ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović napisali roman o Ivi Andriću

A.Nikolić | 25. 07. 2014.

Pisci Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković predali su rukopis romana "Kainov ožiljak" redakciji izdavačke kuće Laguna.




Knjiga se bavi malo poznatim berlinskim danima našeg nobelovca Ive Andrića i prati događaje u turbulentne dve godine koje je on proveo kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj, najavljuju iz Lagune

Iz ove izdavačke kuće ističu da "kroz roman defiluje galerija upečatljivih istorijskih ali i fiktivnih likova. Roman između ostalog prati tragičan period u istoriji naše zemlje, od posete Kneza Pavla Adolfu Hitleru 1939. pa sve do potpisivanja pristupa Trojnom paktu i napada Nemačke na Jugoslaviju 1941. godine".

Laguna će ovaj roman objaviti do ovogodišnjeg Sajma knjiga.


http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/483065/Dejan-Stojiljkovic-i-Vladimir-Kecmanovic-napisali-roman-o-Ivi-Andricu

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2014&mm=07&dd=25&nav_id=880846

Quotevakako će biti i čitalački izazov, naročito ako se ima u vidu da se radi o dva tiražna pisca, dobitnika prestižnih nagrada ,,Meša Selimović", ,,Branko Ćopić", ,,Miloš Crnjanski"

O nesvakidašnjoj odluci da roman napišu zajedno, Stojiljković kaže:

"Bila je to moja odluka jer sam shvatio da neću moći da napišem roman sam. Ponudio sam Vladi da ga uradimo zajedno, ukratko mu obrazložio ideju, on se složio, ideju nadogradio, i to je bilo to. Vrlo brzo smo pronašli način na koji bi trebalo da pišemo. Napravili smo skicu romana, a onda podelili između sebe pripovedne linije i scene koje ćemo pisati. Naravno, gledali smo da tako usaglasimo stilove pisanja da čitalac ne može da primeti ko je šta pisao. Oduvek sam voleo romane koje su zajednički pisali Stiven King i Piter Štraub, "Talisman", na primer. Uostalom, stvaralaštvo u četiri ruke i u drugim umetnostima ima veoma znamenitih primera: Džeger i Ričards, Makartni i Lenon, Montanjari i Grasani..."


http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2014&mm=08&dd=03&nav_id=884256

Pročitao sam KAINOV OŽILJAK Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića. Tak roman se može tumačiti dvojako. Kao Stojiljkovićevo delo - reč je o skoro savbršenom bestseleru za srpsko tržište. Kada bih mogao na osnovu utiska da procenim tržišnu sudbinu knjige, rekao bih da će KAINOV OŽILJAK nadjačati KONSTANTINOVO RASKRŠĆE. To je upravo ona vrsta nacionalno-istorijskog palpa koju Dejan Stojiljković savršeno pretvara u srborazrednu literaturu - pitko, klišetizirano, ne preterano inventivo u literarnom pogledu, natrpano istorijskim detaljima i fetišizacijom ljudi i deologija kojih više nema, a opet u dovoljnoj meri podvučeno stilemama koje su bile svojstvene nečemu ozbiljnom kako bi sve zamirisalo na "visoku književnost". Za neuku publiku, ovo je idealan roman da se malo obaveste o Andriću i Trećem Rajhu a da se usput i zabave, sa interludijima u kojima se gotovo parodično, ali za tu publiku sasvim uverljivo, rekonstruiše misaoni proces velikog nobelovca.

U određenom smislu, Dejan Stojiljković se već sada može smatrati srpskim Robertom Herisom, čiju pretpostavku da bi Borman nasledio Hitlera čak i citira u romanu.

Međutim, u publici sa najnižim kriterijumima negovorim pežorativno, čak naprotiv. Smatram da je Dejan Stojiljković ona vrsta pisca posle kog čitaoci imaju istinsku potrebu da odu korak napred i čitaju nešto kvalitetnije, što je bitna razlika u odnosu na druge bestselere koji su redom okrenuti najvulgarnijim tabloidnim sadržajima. U tom pogledu kontinuirana Stojiljkovićeva aktivnost je hvale vredna i zaslužuje punu piodršku. Ako nije neumesno napraviti poređenje sa hwevimetalom, Dejan Stojiljković zauzima časno mesto Linkin Parka naše književnosti posle koga bi neko mogao da otkrije i Slayer.

