ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ja ću, ali nemam sad vremena. Za nekih desetak dana.

Ja sam stigao do polovine prve knjige.

Kako ti se čini ? Utisci ?

Imam zamerki, ali fino teče. Nešto kao young adult Martin. Čak je na mahove i sočno, ako shvataš šta hoću da kažem. Definitivno nastavljam sa čitanjem, pa bumo vidjeli.

Evo, i ranije od očekivanog, izdvojio sam danas nekoliko sati da pročitam Slobodne zemlje.
Nisam se pokajao, i zadovoljan sam pročitanim  .
S obzirom da je roman prvenac, nemam nekih velikih primedbi. Ima ponegde viška prideva, nekih nepotrebnih rečenica ili nepotrebnih ponavljanja izraza u rečenicama( npr.toliko i sl.), ali čak ni toga nema u značajnom broju da bode oči.
Vidi se da tu ima puno prostora za napredak, primeti se da se u nekim delovima zbrza gde ne treba, kao da se žuri da se što pre prikažu i da se krene dalje. Ali generalno, posle nekoliko sitnijih kolebanja, autorka čini mi se uspešno izvodi radnju na glavni drum. Sviđa mi se to što je glavnom liku, tj.junakinji, prišla sa dosta pažnje, i poradila na njenoj karakterizaciji. Lik se razvija tokom priče, i dosta uspešno je prikazala njeno ,,otvaranje'' prema svetu, od nekog ko je škrt na emocijama u nekoga ko konačno pokazuje trud i brigu za ljude.
Dobro je i to što se nije gubilo vreme na silna opisivanja svega i svačega ( što je mana i kod renomiranih pisaca EF, a kamoli početnika). Knjiga je dinamična, i što bi rekao Kunac sočna; nijednog trenutka mi nije bila dosadna, a to je velika pohvala od nekog ko je pročitao brdo serijala EF.  :)Autorka se drži klasične šeme EF ( predistorija/dete neobičnih moći koje ne zna svoje pravo poreklo/beg-potraga), ali uspeva da u njega unese svoj pečat i da izgradi dovoljno uverljiv svet, ne ideći previše u širinu istoga.
Generalno je tekst nekako lepršav, ima svežinu i ubedljivost koja često nedostaje u ovakvim poduhvatima.
Za neku stručniju analizu nisam kadar , sigurno da tu treba još rada i brušenja stila, ali ovo je definitivno autor, odnosno autorka, koja  svakako zaslužuje šansu kod čitalaca, i ima šta da kaže.
Nadam se da ćemo je sve više čitati...

Ja ću posle prvog dela odmah čitati i drugi. Videćemo. Na ovom uzorku sam zadovoljan. Uskoro detaljnije...

Završio sam Slobodne zemlje pre nekih pola sata.
Anomander je sve lepo napisao, pa ne bih da ponavljam ono što je izrečeno.
Eventualno bih dodao da je roman nastao kada je K. Skokin imala 17-18 godina; što ga čini posebno fascinantnim.
U pitanju je zamašno delo (preko 300 str), pa još prvi deo serijala (trilogije?). Krupan zalogaj, a jedva punoletna K.S. se odlično snašla i isporučila delo na kome mogu da joj pozavide i neki duplo, troduplo stariji pisci.
Divno je što je jedan ovakav talenat sazreo na našem tlu; Skokin bi da živi i piše u SAD ili Engleskoj sigurno bila na bestseler listama i zaradila pristojne pare od svog pisanja. Imajući u vidu da je ovo Srbija, za svaku pohvalu je što joj je roman uopšte i objavljen.

Promocija novog, drugog romana K. Skokin je zakazana za 29. septembar 2013 u KCB-u; pa ću se postarati da i njega do tada pročitam.

Samo da prijavim da sam danas pazario nastavak, Zemlje Ajrenda.
O utiscima o pročitanom, za nekih dve, tri nedelje...

Zemlje Ajaranda, pardon, kucam u brzini.
Počeo sinoć, i za sada je obećavajuće, Katarina je autor koji zaista zaslužuje pažnju.

Treći deo je u izradi.

Pročitao i drugi deo, Zemlje Ajaranda. Katarina uistinu ima već prepoznatljiv i specifičan stil. Odlikuje ga neka pitomost, blagost, fine emocije, ali ne prelazi u patetiku. Nemam nekih velikih primedbi, možda samo da fali donekle više uzbuđenja, bitaka, krvi, prevrata, ali dobro, ja volim nešto mračniju epiku tipa Martin, Erikson, to je već stvar ličnog ukusa.
Svakako mislim da je ona autor kojeg treba pratiti i koji još puno može napredovati.
Kunac, je li zamišljeno kao trilogija, ili će biti još  posle treće knjige?

Pa, zna šta... Koliko sam ja obavešten (a moguće je da se nešto menjalo), trebalo da treća knjiga bude i završna.

Odmor iskoristio za malo čitanja, pa sam lagano prešao preko Zemalja Katarine Skokin i započeo novog Breta. Skokinova je donekle prijatno iznenađenje. Svega nekoliko stranice Slobodnih zemalja bilo je dovoljno da se vidi da nije veliki stilista niti će ikada imati rečenice koje će oduvati čitaoca, ali... i sama je svesna toga, te se trudi da piše jednostavno, pitko i zanimljivo. I poprilično uspeva u tome, ne mogu da kažem da mi je bio ikakav problem da pročitam obe knjige, čak sam solidno uživao u njima.


