ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ima li mišljenje neko pametniji?

Nije Miša Brkić mali igrač. Mada mu ovaj tekst jeste prilično jednostran... Ali ajde, da čujemo i takve argumente, pa da se sučeljavamo 

Edit: a i na kraju teksta ima link za suprotno intonirani tekst Stefana Aleksića, pa eto...

Edit 2: a u tom tekstu je možda ključna teza ova:

Quote
A sada o političkim posledicama novog zakona o radu: detinjasti projekti tržišnih fundamentalista i neoliberalizam imaju budućnost pod istim uslovima pod kojim je ima i pomenuta Budimka: ukoliko im država pomogne.

Meho, daću ti jedan jedini argument. Kad čitam slične tekstove trudim se da budem pažljiv. Čim se javi trag političkog opredeljenja autora, sa čitanjem je gotovo.

PDV za kompjutere 20%? Da l je ministar normalan? Kompjuter luksuz?

Koliki je PDV za ašov, lopatu, pijuk i kolica?

Quote from: scallop on 10-01-2014, 19:23:12
Meho, daću ti jedan jedini argument. Kad čitam slične tekstove trudim se da budem pažljiv. Čim se javi trag političkog opredeljenja autora, sa čitanjem je gotovo.

Pa, to ima u svakom tekstu ovog tipa, uključujući sve tekstove koje ja kačim. Zato i treba da u njima tražimo šta vredi razmatrati a šta je puki deo političke agende.

Evo sad odgovora Zorana Avramovića na jučerašnju Đurkovićevu prozivaljku:


О светлим бојама и демократији

Quote

Поводом текста ,,О мрачним бојама и диктатури", ,,Политика", 9. јануара


Прилично разочаравајући текст, по мом суду, написао је Миша Ђурковић. Мање због тога што ми саветује како да потписујем текст и да при том убацује некакав мој егзистенцијални интерес, а више због значајног померања основне теме мог текста. Зашто тако често повезује моје политичко опредељење и приписану ми тезу? Миши Ђурковићу је добро познато да сам на разне начине бранио демократске институције у Србији од 1990. године (уз критику практичног функционисања) од оних критичара и теоретичара који су писали о Србији као тоталитарној држави. Тада нисам био у редовима владајућих странака. Као да постоји гвоздена нужност повезаности између власти или опозиције и мишљења о јавним проблемима.
Не знам зашто Ђурковић тумачи мој текст на начин који је очевидно погрешан. Ја у тексту нисам ,,напао оне који критикују власт", већ сам критиковао једну струју мишљења у српској политици (не само у страначкој политици) и интелектуалној јавности која се заснива на говору о пропасти Србије и при том се представља као критика а критика није. Није, због тога што јој недостају два основна елемента појма политичког и социјалног критичког мишљења – превазилажење и вредносно становиште.
Миша Ђурковић полемику усмерава према критици онога што је по мени успех садашње власти (иако је то била сасвим споредна напомена у мом тексту), пошто је претходно себе сврстао у оне јавне интелектуалце који шире глас о пропасти Србије. А ради се о томе да је ова пропала власт само наставак претходних пропасти! Ово је изненађујућа политичка тврдња. Кладио бих се да Миша не плива у овој струји јавног мишљења, будући да сам читао његове књиге. Чак и после читања ове полемике, која је управо пример социјалног нихилизма о коме сам критички писао. Прођемо кроз слику српске пропасти и запитамо се шта остаје од Србије. Ништа. Из тешког песимизма кренимо у колективну депресију и чекајмо судњи дан!
Али када се помера предмет расправе, да прихватим нову тему.
Диктатура у Србији 2013. године. Када човек прочита речи универзитетског професора о култу личности и диктатури у Србији, пита се ко је овде разуман а ко није. Разумем да пропагандисти странака говоре немогуће, али кад неко ко је део интелектуалне јавности пише тако о политици, онда нешто није у реду са елементарним политичким знањем. Мишин аргумент је женидба мог шефа, о којој медији не пишу. Баш јак аргумент за диктатуру! Ваљда о поретку власти говоре институције. На питање – где има да један човек о свему даје свој суд, да о свему одлучује – могу лако да одговорим. Не знам зашто не би имао свој суд о политичким стварима (а не о свему). Не знам зашто не би доносио одлуке, јер му је то посао (и то не о свему). Имам једно питање. Да ли је Клинтон био диктатор? Блер? Или шта је Меркелова данас после трећег изборног мандата?
Корупција и криминал. Миша тврди да не постоји борба против корупције и да се све ради да се храни популистичка мржња сиротиње против богатих људи. Невероватно! Шта из овога може да се закључи? Па то да ништа не треба предузети против корупције која је постала део система или нешто друго предузети. Шта? Није реч о овом другом  већ о неочекиваној заштити оних који се процесуирају због криминалних радњи. Да, просто не могу да поверујем у тако нешто.
Косово. Сигурно је једно – Косово никада неће нестати из националног идентитета Срба. Али 2013. године, када је ову покрајину признало 90 држава, Србија је, по мом суду, кренула у једину могућу политику после 1999. године: оријентација на српске интересе у покрајини, а они нису само на северу. Дакле, Албанци нека иду својим путем, Срби морају да се концентришу на своја права, институције и интересе.
Медији. Што се мене тиче, да сам онај који руководи било којим медијем, позвао бих Мишине истомишљенике да укрсте аргументе и ставове са другом страном. Била би занимљива расправа између заступника пропасти и напретка Србије. Али, нисам.
Економија. Није лако после опште пљачке државне или јавне имовине урадити нешто у погледу опоравка српске привреде. Далеко је од истине да ниједан економски проблем није дотакнут. Али важно је да нам политика буде изградња јефтине државе. Шта је алтернатива? Пропаст?
Кадрови. Никад лошији, тврди Миша Ђурковић. Сагласан сам да је питање кадрова најтеже питање организације, а камоли државне управе. Али са три примера се ништа не доказује. Није добро када су само страначки кадрови. Није добро када су нестраначки. Па где су добри кадрови? У некој чекаоници за коју не знамо где се налази.
Приближавање другосрбијанским интелектуалцима и партијама. Ако разликујемо уобичајене разговоре власти и опозиције од практичних савеза, онда Ђурковићева примедба није у реду. Мислим да он није био међу оним јавним интелектуалцима који су у некадашњој СРС видели ,,лепрозну странку". А било је таквих и превише. Разлике политичке партијске постоје, а јавна комуникација ништа не доказује осим демократске културе.
Да приведем крају мој одговор Миши Ђурковићу. Мој принцип је да са другим текстом завршавам учешће у даљој расправи. На крају, жалим што неко ко ме добро познаје тако страсно повезује моје политичко опредељење (чак егзистенцијални интерес) са мишљењем о јавном проблему српског друштва. Ја сам остварен у својој професији и једини мој јавни интерес јесте да допринесем напретку српског друштва и народа. Не знам колико у томе успевам, али никада нећу бити на бранику пропасти Србије.
Социолог, научни саветникЗоран Аврамовић   објављено: 10.01.2014.

Quote from: Meho Krljic on 10-01-2014, 20:06:29

Pa, to ima u svakom tekstu ovog tipa, uključujući sve tekstove koje ja kačim. Zato i treba da u njima tražimo šta vredi razmatrati a šta je puki deo političke agende.

Zato i ne čitam takve tekstove. Vidiš kako možemo da se složimo. Još ćemo, na kraju, u istu partiju.


Ipak, da razmotrimo jednu izjavu. Neko je od ovih plodnih raspravljača, koji misle da je kraj kad oni kažu da je kraj, izjavio da je ostvaren čovek.  Eto, Meho, da te priupitam: gde su nam ostvareni inženjeri i doktori.

Pa, eto ga u vrhu najpopularnije stranke u Srbiji - pravo mesto za pravog čoveka. 

Or is it? Neki misle suprotno:


Debunking Political Myths: zašto se varate da SNS ima veliku podršku

Quote
Da li je podrška Vučiću i naprednjacima značajno porasla u prethodnih godinu i po dana?

Ako je i bilo retkih skeptika pre lokalnih izbora na Voždovcu, ubedljiva pobeda SNS-a dovela je do konsenzusa u medijima, među analitičarima, pa i političkim protivnicima, da je legitimitet Vučića (i SNS-a) značajno porastao od trenutka preuzimanja vlasti (leto 2012). U ovom blogu, međutim, tvrdim da je to pogrešan utisak.

Pre poređenja izbora iz 2009. i 2013, zadržimo se na kratko na pojmovima legaliteta i legitimiteta. Legalitet ste obezbedili ako skupite 50%+1 odbonika (ili poslanika) i tako formirate vladajuću većinu. Međutim, nešto kompleksniji je fenomen legitimiteta: da bi mogla da upravlja društvom i sprovodi reforme, vlasti je potrebna šira podrška građana, nezavisno od trenutnih relacionih odnosa među partijama. Drugim rečima, imati većinu među predstavnicima koje je birala jedna trećina glasača nije isto što i imati većinu kada je polovina birača glasala. Kada tvrdimo da jedna stranka/politika/pojedinac imaju sve veću podršku građana (legitimitet), to znači da oni pridobijaju nove pristalice, odnosno glasače.

Interesantno, veća podrška ne znači nužno i veću razliku nad političkom konkurencijom - nekada možete pridobiti nove glasače, ali ako vaš rival takođe podigne popularnost, prednost može i da se smanji. Zamislite da sa milion glasača "skočite" na 1.100.000, a rival sa 700.000 na 950.000. Vi ste ojačali podršku građana, ali procentualno "padate" u konačnoj raspodeli mandata. Veći legitimitet, dakle, može povlačiti i manju prednost u odnosu na političku konkurenciju. I obratno: manji legitimitet može da se poklopi sa rastom prednosti u odnosu na rivale - ako se njihova podrška brže smanjuje (na primer, ako sa milion glasača "padnete" na 950.000, ali vaš rival sa 700.000 padne na recimo 570.000).

Vratimo se lokalnim izborima na Voždovcu. Kako je SNS prošla 2013, u poređenju sa 2009. godinom? Na prvi pogled - odlično. SNS je sada osvojila 49%, čak 11% više u odnosu na 2009. (38% glasova). Međutim, da li je SNS značajno uvećala svoju podršku među građanima? Da bismo uporedili, fokusirajmo se na apsolutne brojke:
Pošto je 2009. godine postojalo za oko 10.000 manje glasača na opštini Voždovac, osvojeni glasovi danas i pre četiri godine ne mogu se porediti prostim oduzimanjem brojki, već je neophodno ukalkulisati i faktor povećanja birača: 160.000/149.000=1.073. Kada rezultat iz 2009. godine pomnožimo ovim faktorom, dolazimo do brojke od 24.600. Drugim rečima, rezultat od 23.000 glasača na izborima u 2009. godini ekvivalentan je rezultatu od osvojenih 24.600 glasova na skorašnjim izborima imajući u vidu da se broj građana sa biračkim pravom povećao.

