ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Evo i ovde: čestitke! Da vidimo sad koliko je to niskobudžetno dovoljno budžetno da se snima SF!

koliko košta Stoja? 


trebamo li šta da doplatimo? 

QuoteNaime, ono što je glavni preokret u priči postaje očigledno negde oko polovine filma i ne bih čak rekao ni da su autori želeli da nam to naročito sakriju. Međutim, kada se taj preokret razjasni, nema nikakve nadogradnje koja bi to mogla da opravda i film se u drugoj polovini pretvori u ravnu egzekcuiju nekog plana čiji smisao nam je jasan ali ostajemo uskraćeni za njegove "sočne" delove.

То ко у Декстеру...

Novi srpski film uzvraća udarac,

http://dobanevinosti.blogspot.com/2014/03/novi-srpski-film-uzvraca-udarac.html

Reprizirao sam THE PRESTIGE Christophera Nolana, ekranizaciju romana Christophera Priesta. Ovaj film je jedan od primera onoga čime se Nolan nametnuo u savremenom Holivudu. U ovom filmu on naime možda i najdirektnije pokazuje svoju formulu blokbastera koji ostavlja utisak kod gledalaca da su pametniji nego što jesu i da su gledali nešto pametnije nego što zapravo jeste. U tom pogledu, Nolan ima neke nesporne uspehe poput INCEPTIONa ili THE PRESTIGE za koje se ne može reći da su slabi filmovi, samo nisu baš ono kako se predstavljaju.

Naime, Nolan je uspeo da priču o suštini, intelektu, istini i lažima plasira u sam dijalog i smesti unutar interesovanja svojih likova, ali su oni sami zapravo ostali tipski, sa vrlo jednostavnim motivacijama i vrlo dvodimenzionalnim odnosima. Međutim, Nolanov trik funkcioniše, spoj glumaca - teškaša, epohe, obilja preokreta, ostavlja utisak kako je THE PRESTIGE prava stvar - studija karaktera, sudbine, čovekove mogućnosti spoznaje i sl.

U periodu degradacije američkog filma, Nolanov pristup je uspeo da se nametne kao sam intelektualni vrh holivudske ponude, umesto da bude neka vrsta standarda. I tu je zapravo Nolan i postao precenjen. Doduše, ono što je kod Nolana najspornije jeste upravo egzekucija scenarija, njegovi problemi su najpre rediteljski i u THE PRESTIGE su manje vidljivi nego u Batmanima.

Naime, u THE PRESTIGE Nolanova statičnost ima svoju funkciju, i uprkos tome što dosta koristi pokrete kamere, na planu mizanscena ostaje prilično statičan što ovoj epohi u principu ne smeta. Ipak, relativno dobro postavljene likove u scenariju ne uspeva da pokrene u onom domenu koji je njegova tipična neuralgična tačka, a to su muško-ženski odnosi. Iako THE PRESTIGE nema iste dimenzije tog problema kao INCEPTION spada u red Nolanovih filmova u kojima se puno vremena posvećuje romansi ali ona ne uspeva da ostavi značajniji utisak na gledaoce, izuzev kao pokretač radnje.

Ambivalencija prema tome ko je heroj filma, meni lično nije bila ubedljiva jer imam vrlo loš animus prema Christianu Baleu. Ipak, mislim da je taj aspekt Nolan dobro postavio, naročito za one kojima je Bale prihvatljiv kao filmski heroj.

No, ako ostavimo po strani ko je i šta je Nolan, a po meni je on bolji scenarista nego reditelj, THE PRESTIGE je zapravo odlična mejnstrim zabava čiji neki atributi nažalost pokazuju da su pojedine autorove ambicije prevazilazile kapacitete filma. Recimo, film je nešto duži nego što bi trebalo da bude što je jasan znak da su ambicije bile veće od pitkog repertoarskog filma. Sigurno je da bi THE PRESTIGE bio još bolji da je bio malo reduciran, kako u pogledu trajanja tako i u vezi sa pojedinim detaljima.

Ipak, kada se sve uzme u obzir, THE PRESTIGE spada u retke uspele filmove o mađioničarima koji fino balansira između mistifikacije i demistifikacije njihovih aktivnosti.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 18-03-2014, 14:28:57


Naime, u THE PRESTIGE Nolanova statičnost ima svoju funkciju, i uprkos tome što dosta koristi pokrete kamere, na planu mizanscena ostaje prilično statičan što ovoj epohi u principu ne smeta.

I ne samo u Epohi, mada to jeste dobro zapažanje, Nolanova statičnost se svakako ovde intuitivno čita kao senzibilitet epohe koja nije živela u 24 hour news cycleu itd., ali mislim da mu još više odgovara to što je film dobrim delom prikazivanje predstave koja se odigrava na pozornici pa se tu statičnost uklapa sa položajem onog koji gleda.

Nolan je jedan od onih reditelja kod kojih junak dođe, priđe, stane, ispriča šta ima. To je u masi scena u Batmanu delovalo smešno, naročito u poređenju sa modernizovanom, realističkom fakturom. U PRESTIGE to prolazi jer smo naprosto navikli, povezujemo tu epohu sa takvim ritualizovanim mizanscenima iako su i tada zapravo ljudi hodali i razgovarali u isto vreme.

Stari je prošle sedmice predizborno tihovao. Evo šta je napisao za redovnu kolumnu...

http://starikadar.blogspot.com/2014/03/dva-lica-traze-producenta.html

Reprizirao sam ČOVJEK KOGA TREBA UBITI Veljka Bulajića, njegovu interpretaciju priče o Šćepanu Malom. Sad sam ga pogledao na znatno boljoj, mada ne i idealnoj kopiju u odnosu na prvi put, i utisak je manje-više sličan. S jedne strane, ovaj film je atraktivan kao bitno trash bizarre cult ostvarenje u istoriji jugolovenskog filma pre svega zbog prikaza Pakla koji je prikazan kao birokratizovani SM klub, sa izopačenim vladarima, dizajnom koji prvoloptaški ovaploćuje neke od ranijih prikaza i opisa tog onostranog ambijenta i u Bulajićevoj interpretaciji ta vizija dobija jednu bizarnu telesnost.

S druge strane, sukob Pakla i Crkve prikazan je kao sukob dve slične strane. Obe su manipulativne, gotovo da sarađuju unutar svog neprestanog pokušaja da održe status quo. Otud ideja da se iz Pakla aranžira dolazak Šćepana Malog kako bi zloupotrebio Crnu Goru deluje kao svojevrsna kritika bipolarnog sveta. Po stepenu cinizma i samosveti učesnika, Pakao liči na kapitalizam, što znači da bi Crkva bila neka metafora socijalizma. Po tome se Bulajićev film nadovezuje na RAT i ponovo pokušava da prikaže internacionalnu političku priču, iz neutralne vizure. Doduše za razliku od RATA koji se dešava u nekoj izmišljenoj zemlji ovaj ima jasno definisano vreme i mesto, dešava se u prošlosti a ne u bliskoj budućnosti, međutim teme manipulacije između dve supersile su tu.

Da ne znamo Bulajićev stav prema Titu, delovalo bi kao da je ovo film o tome kako je Tita poslala Kominterna i on stekao samostalnost od nje jer je zavoleo narod. To bi tumačenje čak stajalo u interpretaciji samog filma sve do samog kraja, čak i da se desilo sa Titovim blagoslovom, međutim teško je verovati da se kraj u kom Šćepan strada od intrige koju pokreću njegove bivše žene iz pakla (sic!) i otac njegove sadašnje izabranice može biti odobren od Tita, upravo zato što previše liči na sumnje koje su pred kraj njegovog života postojale u vezi sa Jovankom. 

Priča nije do kraja razvijena, uprkos tome što su na scenariju radili i Bruno Di Geronimo, pisac sa dosta iskustva u raznim žanrovima, i doajen naše scenaristike Ratko Đurović. Protok vremena nije sasvim jasan i nijedna situacija se dramski ne razvija u potpunosti. Čini se da u ovom filmu Bulajić bolje vlada atmosferom nego vođenjem priče.

Glumačka podela, obično jača Bulajićeva strana, nije naročito ekspresivna u ovom filmu a možda i najmanje upečatljiv glumac, Zvonimir Crnko nalazi se u glavnoj ulozi. Kompozitor Jože Pivšek, scenograf Veljko Despotović i direktor fotografije Branko Ivatović u pojedinim momentima nude dobra rešenja.

Ako imamo u vidu Bulajićevu poziciju u trenutku nastanka ovog filma, logično je da odabere priču o Šćepanu Malom. Međutim, ako imamo u vidu način na koji ju je obradio je potpuno atipičan, aluzije na Tita koje se mogu prepoznati daleko su od suptilnih, a prikaz raznih stvari u filmu daleko je učtivog i etatističkog kao u njegovim drugim filmovima. U tom smislu, ovaj film ostaje zanimljiv incident, iako ne i potpuno dobar film.

