ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Swedish director Daniel Espinosa ("Safe House," "Easy Money") is reportedly being sought to direct the upcoming film adaptation of the "Assassin's Creed" video game series at 20th Century Fox.

Michael Fassbender is attached to star in and produce the film which is currently scheduled for 2015 release.

Pogledao sam JACk RYAN: SHADOW RECRUIT koji je Kenneth Branagh proizveo tokom apsurdnog ulaska u domen visokoprofilnih holivudskih projekata iniciranog THORom. Nažalost, Branagh nije dovoljno osposobljen za režiranje ozbiljnog holivudskog akcionog trilera, i čini mi se da je odavno jasno kako on ipak nije novi Orson Welles kao što je delovalo onomad kada je snimio HENRY V i DEAD AGAIN, zanimljive filmove. SHADOW RECRUIT ne samo da nije dovoljno vešto realizovan niti spektakularan kako bi mogao da zauzme mesto čak i u domenu pojednostavljenih, rudimentarnih akcionih trilera kao što su TAKEN ili UNKNOWN već se radi o filmu koji maltene ne dobacuje ni do DTV nivoa.

Ako imamo u vidu da su filmovi o Jacku Ryanu bili vrlo ambiciozni, da je barem jedan od njih RED OCTOBER Johna McTiernana, klasik i remek-delo, onda razočarava ovako mlaka, gotovo televizijska ekranizacija Toma Clancyja.

Jasno je da DTV primedba zvuči preterano, ali to je nažalost istina o ovom filmu. Za početak, Branagh ne pokazuje poznavanje ritma kojim bi barem elementarno sugerisao u kojoj se fazi priče nalazimo što većina holivudskih reditelja zna. Jedna od karakteristika holivudskog filma između ostalog jeste to što na nivou ritma gledalac može da prepozna u kojoj se fazi priče nalazi. Čak i kada nije gledao film od početka, listajući po televizijskim kanalima, kada se uključi u sred filma, gledalac mož da prepozna da li je negde pri početku ili je u finalu.

Da nisam znao koliko traje film, od akcionog finala koje je Branagh snimio pomislio ih da je reč o nekakvom "akcionom zagrevanju" iz prve trećine filma. Isto važi i za razvoj likova, na kojima on insistira. Likovi se nesporno menjaju, ali ne tako što ih neki događaj izmeni već tako što se obraduju svakoj promeni okolnosti i zdušno je prihvate.

Neke scenarističke konvencije su toliko pojednostavljene i potezi su očigledni da izazivaju nelagodu.

Glumačka podela je zanimljiva ali nažalost sporedni (mada ne i epizodni) likovi koje igraju Kevin Costner i Keira Knightley su tri klase iznad Chrisa Pinea i Kennetha lično koji je sebi dodelio pozivnicu za šmiru u ulozi ruskog negativca.

Hladni rat je podstakao nastanak nekih sjajnih filmova. SHADOW RECRUIT ozvaničava početak novog Hladnog rata u to nema nikakve sumnje. Nažalost, voleo bih da je bolji film iskorišćen za objavu novog Hladnog rata.

* 1/2 / * * * *

Некад ми је био симпатичан тај Крис Пајн.

Lepo su te citirali u "Blicu". Svaka čast.

Koga su citirali? Harvestera ili mene?

Quote from: crippled_avenger on 23-01-2014, 18:47:25
Swedish director Daniel Espinosa ("Safe House," "Easy Money") is reportedly being sought to direct the upcoming film adaptation of the "Assassin's Creed" video game series at 20th Century Fox.

Michael Fassbender is attached to star in and produce the film which is currently scheduled for 2015 release.

Ово је већ раније неко споменуо на подфоруму о играма ал нисам знао да је Еспиноза у питању. Кул, Сејф Хаус је српство.

Pogledao sam COMMITMENT Hong-soo Parka, treći prošlogodišnji južnokorejski film u nizu koji se bavi infiltracijom severnjačkih špijuna na Jug. Posle solidnog akcijaša BERLIN FILE i neobičnog briljantnog crowd pleasera SECRETLY GREATLY, Južnjaci ponavljaju formulu. Slično kao u slučaju svojih osvetničkih filmova i brutalnih krimića, sada su filmovi o severnjačkoj infiltraciji postali ciklus i nažalost COMMINTMENT je najslabiji od ova tri. Akcija je solidna mada nije inspirisana kao u prethodna dva, međutim likovi su manje zanimljivi, priča je pojednostavljena i uprkos tome u mnogim aspektima nejasna, i reč je o jednom tek pristojnom južnokorejskom trileru, što dakle i dalje ostavlja niz razloga za gledanje.