Sada možemo da pogledamo koliki je rast SNS-a: 28.800-24.600=4.200 glasova. Dakle, legitimitet SNS-a je u međuvremenu porastao za nešto više od 4.000 glasova (na opštini Voždovac). Mnogo ili malo? Kako da znamo da li ova promena predstavlja (a) drastični, (b) umereni, ili tek (c) simboličan porast podrške?

Jedan način da se proceni rast podrške jeste da se uporedi sa ukupnim biračkim telom: SNS je dobio novih 2.7% glasova u odnosu na ukupno biračko telo (4.200 od 160.000). Prema ovom kriterijumu, rast podrške SNS-u nije ni drastičan, ni umereni, već simboličan (c). SNS je, dakle, u međuvremenu pridobila svega jednog novog na svakih 37 glasača. To predstavlja zanemarljiv rast.

Deo ovog rasta može se pripisati "prelivanju" bivših glasača SRS. Pogledajmo kako je prošla SRS na prošlim izborima:

2009: 2200 glasova                                   
2013:1000 glasova

Kada ukalkulišemo faktor povećanja broja birača (1.073), današnji ekvivalent radikalskim glasovima iz 2009. godine bio bi: 2400. Drugim rečima, oni su izgubili oko 2400-1000=1400 glasova.

Realna pretpostavka je da su ovi glasovi otišli SNS-u, tj. da se radikalno biračko telo "prelilo" u naprednjačko. Fenomen oportunizma je već zabeležen na republičkom nivou i nije novost u političkim procesima.

Ako je SNS "preuzeo" oko 1400 radikala, to onda znači da je van svog tradicionalnog jezgra ova stranka dobila svega 2.800 novih glasača, tj. 1.9% od ukupnog broja birača. Drugim rečima, svaki pedeset treći birač koji nije glasao za SNS i SRS na prošlim izborima sada se opredelio za Vučića i naprednjake. Ako se, dakle, uzme u obzir prelivanje SRS glasova, onda porast rasta podrške SNS-u deluje još zanemaraljiviji.

Nemoguće, nešto je pogrešno sa gornjom analizom, sigurno ste već pomislili. Vučić je, neupitno, zabeležio veliki rast podrške, i besmisleno je osporavati njegov uspeh kada širom Srbije dobija po 45%, 50% i više podrške na lokalnim izborima. Ko to ne prihvata, odbija da pošteno sagleda realnost političke scene.

Kao odgovor, vratimo se na priču o legalitetu i legitimitetu sa početka bloga. Vaš utisak da je Vučić značajno povećao podršku građana rezultat je lošeg rezultata ostalih stranaka, a ne velike podrške Vučiću. I tu nije potrebna velika pronicljivost - što manje glasova DS-u, SPS-u ili LDP-u, to u konačnoj raspodeli SNS dobija više mandata. Međutim, u ovoj tački prestaje racionalna analiza i otpočinje proces iracionalnog formiranja utisaka koji ide jedan korak dalje: relacioni odnos snaga među strankama dalje prerasta u utisak o podršci najjačoj stranci među biračima. Iako prvo (nadmoćan relacioni odnos) ne implicira nužno drugo (apsolutnu podršku), teško je odupreti se mehanizmima koji utiču da se racionalna analiza sputa (heuristička nauka je u nekoliko sjajnih studija o političkom spinu istražila i dokumentovala ove fenomene, koji direktno zavise od načina argumentacije pobednika nakon izbora, kao i od "frejmovanja" medija u prvih 48 sati po objavljivanju rezultata; nakon ovoga praktično je nemoguće debatu vratiti na racionalni nivo analize).

Za kraj, testirajmo da li nas utisak vara kada je u pitanju podrška građana strankama na republičkom nivou. U dva navrata agencija Faktor plus je izvestila da bi za SNS trenutno glasalo više od 40% od onih koju su se deklarisali da znaju koga bi podržali. Izračunajmo sada koliko ta podrška iznosi u apsolutnim brojevima. Pošto se u ovim istraživanjima "Faktor plusa" jedna trećina birača izjasnila da zna za koga bi glasala, konkretna podrška od 42% se računa u odnosu na trećinu od ukupnog broja građana Srbije sa pravom glasa (ima ih oko 6.600.000):

42% od 2.200.000 = 925.000

Drugim rečima, trenutno oko 925.000 građana podržava SNS. Ovo ne znači da u budućnosti taj broj neće porasti, ali ovog trenutka u Srbiji možete pronaći 925.000 građana koji tvrde da glasaju za SNS. Nebitno je da li bi za DS glasalo 600, 500 ili 400 hiljada; nebitno je da li SPS može da osvoji 300.000 ili pola miliona; nezavisno od rezultata ovih stranaka, SNS je pridobio 925.000 pristalica za sebe.

Šta mislite, koliko je građana glasalo za SNS u maju 2012. godine? Odgovor: 940.000.

Pitanje: da li je podrška SNS-u među grananima danas uopšte i veća nego u maju 2012 godine?

Da, moguće je, nema nikakve "optičke varke". Dva puta proverite brojke: pogledajte rezultate izbora iz 2012. godine i istraživanje Faktor plusa. Na izborima 2012. SNS je osvojila 940.000 glasova, što je više od broja građana koji se danas deklarišu kao glasači SNS (925.000). Optička varka je na jednom drugom mestu: u naduvanim medijskim natpisima da podrška i legitimitet Vučiću i SNS "vrtoglavu rastu".

Na kraju, uporedimo trenutnu podršku SNS-u sa podrškom drugim političkim opcijama u prethodnim vladama. Sve češće se čuje argument da SNS i Vučić beleže podršku nezabeleženu još od vremena Miloševića. Možda najzgodniji primer za poređenje jeste trenutno najveća opoziciona stranka. Pogledajmo  period kada je DS bila na vrhuncu popularnosti (nakon parlamentarnih izbora 2008. godine):

     

Koalicija "Zajedno za evropsku Srbiju", koju je predvodila Demokratska stranka, osvojila je nešto više od milion i po glasova 2008. godine. Ako pretpostavimo da je Demokratska stranka "unela" u koaliciju 1.100.000 (što je najkonzervativnija procena budući da je nemoguće da su G17, LSV i Ljajićev SDPS osvojili više od 450.000), to je za oko 170.000 glasova više od trenutne podrške SNS-u. Drugim rečima, SNS ne samo da ne beleži popularnost neviđenu od Miloševićevog perioda, nego trenutno ima manju podršku građana čak i od vodeće stranke u prethodnoj Vladi.

Da zaključim, niti lokalni izbori na Voždovcu svedoče da SNS beleži "astronomski" rast popularnosti, niti ova stranka na republičkom nivou uživa retko jaku podršku. Njen uspeh leži prvenstveno u pasiviziranju birača Demokratske stranke, a ne u rastu podrške građana. Ali, ako ste bili ubeđeni da je legitimitet "naprednjaka"  izuzetno veliki, šta vam to konkretno govori o moći senzacionalizma, političkog spinovanja, tabloida i kontrolisanih medija?

Quote from: lilit on 10-01-2014, 19:28:14
PDV za kompjutere 20%? Da l je ministar normalan? Kompjuter luksuz?

Што да не. У лепој дивној братствојединственој СФРЈ сматрао се луксузном робом и то толиком да је постојала забрана увоза, али која се није односила само на СФРЈуголовене који су радили у иностранству дуже од две године. Они су смели да увезу, али уз плаћање царине за луксузну робу. Тако је било почетком '83, тих прелепих предивних осамдесетих. После је прорадио шверц-комерц, па се није плаћала царина, али се бар народ компјутерски описменио.

Pa naravno da je luksuzno dobro, tako je u zemljama trećeg sveta. Ja sam mislio ranije ''sad kad nam dođe genijalac Krstić i elektroinžinjer Radulović na vlast ima da procvetamo''.

ma lilit brine jer ima 5-6 ipodova u kući, tu se već nakupi dosta PDV-a 

QuoteODGOVOR MIŠI BRKIĆU

U tekstu koji je nedavno napisao za Peščanik, Miša Brkić pokušava da nas upozori na još jednu potencijalnu katastrofu koja bi mogla da se dogodi u političkom životu Srbije. On nam ukazuje kako nove ,,reformske" snage pokušavaju da napokon izvedu Srbiju na put istinske modernizacije i kako se ponovo, kao i one pre njih (misli se na vladu Zorana Đinđića), nalaze pred opasnošću da budu zaustavljene od strane mračnih sila ,,restauracije". Kao temeljni istraživački novinar, Brkić je uradio svoj domaći zadatak i u tekstu nam objašnjava ko sve zapravo spada u ovaj mračni tabor. Pored čistačica u osnovnim školama i čuvara u fabrici lekova, on osnovnog krivca vidi u ,,onom delu radničke klase" koji prima platu od države – državna upravu, javna i državna preduzeća, nazivajući ih sve zajedno ,,rentijerima".

Kao i sami veliki reformatori o kojima govori (prvenstveno ministar privrede Radulović), ni sam Brkić ne oseća potrebu da nam objasni kako će tačno pojedinačni članovi ovih novih ili izmenjenih zakona uticati na privredni rast, višu zaposlenost i poboljšanje životnog standarda. Umesto toga, on se obrušava na sve koji stoje na putu ovom navodnom boljitku, a koje će, po pretpostavci, nove zakonske mere (pravedno) ,,dovesti u red".

Kako izgledaju ovi rentijerski restauratori koji žele da stanu na put preko potrebnim ,,reformama"? Oni su lenji, neradni, nesposobni i korumpirani paraziti, koji se iznad svega plaše suočavanja sa pravednim kriterijumima tržišta koje će im dati upravo onoliko koliko su svojim (ne)radom i zaslužili. Pored radnika/ca u državnim preduzećima i pomenutih čistačica, Brkić otvoreno govori i o ,,profesorima, nastavnicima i lekarima". Bez potrebe da ispitujemo uzroke ovog rasističkog i elitističkog označavanja zaposlenih koji čine jednu trećinu radništva u Srbiji, važno je uočiti simptomatičnost Brkićevog izbora profesija koje opisuje ovim pogrdnim imenima. Profesori, lekari, čistačice... – sve su ovo ljudi koji su u našem društvu zaduženi da, obavljajući ove poslove kao javne usluge, omoguće svima nama[1] zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba, kao što su zdravlje, obrazovanje, izvesna socijalna sigurnost, itd. Ne ulazeći u pitanje kvaliteta ispunjenja ovih potreba, on ovaj deo radništva otpisuje kao neproduktivan, jer ne stvara profit, već parazitira na državnim finansijama.

Međutim, moramo se upitati: kakav vrednosni sistem stoji iza uverenja da je omogućavanje pristupa većini stanovništva ovim osnovnim uslugama jedna neproduktivna i parazitska stvar?

Povezivanje produktivnosti onih koji obezbeđuju ove usluge sa profitabilnošću vodi tome da samo oni koji mogu da plate cenu ovih usluga (dovoljno visoku da bi se profit uopšte ostvario) njima imaju pristup – a upravo je to ono što većini ne odgovara. Za društvo kao celinu, produktivnost predstavlja mogućnost da što veći broj ljudi zadovolji osnovne potrebe, a ne da manjina profitira.

