ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

kopao sam nešto po gomilama isečaka iz novina koje čuvam odvajkada, pa nađoh nešto malo stvari koje bi možda bile zabavne-poučne još nekome ovde.

vest o snimanju KRVAVE GROZNICE.



dr zoća, tako mi manitua, piše neke nebuloze o hororu (bazirano na njegovom serijalu horor priloga za noćni program U SNU SAN a potom keširano i u TV Reviji):





najsmesnije je, ipak, zocino lupetanje o VELIKOJ GUZVI U KINESKOM TRZNOM CENTRU, kojeg on ladno proglasi hororom: taj sam text OCR-ovao, pa evo:

,,У сну сан"
ХОРОСКОП



Један од најуспешнијих редитељско глумачkих тандама из осамдесетих година несумњиво је онај који сачињавају Џон Kарпентер и Kурт Расел. Њихови ,,хорор" филмови, као што су ,,Ствар" или ,,Бекство нз Њуjорkа", убрajaју се у најбоља остварења овоg жанра из осаmдесетих година. Доk су, mеђутиm, оvо билa остварења у kојиmа се хорор" елеmенат јавља у свом основном виду, без додатних помака, у филму Gужва у кинeсkој четврти", из kоје сте управо видели одломак, Расел прiбегава новоj, особеној перспективи. Посреди ја својеврсtан пародијсkи приступ, који, додуше, задржава напетост кпасичног хорора аli на један опуштен, дискретно комичан начин, чеmу доприноси и улога Kурта Расела, којi је овде знатnо пре збуњени, премда одважни сметењак, него стереотип ,,мачомена" из претходних филмоvа. Но, главну арому филма представља увођење надасве егзотичне фанtастике из kинеске фолклорне традициje, што нарочито ефеkтно делује, захваљујући сјајним специјалним ефектима, у савременом урбанom амбијенту. Да погледамо још један карактеристичии одломак.

ovo je verovatno prvi napis o hororu koji sam video u zivotu svome, text iz omladinskog lista ITD koji je bio prilicno in i citan u to vreme, ranih 80ih. ovde sam prvi put cuo za vecinu ovih naslova.
ehhh, koja su to vremena bila:

a evo jednog tipicnog primera posprdnog i neznalackog pisanja o hororu u nasim novinama: 1 od milion primera, zabavn zbog nekoliko gresaka/lupetanja a sve vezano za jedan od KLASICNIH naslova: na zalost, odavno sam precrtao i prepravio pogresno napisano ime rezisera, tesko je pronuknuti sta je pisalo ispod:



zapazite DECAKA BILIJA VAJTLOUA u debitantskoj ulozi, pre nego sto je promenio pol i upoznao beketa!  

a sad, posebna poslastica: text naseg belog orla, u kome se ostrvio na plisskenov (i ne samo njegov) omiljeni horor(chic):
objavljeno u DUGI, verovatno 1989, u vreme kad je 'knez' tame igrao u nasim bioskopima.