Međutim, kako ovo roman dva autora - tu je i Kecmanović i KAINOV OŽILJAK je analogan saradnji Linkin Parka i Jay-Za. Nažalost, Vladimir Kecmanović u toj saradnji prolazi kao što je Jay-Z prošao onomad, ne dobija ništa kao pisac a gubi mnogo na autoritetu.

KAINOV OŽILJAK ostvaruje određenu sinergijsku vezu sa Kecmanovićevim libretom za priredbu povodom Oslobođenja Beograda. Naime, u oba slučaja Kecmanović kao nekada provokativni književnik i polemičar, poštovan u celom regionu zbog svog talenta a ne zbog satava, pristaje da pođe tragom Danka Popovića i KNJIGE O MILUTINU i da formuliše populističke dajdžeste istorije koji definitivno nisu u skladu sa njegovim mogućnostima.

Proces infantilizacije istorije i "mirenja narativa" raznih ideoloških pravaca u principu nije novost i deo je i izvorne i aktuelne rimejkovane "putinizacije", ali učešće Kecamovića u takvom procesu je prilično iznenađenje, ako imamo u vidu njegov minuli rad. Prema njegovom tumačenju istorije ne želim da se određujem ideološki, već pre svega u pogledu narativa koji konstruiše, a koji je kako rekoh infantilizujući.

Gledano iz vizure Kecmanovićevih mogućnosti, u meri u kojoj ih je iskazao TOP JE BIO VREO ali i na način na koji ga obavezuje diploma Filološkog fakulteta, KAINOV OŽILJAK je prilično smeće i skoro pa izrugivanje kako Ivu Andriću tako i drugim znanjima koja Kecmanović poseduje. Najbolji rimer politikološkog analfabetizma recimo je opaska iz romna da se Jugoslavija mnogo naoružava iako je neutralna, uprkos aksiomu da su sve neutralne države naoružane do zuba (izuzev Irske) i to je nešto što on kao redovni politički komentator ne bi smeo da dozvoli.

S druge strane, takve proizvoljnosti su dopuštene Stojiljkoviću autodidaktu koji ni ne pretenduje da se obraća publici sa visokim kriterijumima.

Stojiljović sebi može da dozvoli ratne vidove infantilizacije istorije, od analogija koje su čak i Andriću kao književnom junaku glupe (ali opet ostaju u romanum, valjda kao simbol Kecmanovićevog kajanja) do političkih stavova junaka koji naprosto nisu bili svojstveni ljudima iz 1939. godine. Neki od dialoga o Antisemitizmu, recimo, deluju potpuno apsurdno ako imamo u vidu opštui antisemitsku klimu toga doba a takvih "naknadnih pameti" ima još puno.

Ipak, paradigmatično je upravo to da Andrić kao književni junak ovog romana zapravo nijednom ne uspeva da dobaci do misli koja je originalna ili na bilo kom nivou visprena, i da je toga on sam kao književni junak svestan. Dakle, sam junak priznaje nedoraslost svojih kreatora.

Ruku na srce, najslabiji deo Andrićevog opusa i jesu njegova razmišljanja van proze, koja su mahom duboko ukorenjena u Opštem mestu.

Ukratko, najgore je prošao Ivo Andrić koji je više stojiljkovićevski nego kecmanovićevski obrađen . njegov um je pretvoren u jednu šematizovanu mašinu za naizmeničnu brigu i kreaciju, lišen ozbiljnih uvida i razumevanja situacije koje odstupa od klišea. Kod Andrića nema ni trunke sitnih idiosinkrazija po kojima je poznat čak i deci osnovnoškolskog uzrasta.

Dijalozi su kruti, stripovski po svojoj šematizovanosti a sveznajući narator koji završava poglavlja napetim nagoveštajima daljih dešavanja nije na nivou nečega što bi se očekivalo od Kecmanovića i svojstveniji je Stojiljkoviću. Isto važi i za obavezne rekapitulacije situacije, onoga što je u njima paradokslano ili važno, što je opet deo Stojiljkovićevog prosedea i obraćanja čitaocu smanjenih mogućnosti zapažanja.

Od Kecmanovića bi se očekivalo da čak i kada piše bestseler o Andriću to bude bliže Umbertu Eku nego Milanu Nikoliću. Neki delovi, kao recimo deonica sa "Anikom" su parodični u svojoj tintobrasovštini a degutantni u odnosu na Andrićevo delo, a u priličnoj meri se razlikuju i odnosu na tip bonvivanskog života koji je vodio Hajdrih sudeći po istorijskim izvorima.