A ovde nije samo reč o pukom preživljavanju, već i tome da je ova socijalna sigurnost nužan uslov razvoja visokokvalifikovane i kreativne radničke klase. Uostalom, šta uopšte znači da su ti radnici/ce rentijeri koji čuvaju svoje povlašćene pozicije? Da li je možda reč o povlašćenoj poziciji čistačice koja za 200 evra mesečno održava higijenu prostora u kojem se naša deca obrazuju ili možda o nastavniku koji nedeljno provodi 20 sati u učionici sa više od 30 učenika/ca ili čak o čuvenom ,,belom medvedu", neurohirurgu koji za manje od 700 evra preko 20 puta mesečno otvori nečiju lobanju kako bi spasio život?

Jedini smisao ove ružne priče o povlašćenom statusu radnika/ca u javnom sektoru jeste da se protiv njih mobilišu i okrenu svi oni koji su u datom trenutku bez posla ili rade u privatnom sektoru: ,,mladi" protiv ,,starih", žene protiv muškaraca itd, kako bi se stvorili uslovi za usvajanje datih ,,reformi", koje otvaraju mogućnost privatizacije ovih sektora i kresanje državnih izdataka kako bi se taj novac usmerio na plaćanje stranih dugova.

Pored svega ovoga, stiče se utisak da ni sam Brkić zapravo uopšte nije upoznat sa konkretnim sadržajem tih mera o kojima govori ili ga možda namerno zanemaruje. Uzmimo primer izmena Zakona o radu, kao gorućeg pitanja u ovom trenutku. Kada bi uzeli sam sadržaj ovog Zakona u obzir, Brkić i reformatori bi se našli pred nizom nerazrešivih pitanja.

Kako će, na primer, uvođenje ,,vremena pripravnosti" u Zakon, koje podrazumeva da radnici/ce budu 24 sata dnevno dostupni svom poslodavcu i spremni da se pojave na radnom mestu u najkraćem roku ukoliko ih pozove, a da se to pritom ne računa kao prekovremeni rad, niti donosi novčanu nadoknadu – tačno dovesti do smanjenja nezaposlenosti među mladima?

Ili, u slučaju nove regulacije godišnjeg odmora, kojom se ukida rok za njegovu najavu i omogućuje poslodavcu da vas dan ranije pošalje na odmor od 3-4 dana ukoliko mu to odgovara – kako tačno taj član ugrožava lenje ,,bele medvede" u javnom sektoru?

Dalje, na koji način će produžavanje rada na određeno vreme sa 12 meseci na 24 ili 36 meseci zapravo ugroziti klijentalističko zapošljavanje ili zapošljavanje po partijskoj liniji, kada će ova mera očigledno biti upotrebljavanja upravo protiv onih koji su spremni da pristanu na sve kako bi došli do bilo kakvog posla?

Uzevši same izmene u celini, lako je uočiti da se najveći deo njih odnosi na srozavanje uslova rada već zaposlenih radnika/ca i omogućavanje poslodavcima da ih dodatno iskoriste, što u krajnjoj liniji umanjuje njihovu potrebu da zaposle nove radnike, a ne suprotno. Pored toga, iako su usta ,,reformatora" puna kritike načina funkcionisanja javnog sektora, jasno je da će ovim merama najviše biti pogođeni upravo radnici/ce u privatnom sektoru, koji se čak ne mogu osloniti ni na pomoć sindikata ili neku sigurnost koju kolektivni ugovori koliko-toliko još uvek garantuju.

Međutim, najperverznija stvar ovde jeste da Brkić ove izmene, koje u stvari predstavljaju legalizaciju svih malverzacija i već postojećih praksi zapošljavanja i tretiranja radnika/ca u našoj privredi – hvali i blagosilja kao presudne ,,reforme" od kojih zavisi i buduća dobrobit cele Srbije!

Pravo pitanje zato glasi: nisu li naši cenjeni ,,reformatori" u stvari restauratori, koji se bore da nas vrate par vekova unazad, zastupajući evropske vrednosti, ali one iz doba Engleske u XIX veku, a da su oni koji se bune protiv ovih mera u stvari branioci ono malo tekovina modernosti koje u Srbiji još uvek nisu ukinute? Ne bi bilo nerazumno očekivati da će, vodeći se ovom logikom, naši čuveni restauratori uskoro predložiti i produženje radnog dana na preko 8 sati (koje je za sad samo izuzetak u zakonu, dok je u praksi već gotovo pravilo) ili možda predložiti da se starosna granica za zapošljavanje spusti nekoliko godina niže. Uostalom, neće mnogo vremena proći do trenutka kada će nam biti saopšteno da su sve mere koje sada usvajamo u okolnim zemljama već odavno usvojene i da radna snaga u Srbiji mora da bude spremna da ponudi još više potencijalnim poslodavcima ukoliko želi da ima komparativnu prednost.

Važno je razumeti da Brkić i restauratori kapitalizma na ovim prostorima rade nešto predvidivo: oni nam ,,otkrivaju" ono što mi već znamo: u Srbiji postoje visoka nezaposlenost, određene disfunkcionalnosti u radu javnog sektora i korupcija.

A služeći se ovim, na kraju krajeva, stereotipima kao opravdanjem za sprovođenje surovih mera, oni udaraju na dobrobit svakog pripadnika/ce našeg društva, bilo da je on zaposlen ili pokušava da se zaposli ili uživa ono malo socijalne sigurnosti koju mu ova zemlja još uvek pruža. A to je, uostalom, i značenje restauracije: uništavanje svih pozitivnih stečenih tekovina zarad navodnog rešavanja novih problema povratkom na pređašnje stanje.


Koautor teksta: Aleksandar Stojanović. Andrea i Aleksandar su članovi Kolektiva Gerusija i Centra za društvenu analizu.
http://pescanik.net/2014/01/odgovor-misi-brkicu/

Da, Brkić je svakojake upitne teze napisao u onom tekstu. Ovo je možda najbitniji element ovog odgovora:

Quote
iako su usta ,,reformatora" puna kritike načina funkcionisanja javnog sektora, jasno je da će ovim merama najviše biti pogođeni upravo radnici/ce u privatnom sektoru, koji se čak ne mogu osloniti ni na pomoć sindikata ili neku sigurnost koju kolektivni ugovori koliko-toliko još uvek garantuju.

Što je, mislim i očigledna agenda reforme zakona o radu. Mislim, sam Radulović eksplicitno kaže u tekstu koji sam okačio par strana ranije na ovom istom topiku da novi zakon o radu treba pre svega da pomogne maloj privredi, odnosno poslodavcima u istoj da imaju veću moć nad zaposlenima, da radnici budu manje zaštićeni (lakši za otpuštanje i time lakši i za zapošljavanje), odnosno da radna snaga bude mobilnija što bi trebalo onda da revitalizuje poslovanje malih preduzeća. Što nikako nije na osnovnom nivou nezdrava orijentacija, verujem da sam pročitao mnogo mišljenja ekonomista koji vele da upravo mala i srednja preduzeća čine osnov zdrave privrede u nekakvom smislu koji podrazumeva moderno zapadno shvatanje.

Kako sam i tamo rekao, problem je što takva mera, pored toga što je represivna prema samim zaposlenima po prirodi stvari (umanjuju im se danas postojeća prava) nije garancija zdravijeg poslovanja. Svakako ne ako se događa u vakuumu. E, sad, ja naravno ne znam šta je starije, kokoška ili jaje, odnosno da li prvo treba da radnike učinite lakšim za otpuštanje/ zapošljavanje, a to će onda pokrenuti kapital malih privrednika i učiniti investicije manje rizičnim, ili se prvo kreiraju uslovi za lakše investiranje (povoljniji krediti, administrativna pojednostavljenja, stimulacije u strateškim oblastima, poreske olakšice...) pa onda možete bez straha da radnika učinite mobilnijim... Mislim, siguran sam da ekonomisti o ovome razmišljaju dan i noć i spore se. Ali siguran sam i da Španija nije videla nikakav napredak u smanjenju nezaposlenosti iako je reformisala svoje zakonodavstvo vezano za rad i zapošljavanje po sličnim smernicama kao što Radulović & co. čine.

Države podbadaju jedna drugu da smanje moć radnika, da bi onda mogli svojim biračima da kažu "vidite kako je u drugim državama, moramo i mi tako, da bi ostali konkurentni".

Ma, možda ima i toga ali ponavljam da, to na stranu, lakše kretanje radne snage nikako nije dovoljan uslov za višu zaposlenost i zdraviju privredu.

Citam sad dve vesti:

Krstimir Pantić podneo ostavku
Miščević: Nemačka nam pravi problem s merama za azilante


Ne zelim da ih komentarisem, jerbo mislim da su sasvim jasne,
nego su mi dva detalja malo upala u oci.

Iz prve:

Quote
Istakao je da se u tom predlogu navodi da bi gradonačelnici u prisustvu novinara položili usmeno svečanu zakletvu,
a onda u zatvorenom delu sednice, bez prišutva medija, potpisali izjavu na kojoj bi grb Kosova bio prekriven stikerom.

Mislim... jel se meni to cini ili nas oni stvarno dozivljavaju kao gomilu retardiranih neandertalaca!? 

Iz druge:

Quote
U Nemačkoj je broj lažnih azilanata naglo porastao posle odluke Vrhovnog suda te zemlje u julu 2012. godine
da se podnosiocima zahteva za azil poveća novčana pomoć tokom procedure odlučivanja o zahtevu,
koja traje najmanje dva i po meseca, ali može trajati i do šest meseci.

Quote
Miščević je rekla da je i ona, kao i svi drugi građani Srbije, nedavno na domaćem graničnom prelazu
morala da pokaže povratnu avionsku kartu i, kao razlog putovanja, dnevni red sastanka na koji je pozvana u Briselu.

Nemacka povecava pomoc, a zvanicni, drzavni organi se pravdaju nasim carinicima, koja je ovo predstava?! 

Ne, mislim da sami sebe pravimo budalama.

Ne pravdaju se oni. Provera povratne karte je redovna procedura prilikom putovanja u sengen zonu I jeste jedna od mera sprecavanja laznih azilanata da predju granicu.

Znam, ali mi ovo deluje nekako neozbiljno, jer sa jedne strane Nemacka donosi zakone koji privlace lazne azilante,
a sa druge strane, drzavni sluzbenici koji, po logici stvari uzivaju diplomatski status, sad izvode nesto,
da bi pokazali kako eto mi radimo nesto na tom polju.

Za sočnu diskusiju dušu dalo...
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/435187/Svim-buducim-penzionerima-samo-200-evra-mesecno

Lapot i Narajama su bili efikasniji.

Do kurca, dok sam ja sve ovo nakucao, vi već krenuli u raspravu. Ajde, nema veze, evo:


E, sad: ako se usvoji ova ideja reforme penzionog sistema, ubuduće će svi penzioneri u zemlji Srbiji primati flet rejt 200 evra penzije iz državnog fonda, što bi bio kao procenjeni minimum održavanja nekakvog prihvatljivog životnog standarda (dakle, eh, preživljavanje), a što bi doprinose svelo na isto neki flet rejt za svakoga, a za sve preko bi ljudi sami birali da li da uplaćuju u privatni fond ili da štede u banci ili da kupuju akcije ili već, da turaju u slamaricu.