Međutim, sada se u ova tri filma može prepoznati nešto drugo a to je osnov na bazi kog se severnjački agenti formulišu kao heroji. Naime, kao što je u ujedninjenoj Nemačkoj nastupio talas "ostalgije", odnosno nostalgije za Istočnom Nemačkom, tako i u Južnoj Koreji likova sa Severa bivaju prikazani kao osobe koje dolaze iz strogog, monstruoznog režima ali nose određeni "komunistički moral" i čvrstinu koji im omogućuju da pomognu Južnjacima i zavedu red.

To je vrlo zanimljiv fenomen pošto, za početak, građani Južne Koreje nemaju iskustvo života u Severnoj, a s drge strane, jasno je da propaganda dodatno demonizuje režim u Pjongjangu. Međutim, upravo stvaranje velike distance koja je u domenu jugonostalgije bazirana na protoko vremena, a u nemačkoj ostalgiji na promenama društvene formacije, ovde verovatno proističe iz razdvajanja dva društva koje nikada nije bilo veće. Otud savremeni južnokorejski film svoje junake formuliše kroz rudimentarne vrednosti jednog sistema sa kojim nema tako direktan dodir ali je inspirisan njegovom ikonografijom.

Otud tek sada dobijaju na težini one primedbe davane mladim glumcima koji su pristali da igraju severnokorejske agente. Nije problem bio u tome što su oni prikazivani kao romantični heroji već zato što je kroz njih kanalisana kritika savremenog južnokorejskog društva i nuđeno "ono što nedostaje" savremenim Južnokorejancima.

Naravno ovako nešto neće promeniti sliku o Severnoj Korejina duže staze, međutim pokazuje sklonost Južnjaka ka "čvrstoj ruci" koju su pokazali i na izborima izborom tvrđe desne struje koja je sklona da marginalizuje kritički intonirane filmove. Nova vlast verovatno nema preterane simpatije za ove vidove afirmacje severnjačke "čvrste ruke", ali je tim pre stvar zanimljivija jer očigledno postoje dve vizije "čvrstine" na terenu, jedna u praksi i jedna na filmu.

* * 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 26-01-2014, 23:41:26
Koga su citirali? Harvestera ili mene?

Tebe. Harvija mogu da nađem na drugom topiku.

Šta kažu?


Sent from my iPhone using Tapatalk

Skinuli sa Tvitera. Rekao si da obično dođu komunisti pa sjebu ono što su izgradili kapitalisti, a kod nas je obratno. Dopalo mi se.

Prvi trejler za MALOG BUDA

http://www.dobanevinosti.blogspot.com/2014/01/mali-budo-prvi-trejler.html

nema Mime Karadžića?


kad otprilike izlazi film?

Quote from: scallop on 27-01-2014, 00:04:59

Skinuli sa Tvitera. Rekao si da obično dođu komunisti pa sjebu ono što su izgradili kapitalisti, a kod nas je obratno. Dopalo mi se.

što je najgore, skroz je tačno

Videćemo. Mislili smo na proleće, ali vidiš sad kad su raspisani izborima, možda ćemo morati da čekamo jesen...

This video has been removed by the user 

Premisa ''Crnogorac koji ne želi da dođe u Beograd'' svrstava ovaj film u fantastiku

Video je ponovo osposobljen - http://dobanevinosti.blogspot.com/2014/01/mali-budo-prvi-trejler.html

Konmendija.
Pa dobro... Strugar se priveo nameni, dok Bikovicu ostaje problem sto se utripovao da je vel'ki umetnik.

Dobro izgleda trejler za Malog Buda. 



Nego, otkriven je dizajn kostima za X-Men: Days of Future Past i internet je u ful on nrd rejdžu zbog Kviksilverovog kostima. Koji je zaista problematičan.

http://comicsbeat.com/90s-club-kid-version-of-quicksilver-from-days-of-future-past-revealed/

Evo nove kontemplacije o stanju u državi, Stari se ovog puta bavi strategijama pesimizma...

http://starikadar.blogspot.ca/2014/01/strategije-pesimizma.html

Pesimizam je dao rezultate u Češkoj - sad imaju razvijenu porno industriju

Pogledao sam BIG BAD WOLVES Aarona Keshalesa i Navota Papushada, film koji je hajpovan do smrtti time što ga je Quentin Tarantino stavio u čelo svoje godišnje liste filmova. S jedne strane, mogu da razumem tarantinovu želju da popularizuje izraelski film koji se poigrava sa žanrom i exploitationom u određenoj meri, međutim BIG BAD WOLVES nije ništa više do komična parafraza PRISONERSa Denisa Villeneuvea, i to znatno neubedljivija.