* * / * * * *

wow, doduše, davno sam ovo gledao i možda repriziram, ali ja bukvalno nikakvo političko učitavanje ovog tipa nisam imao (hladnoratovskog, pa ni titoističkog), sem što se Bulajić obračunao sa samim Crnogorcima, njihovim čuvenim poštenjem, čojstvom i junaštvom (što je još bolje radio Nikolić). Ako si ti vidio sve to onda je definitivno zrelo za repriziranje.

Ma, Kripl lepo primećuje da Bulajiću ovde mnogo bolje ide od ruke da postigne atmosferu nego da kontroliše narativ. Doduše, može biti da je to bilo i migoljenje između cenzorskih makaza i da je zato dosta premisa ostavljeno na stadijumu "mož da bude al ne mora da znači". No, i meni bi valjala repriza, to stoji.

to stoji, ja ne pamtim da je Bulajić nekad spretno gradio narativ, meni ni NERETVA ne djeluje dovoljno kontrolisano. Ali ne znam za tu cenzuru, on i u LIBERTASU ima naznake političke kritike ali tunjavo vodi priču, čovjek kao da jednostavno ne zna to da radi. No ČOVJEK KOGA TREBA UBITI mi je ostao upečatljiv film, uprkos svemu, pa bi mogli da se sagledaju ti titoistički i hladnoratovski aspekti. Ja ih nisam vidio, mada ih nisam ni tražio, jer je sprdanje sa Crnogorcima nekako bilo sveobuhvatno. Zanimljivo je da je Njegošev Šćepan zamišljen sasvim drugačije, ili bar meni je tako djelovalo, ali o tome kad repriziram.

Quote from: Meho Krljic on 20-03-2014, 11:03:39
Ma, Kripl lepo primećuje da Bulajiću ovde mnogo bolje ide od ruke da postigne atmosferu nego da kontroliše narativ. Doduše, može biti da je to bilo i migoljenje između cenzorskih makaza i da je zato dosta premisa ostavljeno na stadijumu "mož da bude al ne mora da znači". No, i meni bi valjala repriza, to stoji.

sve je to lepo objašnjeno još pre 7 godina u knjizi U BRDIMA, HORORI, gde, između ostalog, stoji:

"Film se stoga može čitati i kao prikrivena alegorija trulog Jugoslovenskog socijalizma, što je tim ironičnije budući da dolazi od 'Titovog režisera'. Satana (Tito?) vlada birokratizovanim (komunističkim?) Paklom, okružen hordama ugnjetenih, jedva-kompetentnih đavola (konformističkih sluga režima?) i masom utamničenog, poniženog, ogoljenog naroda (disidenti? ili čitav narod?). Da li je ovo pokušaj Bulajića da reinterpretira svoju biografiju prikazujući se (u liku Farfe) kao neko ko manevriše između zahteva Titovog režima i sopstvene umetničke vizije? Da li je to pokušaj da se, kroz fantastičnu alegoriju, prikaže vizija socijalističkog Pakla? Neosporno je da se radi o efektnoj i vrlo gorkoj satiri o nemogućnosti pojedinca da umakne silama jedne ili druge interesne grupe: film je prožet osećajem usuda, zacrtanim već u prologu. Početak zapravo pokazuje mračni epilog, odnosno sahranu ubijenog 'lažnog cara', njegovo satansko upokojenje i đavolovo trijumfalno cerekanje, dok se ostatak filma vraća u prošlost i objašnjava kako je do te sahrane i 'upokojavanja' došlo. U poslednjem kadru, đavolov izaslanik jaše ka plamteće crvenom zalasku sunca, udarajući time pečat ukletosti na sudbinu svakog onog ko pokuša da izvrda ili/ili situaciju."

itd.

Da, setio sam se u međuvremenu i tvoje analize ali pošto knjigu imam samu u papiru, nisam mogao da je citiram. A i na poslu sam 

ukratko - ne možeš biti nesvrstan, bar ne zadugo.
ako nisi ni tamo ni ovamo, pre ili kasnije ubiće te ili ovi ili oni, a možda čak i zajedno!

Bulajić je sjajan reditelj. Nije on slučajno bio izabran za glavnog režimskog filmmakera. Recimo, UZAVRELI GRAD je dobar primer toga. Nažalost,. Bulajić je istovremeno reditelj nekih od najboljih filmova u istoriji našeg filma, ali bi se mogao smatrati i najboljim rediteljem koji nije iza sebe ostavio opus da o tome svedoči. Očigledno da je ovisnost od velikih projekata, režima, muljanja sa strancima, na kraju bila previše prisutna u njegovom radu.

Unseen Kurt Cobain Suicide Scene Images Found

Al' ostao je ključ od stana,
I papir od čokolade,
Zaboravljen upaljač,
Od soka prazna flaša, sve je tu...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam 13 SINS Daniela Stamma, rimejk tajlandskog filma u produkciji Jasona Bluma, velikog afirmatora microbudget horora poslednjih godina. 13 SINS nije skup film, ali nije microbudget, međutim ima high concept za koji je jasno zašto je Blumu i njegovim saradnicima bio zanimljiv.

Stamm sa ovim filmom nije uspeo da se dokopa bioskopa i razlozi za to su jasni. Naprosto, 13 SINS previše liči na B-film da bi se našao u današnjim bioskopima. U domenu B-filma pak, možemo reći da nije o ostvarenju onog dometa koji je proslavio ovu formu, ali radi se o prilično korektnom filmu kome nedostaju harizmatičniji glavni glumac i nešto veća identifikacija sa junakom i njegovim problemom.

Ipak, film deluje relativno inspirisano i duhovito (pretpostavljam da tajlandski izvornik ima veze sa tim) i Stamm uspeva da siuacije sa kojima se glavni juank suočava udalji od generic trilerske teritorije. Naravno, ima tu i krvoprolića i gross outa, ali prepreke sa kojima se suočava su u principu kreativnije od onoga što bi se moglo očekivati od naslova sa užeglim dilemama (tipa, da li junak može da nekoga ubije i sl.)

Stammova egzekucija je korektna, ali mislim da je mogla biti i kreativnija. Lokacije su takođe u pojedinim slučajevima mogle biti živopisnije, filmu nedostaje realističnosti i vibrantnosti.

* * / * * * *

Pogledao sam SNOWPIERCER Bong Joon Hoa, film za koji se slobodno može reći da je najočekivaniji naslov prošle 2013. godine. Stigao je kasnije nego što smo želeli ali pre nego što mu se iko nadao, i srećom ne samo da je bio vredan čekanja već je u svakom pogledu pružio ono što se od Bonga očekivalo.

Za razliku od svojih južnokorejskih savremenika, Bong je napravio beskompromisni debi na engleskom jeziku u kome je uneo sve ono što su bile karakteristike njegovih južnokorejskih uspeha i sve to formulisao u jednoj globalno nametnutoj formi kojoj robuje i sam Holivud. Naime, Holivud je već sam počeo da zavisi od globalnog tržišta i formi koje ekskluzivno može da nameće, a to su spektakli sa elementima SFa ili fantasyja. Vremenom, Holivud je čak počeo da sve manje pravi filmovi koji bi se smatrali karakterističnim za njih, kako u žanrovskom tako i u tematskom smislu.

Bongov film je SF i može se slobodno reći spektakl, a globalne pretenzije pokazuje time što je snimljen na engleskom jer valjda anglosaksonski milje predstavlja svojevrsnu komunikacionu prečicu do svakog gledaoca na planeti. Paradoksalno, posle sukoba oko verzije filma koja će biti prikazana u SAD, Bong ponajmanje može da računa na to ključno tržište za engleski jezik.

No, isto tako mislim da je SNOWPIERCER koji bi mogao "raditi" jako dobro na neameričkim tržištima, što je uostalom i pokazao primer Francuske i to iz najmanje tri razloga. Prvi razlog je ta holivudska ekskluzivnost SF spektakla i utisak da je reč o američkom filmu, drugi razlog je politička poruka filma i stilska zahtevnost koja dobro uspeva van-SAD i treće je svojevrsna carpenterovska arhaiziranost određenih postavki koja nedostaje publici van-SAD i ona to stalno pokazuje podržavajući filmove ostarelih zvezda i jednostavne žanrovske radove.

U stilskom pogledu, Bong je snimio verovatno najuspešnije čitanje francuskog stripa, pa i stripa uopšte. Simboliku francuskog stripa, njegov sugestivni dizajn i atmosferu uspeo je da bolje privoli na film od mnogih reditelja koji su ga se dohvatali, od Bessona pa sve do Wachowskih koji su sa njim koketirali.

Jedan od razloga za to je i njegovo iskustvo u žanru horora koje mu je dalo slobodu da artikuliše često mučnu telesnost koju takvi filmovi moraju da imaju a najbolji primer je svakako proteinska tabla kojom se junaci u filmu hrane. Ova želatinozna ploča koju sisaju i grizu u sebi nosi uznemirujuću privlačnu i odbojnost kao i sve ostalo u ovom filmu.