Meni to zapravo ne zvuči nezdravo kao ideja jer, mada nemam veliko poverenje u privatne fondove (a videlo se 2008. godine da su i konzervativni privatni fondovi koji su kupovali samo AAA deonice na kraju prsli jer su su mnogi papiri sa AAA ocenama ispostavili kao apsolutno sranje, laž, obmana i riskantno ulaganje zahvaljujući sveobuhvatnoj zaveri  agencija za ocenjivanje), bojim se da je u ovom trenutku održavanje ovakvog pay as you go fonda kakav sada imamo neizvodljivo čisto matematičkom neumoljivošću premalog broja zaposlenih i beskonačnih kreativnih načina poslodavaca da sebi uštede na dažbinama. Pošto naprosto ne verujem da ćemo se ikada vratiti na socijalističku doktrinu gde bi poslodavac sa osmehom sprovodio onakvu redistribuciju vrednosti koja bi omogućavala između ostalog solidan penzioni fond i penziju u nekakvoj lepo proporciji sa drugim vrednostima, onda ovo možda i nije rđavo rešenje u smislu da ipak obezbeđuje bezbednosnu mrežu svima a opet daje mogućnost da onaj ko više privređuje tokom radnog staža, kasnije više i ubira. Sasvim konkretno: meni bi, sa mojim stažom i doprinosima u državni fond ovo obezbedilo veću penziju nego što bih je imao po postojećem sistemu 

Naravno, kako rekoh, veliki problem je što se više na tržištu finansija nikome ne može verovati i čovek više ne zna koja investicija će se pokazati ako ne SULUDO profitabilnom a ono barem stabilnom na rok od 20-30-40 godina. Instinkt mi sugeriše da bi ovde država morala da bude garant sigurnosti u smislu politike nulte tolerancije spram fondova koji ne ispunjavaju obaveze, dakle, da ih drakonski ograniči propisima, likvidira po kratkom postupku kad god prekrše ugovore itd. Ali, ja imam samo instinkt, ne i znanje. Evo detalja:


Svim budućim penzionerima samo 200 evra mesečno
Svim budućim penzionerima samo 200 evra mesečnohttp://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/_svim_buducim_penzionerima_samo_200_evra_mesecno.4.html?news_id=274573

Quote
Beograd - Svi stariji od 65 godina u Srbiji imaće istu penziju i ona će biti reda veličine 20.000 dinara, ako prođe predlog sveobuhvatne poreske i penzione reforme koji priprema Ministarstvo privrede, saznaje Danas.




Kako je za naš list potvrdio Aleksandar Stevanović, savetnik ministra privrede Saše Radulovića, plan je da se problem sa penzionim sistemom reši tako što bi se primanja budućih penzionera izjednačila i spustila na minimalni nivo dovoljan za život. Ova promena ne bi uticala na primanja sadašnjih penzionera.

Međutim, rešenje koje planira Ministarstvo privrede, prilično je radikalno.

Ideja je da ubuduće državna penzija bude garant samo minimalnog prihoda dovoljnog isključivo za najbazičnije potrebe, odnosno ishranu. Svi koji žele da u starosti imaju za bilo šta više od najjeftinijeg obroka morali bi da ,,štede tokom radnog veka ili da sami sebi uplaćuju privatno penzijsko osiguranje", kaže Stevanović, dodajući da je prema trenutnim računicama oko 200 evra mesečno dovoljno da se preživi.

Ministarstvo ima pripremljen i ,,plan tranzicije" kako ovakav nagli zaokret ne bi oštetio zaposlene koji su sada u srednjim godinama ili pred penzijom, jer oni do skoro nisu ni imali mogućnosti da izdvajaju novac u posebne penzione fondove, očekivali su penziju prema visini uplaćenih doprinosa i sada više ne bi imali ni dovoljno vremena da uštede za njeno uvećanje.

- Onima koji bi u momentu donošenja novih pravila već imali neki radni staž, penzija bi se obračunavala iz dva dela. Prvi deo bi se isplaćivao kao i do sada, prema visini plate i godinama radnog staža ostvarenim do momenta donošenja novih pravila. Drugi deo penzije bi se obračunavao po novim pravilima i zavisio bi od broja godina koje je lice provelo na radu od momenta donošenja novih pravila do trenutka penzionisanja - objašnjava Stevanović.

To bi na primeru zaposlenog koji sad ima 50 godina, ako bi se danas doneo novi zakon, značilo da bi on primao penziju koja bi se sastojala od penzije koju je do sada zaradio na osnovu uplaćivanih doprinosa i penzije obračunate po novim pravilima za period od 50. do 65. godine života. Dakle, ako bi po novim pravilima puna penzija bila 200 evra, on bi za tih 15 godina mogao da računa na 60, 70 evra penzije, plus ono što je zaradio do 50. godine života.

- Ovakav sistem u kojem svi imaju istu minimalno garantovanu penziju, već postoji u zemljama poput Švajcarske i Kanade, ali i na Kosovu - primećuje Stevanović.

Kada će i da li će Ministarstvo privrede ovaj predlog izneti pred Vladu, ostaje nejasno. Ministarstvo je pripremilo i Akcioni plan za ovu i narednu godinu, koji je deo Strategije za razvoj preduzetništva i konkurentnosti u kome se predlaže da svi građani imaju zdravstveno osiguranje, bez obzira na status, odnosno da ,,zdravstveno osiguranje ne bi trebalo da zavisi od toga da li poslodavac uplaćuje doprinose". Iz toga se jasno zaključuje da zdravstveno osiguranje treba da imaju i oni za koje poslodavci nisu uplatili doprinose.

Međutim, resorni ministar Saša Radulović je naknadno izjavio da je došlo do ,,konfuzije", odnosno da se ideja o univerzalnom pravu na zdravstveno osiguranje i njegovom finansiranju iz budžeta odnosi na poresku reformu koju je on predložio prošle godine, a koju je Vlada Srbije odbila, a da nezavisno od toga on smatra da Poreska uprava treba da pronađe način da natera sve poslodavce da uplaćuju sve doprinose, uključujući i onaj za zdravstvo. Tako je ostalo nepoznato šta zapravo piše u Akcionom planu i Strategiji za 2014. i 2015, odnosno šta se u tim dokumentima navodi kao način na koji ministar planira da realizuje univerzalno zdravstveno osiguranje u situaciji u kojoj neki poslodavci ne plaćaju doprinose.

Zbog toga nije izvesno ni da se predlog o penzionoj reformi nalazi u Strategiji za razvoj preduzetništva, iako bi smanjenje doprinosa za penzije svakako pomoglo privredi. Kao deo šire poreske reforme, moguće je da je Ministarstvo predlog o izjednačavanju budućih penzija već iznelo pred Vladu Srbije krajem prošle godine, ali da je predlog odbijen. Očigledno je jedino da ministar ne odustaje od ovog predloga, ali je pitanje kada će se on i formalno naći pred njegovim kolegama u Nemanjinoj 11.

Neodrživo

Poznato je da je aktuelni penzioni sistem međugeneracijske solidarnosti neodrživ, jer je pravljen za vreme kada je broj radnika bio skoro trostruko veći od broja penzionera, a danas jednog penzionera izdržava manje od 1,5 radnika. Zbog toga, kao i zbog neredovne uplate doprinosa, danas se samo polovina novca potrebnog za isplatu penzija obezbeđuje iz prihoda PIO fonda, dok drugu polovinu redovno podmiruje država, direktno iz budžeta.

Naravno, Radulović ovo reklamira duže od pola decenije:


http://blog.b92.net/text/990/Dobrovoljni-penzioni-fondovi/


I mada sam ja, zna se, sumnjičav spram neoliberalnih doktrina, u principu mislim da je u pravu kada na kraju veli da bi penzioni fondovi trebalo da imaju deo vlasništva nad velikim državnim monopolima, to mi je vazda delovalo kao razuman način za punjenje i postojećeg državnog penzionog fonda, mada, naravno, koliko domaća berza ima moć da generiše vrednost na stabilnom nivou, to već ne znam...