ZAGAĐIVAČI DUŠA


(...) Kao posledica ovakvog pristupa filmu, evropski film apsolutno prednjači na kinematografskoj karti sveta od početka pete do kraja sedme decenije našeg veka. Međutim, u skorije vreme američki film preuzima primat svojom tržišnom agresivnošću i unapređenjem tehnoloških uslova. Samim tim u igru ulaze i mnogi novi, pokazaće se presudni, elementi.
Pre svega, jedna ,,nova vrsta osećajnosti". Zatim, novi, brži ritam. I, posebno uočljivo, neumerena rediteljska oholost koja se, za razliku od one ranije, evropske, zasniva samo i isključivo na besprekornom poznavanju filmskog zanata. A to, preciznije rečeno, znači — vladanje situacijom samo do granice objektiva kamere, istovremene sa potpunom bespomoćnošći kada su u pitanju složeniji autorski zahvati i ambicioznije ideološke ili stilske intervencije To je sigurno i jedan od bitnih razloga okretanja ovih reditelja nasleđu ,,klasičnog" Holivuda, beskrajna citiranja ,,već viđenog" bez nekog složenijeg motiva. Istovremeno, i otvorenost ,,neprozirnost" ovakvih filmova nastaju ne zbog komplikovanije strukture dela, već, gotovo po pravilu, usled elementarnog nepoznavanja onoga što je predmet ovih instant ,,filmofilskih" proizvoda. Ne obeležavajući slučajno ironičnim navodnicima takve tobože filmski obrazovane reditelje, ne možemo, a da ne primetimo odbojnost i, ne tako retko, prezir ,,zlatne generacije" holivudskog filma prema ovakvim ,,naslednicima".
A upravo na ovoj prepreci uvek iznova se sapliću desetine onih koji su se odlučili za tzv. ,,horor" film, najvitalniji podžanr fantastike u ovom umetničkom medijumu. Lišeni neophodnih znanja, oni odlučuju da ove, njima nedostupne, oblasti nasele nejasnoćama i mistifikacijama, ,,džepnom" mitologijom i pristupačnim popularizacijama nauke.
Ovo, naravno, u bilo kom ozbiljnijem posmatranju ne bi predstavljalo i problem — da se nije desilo nešto neočekivano i obespokojavajuće. Na velika vrata uvodi se strah.
Da bi se shvatila ozbiljnost posledica ovog preokreta, potrebno je setiti se nekih činjenica.
Nakon opšteg ,,obesvećenja", pojavljuju se nove forme sakralizacije, ovaj put bez predmeta obožavanja i slavljenja. Ovi, uzaludni i jalovi projekti bez smislene funkcije, utočište nalaze najčešće, upravo među ,,horor" filmovima. Ako ovome dodamo i jednostavno uočljivu komunikacijsku i psihološku sličnost filma sa snom, lako ćemo zapaziti kakve i kolike su sve moguće posledice ovako direktnog delovanja na ljudsku psihu. Obuzimajući mu čula, takav, rediteljski usmeren, strah brzo prodire u samu unutrašnjost ljudskog bića, uništavajući sve pred sobom — od ukusa do zapažanja uočenih grešaka. A od ovoga do filma kao što je ,,Knez tame" Džona Karpentera nije daleko. Nesposoban za ozbiljnije bavljenje temom večnog zla i borbe čoveka sa njim uz pomoć hrabrosti i znanja, reditelj bira najjednostavnije rešenje.
Ne odlučujući se istinski ni za jednog   junaka, Karpenter uzima samo, sušto zlo za protagonistu dešavanja. Naravno, služeći se pri tom svim tehničkim sredstvima. I tako dolazimo do čudne smeše, karakteristične za gotovo sve ove filmove. Bez problema  primećujemo naivno ili diletantsko korišćenje rekvizita ,,tajanstvenosti": koptski i latinski jezik, misterija manastirskog podruma,   uplašeni i nemoćni kaluđer, nevidljivo zlo kao neka vrsta antiBoga, zatočeno u epruveti sa zelenkastom tečnošću... I u isto vreme, stalno prisutni osećaj straha, opšte nadraženosti čula. A kao treće, ali ne i najmanje važno, prostori i simboli hrišćanstva se kao po pravilu  (da  li  slučajno?)  upotrebljavaju za boravište zla, ili, u blažim slučajevima kao neka vrsta njegovih stalnih pratilaca. Znači, đavo viri iz krstača na groblju, u podzemlju samostana ili u crkvenim zapisima. Možda bi to mogli da nazovemo i ,,obrnutom, travestiranom veronaukom" jedne nove antiduhovnosti koja parazitira na teologiji i ikonografiji hrišćanstva, osvajajući pri tom i osetljive predele ljudskih (i dečijih) duša. Ali, to prevazilazi naš prostor i prelazi granice oblasti filmske kritike. Za ovu priliku je dovoljno i razotkrivanje ovih procesa.

Dragoslav BOKAN

a evo i najave za film koji se nije desio: zapravo, nije se desio OMNIBUS, ali jeste jedna, ovde pomenuta priča, BERNISA.

Eh, Bojana Maljanka... Šesnaest joj je godina - još se nije ljubila!

proklet bio, imidž šeče!

ipak, većina ovoga je sad na mom blogu...

Имиџ шек је као штап од сломљене трске, на који ако се ко ослони пробије му руку. Таки је Имиџ шек свима који се ослањају на њега.

mudar si (i okretan) kao ninđa!