Keshales i Papushado se kreću unutar standarda izraelske kinematografije i njihov film u najboljim fazama deluje kao televizijsko ostvarenje. Iako deo kritike navodi da film vrca od genijalnih obrta, moram priznati da su obrti u ovom filmu mahom na nivou vodvilja i vezuju se za svojevrsnu igru "muzičkih stolica" među junacima. U pogledu šire tradicije serial killer filma, filma osvete i sl. ovo ostvarenje ne donosi ništa novo osim što eto, sticajem okolnosti dolazi iz Izraela. Međutim, izraelski repertoarski film je toliko vesternizovan da izraelsko poreklo ovog filma zapravo ne donosi nikakav značajan doprinos filmskom izrazu.

Moguće je da grešim, ali BIG BAD WOLVES je film u koji je kritika učitala mnogo više vrednosti nego što priznaje nekim rutinskim ali mnogo boljim američkim ili južnokorejskim filmovima na ovu temu.

* * / * * * *

Tragom vrlo vibrantne serije TRUE DETECTIVE odlučio sam da se pobliže upoznam sa cenjenim debijem njenog reditelja Cary Joji Fukunage SIN NOMBRE. Ovaj film je bio jako hvaljen u vreme izlaska ali mi je promakao. Reč je o vrlo zanimljivo koncipiranoj drami, sa elementima posutolovnog filma, road movieja i krimića. Fukunaga rekonstruiše vrlo zanimljiv i do sada, u ovoj formi neviđen svet meksičkih bandi i honduraške sirotinje koja preko Meksika, trpeći razne muke i poniženja pokušava da se dokopa SAD. U tom vrlo autentičnom miljeu, smešta jednu jednostavnu arhetipsku priču o prepoznavanju i platonskom vezivanju mladog bandita u bekstvu i devojke koja pokušava da stigne do SAD.

Jednostavnost priče i njena utemeljenost u starim dramskim postavkama u određenom smislu odudara od visokoestetizovanog naturalizma kojim se Fukunaga bavi na vizuelnom planu, međutim, do kraja filma on uspeva da opravda ovo opredeljenje. SIN NOMBRE počinje kao film čiji je cilj da iznenadi ali do kraja uspeva da svoje aduta upravo bazira na anticipaciji ishoda priče. Otud linearnost ovog narativa nije greška već postupak koji se pokazao kao rizik ali se i isplatio.

Fukunagu očigledno intrigiraju vizuelna ekspresija modernog kova i mitski narativi iz klasike, i spada među reditelje koji unose taj pristup stvarima u savremeni film, kao što je recimo Denis Villeneuve. Ipak, čini mi se da understatement i situacije koje se rešavaju ćutanjem Fukunagi bolje idu od ruke nego njemu.

* * * / * * * *

Sent from my iPhone using Tapatalk

Juče smo kolega i ja komentarisali tekst u Kuriru i zaključili da suviše zvuči kao scenario za pornić a da bi sve to bilo baš tako. Mislim, naravno, truth is stranger than fiction i sve to, ali iz Kurirovog izveštavanja se da videti da je profesorka devojčicu zavela još na početku srednje škole, suptilno i znalački, kao dođi na gajbu da pomognem oko gradiva, pa posle poljubac, pa na idućem susretu oralni seks (ne pominju fisting, nešto su ipak morali da prepuste mašti), pa su posle godinama održavale vezu, pa je profanka ucenjivala fotkama kad je ova htela napolje iz veze, pa je onda podvodila svojim drugaricama... Mislim, naravno, NARAVNO, osuđujemo zloupotrebu položaja autoriteta i iskorišćavanje maloletnog lica, ali valjalo bi da se sačeka sa reakcijama pre nego što se razgrne šta se tu zaista dešavalo a šta je porno-dramatizacija od strane Kurirovog izveštača.

Na časovima likovnog učili da je plavo najtoplija boja.

Ja mislim da je profesorka ostavila ovu učenicu i da je ova zato prijavila. A što je podvođenja tiče, mislim da je možda profesorka preporučivala svoje prijateljice učenici da je svaka ponaosob odvedu korak dalje u israživanju seksualnosti...

Tvoj scenario više zvuči kao neki soft/ erotski film nego kao hardcore dyke ekstravaganca koja se naslućuje iz Kurirovog teksta.

To na stranu, ja ne bih da se misli da se mi sprdamo sa temom koja jeste ozbiljna, naravno da je strašno ako je neko iskorišćen, ucenjivan itd. i da treba da to oštro kritikujemo.

Pogledao sam dansko-švedski krimić KVINDEN I BURET Mikkela Noergaarda, buddy detektivski triler sa Nikolaj Lie Kaasom i Fares Faresom u glavnim ulogama. Ovaj film snimljen je po bestseleru Jussi Adler-Olsena (kod nas prevedenom pod naslovom ŽENA U KAVEZU) i čini mi se da bi autori voleli da započnu franšizu. Nažalost KVINDEN I BURET nema snage da započne franšizu, reč je o filmu koji ipak ima dominantan TV-look tako da se postavlja pitanje da li bi možda mogla izrasti nekakva televizisjka serija iz svega ovoga (mada već postoji takva serija COLD CASES).