Quote
Svaki zaposleni u Srbiji, njih 2.000.000 bi trebalo da traže od svojih poslodavaca da o svom trošku (trošku zaposlenog) deo njihovih prihoda usmere u jedan od dobrovoljnih penzionih fondova po izboru zaposlenog. Svaki zaposleni. Zašto? Zato što im se to isplati. Evo i kako i koliko.
Prosečna neto plata u Srbiji u avgustu je iznosila oko 28.000 din. Toliko u proseku jedan zaposleni ponese kući svaki mesec. Prosečna bruto plata (koja je samo osnovica koja se koristi za obračun poreza i doprinosa) je iznosila oko 39.000 din. Od ovog iznosa bruto plate se odbijaju doprinosi na teret zaposlenog da bi se dobila neto plata i to:
- doprinos za penziju - oko 4.300 din
- doprinos za zdravstvo - oko 2.400 din
- doprinos za nezaposlenost - oko 300 din
- ukupno doprinosi - oko 7.000 din
- porez na dohodak - oko 4.000 din
Na istu tu osnovicu (bruto platu) poslodavac plaća navedena tri doprinosa, tako da ukupan prosečan trošak poslodavca iznosi oko 46.000 din po zaposlenom svaki mesec.
U zakonima o doprinosima i porezu na dohodak ima par članova koji kažu da je do 3.000 din mesečno koje se preusmeri u dobrovoljni penzioni fond oslobođeno svih poreza i doprinosa.
Znači ovako:
1. odete kod svog poslodavca i zamolite ih(ga/je) da potpišu(potpiše) ugovor sa fondom koji ste odabrali - ugovor je pola kucane strane koji faktički kaže da penzioni fond otvara račun za vašeg poslodavca tako da može da za vas uplaćuje vaše pare na vaš penzioni račun. Nema veze da li vam je poslodavac mesar Pera ili Delta.
2. lično potpišete sa penzionim fondom ugovor o otvaranju računa
3. zamolite poslodavca da zadrži isti bruto trošak vaše plate (kao što smo videli to je u proseku 46.000 din) s tim da 3.000 din svaki mesec uplaćuje vašem penzinom fondu a ostatak (43.000 din) koristi za isplatu plate.
Nova računica izgleda ovako:
1. Vaša bruto plata (osnovica) se smanji za 2.500 din na oko 36.500 din
2. Porezi i doprinosi na račun zaposlenog iznose:
- doprinos za penziju - oko 4.000 din
- doprinos za zdravstvo - oko 2.250 din
- doprinos za nezaposlenost - oko 250 din
- ukupno doprinosi - oko 6.500 din
- porez na dohodak - oko 3.800 din
2. Doprinosi na račun poslodavca iznose 6.500 din
3. Vaša neto plata iznosi 26.200 din
Ukratko:
- trošak poslodavca ostao isti - 46.000 din
- vaša neto plata smanjena za 1.800 din na 26.200 din
- vaši doprinosi obaveznom državnom fondu smanjeni sa 8.600 din mesečno na 8.000 din mesečno
- za ta dva smanjenja dobijate 3.000 din svaki mesec u dobrovoljnom penzionom fondu
Penzije u državnom fondu se isplaćuju u skladu sa osnovicom utvrđenom 2002 godine koja se usklađuje sa rastom troškova života. To što vi plaćate 8.600 din mesečno, nema nikakve veze sa visinom vaše buduće penzije. Tim parama "krpimo" rupu u protočnom bojleru zvanom državni "fond" PIO.
A privatni fond? Ne treba vam spektakularan fond, sa spektakularnim prinosima. Samo stabilan i siguran fond. Za njegovu stabilnost i sigurnost treba da se pobrine delom NBS a delom i vi sami. Treba vam fond koji će praviti prinos od recimo 2% iznad rasta troškova života. Skromno. Kolika bi to onda penzija bila?
Pre nego što uđem u računicu da objasnim ukratko pojam: vremenska vrednost novca. Naravno samo za potrebe ove kalkulacije 3.000 din danas i kroz godinu dana nije isto. Za ovu našu kalkulaciju, razliku predstavlja inflacija, ili bolje rečeno rast troškova života u toj jednoj godini. Ukoliko je rast troškova života u toku jedne godine bio 5%, to znači da ću na kraju godine za 3.150 din moći da kupim istu količinu roba i usluga iz korpe troškova života kao i na početku godine. Ovo mogu da iskažem i tako što ću kroz godinu dana da kažem da je 3.150 din vredno 3,000 din u novcu pre godinu dana. Tako na primer, kroz 10 godina, uz prosečan rast troškova života od 5%, današnjih 3,000 din će vredeti 4.887 din. Kroz 10 godina, za tih 4886.68 din ću moći da kažem da je vredno isto toliko koliko i 3.000 din pre deset godina.
U sklopu ovoga, ja ću sve cifre izraziti u današnjim dinarima. Pretpostavljeni prinos nam je 2% iznad inflacije.
Vašu penziju treba da gledate kao nešto što treba da vam pokrije osnovne troškove života. Penzija ne zamenjuje ostale oblike štednje. Ona ne zamenjuje kupovinu i otplatu stana ili kuće. Ona ne zamenjuje investicije u akcije. Ona je osiguranje za starost.
Radni vek čoveka iznosi 40 godina. U penziju se ide najkasnije sa 65 godina. 3.000 din (oko 38 evra) na 40 godina. Za radni vek, pre odlaska u penziju, čovek će za penziju uštedeti:
- Fond sa prinosom 0% iznad inflacije - 1.440.000 din
- Fond sa prinosom 2% iznad inflacije - 2.194.332 din
- Fond sa prinosom 4% iznad inflacije - 3.483.191 din
Prosečan životni vek u Srbiji je 75 godina. Recimo da će porasti na 80 godina, tako da će životni vek u penziji biti 15 godina. Možete da se odlučite da vam čitav akumulirani iznos bude isplaćen odjednom. Recimo da se odlučite da vam dobrovoljni pezioni fond isplaćuje penziju 15 godina i da tokom tih 15 godina, prosečan prinos sva tri fonda bude 0% iznad inflacije:
- Fond sa prinosom 0% iznad inflacije - 8.000 din mesečno
- Fond sa prinosom 2% iznad inflacije - 12.200 din mesečno
- Fond sa prinosom 4% iznad inflacije - 19.300 din mesečno
Znači: odreknete se 1.800 din neto plate, i to će vam doneti bruto penziju od 12.200 din.
Za državni penzioni fond izdvajate mesečno u proseku 8.600 din, niko vas ne pita da li hoćete ili ne, a to vam nakon 40 godina daje mesečnu bruto penziju od oko 16.400 din. Ovaj iznos se povećava samo u iznosu rasta troškova života, tako da će i za 40 godina ostati isti, naravno u današnjim dinarima. Pa uporedite. Doduše, s' vremena na vreme poneki ministar finansija će sigurno praviti i vanredna povećanja penzija u skaldu sa situacijom u budžetu.
Da bi došli do neto penzije, od bruto penzije se odbija 10.4% za zdravstveno osiguranje. Pretpostavljam će ovaj izdatak biti isti i važiti i za državne i za privatne penzije.
Ko treba da pazi na fondove? NBS i vi sami. NBS da reguliše industriju, donosi propise, detaljno prati finansijske izveštaje i oduzima licence neodgovornim. A vi, ako vam se ne sviđa politika jednog fonda, prebacite svoj novac u drugi. Čitajte njihove izveštaje. Tražite transparentnost. Slušaće vas sigurno. Od vašeg novca zavisi njihova zarada. A ona nije loša.
A druga uloga penzionih fondova? Oni treba da budu najveći investitori u najvažnije kompanije u Srbiji. Oni treba da budu stubovi berze. Oni treba da budu značajni vlasnici NIS-a, EPS-a, Železnica, ... svih velikih monopola u Srbiji. Građani treba da budu vlasnici, ne država. Svi zaposleni, 38 evra mesečno, skoro 1 milijarda evra godišnje. Državi ne treba NIS, ima akcize. Državi ne treba dividenda od vlasništva, ima poreze. Penzionim fondovima trebaju stabilne kompanije. Vama trebaju dividende. Između ostalog i za to da bi imali penzije
Saša

budale, dati 200 evra penzioneru znači održati ga u životu decenijama. Samo će da kupi najosnovnije, postiće, živjeće kao patrijarh preko 90 godina

dajte im svima 1000 evra mjesečno, ima da padaju infarkti i moždani udari neviđenom brzinom!

Ali to možda onda smanjuje troškove na strani zdravstvenih usluga, ako ljudi žive asketskim životom...

Quote from: Meho Krljic on 17-01-2014, 12:15:39
Do kurca, dok sam ja sve ovo nakucao, vi već krenuli u raspravu. Ajde, nema veze, evo:


E, sad: ako se usvoji ova ideja reforme penzionog sistema, ubuduće će svi penzioneri u zemlji Srbiji primati flet rejt 200 evra penzije iz državnog fonda, što bi bio kao procenjeni minimum održavanja nekakvog prihvatljivog životnog standarda (dakle, eh, preživljavanje), a što bi doprinose svelo na isto neki flet rejt za svakoga, a za sve preko bi ljudi sami birali da li da uplaćuju u privatni fond ili da štede u banci ili da kupuju akcije ili već, da turaju u slamaricu.

Meni to zapravo ne zvuči nezdravo kao ideja jer, mada nemam veliko poverenje u privatne fondove (a videlo se 2008. godine da su i konzervativni privatni fondovi koji su kupovali samo AAA deonice na kraju prsli jer su su mnogi papiri sa AAA ocenama ispostavili kao apsolutno sranje, laž, obmana i riskantno ulaganje zahvaljujući sveobuhvatnoj zaveri  agencija za ocenjivanje), bojim se da je u ovom trenutku održavanje ovakvog pay as you go fonda kakav sada imamo neizvodljivo čisto matematičkom neumoljivošću premalog broja zaposlenih i beskonačnih kreativnih načina poslodavaca da sebi uštede na dažbinama. Pošto naprosto ne verujem da ćemo se ikada vratiti na socijalističku doktrinu gde bi poslodavac sa osmehom sprovodio onakvu redistribuciju vrednosti koja bi omogućavala između ostalog solidan penzioni fond i penziju u nekakvoj lepo proporciji sa drugim vrednostima, onda ovo možda i nije rđavo rešenje u smislu da ipak obezbeđuje bezbednosnu mrežu svima a opet daje mogućnost da onaj ko više privređuje tokom radnog staža, kasnije više i ubira. Sasvim konkretno: meni bi, sa mojim stažom i doprinosima u državni fond ovo obezbedilo veću penziju nego što bih je imao po postojećem sistemu 

Naravno, kako rekoh, veliki problem je što se više na tržištu finansija nikome ne može verovati i čovek više ne zna koja investicija će se pokazati ako ne SULUDO profitabilnom a ono barem stabilnom na rok od 20-30-40 godina. Instinkt mi sugeriše da bi ovde država morala da bude garant sigurnosti u smislu politike nulte tolerancije spram fondova koji ne ispunjavaju obaveze, dakle, da ih drakonski ograniči propisima, likvidira po kratkom postupku kad god prekrše ugovore itd. Ali, ja imam samo instinkt, ne i znanje. Evo detalja:

Dovoljna je samo jedna riječ: Enron.




Ma gledaj, ne dovodim neodrživost trenutnog stanja u pitanje, mene su lepo stavili u stolicu pre skoro deset godina i nacrtali mi kako to izgleda sa punjenjem penzionog fonda kad imaš negativni prirodni priraštaj. Ali vidi boldovano u svom postu i zamisli kako će to da izgleda u zemlji Srbiji kad se već i Nemci mojih godina paralizuju od užasa na sam pomen penzije. A Nemačka je ipak zemlja stabilnije ekonomske situacije nego Srbija.
Na stranu to što je ovaj iznos od 200 evra kao isisan iz malog prsta.
Ovaj novi ministar sa tim zakonom i sa zakonom o radu manje-više ide na legalizaciju postojećeg stanja, a to... neka mu je na čast :/

Iz vlasti naravno demantuju da će se dirati u ,,stečena prava penzionera''( kakvog li izraza), ali slutim da im se motaju po glavi svakakva rešenja. Ni tih 200e nije garant minimalnog preživljavanja, jer je sigurno da će sadašnji troškovi režija , hrane i sl. rasti u budućnosti. Kad se uđe u EU i ono mlađih još što ima, svakako će gledati da razguli odavde.
Možda je rešenje otvoriti granice stanovništvu iz još siromašnijih zemalja nego što je ova ? Ali neće ni oni doći kad nema posla. I ovima iz Somalije i Pakistana Srbija je samo usputna stanica.

Quote from: Jevtropijevićka on 17-01-2014, 14:21:06

Quote from: Meho Krljic on 17-01-2014, 12:15:39
Do kurca, dok sam ja sve ovo nakucao, vi već krenuli u raspravu. Ajde, nema veze, evo:


E, sad: ako se usvoji ova ideja reforme penzionog sistema, ubuduće će svi penzioneri u zemlji Srbiji primati flet rejt 200 evra penzije iz državnog fonda, što bi bio kao procenjeni minimum održavanja nekakvog prihvatljivog životnog standarda (dakle, eh, preživljavanje), a što bi doprinose svelo na isto neki flet rejt za svakoga, a za sve preko bi ljudi sami birali da li da uplaćuju u privatni fond ili da štede u banci ili da kupuju akcije ili već, da turaju u slamaricu.

