove iluzije da je to trivijalni žanr koji će lagano biti nosilac njegovih sofisticiranih ideja. Ubeđen da je novi Umberto Eko, on nažalost ispisuje nešto što je znatno ispod čak i najslabijih među relevantnim žanrovskim delima a da ne govorimo o tome da ta intelektualna nadogradnja za kojom žudi tu gotovo potpuno izostaje. Vladušićevi uvidi su nažalost opšte mesto, i to je potpuno prighvatljivo, verovatno i poželjno u nauci, nauka ne nudi prostor za velike pomake ako joj se ozbiljno pristupa, ali proza po mom mišljenju dopušta to zaglavljivanje u površnosti i opštim mestima. Kao i njegovi blogovi, sve ovo je pokušaj nekakve "politike malih stvari" u čijem se tumačenju Vladušić nalazi na samom intelektualnom začelju. Otud Pavlovu kritiku vidim kao svojevrsno izlaženje u susret Vladušićevoj deluziji da je relevantan književnik, u kojoj se neće puno ogrešiti jer neće biti jedini koji ga hvali.

Ipak, poređenje sa Pavićem definitivno ima smisla, s tim što je Pavić i veći stručnjak za književnost i veštiji pisac. Vladušić je to želeo da zabašuri time što će imati pretenzije kao Milorad a rečnik kao Siniša Pavić. Međutim, čak je i Siniša kao prozni pisac daleko značajniji od njega. Uzmimo na primer vrlo pristojan ljubavni omladinski roman VIŠNJA NA TAŠMAJDANU koji je svojevremeno napisao.

Blic 14.10.13
Buđenje
Mi, izbrisani, Slobodan Vladušić

U podnaslovu određujući roman kao video-igru, autor predlaže da ovaj pakleni svet, sav od ploča i zidova, ne shvatimo ozbiljno; u pitanju je, naravno, jorikovska mudrolija, zaklanjanje opasne istine za budalaštinu i detinjenje. Virtuelni Metropolis kroz koji ljudi promiču kao opčinjeni, nije fantastičan entitet u kojem se da boraviti, već esencija stvarnosti koja se može jedino osetiti; on i ne postoji bez pervertiranih umova koji ga hrane, uglađen je i potpuno čudovišan. U pripovedačevom pogledu, s druge strane, ima sasvim ranjive nevinosti: poput deteta u mraku, on oko sebe vidi samo vampire i veštice (od čega su mu oči crvene, kao u jednoj lepoj pesmi) čija priroda nije htonska, već korporacijska; on ih poredi s frižiderima i bankomatima da bi ih odredio. Tražeći priliku da se iskupi zbog porodičnog užasa pred kojim je zatvarao oči, on sada svaki detalj ceni kao sudbinski putokaz, a nepoznata mu, mrtva žena (gola, bačena u sneg) postaje ključ za razumevanje logosa. Boreći se da pamti i udubljujući se, on krši pravila igre i počinje da mahnita (kao Jorik, ali i kao onaj divni mladić koji bi na Itaki da ubija), u njegovoj proročkoj paranoji ima mesijanske taštine. On je, ipak, detreminisan, a samo je lik prijatelja Ghost-a psihološki dostupan: njegovo buđenje menja spoznajnu perspektivu romana i pretvara ga o priču o nama, čitaocima.
Vladušićeva erudicija je neobuzdana, težnja da ovlada totalitetom zapanjujuća; knjiga je, a ne čovek, u središtu njegovog humanizma, a književnost jedina stvarnost u koju se ne sumnja.

Vesna Trijić

Quote from: zakk on 22-10-2013, 20:13:51
Blic 14.10.13
Buđenje
Mi, izbrisani, Slobodan Vladušić

U podnaslovu određujući roman kao video-igru, autor predlaže da ovaj pakleni svet, sav od ploča i zidova, ne shvatimo ozbiljno; u pitanju je, naravno, jorikovska mudrolija, zaklanjanje opasne istine za budalaštinu i detinjenje. Virtuelni Metropolis kroz koji ljudi promiču kao opčinjeni, nije fantastičan entitet u kojem se da boraviti, već esencija stvarnosti koja se može jedino osetiti; on i ne postoji bez pervertiranih umova koji ga hrane, uglađen je i potpuno čudovišan. U pripovedačevom pogledu, s druge strane, ima sasvim ranjive nevinosti: poput deteta u mraku, on oko sebe vidi samo vampire i veštice (od čega su mu oči crvene, kao u jednoj lepoj pesmi) čija priroda nije htonska, već korporacijska; on ih poredi s frižiderima i bankomatima da bi ih odredio. Tražeći priliku da se iskupi zbog porodičnog užasa pred kojim je zatvarao oči, on sada svaki detalj ceni kao sudbinski putokaz, a nepoznata mu, mrtva žena (gola, bačena u sneg) postaje ključ za razumevanje logosa. Boreći se da pamti i udubljujući se, on krši pravila igre i počinje da mahnita (kao Jorik, ali i kao onaj divni mladić koji bi na Itaki da ubija), u njegovoj proročkoj paranoji ima mesijanske taštine. On je, ipak, detreminisan, a samo je lik prijatelja Ghost-a psihološki dostupan: njegovo buđenje menja spoznajnu perspektivu romana i pretvara ga o priču o nama, čitaocima.
Vladušićeva erudicija je neobuzdana, težnja da ovlada totalitetom zapanjujuća; knjiga je, a ne čovek, u središtu njegovog humanizma, a književnost jedina stvarnost u koju se ne sumnja.