Kecmanovićeva sofistikacija se oseća kroz jak uticaj italijanskog filma o nacizmu i seksualnosti, pre svih Lukina Viskontija, Line Vertmiler i Tinta Brasa a nažalost unosi premalo pismenosti Mirka Kovača koji je Lordanu zafraoviću pisao scenarije za tu vrstu filmova. Da je bilo do Stojiljkovića, nacisti bi ostali kao negativci iz stripova.

Ako izuzmemo pominjanje Nemanje Lukića u konfuzom, nedorečenom a opet vrlo važnom podzapletu o spasavanju jevrejskog profesora, čime se ovaj roman smešta u isti "univerzum" sa KONSTANTINOVIM RASKREŠĆEM, srećom ovde nema fantastike da ubrizga sterodie u ovu treš-pripovest o Andriću, iako ima magijskog realizma koji kod nas važi za pouzdan znak "umetničke pretenzije".

Zbog dva imena na koricama, KAINOV OŽILJAK se može posmatrati kao polupuna ili kao poluprazna čaša. Optimistički gledano, ovo usavršavanje nacionalno-istorijskog kiča i usavršeni naslednik KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA predstavlja novi uspeh za Stojiljkovića.

Zanimljivo je međutim da jedan od postulata bestselera ovog tipa još nije počeo da se poštuje kod nas a to je se za dati novac dobije više stranica teksta. Ruku na srce, ovaj roman nije "prevara" kao Kecmanovićev SIBIR koji je sa udaranjem Entera došao do tačke da se pročita za jedno popodne. Ovde ima Entera ali ima i stojiljkovićevskog "mesa", međutim, kada se podvuče crta, čitalac ipak nije dobio onu količinu (kakve god) literarne supstance koju bi bestseler morao da nudi. Tako je publika koja malo čita, ciljna grupa ovog romana, dobila romane koji su kratki, pa na kraju čita još manje.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Nisi valjda zaista sve ovo kucao na minijaaturnom ajFonu???

Čuj, pa uopšte nije loše ako postane  srpski Robert Heris. 

Inače, Kriplov prikaz me  zainteresovao dovoljno da sad potražim knjigu. 

Imaš na svakom kiosku...

Quote from: Nightflier on 24-10-2014, 11:07:14
Nisi valjda zaista sve ovo kucao na minijaaturnom ajFonu???

zbog toga je napisao Slayer umjesto Metallica

http://www.kurir-info.rs/zabava/pop-kultura/pikanterije-ivo-andric-je-bio-zenskaros-i-ucestvovao-je-u-orgijama-clanak-1590612

Quote from: Nightflier on 24-10-2014, 11:07:14
Nisi valjda zaista sve ovo kucao na minijaaturnom ajFonu???

Nisam, mada bi se po typoima reklo da jesam. Kucao sam to na jednom drugom forumu a onda sam ovde naleteo na topik pa sam samo preneo.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/512309/Promocija-romana-Kainov-oziljak-Dejana-Stojiljkovica-i-Vladimira-Kecmanovica

Duplo golo: Književni dunsteraj

Piše: Vladimir Arsenić


Kecmanović i Stojiljković su ovim romanom pokazali da sa pisanjem nemaju previše veze. Oni su književni dunsteri, potpune neznalice i kao takvi dobri isključivo za ono za šta ih i koriste oni koji su pametniji od njih. Da laju po novinama, da lupetaju po televiziji, da prodaju rog za sveću i "Kainov ožiljak" kao književnost. I to je njihov maksimum


Da bi se pisala književnost mora da postoji neki razlog. Zovite to kako hoćete: motivacija, nadahnuće, nagon, ali mi se čini da dobra literatura ne nastaje jednostavno, tako što se donese odluka da se napiše pesma, priča, roman, nego na osnovu poriva da se određena tema i stav o njoj saopšte čitaocu, najčešće onog kojeg pisac/spisateljica zamišlja pa je ta instanca poznata u teoriji kao zamišljeni i/ili idealni čitalac. Umetnost stoga i jeste teška jer ova potreba za iskazivanjem mora da se obuzda i kontroliše, mora da joj se nađe adekvatan umetnički izraz, da se načini literarnom. Svaki put kad kao čitaoci shvatimo da se autorka ili autor borila/o sa temom i tekstom, da joj/mu nije išlo lako i da je uložila/o trud da ga iznese pred nas, osetimo i veći estetski užitak. U suprotnim slučajevima, kada vidimo da je tekst pisan sa nehajnošću i nemarom, uživanja u njemu i nema, on (p)ostaje gomila nebitnih znakova na papiru ili ekranu. Ovakvih tekstova od osoba koje su pseudo pisci i spisateljice ima u našoj književnosti tušta i tma.