Na nivou same priče i toga kako je film dramaturški i rediteljski postavljen, Bong nudi svojevrsnu mešavinu Kusturičnog PODZEMLJA i Carpenterovog ESCAPE FROM NEW YORK. Ovaj film se može definisati kao svojevrsni art-house akcijaš u kome su i jedan i drugi element visokooktanski i vrlo su prepleteni. Još od RUNNING SACRED Wayne Kramera nisam video, u osnovi akcioni film, sa ovakvom atmsoferom košmara, s tim što je korozivnost Bongovog sveta dignuta na još viši nivo.

Kada su Weinsteini poželeli da premontiraju film, pretpostavljao sam da su im neke scene vezane za razvoj karaktera delovale kao višak koji smeta funkcionisanju filma, međutim, ono što njih muči u filmu ne može se rešiti izbacivanjem viškova. Bong je svoj film ozbiljno "decentrirao" u samom pripovedanju jer nema toliko slojeva akcije, zanimljivih karaktera i napetih situacija koje mogu da prikriju činjenicu da je SNOWPIERCER jedna jasna politička alegorija.

U jednoj analizi scenarija, a strip je sa Bongom adaptirao Kelly Masterson, scenarista odličnog Lumetovog filma BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD, osnovna premisa recenzenta bila je to da ovde imamo posla sa nelogičnom postavkom. I da, zbilja, gledano iz vizure holivudskog mejnstrima, ono što je u samom korenu ove priče zbilja jeste na neki način nelogično - zašto bi se ljudi u toku apokaliptične zime ukrcali u voz koji se neprekidno kreće?

Međutim, Bong ubedljivo prodaje tu premisu time što je nameće na samom početku. Ali njena snaga nije u high conceptu već u tome što je voz i vizuelno i tehnički i istorijski simbol ideološko-ekonomskog zatvora u kome se čovečanstvo nalazi od momenta kada je železnica izmišljena i iz kog mora da se spase. Ili abrem da unutar njega interveniše. Dakle, Bong se ne stidi da nacrta kao Kusta kada se otcepi parče zemlje na kraju PODZEMLJA, ali isto tako Weinsteini od ovog filma nikada neće dobiti svoju besomučnu SF akciju koju su očekivali jer on uprkos obilju maestralnih akcionih scena to ipak nikada neće biti.

No, upravo koliko ovaj film može delovati uznemirujuće američkoj publici, toliko bi mogao delovati vrlo prihvatljivo evropskoj publici koja ima znatno relaksiraniji pogled na film, bez tako striktnih podela na zabavu i umetnost. U trenutku kada je Christopher Nolan postao standard za "thinking man's blockbuster" u okvirima holivudskog mejnstrima zbog svoje sposobnosti da publici stvori utisak kako su pametniji nego što jesu, Bong u više navrata i u više domena čini da se gledalac njegovog filma zamisli, i što je najvažnije na kraju jedini način da u potpunosti uživa jeste da prihvati ono što je ideja filma.

Ukoliko ne prihvati, neće u potpunosti uživati i to čini SNOWPIERCER filmom koji je u određenom smislu čak i konfliktan, uprkos svojoj naizgled internacionalnoj i komercijalnoj ambiciji.

Chris Evans nije Kurt Russell ali funkcioniše u sinergiji sa ostatkom podele i mislim da će se jednog dana izuzetno ponositi zbog svoje odluke da igra u SNOWPIERCERu, za sada svakako najznačajnijem ostvarenju u karijeri. Ipak, emocionalni centri filma su Bongovi zemljaci i mudro se odlučio da glavni teret filma u značajnim sporednim ulogama podnesu glumci čiji mu je senziblizitet blizak. Otud, iako su anglosaksonski glumci glavni, Bong određuje ritam preko južnokorejskih kolega.

Inscenacija, scenografija i uopšte svi tehnički aspekti filma su izvanredni i funkcionalni. Uprkos izrazitom steampunk opredeljenju unutar futurističkog konteksta, Bong uspeva da pokaže koliko razni detalji mogu da zanimljivo i sveže zaigraju u savremenom kontekstu, iako spolja deluje da je voz, još od Fordovog "gvozdenog konja" do danas najpotrošenije filmsko prevozno sredstvo.

Film blizanac SNOWPIERCERu u suštini je Blomkampov ELYSIUM, ponovo politički SF akcijaš koji se više obraća publici van Amerike nego Amerikancima. Razlika je međutim u tome što se Blomkamp formalno mnogo više držao onih holivudskih "globalizacijskih" ograničenja nego Bong, i to što Bong ipak ima iskustvo života u represivnom južnokorejskom režimu koje je mnogo pesimističnije od Blomkampovog (prilično malog) iskustva aparthejda.

SNOWPIERCER se istorijski pojavio u pravom trenutku. Ipak, njegov status će trajati mnogo duže od bilo koje krize koja ga je inspirisala.

* * * * / * * * *

Reprizirao sam PARTIZANE Stoleta Jankovića, u jednoj neobičnoj formi. Naime, neki fanovi Roda Taylora su sklopili najdužu dostupnu verziju, mimo televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje i pod one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskim dubbom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton iz jugoslovenske verzije i titlovali bitne dijaloge, ostavivši samo poneko dovikivanje koje je razumljivo iz konteksta bez prevoda.

Ovo "krpljenje" filma jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.

Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rod Taylorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Taylorovih akcionih filmova, naročito jer Taylor u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo cameo što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama.

Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Taylor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".

Možda i najbolji film u Taylorovom opusu jeste DARK OF THE SUN Jacka Cardiffa, jedan od omiljenih filmova Martina Scorsesea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Taylor suočava sa Peterom Carstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih nacističkih demona. U PARTIZANIMA su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju zajedničkih scena a Carsten igra monstruoznog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana.

Glavni antagonista je Adam West, u ulozi austrijskog oficira koji nije nacista, i ubrzo dolazi u ljubavni trougao sa Jevrejkom koju je poznavao dok je živeo u Beču, i taylorom koji ju je spasao sa broda na kome su prevozili Jevreje u logor smrti. Bivši Batman se prilično dobro snašao u ovoj ulozi i priča njegovog karaktera je možda i najzanimljivija u celom filmu.

Ženski likovi su posebna priča, ne toliko u pogledu karakterizacije gde je jedna prikazana kao žrtva (Xenia Gratsos) a jedna kao preduzimljiva heroina (Olivera Katarina) već po dizajnu. Xenia ima upadljivo negovane obrve iako igra Jevrejku jedva izbavljenu iz logora smrti, a Olivera nosi kikice po čemu se izdvaja iz mase filmskih partizanki. Naročito jer u tom trenutku Olivera Katarina već ima preko trideset godina.

Rod Taylor unutar jedinice ima hladan buddy odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje za harizmom u poređenju sa Taylorom, dotadšnjim štićenikom Johna Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.

Ono što PARTIZANE izdvaja od drugih Taylorovih akcijaša jesu ozbiljni resursi uloženi u film. Los Angeles Times je pisao da su PARTIZANI koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u nika učestvovalo oko 10 000 članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi Taylorove akcijaše.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija filma a to je komemoracija masakra u Šapcu nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito ubedljivo u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istiniti događaji više liči na fikciju.

Možda je koherentnost tog filmskog spomenika šabačkim žrtvama očuvana u tročasovnoj mini-seriji.

U formi filma, PARTIZANI imaju dosta elipsi, čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom Howard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao art house reditelj našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu.

Ipak, još je bizarnija muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se Mikis Teodorakis i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma EPOPEJA PARTIZANA koju peva Leo Martin, i koja je zapravo cover ODISEJE samo sa stihovima Milovana Vitezovića!

U opusu Roda Taylora, PARTIZANI mogu zauzeti mesto bitnog WW2 filma posle 36 HOURS, a ne smemo zanemariti ni veliki populistički uspeh INGLOURIOUS BASTERDSa. Ipak, koliko god to bizarno zvučalo, zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Taylor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.

Zanimljivo je da američki cut nije bio dostupan jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili stock footage lavova i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od lavova. Ipak, mislim da je ovo više plod smisla za humor nego stvarno. Ipak, očigledno je američki cut bio znatno više okrenut exploitationu što je bila karakteristika sa mnogim partizanskim filmovima ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim filmovima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca.

* * 1/2 / * * * *

Stari stavlja tačku na izbore

http://starikadar.blogspot.com/2014/03/praznina.html

Pogledao sam TURKS & COICOS, drugi BBCjev TV film u sada već serijalu o ex-MI6 agentu Johnny Worrickeru. Drugi film je po postupku sličan prvom ali je daleko slabiji. Hare ovog puta pokazuje neke od svojih fundamentalnih nedostataka na polju režije, recimo kastujući Helen Bonham-Carter i Winonu Ryder, glumice vrlo sličnih lica u istom filmu, što ako uzmemo u obzir raniju ulogu Rachael Weisz deluje kao Hareov fetišistički kontinuitet angažovanja istog tipa žena.