Meni to zapravo ne zvuči nezdravo kao ideja jer, mada nemam veliko poverenje u privatne fondove (a videlo se 2008. godine da su i konzervativni privatni fondovi koji su kupovali samo AAA deonice na kraju prsli jer su su mnogi papiri sa AAA ocenama ispostavili kao apsolutno sranje, laž, obmana i riskantno ulaganje zahvaljujući sveobuhvatnoj zaveri  agencija za ocenjivanje), bojim se da je u ovom trenutku održavanje ovakvog pay as you go fonda kakav sada imamo neizvodljivo čisto matematičkom neumoljivošću premalog broja zaposlenih i beskonačnih kreativnih načina poslodavaca da sebi uštede na dažbinama. Pošto naprosto ne verujem da ćemo se ikada vratiti na socijalističku doktrinu gde bi poslodavac sa osmehom sprovodio onakvu redistribuciju vrednosti koja bi omogućavala između ostalog solidan penzioni fond i penziju u nekakvoj lepo proporciji sa drugim vrednostima, onda ovo možda i nije rđavo rešenje u smislu da ipak obezbeđuje bezbednosnu mrežu svima a opet daje mogućnost da onaj ko više privređuje tokom radnog staža, kasnije više i ubira. Sasvim konkretno: meni bi, sa mojim stažom i doprinosima u državni fond ovo obezbedilo veću penziju nego što bih je imao po postojećem sistemu 

Naravno, kako rekoh, veliki problem je što se više na tržištu finansija nikome ne može verovati i čovek više ne zna koja investicija će se pokazati ako ne SULUDO profitabilnom a ono barem stabilnom na rok od 20-30-40 godina. Instinkt mi sugeriše da bi ovde država morala da bude garant sigurnosti u smislu politike nulte tolerancije spram fondova koji ne ispunjavaju obaveze, dakle, da ih drakonski ograniči propisima, likvidira po kratkom postupku kad god prekrše ugovore itd. Ali, ja imam samo instinkt, ne i znanje. Evo detalja:

Dovoljna je samo jedna riječ: Enron.




Ma gledaj, ne dovodim neodrživost trenutnog stanja u pitanje, mene su lepo stavili u stolicu pre skoro deset godina i nacrtali mi kako to izgleda sa punjenjem penzionog fonda kad imaš negativni prirodni priraštaj. Ali vidi boldovano u svom postu i zamisli kako će to da izgleda u zemlji Srbiji kad se već i Nemci mojih godina paralizuju od užasa na sam pomen penzije. A Nemačka je ipak zemlja stabilnije ekonomske situacije nego Srbija.
Na stranu to što je ovaj iznos od 200 evra kao isisan iz malog prsta.
Ovaj novi ministar sa tim zakonom i sa zakonom o radu manje-više ide na legalizaciju postojećeg stanja, a to... neka mu je na čast :/

Da, da, pa tačno to, ovo je, hm, legalizacija ili makar formalizacija stanja koje nije sasvim sadašnje (mnogi penzioneri primaju manje od 200 evra*) već je procenjeno kao nekakvo najmanje loše. I, da, ja sam izneo neke svoje brige koje si ti dobro tu boldovala i, da, da, enron je sjajan simbol za taj strah. Zato i velim da mislim da bi tu država morala da ima agresivnu regulaciju na programu. A zna se koliko se našoj državi ne sme verovati 


S druge strane u čisto praktičnom smislu, mi trenutno penzije uspevamo da isplaćujemo isključivo uzimanjem pozajmica. Dakle, reforma je neophodna.


S treće strane, volim što još neko osim mene ovde nasumično koristi ijekavicu!!!! 





* Prosečna penzija u osiguranju zaposlenih u septembru 2013. godine iznosi 25.439 dinara. Njeno procentualno učešće u prosečnoj neto zaradi isplaćenoj u septembru iznosi 59,3%.
Prosečna penzija u osiguranju samostalnih delatnosti u septembru 2013. godine iznosi 24.845 dinara. Njeno procentualno učešće u prosečnoj neto zaradi isplaćenoj u septembru iznosi 58,0%.
Prosečna penzija u osiguranju poljoprivrednika u septembru 2013. godine iznosi 10.158 dinara. Njeno procentualno učešće u prosečnoj neto zaradi isplaćenoj u septembru iznosi 23,7%.)

Quote from: Anomander Rejk on 17-01-2014, 14:29:11
Iz vlasti naravno demantuju da će se dirati u ,,stečena prava penzionera''( kakvog li izraza), ali slutim da im se motaju po glavi svakakva rešenja. Ni tih 200e nije garant minimalnog preživljavanja, jer je sigurno da će sadašnji troškovi režija , hrane i sl. rasti u budućnosti. Kad se uđe u EU i ono mlađih još što ima, svakako će gledati da razguli odavde.
Možda je rešenje otvoriti granice stanovništvu iz još siromašnijih zemalja nego što je ova ? Ali neće ni oni doći kad nema posla. I ovima iz Somalije i Pakistana Srbija je samo usputna stanica.

Da, pa ima u tekstu gore neko objašnjenje kako bi se tranzicija izvodila tako da stečena primanja i prava ne budu narušena. ne zvuči neprihvatljivo, bar meni ovako na prvu loptu ali valja razmisliti i raspravljati.

Što se tiče ostatka, avaj, činjenica je da našem društvu loš prirodni priraštaj ne daje veliki optimizam za budućnost.

Quote from: Meho Krljic on 17-01-2014, 14:32:09


S treće strane, volim što još neko osim mene ovde nasumično koristi ijekavicu!!!! 

Nemaš se čemu radovati, to je citat tebi vrlo dragog Džonija Štulića 

  Taj tekst koga sam neoprezno napisao će me avaj progoniti do kraja života.

Ne plači, dobri Meho, vredelo je, ja sam se onomad razglavila od smeha čitajući gnevne komentare koji su i dalje pristizali ne znam koliko godina posle postavljanja članka (negde) na net

To je ta tragedija, kad su komentari smešniji od samog teksta 

Dakle, 35 krivičnih prijava protiv predstavnika vlasti koji krše finansijske propise. Da vidimo da li će to imati ikakvog uticaja na njihovo ponašanje i na redukciju tog kršenja u ovoj godini:

Државни ревизор поднео 35 кривичних пријава

Quote

Највише замерки на рад челних људи општина


Државна ревизорска институција (ДРИ) је након објављивања извештаја о ревизији финансијских извештаја и правилности пословања за 2012. годину, а у вези са извршењем Програма ревизије за 2013. годину, поднела прекршајним судовима 166 захтева за покретање прекршајног поступка, а надлежним тужилаштвима 17 пријава за привредни преступ. Такође, Институција је надлежним тужилаштвима поднела и 35 кривичних пријава. Пријаве су поднете против више од 200 одговорних лица.
Државна ревизорска институција поднела је захтеве за покретање прекршајног поступка због непоштовања појединих одредби Закона о буџетском систему, Закона о јавним набавкама, Закона о раду, Закона о платама у државним органима и јавним службама, Уредбе о буџетском рачуноводству, док је пријаве за привредне преступе поднела услед непоштовања одредби Закона о рачуноводству и ревизији.
Кривичне пријаве против одговорних лица Институција је поднела због преузимања обавеза изнад износа одређених апропријацијама које су им одобрене за одређене намене у буџетској години, противзаконите наплате и исплате, несавесног рада у служби, као и кривичног дела фалсификовања службених исправа.
Кривичне пријаве су поднете против председника општине Врачар у Београду, као и челних људи Смедеревске Паланке, Косјерића, Вршца Прокупља, Ћуприје Сокобање, Ћићевца, Медвеђе, Лебана, Чајетине, укупно 31 лице у општинама.
Кривичну пријаву добили су и први људи Клиничког центра Војводине, Дома здравља Рековац, Дома здравља Ћуприја, као и Агенција за осигурање и финансирање извоза. Ова Агенција зарадила је и пријаву за привредни преступ и прекршај.
Такође за привредни преступ пријава је послата и на адресе челних људи Агенције за лекове и медицинска средства, Јавног предузећа Електропривреда Србије, Јавно предузеће ПТТ Саобраћај Србија, Електродистрибуција Београд, Јавно-комуналног предузећа Инфостан из Београда, Београдске електране, београдске Погребне услуге, Привредно друштво за дистрибуцију електричне енергије Југоисток Ниш. Против неких од ових субјеката воде се истовремено и прекршајни поступци. Пријаву за привредни преступ ДРИ је поднео и за општине Ћуприју и Ћићевац.
Прекршајне поступке ДРИ води и против Клиничког центра Војводине, Фонда за социјално осигурање војних осигураника, Републичког ПИО фонда.
Ови поступци се, такође, воде и против челних људи Агенције за лекове и медицинска средства, Управе за јавни дуг, Министарства омладине и спорта, министарства регионалног развоја и локалне самоуправе, Института за Ратарство и повртарство у Новом Саду, Националног парка Фрушка гора.
Раније је Државна ревизорска институција, у поступку ревизије, из Програма ревизије за 2013. годину, поднела 29 пријава и то 24 захтева за покретање прекршајног поступка, једну пријаву за привредни преступ и четири кривичне пријаве.
Правни тимови Институције прикупљају доказе ради подношења одговарајућих пријава против одговорних лица у ревидираним субјектима – општинама Пријепоље и Инђија и Градске општине Сурчин.
Државна ревизорска институција неће давати детаљније информације у вези са поднетим захтевима за покретање прекршајног поступка, пријавама за привредни преступ и кривичним пријавама. Даље активности у вези са наведеним пријавама су у надлежности судова и тужилаштва. Ј. Рабреновић   објављено: 18.01.2014.

Elem, kako stvari ostaje, ostaćemo bez efektivne opozicije vlastima :
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/435495/GO-DS-Tadic-Sve-sam-vas-drzao-ispod-pazuha

šta će ultražutima žuta opozicija

Novi Sad: Trojica upala na čas i bejzbol palicama i srpom napali dečaka

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/436370/Novi-Sad-Trojica-upala-na-cas-i-bejzbol-palicama-i-srpom-napali-decaka

Velimir Ilić: Neću da rušim nelegalne vikendice porodice Nikolić

Treba doneti zakon koji će omogućiti legalizaciju bespravno podignutih kuća na Savi, među kojima su i vikendice porodice predsednika Srbije Tomislava Nikolića.

To u intervjuu za ,,Blic" poručuje Velimir Ilić, ministar građevine, nakon pisanja našeg lista o dve kuće koje su bespravno na savskoj obali podigli Radomir i Branislav Nikolić, sinovi predsednika Srbije. Ilić navodi da neće naložiti rušenje tih dvospratnica koje su izgrađene u plavnom području. Po aktuelnom zakonu legalizacija tih objekata nije ni moguća.

- Prvo, za rušenje je nadležan grad Beograd. Drugo, znate li vi koliko tamo ima nelegalnih kuća? Na hiljade! Ne možemo tendenciozno krenuti na predsednika Srbije.

Kakav savet biste dali kolegama u Beogradu? Kako da reše taj problem?

- Takvi objekti bi trebalo da se prvo registruju kao privremeni, da se reši problem otpadnih voda, da se izgradi kanalizacija. To nije samo problem u Beogradu. Znate li koliko takvih vikendica, splavova ima u drugim gradovima, na Borskom jezeru, Vlasini?

Ali kuća Nikolića nije ni splav, ni baraka, već je dvospratnica.