Noergaard koketira i sa torture pornom u prikazivanju šta se dešava sa žrtvom zločina, i nažalost nikada ne uspeva da pšrožme u punoj meri unutrašnju dramu glavnojg junaka, sa teškoćama rtve i istragom. Otud KVINDEN I BURET uprkos tome što je u pojedinim detaljima gadan nikada ne postaje istinski napet niti se ulažu pravi ulozi na ishod priče.

Nikolaj Lie Kaas i Fares Fares su simpatični ali njihova hemija nije dovoljno iskorišćena. Ukupni utisak je u principu dosta slabiji od visokog nivoa skandinavskih televizijskih krimića ali i od nešto nižeg nivoa tamošnjih bioskopskih krimića.

* * / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 30-01-2014, 16:02:26
Tvoj scenario više zvuči kao neki soft/ erotski film nego kao hardcore dyke ekstravaganca koja se naslućuje iz Kurirovog teksta.

To na stranu, ja ne bih da se misli da se mi sprdamo sa temom koja jeste ozbiljna, naravno da je strašno ako je neko iskorišćen, ucenjivan itd. i da treba da to oštro kritikujemo.

Naravno. Ovo što je profesorka uradila je protivzakonito čak i da je bilo najdobrovoljnije. Stvar je samo u tome što neka takva stvar kada traje godinama deluje prilično dobrovoljno. Dakle, nelegalnost je nesporna, ali okolnosti tako zakasnelog prijavljivanja su mutne. Naročito jer je danas svest o seksualnom zlostavljanju kao temi dosta dignuta i prijave tog tipa su dosta česte.

Da, pa zato ja i kažem da slučaj onako opisan u Kuriru isuviše odiše mirisom nečije fantazije. Ali, naravno, ne treba suditi pre suđenja...

Da se ovo desilo u Britaniji, u ovo vreme idućeg meseca neki indie bend bi imao pesmu "Nataša P." barem kao obradu Neše Leptira...

Kakav iskusan manevar -

Warner Bros. Pictures has cast Jesse Eisenberg as Lex Luthor in the upcoming Superman/Batman film.

Stooooo?
Ne razumem, iskusan manevar?
Pa toliko celavaca mocnih da glume Lexa...
Bolje da su ocelavili i Klensi Brauna, ionako mu daje glas oduvek, bilo bi extra!!!

Nastaviće svoju ulogu iz Društvene mreže, bogati genijalac koji gleda samo sebe, i ne razume što je to problem.

hmmm, dobro, jesss, ima smisla,
ali Lex ne voli Supermena jer je uljez, dosljak, nepripada nasemsvetu a vrzma se tu... al ajd ,,,dobro,,
njihove pare, njihovi glumci

Quote from: crippled_avenger on 31-01-2014, 20:00:20
Kakav iskusan manevar -

Warner Bros. Pictures has cast Jesse Eisenberg as Lex Luthor in the upcoming Superman/Batman film.

Genijalan kast!

Quote from: mac on 31-01-2014, 20:57:54
Nastaviće svoju ulogu iz Društvene mreže, bogati genijalac koji gleda samo sebe, i ne razume što je to problem.

Upravo to, Jesse ima iskustvo igranja takve osobe iz SOCIAL NETWORKa...

Pogledao sam GRAND PIANO Eugenia Mire, višestruko zanimljiv benigni promašaj. Za početak, Eugenio Mira je bio španski žanrovski reditelj koji obećava i posle svakako nesavršenog ali zanimljivog filma AGNOSIA delovalo je da njegov proboj tek dolazi. I zbilja, GRAND PIANO je imao sve predispozicije da bude taj film, reč je o minimalističkom high concept trileru na trenda aktuelnog pre desetak godina i filmova poput PHONE BOOTH ili CELLULAR, u glavnim ulogama su Elijah Wood i John Cusack, što svemu daje perspektivu za crossover u SAD a jedan od producenata je Rodrigo Cortes, idealan padrino za ovu vrstu filma posle velikog uspeha sa još radikalnijim high-concept filmom BURIED. Nažalost, GRAND PIANO u svojim najboljim deonicama podseća na De Palmin rasplinuti SNAKE EYES a tih deonica nema baš puno. Međutim, GRAND PIANO ne samo da je slabiji od SNAKE EYES za onoliko manje budžeta, slavnih glumaca i De Palminog izgrađenog rukopisa koliko ih razdvaja već i zbog toga pre svega premisa ne može da se održi.

Naime, za razliku od PHONE BOOTHa i CELLULARa gde se Larry Cohenovim junacima d4ešava nešto što bi moglo da se desi svakome, u GRAND PIANOu se junaku dešava što ne bi moglo da se desi nikome a sam milje iz kog junak dolazi je takođe krajnje neubedljivo postavljen.