Vesna Trijić

Kao što je dobro kada pesnik prevodi pesmu, tako je dobro da...

Jedno pitanje, vidim da se stalno pominje kako je ovo "prvi srpski sajber roman". Nekako mi se čini da je takvih dela bilo i ranije. Da li grešim?

Pa, zavisi šta tačno podrazumevamo pod "sajber roman". Sajberpankovskih priča je definitivno bilo, naročito po SIRIUS-ima, jedno vreme. Ja nisam čitao sve Ćurčićeve romane objavljene u X-100 Naučna fantastika, a takođe ni dosta toga što se danas objavljuje (toliki mazohista ipak nisam), pa ne bih decidno tvrdio, ali možda i nisu daleko od istine... Ako se neko nečega seti, dajte...

Meni se čini da je bilo i sajber romana na sajber temu i romana koji se dopunjuju sadržajima sa interneta...

Ovo drugo je bilo "Naseljavanje Vizantije", Milivoja Anđelkovića. Roman je čak i nastao na internetu i to interakcijom, ali nisam siguran koliko se to može uvrstiti pod odrednicu "sajber roman"...

Pavićev Stakleni puž je nastao po principu hiperlinkovanja mada je zapravo više ličio na sporu choose your adventure knjigu.

Tja... Naseljavanje Viz@ntije, možda, ali samo zbog načina nastanka... Pod "sajber roman" ja, možda pod neopravdanim uticajem prošlosti, podrazumevam nešto drugo...

Pa ja sam i rekao da nisam siguran da li "Naseljavanje Viz@ntije" možemo uvrstiti u kategoriju "sajber romana". Ideju mi je dala Avengerova opaska o romanima koji se dopunjuju sadržajima sa interneta.

Pročitati priče Libeat, pa i Bobanove, sajberpank je jedno vreme bio kod nas izazov.

Jeste!   

Varvarinovo "Golo Sečivo" je bio prilično intenzivan primer sajberpanka pisanog na domaćem terenu, sećamo se. Mada se sećam da je tu bilo više sečenja katanama i poštene akcije nego nekakve meditacije o virutelnim realnostima i filozofiji komunikacije velikim brzinama, pa verujem da ne bi upalo u definiciju "sajber" proze onako kako se to govori za Vladušića.

Je... "Golo sečivo" je sjajna priča. Samo... da li bi neko najzad definisao šta znači termin "sajber proza"?

Definisano je odavno, samo ti nisi bio na tom času.

Quote from: Stipan on 02-12-2013, 14:44:15
Je... "Golo sečivo" je sjajna priča. Samo... da li bi neko najzad definisao šta znači termin "sajber proza"?

Hoćeš li kako treba, ili kako ne treba?

Po meni sajber-roman-priča-novela-štagod je poodavno kategorisana u sajberpank. To je to.

Koketiranje sa virtualnim prostorom mi je sa druge strane veoma simpatično, ali pustimo vreme da uradi svoje. Pre nekoliko decenija (svega), međusobni uticaji su se određivali izučavanjem prepiske između pisaca. U budućnosti, mladom teoretičaru književnosti biće dovoljno da otvori sagitu.

Hoću da kažem, a u žurbi sam, da mi se čini da još uvek nismo videli ništa specijalno novo što bi redefinisalo postojeći sajberpank. U budućnosti, možda hoćemo.

Sajberpank je stara i dobro poznata kategorija.
Nisam baš siguran da Vladušić pripada tom žanru.
Ako se njegov roman svrstava u istu kategoriju kao priče "Hotel Nova Ruža" i "Zeleni dani u Bruneju", onda je moja percepcija žanra u gadnoj krizi.

Nisam čitao "Mi, izbrisani", ali delo definitivno nije "prvi srpski sajber roman", bar po mojim merilima šta ta reč znači u širem kontekstu.

Delo "Mreža" Zorana Grbića koje je SKCNS objavio 2004. godine je po meni čist sajberpank. Radnja romana odvija se u relativno bliskoj budućnosti, ali uključuje popularni (sveprisutni) virtuelni svet nalik na Second Life gde svi koriste avatare unutar fiktivnih država. Možda nije po modelu starog Gibsona (Japan i kompanije budućnosti, katane i robotski delovi tela), "Mreža" definitivno istražuje sve ono što je Meho Krljic navodi kao relevantne teme za žanr.