- Ne možemo te objekte razdvajati ni odvajati. Moramo da formiramo komisiju koja će napraviti zakon kako bi i oni mogli da se legalizuju. Treba videti šta smeta, a šta ne. Ono što smeta, treba rušiti. U Novom Sadu imate naselje dužine 15 kilometara, gde je sagrađeno niz nelegalnih objekata. Pa, na Moravi su nelegalno podignuti restorani, hoteli. Njihovi vlasnici nisu marili za planove, oni su imali svoju viziju obale. Uzurpirali su je. To je vrlo složeno pitanje. Imate 100.000 sličnih slučajeva u Srbiji.

Kako komentarište to što je predsednik države, koji bi trebalo da bude primer građanima, bespravno gradio?


- On tada nije bio predsednik. Gradio je znatno ranije.

Ali, bio je predsednik najveće opozicione stranke?

- Te kuće su podignute u plavnom području. Ako krenete na Nikolića, moraćemo da rušimo i druge. Na šta bi onda ličila Sava? Bila bi puna ruševina. Uostalom, ne znam da li se kuća Nikolića pravno vodi na njega.

Vodi se na njegovog sina.

- Pa ni ja ne mogu svojim ćerkama da kažem šta da rade. A kamoli zetu. To je ipak malo složeno. Ćerka mi se udala u neku familiju. Zet može da kaže: ,,Šta mene briga što je tvoj otac ministar građevine".


- Ne bih želeo da idem na predsednika. Raniji predsednici o trošku države gradili su kuće na planini, kuće na moru.


Da li i mi Nikoliću treba da gradimo kuće?

- Ako je predsednik ili neko njegov gradio, to je pozitivno. Meni je drago što on ima i kuće i vikendice, što ne mora država da mu gradi.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/436417/Velimir-Ilic-Necu-da-rusim-nelegalne-vikendice-porodice-Nikolic

Grand/ Pink filozofija dvorske lude je sjajno sažeta u ovoj pesmi koja je delom pohvala vladaru a delom satira:

Tri praseta i zli vuk Zahar - Prvi podpredsednik - GS 2013/2014 - 13.12.2013. EM 11.

Viciozan napad na PPV-a Vučiča od strane Balkanista. Tekst je vidno navijački ali nije da nema šta da se u njemu pročita za nekog ko se jutros probudio i shvatio da želi da se obavesti o tom Vučiću o kome cela Srbija bruji. Samo ne treba sve u tekstu primati nekritički i na prvu 



Inside Serbia's Anti-Corruption War

Quote
First, the most powerful politician in Serbia began arresting tycoons. Then he started getting more aggressive about pursuing political opponents. Now he's conducting mass purges of his own party. We took a look at the "anti-corruption crusade" that's been receiving so much uncritical praise lately, and tried to figure out whether or not Serbia's becoming a dictatorship.









The government in Belgrade is increasingly dominated by one man, Deputy Prime Minister Aleksandar Vucic. Flip through a few glossy tabloids at any trafika in town and you're likely to encounter the same thing: Images of the doughy Deputy Prime Minister looking stern and severe, calling for a new round of arrests. Depending on the week, his targets may be tycoons, "drug dealers", or members of the political opposition. Vucic and the compromised press have all but ignored the presumption of innocence, and hundreds of individuals have been rounded up and placed in pretrial detention — in a country where court cases have been known to drag on for years or even decades.
Vucic was once a slavish devotee of Vojislav Seselj, the Hague war crimes indictee and Hannibal Lecter-like leader of the Serbian Radical Party. Now he heads the center-right Progressive Party, and has presided over an 18-month "anti-corruption campaign" that has received fawning praise in the West to the growing detriment of democracy and due process at home. But recent power struggles within his own party have revealed some cracks in his leadership, and raised more concerns that his crusade against crime is but another tool to blunt the opposition by any means necessary.
Earlier this month, Progressive MP Vladimir Cvijan announced that he would run for president against Vucic in the January 25th party elections. The response to this act of insubordination was characteristically heavy-handed: Vucic loyalists quickly labeled the 37-year-old lawmaker a "traitor" and demanded his expulsion from the party.
"Vucic's first reaction to my candidacy was rage," Cvijan told Balkanist in a recent interview at his office in the Serbian parliament building. "He couldn't believe that anyone would run against him."
In the current Vucic-dominated political climate, Cvijan's announcement was indeed shocking. And he may very well have been expelled from the Progressives immediately if it weren't for numerous objections from observers who felt such a move might be a bit undemocratic. Balkanist has learned that representatives from both the American and Russian embassies have communicated their concerns and urged the party to hold a plural election.
At the December 18th meeting of the party presidency, tensions exploded. Vucic alleges Cvijan was "rude" to him. Cvijan, meanwhile, claims that Vucic physically attacked him. Zorana Mihajlovic, Vice President of the Progressives and Minister of Energy, offered her version of events: "[Cvijan] is just embarrassing the party. What happened at the presidency only showed Cvijan's arrogance and bad manners. Vucic actually saved him from half of the presidency, who wanted to beat him up because everyone's sick of him acting like a hypocrite and a mercenary."
While Vucic has been mostly silent about Cvijan's candidacy, his inner circle has been dispatched to do the dirty work of denunciation. In recent weeks, party soldiers have been widely quoted in the press, pledging "mass and unanimous" support for their leader. The Novi Sad chapter of the Progressives issued a statement declaring that the party should be "cleansed of members such as Vladimir Cvijan".
If Vucic has heeded international calls for restraint regarding next month's vote, he has not stopped consolidating his power elsewhere. Earlier this week, Vucic purged 100 members of his own party from their positions, including the locally-elected mayors of Kraljevo and Uzice. The reasons for the removal of these officials have not been made public. And while rumors continue to spread throughout Serbia about expulsions, forced resignations, and arrests — no one really knows for sure who will be next.
Vucic assumed the post of Minister of Information under Slobodan Milosevic in 1998. The 28-year-old career politician's new job required that he intimidate the independent media into silence, a task he approached with great enthusiasm. In October 1998, the Serbian parliament passed the most restrictive media law in Europe. The infamous decree was often referred to as the "Vucic Decree", and his methods were so stringent that one Belgrade journalist described the minister as the "Serbian Taliban".
He officially forbade the broadcast of any foreign news channel, including the BBC — the first time the British broadcaster had been banned in Serbia since it was outlawed during the Nazi occupation. Several Serbian lawyers, including ardent nationalist Vojislav Kostunica, openly opposed the decree. Vojin Dimitrijevic, a prominent expert in international law, claimed that Vucic's restrictions existed some 50 years before — "in Nazi Germany and the Independent State of Croatia".
The general director of the Deutsche Welle radio station also offered a dark appraisal of Vucic's methods: "Censorship against the independent media in Serbia reminds one of the darkest period of the Cold War and the repression mechanisms employed by totalitarian regimes."
During the late-1990s, rumors about arrests or the imminent shutdown of a media outlet would circulate in advance, creating an atmosphere of uncertainty and fear. One article from October 1998 described the paranoid mood:
On Tuesday evening, around 8:45 p.m., Belgrade was abuzz with rumor that "tonight three dailies will be closed down", all of which are on Vucic's blacklist. It is supposed that the first alarm came from someone's source within the Serbian Ministry of Information.
The newspapers' crimes, according to Vucic, had been "spreading fear, panic and defeatism", "negative influence on the readiness of the population", and "sarcasm".
Vucic was also hostile to the internet, and later criminalized publishing "deceit" anywhere on the World Wide Web. In 1999, Digital Journalist reported:
Serbian Information Minister Aleksandar Vucic (e-mail is mirs@srbija-info.yu) has also added the Internet to the draconian new Serbian Law on Information passed by the Legislature in October. Minister Vucic specified that a web presentation of publications which commit "verbal or opinion deceit" would be fined between 10,000 and 80,000 US dollars.
The many critics of Vucic's law said it had made it possible for "the media to be summarily sentenced, without due process or a chance to defend themselves before a court of law." Several journalists, editors, and publishers were thrown in jail. Many more were fined and forced into bankruptcy, had their computers and other electronic equipment confiscated, and had to endure regular harassment from the authorities.
And Slavko Curuvija, the editor of Dnevni Telegraf, "had already been punished numerous times by the new law" when he was killed outside his home in Belgrade on April 11, 1999. It's widely believed individuals working for the state security services were responsible for his death.