Mirin film govori o slavnom pijanisti koga za vreme koncerta snajperista ucenjuje da bez greške odsvira najtežu partituru za klavir.

Mira i u pripovedačkom i su stilskom pogledu stvari samo načinje ali ih ne razvija i samim tim ovo ne može biti adekvatna demonstracija njegovog eventualnog talenta,.

Drugi intrigantan aspekt je sam Elijah Wood koji je posle raznovrsnme i obećavajuće karijere zastranio upravcu "festivalskog žanrovskog filma" i GRAND PIANO se nadovezuje na naslove poput MANIACa.

Nadam se da će Nacho Vigalondo uspeti da izvuče više od Wooda u OPEN WINDOWSu, ali sudeći po glumčevim planovima on namerava da još dugo ostane u ovom profilu filmova. Tim pre se nadam da će Vigalondo preokrenuti zlu sreću koju su Woodu doneli De La Iglesia i Mira.

Paradoksalno, ove godine će najveći uspeh imati Damien Chazelle, scenarista ovog filma koji je na Sundanceu imao uspešan film o muzičarima WHIPLASH. A scenario svakako nije najjača strana ovog konkretnog rada.

* * / * * * *

Pogledao sam HOMEFRONT Gary Fledera, retro-akcijaš u tradiciji projekata skrojenih za Charlesa Bronsona, snimljen po Stalloneovom scenariju, sa Stathamom u glavnoj ulozi i James Francom u ulozi glavnog protivnika mada ne i glavnog negativca. HOMEFRONT je zanimljiv pokušaj koji ne uspeva da sasvim profukcnioniše iz više razloga od kojih je jedan od osnovnih Stathamov britanski akcenat koji onemogućuje da se prihvati osnovna premisa - da je on agent DEA koji je odlučio da se skloni posle vrlo teškog undercover slučaja u bespućima Luizijane. Naprosto, Statham se previše izdvaja iz okoline da bi bilo koga iznenadilo njegovo poreklo i prošlost u snagama reda. Naravno, i u Bronsonovom i u Stalloneovom slučaju postojali su izvesni pre svega fizički atributi po kojima su se izdvajali, ali u slučaju Arnieja ili Van Dammea u sličnim ulogama uvek je postojala fina doza ironije i kod publike i kod pojedinih autora.

Statham je sjajna faca ali nije komičar kao Arnie, a gary Fleder ne uspeva da objasni kako je neko sa toliko neizlečivim britanskim akcentom pomislio da se tamo može sakriti. Otud, kada se naspram njega nađe James Franco koji je svesno iznad ovog materijala i pravi nekakav karakter od lokalnog kuvara metha odnosno Winona Ryder kao njegova ljubavnica/saradnica, Statham se ispostavlja kao, ako ne slaba. svakako slabija karika.

U principu, ako imamo u vidu da je Statham u većini slučajeva najbolji element svojih filmova, onda je HOMEFRONT njegov slabiji nastup u kome nije dobro režiran. Naime, Statham je u rukama majstor kao što je Taylor Hackford u PARKERu bio izvanredan iako to nije bio njegov tipičan vehicle i po mnogo ćemu je podsetio na ovakve okolnosti, kada Statham mora da igra sa "jakim" partnerima. Uostalom, Statham je već vrlo uspešno kanalisao Bronsona u rimejku MECHANICa.

Posle HOMEFRONTa naravno postaje jasnije kako je težak zadatak Hafstrom uspešno rešio u ESCAPE PLANu. Ironija je svakako u tome da je Gary Fleder posmatran kao koliko- toliko respektabilan reditelj, međutim očigledno nije bio na nivou kada se morala osmisliti Stathamova pozicija.

Akcija je solidno realizovana, prilično je low-key, samo je u par situacija dignuta u odnosu na Bronsonove standarde iz sedamdesetih. Uprkos tome što principijelno HOMEFRONT u mnogim aspektima odskače od tipičnih Stathamovih vehicle-filmova, i pokušava da se odmakne od standarda, mislim da je upravo u pogrešnom tretmanu samog Stathama njegova najveća slabost. Otud, ovaj film je još jedan dobrodošao primer kako Statham odstupa od formule, ali rezultat od te formule ipak nije bolji.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam ANDROID COP Marka Atkinsa. Reč je o Asylumovom knock-offu novog ROBOCOPa mada ima i ponešto serije ALMOST HUMAN u njemu. U ovom knock-offu glavnu ulogu igra Michael Jai Whitem dakle jedan od najboljih DTV glumaca i to svakako doprinosi relativno povoljnom utisku koji ostavlja ANDROID COP.