Međutim, ovog puta likovi ne funkcionišu. Njihova verbalna gimnastika postaje sama sebi svrha, nema ni napetosti, ni dobrog zapleta ni uverljivih negativaca. Otud je šteta što su face poput Christophera Walkena i Winone Ryder potrošeni bez ikakvog razloga, dajući ovom TV filmu isključivo doprinos u pogledu produkcione raskoši, bez ozbiljnije umetničke funkcije.

Ove sedmice izlazi i treći TV film. Videćemo da li Hare u ovom ubrzanom tempu može da dostigne nivo PAGE EIGHTa.

Pogledao sam GRUDGE MATCH Petera Segala, gotovo čudesni primer jedne nule od filma koja uprkos zabavnom konceptu, potvrđenom reditelju, IDEALNOJ glumačkoj podeli uspeva da bude samo jedna nula, čak ne ni užasan film. Odavno nisam primetio film koji uspeva da do te mere ne izazove nikakvu reakciju, što naravno rezultira nepovoljnijim utiskom od onog koji bi se dobio i posle najtežeg promašaja.

Segalov film se bavi hipotetičkim grudge mečom između Jake La Motte i Rockyja Balboe i uspeva da dovede De Nira i Stallonea, ne samo da ih igraju, već da svesno i bez stida aludiraju na te junake. Ako ste mislili da je De Nirov mafijaš koji prepričava GOODFELLAS iz Bessonovog filma MALAVITA bestidno bookendovanje junaka, onda treba videti GRUDGE MATCH u kome je Jake La Motta praktično preslikan s tim što se Kim Basinger pojavljuje umesto Cathy Moriarty. Isto važi i za Rocky Balbou. Samo su imena izmenjena, što je šteta, jer bi naslov ROCKY VS JAKE bio zanimljiv. Uostalom, Rocky Balboa je toliko prostituisan u nastavcima da je jedina prepreka to što je La Motta stvarna ličnost.

No, ako sad apstrahujemo činjenicu da De Niro i Stallone igraju stare likove, neka vrsta showdowna među njima je zanimljiva, u najmanju ruku stilski, kao sudar dva stila, realizma i pseudorealističke bajke, Scorsesea i Avildsena, pa makar se to radilo u formi totalne karikature.

Međutim, GRUDGE MATCH prvo nije karikatura, nije čak ni komedija. Malo scena u ovom filmu je uopšte koncipirano da bude smešno, nema gegova, sve je vrlo pitomo i ravno. S druge strane, likovi su previše površno postavljeni da bi se ovaj film mogao razumeti kao nekakva melodrama, ozbiljna ili neozbiljna jer naprosto nema pravog dramskog sukoba.

Tako, GRUDGE MATCH ostaje negde zarobljen između dva žanra, nesposoban da zagrebe ispod površine. Pored prilično ravnog, rekao bih čak očajno nerazvijenog scenarija, problem ipak ostaje režija. Inače vrlo pouzdani Segal ovog puta ne zna kakav film pravi. Ne udubljuje se u situacije da bi stvorio melodramu, ne režira gegove da bi ovo bila makar i neuspela komedija, i po toj letargičnosti, GRUDGE MATCH najviše podseća na povratnički film ROCKY BALBOA.

Paradoksalno, scena boksa u finišu filma uspeva da bude relativno uspela i da žanrovski ipak opredeli film, u pravcu melodrame. Šteta je što je film prodavan kao komedija. I što su u priličnom delu ekipe bili ubeđeni da snimaju komediju.

GRUDGE MATCH je propuštena prilika da se snimi pristojan pokušaj dekadentnog crossovera, sa svim uslovima da bude makar na nekom nivou zanimljiv. I to u podžanru bokserskog/borilačkog filma u kome je teško napraviti promašaj.

* 1/2 / * * * *

Stari daje izjavu o stanju kritike kod nas.

http://novosti.rs/vesti/kultura.71.html:484603-Koliki-je-uticaj-filmskih-kriticara


Sent from my iPhone using Tapatalk

Reditelj BOMBE U 10 I 10 je imao još jednu samostalnu režiju u našoj kinematografiji. To je REKVIJEM, ponovo američka koprodukcija, ovog puta dodatno začinjena saradnjom sa Kosova Filmom i snimanjem na neverovatno filmičnim lokacijama u srpskoj južnoj pokrajini. REKVIJEM je dostupan u raznim verzijama tako da tu ima dosta konfuzije u spoju sa nemarom naših producenata prema vlastitim filmovima.

U svakom slučaju, ako je Žika Mitrović pravio partizanske vesterne, onda je Časlav Damjanović uspeo da ih odvede korak dalje i napravi prvi jugoslovenski egzistencijalistički partizanski vestern.

REKVIJEM pokazuje snažan upliv Crnog talasa i upečatljiv rediteljski rukopis kakav se retko sretao u partizanskom filmu, pa i u našem filmu tog perioda uopšte. Damjanovićev film ima neurotičnost zrelih vesterna Anthony Manna, njihov minimalizam, i fatalizam dramaturgije Crnog talasa.

Fotografija Aleksandra Petkovića izvlači maksimum kako iz fascinantnih kosovskih lokacija tako i iz vrlo ekspresivnih pokreta kamere koji svemu daju dozu visoke estetizacije i doprinose košmarnoj atmosferi filma.

Slično BOMBI U 10 I 10, REKVIJEM je nastao u koprodukcionom okolnostima tako da se u njemu opet ne insistira na ideološkoj obojenosti junaka. Nema puno ni petokraka ni kokardi, u filmu se čak ni ne vide Nemci, sukob je između grupe partizana i grupe neoznačenih kvislinga, sveden na živopisne lokacije male železničke stanice kroz koju mora proći voz i malog mosta koji se mora srušiti.

Ty Hardin igra glavnu ulogu, usamljenog osvetnika, partizana pod imenom Major koji dolazi na izolovanu železničku stanicu koja živi u bezakonju između zaraćenih strana. Na stanici živi svedena ekipa vestern likova, mutni šef sa malim sinom, Skretničar invalid sa tajnom, usamljena udovica i Seljak koji gleda svoja posla a oko stanice lutaju četnici-kvislinzi zloglasnog komandanta Gavrana.

Gavrana takođe igra Amerikanac Dale Cummings, inače bivši marinac i epizodni glumac. A udovicu italijanska lepotica Giorgia Moll koja nema značajniju ulogu u istoriji filma ali je zabeležila par rola u poznatim filmovima.

Damjanović je ponovo izuzetno vešt u inscenaciji akcionih scena kao i u BOMBI U 10 I 10, međutim, ovde je jasna intencija da pokušava da napravi film sa većom autorskom pretenzijom i jačim ličnim pečatom. Ako bi smeštali ovaj film u okvire tadašnje kinematografije, rekao bih da u sebi ima nešto od Rakonjčeve vizuelne ekspresivnosti. Ono što mu nedostaje, premda je to možda bio i znak tih vremena, jeste malo bogatiji tok priče u sredini filma. Ukoliko je namera bila da se sve ogoli, onda je ona dosledno sprovedena ali u pojedinim fazama nije dovoljno nadgrađena drugim sredstvima.

Otud, uprkos tome što je u nekim širim okvirima REKVIJEM i zanimljiviji film od BOMBE U 10 I 10 jer pokušava i uspeva da prevaziđe žanr, BOMBA je ipak kompletnije ostvarenje. S druge strane, upravo po odmaku od akcionih konvencija, REKVIJEM deluje začuđujuće moderno, ne bih ga smatrao anahronim da se pojavi danas kao srpski film i bez problema bi funkcionisao kao naš odgovor na ŽIVE I MRTVE ili JOZEFA. Naravno, možda u nekoj dobro očuvanoj verziji nema nekih od ovih strukturalnih problema.

Abdurahman Šalja je kao kosovski filmski "tzar" ponekad bio suvišan ali obavezan deo filmova snimanih u pokrajini. U ovom filmu, on prilično dobro funkcioniše u ulozi Šefa Stanice.

Ipak, možda ono što je pored usporenog starenja ovog filma, može biti poučno našim rediteljima jeste način na koji je Časlav Damjanović rešavao problem nametnutih stranih glumaca. On je akcenat stavljao na njihovu ubedljivu igru u kadru, a dijalog im je nahsinhronizovan. To na kom su jeziku tokom snimanja postizali svoju glumačku ekspresiju zapravo i nije bitno. Pravilno je smatrao da nema potrebe kontekstualizovati činjenicu da je reč o strancima već da treba izvući ubedljivu glumačku igru a to što dijalog deluje asinhrono pre deluje kao problem tonske obrade nego problem glume. A svakako je bolje da publika misli kako je u filmu loše urađen ton nego da je loše odigran, zar ne?