Opet, ne mogu baš ni da ih preporučim kao nešto što će se gotovo svakom sigurno svideti. Problem sa pisanjem Skokinove je što je ostalo zaglavljeno negde između, njena pripovest nije ni za decu ni za odrasle. S jedne strane, rečnik koji povremeno koriste likovi i činjenica da je u romanima bilo i pokušaja silovanja govori da se ne radi o štivu koje biste mirne duše mogli dati nekom osnovcu, a s druge, ne postoji dovoljna doza nasilja i brutalnosti na stranicama koje je dosad ispisala da bismo rekli da je ovo literatura za osamnaest plus.


Zaplet je u najvećoj meri Tolkinovski i govori o drevnom zlu i junaku, pardon, junakinji koja kreće u potragu s ciljem da ga uništi, usput okupljajući oko sebe družinu vernih pomagača i radeći na unapređenju svojih tajanstvenih sposobnosti. Takođe, oseća se u priličnoj meri uticaj Džordana, što je dobro, i Paolinija, što je donekle strašno, a odnekle užasno (ja se jesam žrtvovao zarad epike, ali sam se uvek potajno nadao da je moja žrtva ostala usamljena - videti da je još neko obraćao pažnju na Kristofera Crnog Sina črčkanja svakako nije prijatno otkriće). Najveća mana primećena u dosadašnjem toku priče je što se oseća da ni pisac nije sasvim siguran gde ide. Nije nikakav problem što arhinemezis glavne junakinje ni nakon dve knjige nije jasno definisan - to se lako može pripisati potrebama zapleta - ali pomalo smeta što njena putovanja nemaju nikakav zacrtan cilj ni plan, niti ima, preko potrebnog, osećaja strepnje i hitnje. Štaviše, u pojedinim momentima se čini da priča nije ništa drugo do putopis kroz zbilja lepo zamišljene fantazijske predele, a ne bekstvo od tajanstvenog, moćnog zla i potraga za njegovom slabom tačkom.


U svakom slučaju, ovo su prvi koraci solidno talentovanog mladog pisca od koga bi jednom nešto moglo biti. Nema garancija, ali moglo bi - a u ovoj oseci domaćih talenata, svaka slamka nade je dobrodošla.


PS Zaboravih, a valja napomenuti. Primetan je značajan napredak u njenom pisanju u drugoj knjizi, u odnosu na prvu.

Konačno se i ja dokobeljah do Slobodnih zemalja.
Moram reći da je kontraproduktivno bilo kačiti prolog kao uzorak za knjigu, pošto je to a) ubedljivo najslabiji deo knjige b) stilski i sadržajno nema mnogo veze sa ostatkom. Drugi deo knjige je znatno bolje napisan (pogotovu kad se prođe prvih sedamdesetak strana, gde baš ima problema) a likovi simpatičniji i bolje profilisani.
Roman pati od dečjih bolesti (omašeni neki detalji, ali i krupniji propusti u zapletu; predvidljiva radnja; mahom stereotipni likovi) ali, s druge strane, ovo je ipak prijatno štivo koje i dosta obećava za budućnost, tj. verujem Neomeđenom na reč da su Zemlje Ajaranda bolje pisane i svakako ću ih pročitati. Zanima me, baš, kako će izgledati sledeće knjige Katarine Skokin kad završi ovu trilogiju, možda će bataliti dosadašnji šablon; to bi vredelo čitati.

Eh, na stranu to što nisam siguran koliko je mudro mojoj proceni nečijeg spisateljskog rada verovati na reč, prilično sam siguran da ovo neće moći da se završi sa trećom knjigom. Druga je upravo ono što naslov sugeriše, lep putopis kroz zemlje Ajaranda, kom je prevashodni cilj da naglasi sličnosti i razlike između predela i ljudi s obe strane Barijere, ali bez ikakvog ozbiljnijeg napretka ka raspletu priče. 

Iiii... tri meseca kasnije, samo da se složim sa Neomeđenim i povodom druge knjige
Znatno je pouzdanije i ujednačenije (ma, bolje) napisana od prve, ima manje naivnosti i neuverljivih momenata (ali blizu početka je jedan baš pokrupan, onaj o ranjivosti Ajaranda) i pojedinih stvarno zanimljivih ideja, pre svega koncepti različitih naroda i njihovih raznolikih problema.
Međutim, sve što se može otpisati na "problem srednje knjige u trilogiji", pre svega kao nožem presečeno odvajanje od svih likova i linija zapleta iz prve knjige, zakuca se čelom u zid na samom kraju, koji bi se otprilike mogao opisati ovako - Frodo i Sem na početku Dve kule nailaze na treću kulu učenjaka, gde im uljudno saopšte kako će nekoliko sledećih godina provesti u sticanju raznih neophodnih veština *pa onda* nek slobodno nastave sa spasavanjem sveta.

Meni je ovo i dalje vrlo simpatično, glavna junakinja se sve lepše razvija, sporedni likovi su nešto slobodnije koncipirani u odnosu na prvu (ali i dalje Tolkin kipti na sve strane), međutim, narativne slabosti romana su... pa eto, teško ih je zaobići.