Naravno, u slučaju Asylumove produkcije teško je govoriti o istinski povoljnom utisku, međutim, za početak, NADROID COP pokušava da bude kakav-takav fuilm a ne vid. Dakle, Mark Atkins koji je ovaj film režirao, pisao i snimao zaista nema nameru da sve sroza do nivoa vica već pravi jedan čist, ali u neo-exoploitation okvirima pošten rip-off. Kao i uvek kod Asyluma, u ANDROID COPu ima groznih digitalnih efekata ali svedeni su na minimum što nas dovodi do drugog najvećeg kvaliteta filma posle Michael Jai Whitea.

Naime, Atkinsov film zbog neoslanjanja na efekta već na puste i ruševne ambijente u znatnom delu filma dostiže estetiku ružnog kakvo smo viđali u sličnim sirotinjsim futurističkim c-produkcijama kao što su OMEGA COP sa Ron Marchinijem i TWISTED JUSTICE sa David Heavenerom.

Marchini i Heavener su danas već zaboravljene fusnote američkog exploitationa osamdesetih ali su u svoje vreme predstavljavali verovatno dno VHS-produkcije ali onog tipa u koji i dalje mogao prizvati kakav-takav respektavbilan glumac poput Shannon Tweed ili Adama Westa.

Plašim se da se danas samo najzagrizežniji VHS fanatici poput Gingera sećaju tih faca.

Utoliko je ANDROID COP bolji od njihovih filmova jer ima istinsku i adekvatnu zvezdu u glavnoj ulozi. Ne bi me čudilo da na kraju Padilhin rimejk ROBOCOPa donese više fauilova nego ANDROID COP.

* * / * * * *

Stari razmišlja o tome šta sportisti mogu da nauče gledajući MONTEVIDEO...

http://starikadar.blogspot.com/2014/02/kulturni-kapital.html

Pogledao sam film GRUPO 7 Alberta Rodrigueza, španski krimić inspirisan istinitim događajima i doživljajima grupe zadrtih policajaca koji su pokušavali da očiste Sevilju kako od sitnih tako i krupnih narkodilera počev od 1987. kako se bi se grad upristojio za Expo 1992. godine. Naravno, vremenom ti momci počinju da se kvare, podmeću dokaze dilerima i ulaze u lični rat koji sve manje počinje da liči na policijski rad.

Rodriguez želi da ovu policijsku priču prikaže iz vizure karaktera, da stavi veći fokus na njih nego na zaplet i procedure, međutim, GRUPO 7 je najautentičniji upravo kada se bavi specifičnim miljeom seviljskog podzemljs s kraja osamdesetih. Film izgleda blago arhaizirano i uprkos tome što je bez sumnje reč o savremenoj produkciji ima u sebi nešto italijanskog policijskog filma. To je sve simpatično, međutim na kraju GRUPO 7 ostaje nedopustivo rudimentaran i to ne zato što je sirov i prilično nejasan uprkos tome što se snažno oslanja na klišee. U nekoliko navrata GRUPO 7 je nadomak ozbiljnog dometa ali mu on na kraju svega izmiče.

* * 1/2 / * * * *

Мени се Grupo 7 много допао управо због тог ретро приступа. Али и поред личних симпатија према томе, оставља ми утисак филма с мањкавошћу, скоро па грешком. Не успевам, чак ни после твог ривјуа, да лоцирам где се тачно та грешка налази и да ли је уопште могуће да овакав филм (in this day and age) буде бољи. Гледао сам га крајем прошле године и лиценцирао одмах, са холдбеком колико да прође ова ограничена биоскопска дистрибуција.

Pogledao sam TORN Jeremiaha Birnbauma, nezavisni film o dve majke čiji su sinovi zajedno nastradali u eksloziji tržnog centra da bi se kasnije ispostavilo da su možda oni zapravo podmetnuli bombu. Birnbaum i scenarista Michael Richter pokušavaju da spoje relativno konvencionalan rediteljski postupak sa svedenošću odnosno understatementom nezavisnog filma. Rezultat je nažalost potpuno pogrešan. Film je u vizuelnom pogledu, i kad je reč o atmosferi potpuno konvencionalan, gotovo kao TV film a tom utisku doprinosi i prilično odsustvo intervencija u pogledu konkretnih dramskih rešenja. Uprkos tome što se sačuvao od toga da se o ovako delikatnoj temi ne izglupira, nije ni pokušao da postigne išta značajno.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam PATE ODDELENI Jindricha Polaka čehoslovački hladnoratovski triler, premontiran i nahsinhronizovan za zapadno tržište, na engleski i distribuiran pod naslovom AGENT FOR PANIC. Otud u stvari za ovo što sam gledao pre možemo reći da je AGENT FOR PANIC nego PATE ODDELENI. Čini mi se da AGENT FOR PANIC nimalo ne liči na ono što je Polaku bilo dozvoljeno da snimi, u nekoliko navrata u dubu ima replika koje mi ne deluju nimalo verovatno da su Česi snimili za svoje tržište, a sam kraj donosi hepiend za zapadnog agenta koji je dotle u filmu pretežno tretiran kao negativac. Siguran sam da u čehoslovačkom filmu taj agent nije imao takav kraj, odnosno da je ovaj kraj u najmanju ruku premontirao i preformulisao utisak Polakovog materijala.