* * * / * * * *

DONATOR Veljka Bulajića je poslednji film koji je snimio u SFRJ. Izašao je 1989. godine. Govori o Erihu Šlomoviću, čuvenom kolekcionaru slika koji je proveo deo svog života u Parizu kao štićenik i saradnik Ambroise Vollarda, najznačajnijeg trgovca slikama u periodu modernog francuskog slikarstva. Pod njegovim mentorstvom, Šlomović je i sakupio znatan deo svoje kolekcije koja je delom pohranjena u sefu Societe Generale, delom doneta u Srbiju.

Šlomović je zanimljiva tema i bio je predmet više umetničkih obrada. Bulajić je snimio film po scenariju Iva Brešana. Brešanov scenario je zanimljivo koncipiran - govori o potrazi nemačkog eksperta za umetnost (lik se zove Handke, igra ga Peter Carsten) za Šlomovićem ne bi li locirao njegovu kolekciju a naročito jednu od slika iz nje koja zanima Goeringa.

Potom sledi struktura CITIZEN KANEa u kojoj Handke susreće razne ljude iz čijih priča kroz flešbekove rekonstruiše priču o Šlomoviću.

Brešan pokušava da ovu priču punu reminiscencija dramski oživi ali Bulajić ne uspeva da u potpunosti aktivira svaki od dramskih sukoba koje mu Brešan postavlja u scenariju. Otud iako se ne može reći da je DONATOR besprekorno napisan, ipak je mogao biti mnogo ubedljivije režiran.

Sa samom istorijom Šlomovićevog života i rada, Brešan i Bulajić uzimaju dosta sloboda, i promene koje su izvršene doprinose filmičnosti, premda recimo aluzija da su Vollard i Šlomović, iako aktivni heteroseksualci, bili u nekoj vrsti homoerotske veze ostaje nedorečena i uprkos svom nesumnjivom prisustvu u filmu, podrazumeva nešto veće poznavanje Šlomovićeve biografije.

U određenom smislu, rekao bih da je Šlomović tema koja bi pre legla nekom reditelju sa Lordanovim senzuibilitetom nego tada već dosta istrošenom Bulajiću.

No, Bulajićev nerv za prepoznavanje atraktivne i internacionalne teme je ponovo besprekoran. Ipak, rekao bih da u ovoj fazi on više nije mogao da mobiliše dovoljno zanimljive strane zvezde i finansijere iako je baš ovo projekat koji bi bio idealan za internacionalni plasman. Nažalost, po produkcionim ambicijama, DONATOR više liči na televizijski film sa vrlo svedenom rekonstrukcijom života u Parizu.

Očigledno se Veljko Bulajić nije oporavio posle produkcionog kraha VELIKOG TRANSPORTA i nije uspeo da napravi kambek sa ovom potentnom pričom. Međutim, ponovo ima nedostataka u domenu glumačke podele što se pretvorilo u hroničan problem Bulajićeve pozne rediteljske faze.

Ljubomir Todorović naprosto nije uspeo da iznese tu ulogu iako je jasno šta je Bulajić pokušavao da nađe u njemu. Svi ostali su manje ili više na autopilotu bez upečatljivijih glumačkih kreacija.

Nažalost, DONATOR iako korektna ekranizacija priče o Šlomoviću nije ni približno definitivni film o toj temi. Postoji veliki prostor da se snimi nešto još bolje.

* * / * * * *

LJUBAV DOLAZI KASNIJE Hadži Aleksandra Đurovića je triptih labavo povezanih priča o tri tragične ljubavi koju je autor bazirao na svojim proznim pričama. U određenom smislu, Đurović kao alumnus BK nastavlja tu poetiku koja je već postulirana u ranijim filmovima studenata ovog fakulteta a to je bavljenje umetnošću sa velikim U, sa gotovo muzejskom odanošću svim onim prošlim formama koje su karakterisale značajne filmove sa velikim Z i F.

Đurovićev film ima vrlo ozbiljne pretenzije ali je po svom izrazu čak nepretenciozan, reklo bi se da donosi svojevrsnu nepodnošljivu lakoću pretenzije. Isto tako, vrlo je produkciono sveden, u pojedinim momentima oskudan ali to takođe ne deluje onoliko mučno koliko bi se očekivalo.

Naravno, u niskobudžetnom filmu se uvek postavlja pitanje koji su glumci uopšte mogli biti dostupni reditelju, ali definitivno jedan od problema ovog filma jeste antipatična glumačka podela koja je unela više pretenzije u izraz nego što je uneo sam reditelj.

Film je svakako mogao da prođe bez nekoliko težih omaža (pre svih Kubrickovom EYES WIDE SHUT) i pokušaja stilizacije, ali onda verovatno ne bi bio dugometražno delo.

I tu dolazimo do prvog pitanja. Đurović je, naime, očigledno uložio ogromne lične resurse i trud da izvuče ovaj film do forme dugometražnog dela. Da li je taj film bio vredan tog truda i da li je zreo da istrči pred javnost?

U suštini, svakako da je LJUBAV DOLAZI KASNIJE predstavnik donjeg doma naše kinematografije, ali među low budget i no budget ostvarenjima svakako nije u donjem domu. Naročito zbog izvesne lakoće sa kojom Đurović tretira mladalačka opšta mesta kojima se bavi. Ako uzmemo da je VIR vrhunac tog "ozvaničenja" estetike studntskog filma, LJUBAV DOLAZI KASNIJE se nalazi u "zlatnoj sredini".

Kada bi kod nas postojala osvešćena ideja o niskobudžetnom filmu kao formi koja ima svoje zakonitosti, premda je svakako bolje što je ovako, Đurović bi tu mogao naći svoje mesto.

LJUBAV DOLAZI KASNIJE nije film o kome se može reći puno pohvala, ali opšti osećaj koji ostavlja je da Đurović nije sasvim zalutao u režiju. Voleo bih da vidim neki njegov novi film.

* * / * * * *

Jedno malo šire razmatranje fenomena filma PARTIZANI Stoleta Jankovića.

http://starikadar.blogspot.com/2014/03/ango-i-jug-bogdan.html?m=1


Sent from my iPhone using Tapatalk

Jean-Francois Richet ("Mesrine") will direct the film, which is based on "The Town" writer Peter Craig's novel

In his first leading role since "Get the Gringo," Mel Gibson is in talks to star in "Blood Father," an action-thriller in the vein of "Taken," an individual familiar with the project told TheWrap.

Peter Craig wrote the script, which is based on his first novel. Craig is best known for writing Ben Affleck's crime movie "The Town." He has also worked on the screenplays for "Top Gun 2" and "Bad Boys 3."

Story follows a strung-out teen named Lydia who witnesses her boyfriend commit a brutal murder. Gibson is being sought to play her estranged father, a former Hells Angel and ex-con who's trying to stay sober while running a tattoo parlor from his trailer home. When the police and her boyfriend's thugs come after Lydia, her father is forced to come to her rescue.

Gibson nearly played a tattooist in "The Hangover Part 2," though he was ultimately replaced by Nick Cassavetes.

Koproducentska uloga firme Triglav Film, čini mi se, nudi mogućnost da film OPERATION CROSS EAGLES, rediteljski debi i "jedinu režiju" poznatog američkog glumca Richarda Contea na neki način ubrojimo u jugoslovensku kinematografiju. Reč je o američkoj koprodukciji koja je evidentno namenjena tamošnjem tržištu.

OPERATION CROSS EAGLES je manje-više nastao u istom produkcionom aranžmanu kao ratni akcijaši Časlava Damjanovića, samo ovoga puta uopšte nema nekih većih jugoslovenskih obeležja na polju priče. Rory Calhoun i Richard Conte igraju američke komandose koji izvode operaciju u Istri sa idejom da spreče Nemce da dođu do podataka o njihovoj invaziji na Balkan (svako ko iole zna istoriju, zna i kako će se ovaj zaplet razrešiti).

Ono što je zanimljivo jeste da Časlav Damjanović u svojoj biografiji za ovaj film kaže, "Са Ричард Контеом и Рори Калхуном режирао амерички филм Операција Укрштени орлови по америчком сценарију"

Američki scenario je nesporan, po ideji producenta Ike Panajotovića napisao ga je Vincent Fotre, scenarista kog sam već pominjao u povodu Damjanovićevog filma BOMBA U 10 I 10, zanimljivog po svom Red Scare angažmanu. Međutim, na špici, doduše očekivano derutne kopije ovog filma od 82 minuta, nigde se ne pominje Damjanović. Naravno, možda bi se na nekoj očuuvanijoj špici mogao javiti u ulozi pomoćnika režije i sl. ali na ovoj ga nema. U svakom slučaju već uvodna scena sa lucidnim uglovima kamere i inventivnim rešenjima u akcionim segmentima i odlična upotreba lokacije, uz dobar deo ekipe ponovljen iz filma BOMBA U 10 I 10 sugeriše da je Damjanović itekako bio umešan u ovaj film i da je sasvim moguće on bio tu da iz senke "pokriva" Contea koji je želeo rediteljski potpis iz sujete ili interesa.