"Mi izbrisani" u najužem izboru za Ninovu nagradu

http://blic.rs/i/433023

Tako je, Ivice. Mreža bi mogla da se svrsta u te okvire...

Moguće je da će Vladušić i pobediti. Ne bi me iznenadilo.

Procitala nesto malo. Ne svidja mi se sto svaki cas ima neku referencu ili citat.deluje mi kao da tapse sebe po ramenu i  zadovoljno kaze:" Uh sto sam nacitan."
Nisam bas nesto impresionirana

MI, IZBRISANI je u najtužnijem izboru za NINovu nagradu.

Pročitao sam OSVETU MALOG PRINCA Branka Dimitrijevića, izdanje Čarobne knjige i osetio sam osvežavajući dah pismenosti i intelekta sa kojim odavno nisam imao posla u susretima sa srpskom prozom. Ovaj roman ima vrlo zanimljivo izdanje. Kroz rešenje naslovne strane aludira na Pinčonovu SKRIVENU MANU i roman zbilja jeste pinčonovski, međutim onda na zadnjoj korici ima opis koji na potpuno pogrešan način prikazuje knjigu kao svojevrsno moralističko i nostalgično štivo iako je ona zapravo sve samo ne to.

Dimitrijević je ispisao pinčonovski roman vudialenovskim jezikom, kao da je neko rečnikom VODIČA KROZ GRAĐANSKU NEPOSLUŠNOST napisao pomenutu SKRIVENU MANU, i žao mi je što korice to tek delimično sugerišu. I to onima koji već imaju Pinčonov roman.

Roman je duhovit, bahanalan na nivou zapleta i vođenja likova ali i vrlo minuciozan u inteletualnom pogledu. Dimitrijević je u ovaj roman uneo ideje za nekoliko romana, ali je pronašao način kako da tu nesputanu kreativnost i želju za pripovedanjem stilski pravilno oformi, odnosno pronašao je stil koji odgovara njegovoj inspiraciji.

Dimitrijevićevu prozu do sada karakterisao je spoj urbane oporosti i humora, optimistične priče o gradskim luzerima njegove generacije, motiv sukoba pojedinca sa društvom u kome pojedinac nije sasvim u pravu, što je i bila okosnica njegove komike.

U OSVETI MALOG PRINCA on to podiže na nivo pinčonovskog globtroterskog trilera, pritom briljantno kombinujući entropičnost ovog klasika sa srpskim mentalitetom, i to sa neverovatnom uzdržanošću i ukusom. Dimitrijević odlično studira mentalitet, raslojava ga a nikada ne kliza u psovanje, lupetanje gluposti, niti srpsku patetiku, bolnu i neizrecivu.

Naravno, odluka da se ide pinčonovskim putem podrazumeva da u romanu nema preovlađujućih emocija, ali akumulacija utisaka proisteklih iz svega onoga što junaci ispripovedaju svakako stvara utisak jedne nesumnjive elegičnosti koja nije sentimentalna i pojedinačna već generalna.

Sve u svemu, OSVETA MALOG PRINCA je odličan roman i što je još važnije reč je o jednom od onih stilskih i žanrovskih koktela koji su želja svakog srpskog pisca, a to je da na jednom mestu pokažu šta sve znaju. Kod Dimitrijevića taj koktel funkcioniše.

U normalnim okolnostima, čitanje dobre knjige ne bi trebalo da me asocira na Slobodana Vladušića, ali u Dimitrijevićevom slučaju se prosto nametnula potreba da se ponovo podvuče koliko je on netalentovan i intelektualno nezanimljiv. Naime, MI, IZBRISANI je izašao iste sezone kada i OSVETA MALOG PRINCA i Vladušić je došao do sve završnice izbora za NIN a Dimitrijević je otpao odmah na početku.

OSVETA MALOG PRINCA je sve ono što je Vladušić umišljao da ispisuje kada pisao i FORWARD i IZBRISANE, ali samo kod nas, gde je na sceni aktuelno neprekidno izrugivanje pisanoj reči, može doći do apsurda da upadljivo inferiorno delo dođe do finala, a neuporedivo kvalitetnije ispadne na početku.

Činjenica da poredim ova dva romana, dakle vezana je za njihovo prilično poetsko preplitanje a ne za krajnji domet, premda su na kraju i jedan i drugi izigrani sramotnim Gocićevim sastavom za osmi razred.

No, u nekim sledećim generacijama, mislim da će biti zanimljivo uporedno analizirati IZBRISANE i MALOG PRINCA.

Hvala na skretanju pažnje. U knjižari sam ovo prelistao i učinilo mi se zanimljivim, ali posle ove kritike moraću da kupim...


I drugi put pažljivije sa osmacima 
Pored mature, samo im treba još i vređenje...

Mićo, siguran sam da će Vam se dopasti. A očekujem da ćete Vi najmerodavnije oceniti i da li se može kvalifikovati kao SF ili ne.