PATE ODDELENI je film iz 1960. godine a po nekim podacima AGENT FOR PANIC prikazan je 1964. godine. Dakle, snimljen je pre Bonda ali je na Zapadu eksploatisan posle i ne bi me čudilo da je upravo izlaztak prvog Bonda uticao da distributeri kupe i adapotiraju ovaj čehoslovački film.

U pogledu vizuelnog izraza i inscenacije, Polak se prilično dobro snalazi u crno-beloj tehnici. Međutim, ono u čemu ima probleme jeste pre svega vođenje likova. AGENT FOR PANIC od tipičnog "varšavskog" problema a to je prikaz kolektiva koji u duhu punog razumevanja rešava slučaj. Bez mogućnosti da se stvori konflikt između operativca i starešine, da se gledalac identifikuje sa teškoćama koje heroj iz službe bezbednosti ima sa nadređenima, ne može da se postigne ni onaj propagandni efekat svojstben američkom policijskom ili špijunskom filmu. Otud na kraju negativac-individualac u sebi nosi više herojskog nego agenti koji ga jure, pa ni ne čudi da je film verovatno lako premontiran u ovu formu.

Nisu česti filmovi o Hladnom ratu koji su nastali na drugoj strani, otud je AGENT FOR PANIC značajan za sve ljubizelje ovog podžanra.

* * 1/2 / * * * *

Upros strašnom išijasu nisam odoleo da ne pogledam THE LEGO MOVIE Phila Lorda i Christophera Millera. Njih dvojica su načeli ogroman kredit koji su kod mene stekli sa filmom CLOUDY WITH A CHANCE OF MEATBALLS potonjim igranim pokušajima, s tim što je BROOKLY NINE-NINE ipak na kraju postao serija koju pratim, ali sa THE LEGO MOVIE se vraćaju na svoje mesto. Prvi film koji mi pada na pamet kao referenca je WRECK IT RALPH i uprkos tome što je THE LEGO MOVIE vrlo kvalitetan a po postupku sličan, ipak čini mi se da ne dobacuje sasvim do dometa ovog Disneyevog filma, između ostalog i zato što je pred Lorda i Millera postavljen gotovo nemoguć zadatak, kako da ožive Lego kockice.

Lego kockice su već decenijama inspiracija pretežno amaterskih radova u raznim žanrovima i u formi stop-motiona, dakle ovo im nije prvi put da se pojavljuju na filmu. Ali su isto tako i kompjuterske igre imale puno ekranizacija ali su tek u WRECK IT RALPHu dobile svoju krajnju filmsku sliku. Naime, Lord i Miller se za razliku od ostalih ekranizacija igračaka ne bave osmišljavanjem narativa za nemaštovitu decu niti narativima koji treba da posluže kao atraktivna predistorija-mamipara za kupovinu neke igračke, već ulazi u samu suštinu igračkog ugođaja. Dakle, Lord i Miller su snimili film koji je narativ o igranju, i narativ o tome kako se treba igrati a ne konkretno uputstvo koje će promovisati ovu ili onu liniju igračaka.

Kao dete sam voleo Lego kockice, ali već dve i po decenije nisam bio u dodiru sa njima, osim kao kupac poklona za drugu decu. Međutim, THE LEGO MOVIE je uspeo da me vrati u period kada sam se sa njima igao i da me suoči sa pojedinim dilemama sa kojima sam se suočavao kad god bih se susreo sa "suvišnom slobodom" koje one nude. Otud, osim vrlo bezobraznog i briljantnog kraja filma, THE LEGO MOVIE istovremeno i jeste i nije generacijski film. Jeste jer govori o konkretnom životnom periodu koji svako od nas može vezati za neku generaciju, ali su Lego kocke uspele da se nametnu kao trajna vrednost i verujem da će ovaj film biti među onim dečjim klasicima koji će lako obnavljati svoju publiku.

Sama priča je obogaćena readymade likovima koji se mogu razumeti i bez predznanja, premda naravno, ono može biti korisno, i pokazuje da je Lego u velikoj sinergiji sa Holivudom, kao da je i zbog velikog broja kopija na tržištu morao da snagu pokaže kroz to što će kupce privlačiti uspostavljenim brendovima. Kao neko ko se igrao Lego kockicama u vreme kada su one bile samo kockice bez brendiranja i oslonaca u pop kulturi, mogu da kažem da je to bio jedini deo filma sa kojim se nisam identifikovao i da bi otišao još za klasu iznad da se nije poslužio tim detaljima. Međutim, nota bene, glavni likovi u ovom filmu jesu "obične" kockice koje se nametnu da postanu heroji.