Nažalost, OPERATION CROSS EAGLES nema snagu i autorski pečat Damjanovićevih drugih filmova, i ovde je on očigledno, da ne kažem eventualno samo pozajmio svoju kompetenciju da pokuša da izvuče nešto iz prilično slabog i konfuznog scenarija.

Ovaj film je bolje realizovan nego što je postavljen u konfuznom scenariju koji vrvi od rupa u zapletu, proizvoljnosti i nesposobnosti da stvori ikakav konzistentan pripovedački koncept. Naravno, apsurdno je porediti ta dva filma ali je varijacija na identičnu temu mnogo bolje urađena iste godine u filmu WHERE EAGLES DARE.

Ipak ako se i dalje vodimo pretpostavkom da je Damjanović zapravo snimio ovaj film a Conte ga potpisao, onda možemo da kažemo da ima nekoliko njegovih obeležja. Pre svega zanimljivo su postavljeni likovi okupatora, sa sve Radom Đuričin koja igra oficirku nemačke mornarice i Reljom Bašićem koji igra proaktivnog nemačkog mornaričkog oficira. Naravno, Rada je zanimljivija kao eksces, a Relja nije ni blizu svoje antologijske role iz Krvavčevog MOSTa. Ali, tu svakako ima pečata koji su uspeli da izdvoje ovaj film.

Zahvaljujući Damjanovićevoj, ili već nečijoj, kreativnosti u kadriranju, a tu ne bih zanemario ni sjajnog DPa Nenada Jovičića kao faktor, i odličnim lokacijama u okolini Trsta i Pirana, i samom piranskom studiju, ovaj podnošljiv exploitation film ipak odskače od sličnih radova kakve je recimo potpisivao Umberto Lenzi u Italiji.

U ovom filmu ima nekakvog lokalnog pokreta otpora ali bez ideoloških odrednica iako tu gotovo nema sumnje da su po sredi morali biti partizani.

* * / * * * *

Neslobode u Sevrenoj Koreji protežu se i na to kakvu frizuru studenti univerziteta smeju da nose (mala pomoć: istu kao Kim Džong Un). Ili bar tako laže tvrdi BiBiSi. Zapadnjačka propaganda in ful efekt ili poučna priča o totalitarizmu? Odlučite sami!

North Korea: Students required to get Kim Jong-un haircut

Quote

Male university students in North Korea are now required to get the same haircut as their leader Kim Jong-un, it is reported.

The state-sanctioned guideline was introduced in the capital Pyongyang about two weeks ago, Radio Free Asia reports. It is now being rolled out across the country - although some people have expressed reservations about getting the look.

"Our leader's haircut is very particular, if you will," one source tells Radio Free Asia. "It doesn't always go with everyone since everyone has different face and head shapes." Meanwhile, a North Korean now living in China says the look is actually unpopular at home because people think it resembles Chinese smugglers. "Until the mid-2000s, we called it the 'Chinese smuggler haircut'," the Korea Times reports.

It seems that haircuts have been state-approved in North Korea for some time - until now people were reportedly only allowed to choose from 18 styles for women and 10 for men. Earlier, North Korea's state TV launched a campaign against long hair, called "Let us trim our hair in accordance with the Socialist lifestyle".

However, there are conflicting reports over the haircut mandate, with the NK News website reporting that recent visitors to Pyongyang did not notice a change in hair styles.

Late leader Kim Jong-il, who ruled North Korea for 17 years, sported a bouffant hairstyle, reportedly in order to look taller.

UPDATE: An earlier version of this story said, according to reports, the haircut guideline applied to men rather than university students.

Dobro, dobro, znali smo da je izmišljotina, ovo sam kačio samo da se vidi koliko su spremni da glupo slažu u tim slobodnim zapadnim medijima.
      That Kim Jong-un haircuts story? 'Definitely not true'

Quote

Have all male university students in North Korea been ordered to get haircuts like their leader, Kim Jong-un? The Internet certainly says so.
The thinly sourced reports say an order went out a few weeks ago for university students to buzz cut the sides of their heads just like North Korea's leader. But recent visitors to the country say they haven't seen evidence of any mass haircutting.


The haircut reports started with a story by Washington, D.C.-based Radio Free Asia, which cited unnamed sources as saying an unwritten directive from somewhere within the ruling Workers' Party went out early this month, causing consternation among students who didn't think the new do would suit them.
It also said the style reminded some of the kind of haircut associated with smugglers in bygone days.
Interesting. Weird.
But reader beware: Many North Korea observers suspect it's a baseless rumour.
"I was there just a few days ago, and no sign of that," said Simon Cockerell of Koyro Tours, which specializes in bringing foreign tourists to North Korea. "It's definitely not true."
An AP journalist in Pyongyang also said he had not seen any recent changes in hairstyles among college students in the capital.
The North Korea-watching website NK News wrote a story debunking the rumour under the headline, "Why men's Kim Jong Un hairstyle requirement is unlikely true."
So maybe the barbers of Pyongyang are still sharpening their scissors. Or perhaps — like a lot of reported oddities about life in largely opaque North Korea — it's just hot air.
Choe Cheong-ha, a defector who left North Korea in 2004, said the country does have its own fashion police — members of a government-run youth organization who routinely check for people who are not dressed appropriately. He said they look for whether people are wearing the mandatory lapel pins with the images of former leaders Kim Il-sung and Kim Jong-il, or for violations such as blue jeans, clothes with English words or above-the-knee dresses for women.
But Choe said directives on hairstyles weren't much of an issue, since most people voluntarily keep their hair neat and conservatively styled.
None of this is to say, however, that hair hasn't been on the minds of North Korean officials — or Internet meme makers — before.
In 2005, the government waged war against men with long hair, calling them unhygienic anti-socialist fools and directing them to wear their hair "socialist style," deriding shabbily coifed men as "blind followers of bourgeois lifestyle." The country's state-run Central TV even identified violators by name and address, exposing them to jeers from other citizens.
The hair campaign, which was dubbed "Let's trim our hair according to socialist lifestyle," required that hair be kept no longer than five centimetres. But the state trendsetters allowed an exception: old men can grow hair up to seven centimetres to hide balding.
The campaign claimed long hair hampers brain activity by taking oxygen away from nerves in the head. It didn't explain why women were allowed to grow long hair.
On the flip side, the Internet has long been fascinated by the unique hairstyles of both Kim Jong-un and his father, Kim Jong-l, who had a one-of-a-kind bouffant. And photos of suggested hairstyles posted outside women's hair salons — the kind of photos a customer points at to speed up the explanation process — are regularly depicted by foreign media as showing the only sanctioned styles North Korean women can choose from.
Not true. But don't tell that to the Internet.

Ni u Račku nije stradao nijedan civil. Ne isključuje se mogućnost da možda nisu svi ti ljudi stradali u borbi, odnosno da je bilo egzekucija. Ali odusutvo parafinske rukavice koja bi dokazala da ti ljudi nisu pucali bilo je prenebregnuto i na kraju su oni ispali civili.

Ovo je manje drastično, ali je strategija slična. Prvo objaviš vest koja je senzacionalistička i samim tim privlači pažnju, deo javnosti odmah prihvati jer ili želi da bude tako ili je zaintrigiran bizarnošću i/ili brutalnošću, i nastavi dalje sa svojim životom, a onda demanti dolazi samo do onih koji su želeli da istraže tu priču korak dalje.

Sličan primer je nedavno bio opis ukrajinskih fašista u Reutersovoj vesti - "far-right admirers of 1940s anti-Soviet partisan Stepan Bandera."

Kada pročitaš ovu formulaciju, deluje kao neki fan klub, ljudi koji se eto zanimaju za nekoga, maltene poštovalaca koji nisu obavezno i sledbenici. A i reč "partizan" je izmanipulisana.

Ono što je razočaravajuće je da je ovo ipak BBC. Ajde da neki Hafington postovi ovo objavljuju, pa i da se prihvati, ali BBC...

Seti se one bizarne paškvile koju je Dušan Mašić sročio protiv novinarke Kurira, šepureći se svojim statusom na BBCu. Na stranu, ono što je Kurir objavio, to Mašićevo pismo bilo je bizaran kulturrasistički ispad koji je između ostalog deo svoje arogancije crpio iz BBCa. Postavlja se ozbiljno pitanje da li bi novinar BBCa mogao takvo pismo nekažnjeno da piše na engleskom i da li bi se BBC ograđivao od njega ili ne. Ali bottom line je da takvih nekih Mašića verovatno imaš u Koreji. Ako posmatraš second-tier B92 kadrove koje je BBC uzeo odavde, nema razloga da tako nije i tamo, i ko zna kakav info tamo dobijaju njihovi dopisnici i od kakvih izvora i fixera.