These days, Aleksandar Vucic gently presses his fingertips together. It's an affected and studied pose: His fingers could not be seen in such a gesture just a few years ago, when he was still Seselj's faithful underling. Nor could he be seen in the neat, rectangular glasses he sometimes wears now, which make him look like an inoffensive Brussels bureaucrat.
But it's the new way he positions his hands, which body language experts call "steepling", that is the most obvious sign of the Deputy Prime Minister's calculated transformation from Seselj's fanatical Secretary General to serious, sensible statesman. Steepling, the experts say, is used in superior-subordinate interactions to denote dominance. And sometimes, the steeple collapses into a prayer position when a powerful individual wants to appear "God-like".
After Milosevic was toppled in 2000, Vucic stood by Seselj and the Radicals for eight years. But by 2008, some members of the party realized that they needed to chart a more moderate course. Tomislav Nikolic, now the grandfatherly President of Serbia, formed the pro-EU Progressive Party. After a period of deliberation, Vucic reluctantly agreed to join him.
Four years later, they were the most powerful party in Serbia. The Progressives won the 2012 parliamentary elections with 24 percent of the vote.
Party insiders say that's when things began to change. Cvijan told Balkanist: "Vucic simply isn't the same man he was before he assumed all of this power. His personality has undergone a steady transformation, and I think that all of us have been taken by surprise."
Indeed, several months after the Progressives won the election, a former member of the youth branch of the party complained to Balkanist that Vucic had "started acting like a dictator".
The elimination of the "corrupt" political class has come at a steep price. There are always new enemies, and pretty soon everyone will be in jail.
In July 2012, Vucic succeeded in changing the law on the Organization of Security Services, eliminating the requirement that the President's Chief of Staff serve as the Secretary of the National Security Council. With the law revised, he seized the position for himself. This gave him full control over all of Serbia's security agencies, including the notorious BIA, or secret service.
The Western media didn't seem to notice, since colorful fireworks were bursting over EU celebrations in Zagreb and dialogue with Prishtina was proceeding at a surprisingly satisfactory pace. In an article from July 2012 titled "Serbia Enters Europe: The Bloody Balkan Wars Are Over", one long-time Balkan correspondent wrote, "Serbia's mindset is at last becoming (in Vucic's word) 'normal.' And this stunning transformation has been so quiet that it has gone virtually unnoticed."
But other transformations were going unnoticed as well. A few days after placing the entire state security apparatus under his control, Vucic managed to change the Law on the National Bank of Serbia, essentially revoking its autonomy. The National Bank's governor resigned amid rumors that he would be dismissed. Jorgovanka Tabakovic, a loyal member of the Progressives and fellow reformed Radical who had served in Milosevic's government, was elected to serve as the bank's new governor. Out of the 166 MPs present for the emergency parliamentary session, 131 voted in favor of her appointment.
Earlier this month, news surfaced that Tabakovic's daughter had enjoyed the services of a private chauffeur to drive her to and from her medical school classes at the expense of the state-owned Health Insurance Fund. Meanwhile, the Health Consumer Powerhouse report released earlier this month revealed that the Serbian health care system offers the worst "bang for your buck" of any health care system in Europe. The Serbian health care system was also rated Europe's most corrupt. Though the report only measured one corruption-related indicator — under-the-table payments to doctors — Serbia's scores were generally below those of neighboring countries across the board.
Balkanist received hundreds of internal government emails last month, and one piece of correspondence seemed to confirm the existence of corruption in the Serbian health care system — an area untouched by Vucic's well-publicized and praised crusade: A senior official emailed a colleague saying that Serbia should send its heart surgery patients (who receive some state subsidies for treatments abroad) to a specific doctor in Northern Italy. In return, Serbian state hospitals would be the lucky recipients of outdated, used, or broken Italian medical equipment and supplies.
Instead of shutting down newspapers and radio stations like he did in the 1990s, Vucic has made the media his co-conspirators in a campaign to rid the political playing field of compromised officials. Some of his targets have undoubtedly been fantastically corrupt, while others have probably been more of a hindrance to his consolidation of power.
Most major arrests of tycoons or political opponents have been hyped as a media event in advance. Tabloids, especially the daily Kurir, operate as mouthpieces for the government, and accuse individuals of sensational crimes for which they have yet to be charged.
Earlier this month, the owners of Kurir purchased a one hundred percent stake in Adria Media Serbia. The new acquisition has created one of the largest media companies in the Western Balkans, and means a powerful pro-Vucic conglomerate now owns two daily newspapers, 14 digital publications, and 18 magazines.
This consolidation of media power is especially troubling given the growing propensity to remove, hack, or censor articles critical of politicians or even the tabloid journalists who support them.
When Serbia's Center for Investigative Journalism published a report about the National Bank director's daughter and her state-funded private chauffeur, hackers attacked their website and deleted the story.
In November, Kurir published an article claiming that parents of a little girl who had recently died had collected and possibly spent the charity funds they'd raised for their daughter's expensive heart surgery. A BBC journalist from Serbia wrote an open letter to Kurir criticizing what ended up being entirely false allegations against the girl's grieving parents. Several Serbian media outlets published the BBC journalist's letter online, but quickly deleted it — presumably under pressure from individuals close to the government.
The Serbian media is now busy linking Cvijan's decision to participate in the January elections with Miroslav Miskovic, the country's richest man and best-known tycoon. The billionaire's arrest a year ago has been Vucic's most popular move so far and has undoubtedly helped boost his approval rating, which currently stands at 69 percent. (Vucic's well-established popularity with the electorate makes the fervor with which he and his supporters have attempted to expel a rival candidate all the more disconcerting.)
Cvijan is a criminal defense attorney by profession, and has defended a number of high-profile  individuals accused of breaking various laws. Some cite this as a conflict of interest. They claim tycoons are paying him to run, and say he only wants to defeat Vucic so that his guilty clients can walk free.
But Cvijan says he agrees that allegations of corruption should be investigated — he just disagrees with the way suspects and their cases are being handled by the current government. "[The accused] should have a fair trial, and shouldn't be denied rights guaranteed by our Constitution and law," he explained.
Vucic pursues individuals suspected of corruption by completely circumventing the law: "In the past several months, all potential arrests of businessmen and opposition politicians have been planned at sessions of the party presidency. The party's top decision-making body resembles Cold War-era UDBA [Yugoslavia's secret service] meetings. Vucic has usurped all power and removed it from legitimate state institutions."
All of the accused have been members of the political opposition. A lengthy article in the current print version of Vreme lists the names of 57 active members of the Democratic Party who've been arrested and detained over the last 18 months. Only one case has gone to trial.
But Vucic vehemently denies that his anti-corruption crusade is politically-motivated. "It's not my fault if [the Democratic party] were in power for 12 years and they were involved in almost every criminal case in the country," he told the Financial Times in October.
Of course, many members of the Democratic Party are likely to have participated in corruption and should go to jail if they're guilty. But most people know they're hardly alone. Just yesterday, two talented young Deputy Ministers from the Progressive Party were dismissed. We'll have to wait and see how much further Vucic will go.

Nema imena na metku? Odma' baci u đubre.

Ako se pod imenom na metku podrazumeva potpis na tekstu, onda je on tu, samo ga ja nisam kopirao. Autor teksta je Lily Lynch, suosnivač i urednik Balkanista. I, velim, tekst gutati sa pogolemim zrnom soli s obzirom na neprikriven navijački ton, ali je interesantno videti skupljeno na gomilu ovoliko elemenata iz njegove biografije onako kako ih njegovi osvedočeni oponenti vide.

Pogledao sam link i tamo nema imena. Vučića ni s puterom, ali mi je pun torbak kad mi je nešto na engleskom argumentnije. Skoro kao i amerikanski argumenti za svu ostalu svetsku politiku.

Nisi dobro pogledo, ime je iznad naslova. A slažem se sa izraženim (tvojim) sentimentom, mada velim, treba videti i kako na njega (a time posredno i na sve nas) gledaju i ti neki stranci. Pogotovo što je ovo stranac (valjda??? sem ako Lili nije pseudonim za neku domaćinku što je vrlo moguće. u tom slučaju, strani plaćenici) koji izražava stav suprotan onome što poslednjih meseci slušamo iz uobičajenih zapadnih centara moći. Najviše sam zato ovo i okačio.

Lily Lynch? Je l to ona sto je pre neki dan prijavila vantelesno iskustvo sa Ivicinim Spektorima? 


edit: bogme jeste ona.


http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=01&dd=21&nav_category=12&nav_id=802722

Da, mislim. https://twitter.com/lilyslynch

I ti takvoj veruješ pre nego meni?


Da bismo bili načisto, evo kako ja vidim period od Slobinog uzjahivanja do danas:


Period do 2000. je ispunjen naporima da se privreda otme od društvenog statusa i batrganju pod spoljnim nasilnim pritiscima da se ta otimačina prepusti svim zainteresovanim.


Od 2000. do pre nekoliko meseci, napori su bili usmereni na razvlačenje "pomoći" Evrope i sveta na kadrovsko finansiranje stranaka na vlasti, uz dalje razaranje i razvlačenje postojeće privredne strukture. Pad DS-a je bio konačan znak da je vrag odneo šalu, da smo postali evropska i svetska privredna nula.


U situaciji kad se više ne može birati, dobra je vest da nam dolazi "Mercedes" (u postojeće pogone Ikarusa, što jasno pokazuje odnos između greenfield i brownfield investicije), a nije da dolazi "Lidl", koji je tek jedan od lanaca distribucije trećerazredne evropske (nemačke) robe. To što je na vlasti SNS, a ne neko drugi ili treći, samo je znak da su svi ostali već korumpirani.

Ne znam kako se ovo sad odjednom izmetnulo da verujem nekom drugom a ne Scallopu, naročito posle mog eksplicitnog navođenja sledećih reči:

Quote from: Meho Krljic on 23-01-2014, 13:11:46
slažem se sa izraženim (tvojim) sentimentom

Glede drugog dela posta, bojim se da je jasno da su svi korumpirani i da SNS samo mora da brže savija kičmu jer je poslednji stigao na jasle zapadnih gospodara.

Alo!!!! Dopustili su da se uništi domaća privreda! Nekada smo gradili hidrocentarlu na Pijuri, a danas nam Kinezi grade most kraj Beograda. Uzmi rečnik psovki. Sve im redom upućujem.

sviđa mi se što ova lili u jednom pasusu govori o prizampšn ov inosens, a već u sledećem najcrnje nagrdi već-10-godina-na-bajnom-zapadu-neosuđenog šešelja!

ne sviđa mi se što ni rečju ne pomenu misteriju vučićeve svadbe!

Ambiciozna balavurdija.

Quote from: scallop on 23-01-2014, 14:38:58
Alo!!!! Dopustili su da se uništi domaća privreda! Nekada smo gradili hidrocentarlu na Pijuri, a danas nam Kinezi grade most kraj Beograda. Uzmi rečnik psovki. Sve im redom upućujem.

Gradili drumove diljem Afrike i fabrike diljem Azije, bliskog istoka i istočne Europe. Imali sopstvenu nuklearnu elektranu, sopstveni razvoj i proizvodnju oružja i aviona.

Quote from: Ghoul on 23-01-2014, 14:41:28
sviđa mi se što ova lili u jednom pasusu govori o prizampšn ov inosens, a već u sledećem najcrnje nagrdi već-10-godina-na-bajnom-zapadu-neosuđenog šešelja!

ne sviđa mi se što ni rečju ne pomenu misteriju vučićeve svadbe!

Da, bre, žena opisuje Šešelja kao Hanibala Lektora. Jasno je da joj na umu nije nepristrasan, objektivan pristup materiji.

Quote from: scallop on 23-01-2014, 13:31:36
I ti takvoj veruješ pre nego meni?


Da bismo bili načisto, evo kako ja vidim period od Slobinog uzjahivanja do danas:


Period do 2000. je ispunjen naporima da se privreda otme od društvenog statusa i batrganju pod spoljnim nasilnim pritiscima da se ta otimačina prepusti svim zainteresovanim.


Od 2000. do pre nekoliko meseci, napori su bili usmereni na razvlačenje "pomoći" Evrope i sveta na kadrovsko finansiranje stranaka na vlasti, uz dalje razaranje i razvlačenje postojeće privredne strukture. Pad DS-a je bio konačan znak da je vrag odneo šalu, da smo postali evropska i svetska privredna nula.


U situaciji kad se više ne može birati, dobra je vest da nam dolazi "Mercedes" (u postojeće pogone Ikarusa, što jasno pokazuje odnos između greenfield i brownfield investicije), a nije da dolazi "Lidl", koji je tek jedan od lanaca distribucije trećerazredne evropske (nemačke) robe. To što je na vlasti SNS, a ne neko drugi ili treći, samo je znak da su svi ostali već korumpirani.

Skalop, pošto sam teoretski malo potkovan napisao bih par redaka u jugoslovenskoj i srpskoj privredi. Koliko se ja sećam priče iz udžbenika već sedamdesetih je došlo do usporavanja rasta jer nismo bili u stanju da pratimo tehnološki progres. Osamdesete su donele tešku krizu usled neadekvatnog modela razvoja. Meni se čini da Vi malko preuveličavate domene naše privrede iz doba SFRJ. Da dodam samo pri tome da su mnoga državna preduzeća opstajala uz dobru injekciju države koja je pritom bila finansirana od strane mrske nam Amerike. Kad se sve sabere i oduzme privredni krah je pre svega posledica naše nesposobnosti i neorganizovanosti koja je postojala i pre 50 godina, samo što je u tom periodu usled geopolitičkih kretanja nekako bila ''ispod tepiha''. Samim tim reći ''dopustili smo da se uništi domaća privreda'' nije baš najtačnije.