Animacija je dinamična, u potpunosti koristi sve ono što nude kockice kao inspiracija i što je najvažnije omogućuje da se vežemo za likove u formi Lego čovečuljaka. To mi je delovalo kao najveći problem u trejleru ali Lord i Miller su uspeli. Isto tako, ceo zaplet koji se oslanja na MATRIX u sebi nosi dosta reaktuelizovanog Occupy šmeka čime se nadovezuje na pokazanu subverzivsnot Warnerove animacije iz danteovog LOONEY TUNES: BACK IN ACTION.

Film obiluje gegovima za gledaoce svih uzrasta, dakle ima crossover potencijal za sve ljubitelje animiranog filma a ne samo Lego entuzijaste. Lord i Miller su posle buđenja Sonyjeve animacije, učinili isto i za Warner, u kome su počeli da rade za animatorski brain trust koji treba da bude odgovor na slično Pixarovo telo. I zbilja, poslednjih nekoliko godina, od WRECK IT RALPH preko CLOUDY WITH A CHANCE OF MEATBALLS i THE LEGO MOVIE, Pixar više nije onako dominantan kao što je bio.

* * * 1/2 / * * * *

Juče sam overio hrvatski udbaški diptih - srednjemetražni film Miljenka Brlečića DUGA PONOĆ i celovečernji film KRADLJIVAC USPOMENA Vicka Ruića.

DUGA PONOĆ Miljenka Brlečića je adaptacija proze Antuna Šoljana u kojoj glavnu ulogu igra Miki Manojlović. Ovaj srednjemetražni film je eksploatisan pre svega kao TV rad tako da ga možemo tumačiti i kao deo te forme. Priča prati ispovest nekadašnjeg likvidatora DBa koji je ubijao ustašku emigraciju po Evropi i bio je specijalizovan za likvidacje koje liče na samoubistvo. U jednom trenutku dobija zadatak da likvidira svog kolegu koji se odmetnuo.

DUGA PONOĆ je kamerna drama i naizgled uzbudljiva priča koju sam opisao mahom se ispoljava kroz dijaloge. Narativ je začuđujuće jednostavan i umesto klimaksa, samo se ugasi. Iako je angažman Mikija Manojlovića doneo utisak da je reč o projektu više klase, režija i scenario su osrednji, jednolični i na kraju rezultiraju krajnje marginalnim delom.

Dugometražni film Vicka Ruića KRADLJIVAC USPOMENA je po stepenu konfuzije sličan BALKANSKIM PRAVILIMA Darka Bajića, samo što je za razliku od Bajićevog filma snimljen sa nekoliko puta manjim budžetom i sa daleko manje veštine. Vicko Ruić spada u red najneobičnijih frontmna jugoslovenskog filma, sa glavnom ulogom u filmu NAJBOLJI u kojoj nije postigao tomkruzovski uspon kakav je trebalo da generiše taj projekat. U međuvremenu je Ruić napustio glumu i postao reditelj i producent.

KRADLJIVAC USPOMENA je po kvalitetu tehničke realizacije na nivou slabije hrvatske televizijske serije, uostalom u vreme njegovog izlaska već je postojala Majetićeva UROTA.

Sam narativ je prepun digresija, mistifikacija i izložen je na način koji onemogućava praćenje čak i najstrpljivijem gledaocu. Spremnost da se u filmu pominju prava imena, recimo ime Gojka Šušaka, i to kao jednog od učesnika zavere meni sugeriše da je film možda želeo da se obrati javnosti i sa nekakvom ambicijom da rasvetli neki tamo poznati slučaj. Ipak, meni je izmaklo to na šta Ruić tačno aludira.

U svakom slučaju, bez estetizacije BALKANSKIH PRAVILA ili pulpy energije Mikija Stamenkovića, Ruićev naslov nema šta da traži u panteonu jugoslovenskih filmova o Službi, ali mu svakako na neki način pripada. Štaviše, postoji vrlo zanimljiva potreba autora tih filmova da svoje fikcionalne narative zapapre aluzijama na poznate događaje i stvarne ličnosti ali da u tome nikada ne istraju, ne idu do kraja.

* 1/2 / * * * *

gdje si našao KRADLJIVCA USPOMENA, to sam dugo tražio


EDIT: našao


meni je Ruić totalno simpa - NAJBOLJI!

Ako uspeš da dokučiš na koji se slučaj aludira u KRADLJIVCU USPOMENA, javi...