Da, pa upravo to. Mislim, možda je Mašić, naravno, apsolutno strejt šuter i nema se čega stideti, ali stoji da je pozivanje na BBC kao na bastion propisnog novinarstva dosta deplasirano...

BBC se oslanja na državu kao izvor informacija, što u suštini svi rade, tako da šta god Britanija nadrobi to ovi prenose

BBC je samo velika i bogata Politika sa radio frekvencijom i bolje plaćenim novinarima, ako ćemo pošteno

postoji jedna, doduše značajna razlika, a to je da BBC u informativnom programu ne prenosi 8 minuta govora nekog srpskog bosa, pardon političara, i da najčešće niko, sem možda premijera, ne dobije dvadesetak sekundi vremena. Izvještaj iz parlamenta nije kompilacija izjava britanskih Velja, Palmi i ostalih, i slično. Tu postoji nivo, ali je po meni vezan ipak za bolju poziciju BBC-ja u odnosu na biznismene i političare, nego što je to slučaj u Srbiji.

Ali nivo postoji samo što se unutrašnjih poslova tiče, tako da je ovo oko Koreje najvjerovatnije maslo britanske države, a BBC samo odrađuje prljavi dio posla

Quote from: Meho Krljic on 31-03-2014, 15:03:30
Da, pa upravo to. Mislim, možda je Mašić, naravno, apsolutno strejt šuter i nema se čega stideti, ali stoji da je pozivanje na BBC kao na bastion propisnog novinarstva dosta deplasirano...

S jedne strane, BBC se itekako ogrešio i to više puta. Ali, čak i da nije, BBC nije paradigma na koju se možeš pozivati kada popuješ nekome ko radi u tabloidu. Problem je što kod nas svako ko pravi televiziju ili novine čak i kada ih nazove TABLOID biva doživljen kao (potencijalno) ozbiljan medij. U tom smislu, logično je da tabloid bude zainteresovan za neke bezvezne senzacionalističke detalje, bili oni tačni ili ne. Ali BBC bi već na nivou same teme morao imati bolju selekciju. Dakle, čak i da je vest bila tačna, pitanje je da li je ona dovoljno relevantna da se plasira na BBCu. Osim ukoliko ne postoji neki loš animus.

Pogledao sam SALTING THE BATTLEFIELD, treći deo trologije o Johnny Worrickeru, odmetnutom britanskom špijunu koji dolazi u sukob sa premijerom Velike Britanije. U trećem filmu, dešava se završni čin, Johnnyjevi podaci ruše premijera.

U određenom smislu, David Hare evocira uspomenu na britanski HOUSE OF CARDS ali nažalost ne dostiže taj nivo lucidnosti u scenariju, a ni u glumi iako je Bill Nighy možda mogao da pokuša da kanališe Iana Richardsona.

Ruku na srce, treći film je bolji od drugog, ali evidentno stoji kao deo šire celine, za razliku od PAGE EIGHT koji je zbilja bio samostalan.

Ponovo, Hare ne uspeva da unese ništa autentično na nivou zapleta, pa čak i dramskog sukoba, u ovu inače glumački bogatu produkciju. Umesto uzbudljivog klimaksa, dobijamo pravolinijsko razrešenje.

Ukoliko se Worricker bude vratio na BBC, pogledaću. Ipak neću se nimalo osetiti uskraćeno ako se cela stvar sada privede kraju...

Renny Harlin has signed on to direct the action-thriller "Fallen Cross" for Umedia with production to begin this winter.

The story follows Timothy Cole, a reformed ex-mafia enforcer struggling to protect his family from the Chicago Cross crime syndicate he once served.

Confined to prison, he's forced to return to his ruthless killer ways to dismantle the Cross before they can get to his children.

David Christopher O'Neill wrote the screenplay while Adrian Politowski and Karl Richards will produce.

Pogledao sam komediju Bertranda Taverniera QUAI D'ORSAY. U njoj ovaj velikan euroamerikane kanališe komedije Armanda annuccija, svesno ili ne. Kako god bilo rezultat je ispod onoga što te komedije pružaju u televizijskoj formi, ALI isto tako, ne bitno ispod odnosno tu negde sa onim što te komedije pružaju u bioskopskoj formi - u slućaju filma IN THE LOOP. Bertrand Tavernier je skloniji konvencionalnijim holivudskim stilizacijama od Iannuccija pa je samim tim i glumački koncept u njegovom filmu konzervativniji. Tom anahronošću u odnosu na Iannuccija, Tavernier pokazuje da gubi korak. S druge strane humor u ovoj političkoj komediji u sebi više drži elemente inteligentne ali i pomalo bajate kritike birokratizovanog sistema nego što nudi nešto novo. Ipak, Tavernierova narativna artikulisanost je dovoljno visoka da QUAI D'ORSAY bude pitak i prijatan film koji naravno ostavlja određenu glad za malo jačim, kaloričnijim sadržajem.

Detalj, verovatno potpuno nepredviđen koji donosi kastovanju Julie Gayet u jednoj od uloga daje filmu malo nenamerne dopunske provokativnosti. Inače, reč je o adaptaciji poznatog francuskog satiričnog stripa sa čijim sadržajem nisam upoznat.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam ОКОЛОФУТБОЛА Antona Bormatova, film o ruskim fudbalskim huliganima, konkretno navijačima moskovskog Spartaka i njihovim dogodovštinama. U ovaj milje je smešten jedan od najboljih filmove poslednje decenije prošlog veka - I.D. Philipa Davisa ali i dosta smeća, a ОКОЛОФУТБОЛА se bez većih nedoumica može smestiti u najgore filmove o navijača ikada snimljene.

Bormatov je napravio priču koja ne funkcioniše ni na jednom nivou i šteta je što inače dinamična ruska navijačka scena nije bolje prikazana u prvom filmu koji bi mogao dobiti i internacionalnu pažnju, naročito jer je nesrećni ОКОЛОФУТБОЛА privukao pažnju po svojim kontroverznim nastupima na festivalima.

Bormatov pokazuje određenu tehničku uglačanost reklamdžijskog tipa u visokoestetizovanim ali potpuno umrtvljenim prikazima tuča i glamurizovane Moskve, sa svojim besprekorno doetranim navijačima-kicošima, njihovim japanskim džipovima i glamuroznim pratiljama. ОКОЛОФУТБОЛА se ne može čak optužiti ni za fetišizovanje navijačkog miljea pošto nisam siguran da navijači sebe baš ovako vide.

Naravno, stvaranje šika od urbane buntovničke subkulture nije novost i ima autora koji to sjajno rade, recimo Romain Gavras, ali Bormatov je mnogo bliži rediteljima srpskih reklama za mobilnu telefoniju.

Zaplet sa navijačima koji sumnjaju da ih enko odaje policiji, bi imao više smisla kada bi likovi imali jasnije profile i kada bi publici iole stalo do toga da se spasu i da se otkrije ko je izdajnik. Zaplet sa ljubavnim trouglom koji se rađa kada navijač-profesor istorije priprema devojku svog saborca za istipt (privatni časovi istorije su inače prilično bizaran detalj, ne znam da se iko spremao za ispit iz takvog predmeta sa privatnim učiteljem) imao bi težinu kada bi imao bilo kakvu ulogu u zapletu i kada bi ta izdaja na neki način uticala na navijačku grupu.

Sam dizajn filma je svež utooliko što se priča dešava u savremenoj Rusiji, i da Bormatov ne bira toliko vesternizovane lokacije, film je mogao barem na tom nivou biti zanimljiv. Međutim, jedina utakmica koju vidimo je Spartak - CSKA a ona se oduigrava na stadionu koji svaki drugi dan gledamo u Ligi šampiona i drugim evro(azijskim) kupovima, dakle ni tu nema tog ugođaja koju nose istočnoevropske lige a naročito ruska koja je mimo "velike četvorke" uglavnom mrak mrakova.

Teško mi je da utvrdim kome je Bormatov namenio ovaj film ali sa skorom od tri miliona dolara zarađenih na ruskim blagajnama, rekao bih da je naišao na dobar odziv u Rusiji i Ukrajini, dakle povezao se sa domaćom publikom.

Koliko vidim, ОКОЛОФУТБОЛА počeo je da stiče određeni kultni status i među navijačima kod nas.

* 1/2 / * * * *

Odavno mi tako dobro nije legao neki čist akcijaš kao što je slučaj sa TAKEN rip-offom ERASED Philippa Stoelzla, filmom koji je nastao u produkciji pouzdanih euro-oportunista koji su radili mnogo manje uspešan ali produkciono slično koncipiran rip-off SAFE HOUSEa, NUMBERS STATION ali im tada ovaj recept nije profunkcionisao. A recept je jednostavan, uparvivanje talentovanih i afirmisanih evropskih reditelja repertoarskog filma koji još uvek nisu otišli u Holivud i psotali "preveliki", sa scenarijem koji podseća na skorašnji hit (ioli pogled na hit-film) i par američkih zvezda srednje kategorije.

John Cusack i Malin Akerman u svojoj saradnji sa Kasparom Barfoedom nisu imali naročito dobar scenario niti je njihov zvezdani napon dovoljno visok da parira Aaronu Eckhartu i Olgi Kuzrylenko koju je na raspolaganju imao Philipp Stoelzl. Međutim, Stoelzl je pored toga imao i bolji scenario i odlične belgijske urbane lokacije.

Scenario koji potpisuje Arash Amel oslanja se kako na TAKEN tako i na UNKNOWN, dakle i na "originalnu" sirovinu ali i na derivat, a tome dodaje i neke sastojke iz THE THREE DAYS OF THE CONDOR, u međuvremenu kanalisan kroz odličnu i nažalost ukinutu seriju RUBICON. ERASED je čist TAKENovski caper, sa ocem koji ima predistoriju rada u tajnoj službi i snalažljivu kćer tinejdžerku koju štiti od pokvarenih obaveštajaca i velike zle korporacije iz vojno-industrijskog sektora. Amel i Stoelzl rade sa polovnim delovima, tu nema nikakve sumnje, ali isto tako nema sumnje da ih poliraju do savršenog sjaja.

Stoelzl odlično snima i mirne scene i akciju. Film je visokoestetizovan, dinamičan i realističan, smešten na sjajne lokacije. Akcija je kada krene besomučna i visceralna. Ne štede se ni tela protagonista, ni vozila ni lokacije, i ERASED u tom smislu ima sve atribute A-produkcije. Da je Liam Neeson glumio u njemu sasvim sigurno bi imao široku bioskopsku distribuciju, a inače je neuporedivo kvalitetniji od nesrećnog TAKEN 2. ERASED je dakle jedan od onih rip-offova koji prevazilaze zvanične derivate koje plasiraju autori originala.

ERASED naizgled deluje kao film koji je toliko oslonjen na poznata rešenja da je u njemu nemoguće pogrešiti. Međutim, kada vidimo kako autori masovno i lako greše, onda ovaj rad treba ceniti još više.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam BAD WORDS Jasona Batemana, jedan od težih indie promašaja koje sam gledao u poslednje vreme. Doduše, ovaj film je samo produkciono deo nezavisne scene, po esetetici to je vrlo mejnstrim komedija sa tom razlikom što su one koje proizvode studiji (i u kojima često uigra sam Bateman) za raliku od ove i smešne.

BAD WORDS je film čiji problemi postaju očigledni između ostalog i zato što je bolno očigledno šta je bila rediteljeva namera. Bateman je pokušao da napravi film koji će na neki način moži da se nadoveže na klasike Michael Ritchieja kao što je BAD NEWS BEARS i uopšte njegove radove na temu kompeticije u američkom društvu, odnosno na film BAD SANTA. Nažalost, kada se tako očigledno postave uzori onda su problemi još upadljiviji.

Jedan od osnovnih problema ovog filma jeste šematizovana struktura čiji su mehanizmi previše očigledni. Drugi problem je šematizovanost na mikronivou gde je potpuno jasno kako se konstruišu gegovi. Nažalost, konstrukcija gegova je vidljiva, samo nije smešno, a pošto je humor u najboljem slučaju usiljen, onda BAD WORDS deluje kao najgora zamisliva varijanta neuspele komedije.

Sve se na kraju svodi na Batemanov glumački šarm koji nije zanemarliv i na bazi koga film može da se podnese. Međutim, zar nije njegov šarm nešto što obično služi da neuspela studio-komedija bude podnošljiva? Zašto je snimao svoj rediteljski film ako se na kraju sveo na nivo neuspele studio-komedije?

To su sve pitanja koja potapaju ovaj film i čine da čak i Bateman, kao retka svetla tačka ovog filma, naprosto ne može biti prepoznat kao heroj u njegovom porazu.

* 1/2 / * * * *

Volim kada mladi ljudi imaju nadu...

http://novikadrovi.blogspot.com/2014/04/nova-nada-srpskog-zanrovskog-filma.html

Pogledao sam BBCjev televizijski film THE CHALLENGER Jamesa Hawesa, istinitu priču o ulozi čuvenog superstar fizičara i nobelovca Richarda Feynmana u istraživanuju razloga spejs šatla Challenger 1986. godine. Feynman je bio koloritna ličnost koja je i ranije privlačila pažnju filmadžija a Hawes uspeva da napravi vrlo solidan i uzbudljiv film o istraživanju afere Challenger u kome je sasvim sigurno pojačao određene elemente kako bi ovi događaji dobili glazuru conspiracy trilera. Ipak, Hawesov TV film nikada ne izlazi van okvira uverljivosti, a naročito je majstorski uspeo da u formi britanske TV produkcije kanališe američku priču koja bi inače bila tema za relativno ambiciozan holivudski film. Hawes ekonomičnim sredstvima uspeva da prikaže sve ono što bi u holivudskom filmu bilo sasvim sigurno realizovano sa više spektakla, a filmu ni na kom nivou ne nedostaje čak i vizuelna eksperivnost, pa i spektakularnost.

U određenom smislu, Hawes se i oslanja na žanrovsko/gledalačko predznanje gledalaca tako da sugestivnom atmosferom stvara utisak da smo videli više nego što zapravo jesmo.

William Hurt je već standardno vešt u ulozi Feynmana. Sada se više ni ne zna da li se džangrizavi načeti intelektualci ponašaju Hurt ili on pokušava da ih dočara. Hurt je odigrao već toliko takvih uloga da je postao svojevrsni aktivni učesnik imidža blago rezigniranog intelektualca. Bruce Greenwood kanališe pouzdanu personu krotkog epizodiste starog kova, kao što je recimo bio Robert Stack.

U svakom slučaju, BBC se vrlo dobro snašao na američkom terenu, i adekvatno je preneo svoj know-how. Hawes je u nekoliko navrata bio na ivici da sklizne u senazcionalizam ali se uzdržao, a u pogledu prikazivanja Feynmanovog zdravstvenog stanja pokazao je hvale vrednu hladnokrvnost.

THE CHALLENGER nije nezaobilazno delo za ljubitelje filma i televizije ali za one koje zanimaju istraživanje svemira i biografije slavnih naučnika svakako jeste.

Stari objašnjava kako su kriminalci bolje razumeli kulturu od države koja je bila zadužena da brine o njoj.

http://starikadar.blogspot.com/2014/04/medijska-pobeda.html

odličan tekst, mada nije zahvatio dublje, gdje bi našao gotovo iste stvari - da srpski krimosi vladaju srpskom kulturom poprilično duže, recimo od prvog ultrapopularnog krimosa, poznatog pod imenom Marko Kraljević (nije ni čudo što je jedan amaterski film o srpskom podzemlju baš njega eksploatisao)

o hajducima i uskocima da ne pričamo, u Crnoj Gori prema nekim navodima riječ ''lupež'' se koristila kao kompliment

dakle, nije Kristijan Golubović tikva bez korijena, i nisu Hrvati mnogo promašili u seciranju srpske kulture u filmu MALA PLJAČKA VLAKA (koju su definitivno morali Srbi da snime, ali, eto, nisu), tako se srpska narodna pjesma doživljava i u inostranstvu

Ernst Bloh, npr, govori o srpskim krimosima kao značajnom kulturnom elementu, on naravno njih spominje u pozitivnom svjetlu, dakle, imaš filozofe bliske marksizmu koji nisu imali problem sa takvom prezentacijom kriminalaca u srpskom narodnom predanju, jer su to smatrali nekom vrstom utopijskog otpora kapitalizmu

"Novinari koji su ili radili za njih ili radili za sebe – a ne u interesu javnosti - i ostvarivali tiraže objavljujući gangstersku stranu pričen zameli su tragove. I zato sada Srbija možda jedine nesporne heroje, o kojima nema nikakvih sumnji, nema nikakvih pisanih tragova o punom opsegu njihovih prestupa, ima među kriminalcima."

tekst je na mestu. citirani deo najvise pogadja sustinu. imali smo  misteriozne kriminalce koji su postali tin idoli. cini mi  se da smo od devedesetih do danas napravili pun krug.
krenuli smo od popularizacije kriminalaca, pa jedno vreme je bio vremenski  limbo u kom su bili popularni mladi japiji i politicari, al mislim da su  novoj generaciji ipak vise kul kriminalci,  parole- ludo,brzo i bahato...

Odličan tekst koji još onako usput pokazuje zašto često naši pokušaji žanrovskog filma ne uspevaju - često se izgube u afirmaciji sistema (Vojna Akademija, Policajac sa PB) i ne sete se da heroje humanizuju na najbazičnijem nivou, pokazujući ih kako rade za pravu stvar onda kada sistem to iz nesposobnosti ili malicioznosti ne može.