Duet ,,pisaca" Kecmanović-Stojiljković objavio je roman Kainov ožiljak o dve godine diplomatske službe Ive Andrića u Berlinu. Najavljivan kao bestseler i tempiran za Sajam knjiga, ovaj uradak u potpunosti je opravdao moja očekivanja. Lagao bih kad bih rekao da odavno nisam video ništa slično jer ovakvih knjiga su prepuni izlozi knjižara od Tokija do Milvokija, od Laponije do Južnoafričke republike, a to što su one prosto rečeno književno đubre i otpad te uprkos ili zahvaljujući tome čitane, to je pitanje na koje će istorija literature dati pravi odgovor. Duboko sam uveren da u njoj neće biti Kainovog ožiljka.


Ideja da jedan bivši pisac, a sada intelektualac opšteg tipa, čovek koji ima mišljenje o svemu, od politike do sporta (poznata je ona maksima o mišljenju i dupetu kojima je zajedničko što ih svako ima) ukrsti svoje pero sa lošim piscem žanrovske književnosti i da se pri tome dotaknu biografije jednog ozbiljnog autora, zaista i ne može da porodi ništa drugo osim kiča. Ohrabreni, valjda, činjenicom da je njihov filmski guru osnovao Andrićgrad i da dodeljuje književnu nagradu za koju se priča po varoši da će biti masno visoka, oni su seli da nabrljeckaju i isprde nešto što se uslovno rečeno može nazvati romanom, nikako i književnim umetničkim delom. Jer knjiga koja počinje sledećim rečenicama, odista ne može da se smatra ničim drugim nego budalaštinom: ,,Dve stotine i dvadeset metara. [sad ovde ide enter, Kecmanov(ićev) trademark ili, u duhu knjige, ožiljak] Toliko je duga staza pred njim. [dodajte enter] Čini mu se da je to najduža staza koju je u životu morao da pređe." Zastanimo ovde i osvrnimo se na ove tri ,,rečenice". Nema sumnje da pripadaju majstoru suspensa i gluposti Dejanu Stojiljkoviću, samo što su obučene u Kecmanovo novo ruho. Na stranu što navođenje dužine nije rečenica i što se ,,staza" ponavlja dva puta u dvadeset i šest reči (tri puta u dvadeset osam ako se računa i naziv poglavlja), nešto što i deca osnovnoškolskog uzrasta znaju da ne bi trebalo da čine, veći problem je što je ovakvo teatralno stvaranje napetosti odlika trivijalne književnosti, odnosno načina mišljenja koje pokušava da zadivi i zapanji čitaoca, da se igra prejakim afektima i efektima u želji da ga prikuje za stolicu, a bojim se da samo izaziva istu u tečnom obliku. Posebno kad je začinjeno propadanjima pogleda usled silnih entera. Književnost nije primitivni oblik zabave iako dvojica proza(i)ka na službenom (Službinom?!) putu uporno to pokušavaju da načine od nje.

Stojiljkovićev doprinos Kainovom ožiljku ogleda se mahom u gradnji zapleta i fascinaciji nacističkom kulturom, te različitom istoriografskom trivijom. I, naravno, činjenicom da je za sitne novce iznajmio junaka Konstantinovog raskršća. Čuveni engleski špijun, vampir i četnik Nemanja Lukić, poznat i kao tri-u-jedan pojavljuje se u romanu, iako ni sam nije siguran zbog čega. Ah, da, sad sam shvatio, da bi pukovniku Vauhniku darovao francuske dugačke mirišljave cigarete – jer koje druge mogu da budu takve ako ne francuske. I to je Stojiljkovićev domen: on je majstor stereotipa, iako i njegov pajdaš ne zaostaje. Francuzi su naparfemisani, Englezi racionalni, Srbi divlji, Istočnjaci potuljeni i pritvorni, Nemci uštogljeni i bezosećajni – više raznolikosti i uvažavanja drugosti i različitosti ima u serijalu video igre Volfenštajn. Naravno, dva takva uma nisu mogla da kontrolišu jedan drugog. Obojica su razbarušeno kreativni, uporni, tvrdoglavi i ljubomorni na sopstveni umetnički proces toliko da su linije priče ostale nezavršene uprkos udvostručenim naporima. Međutim, ono što je najbitnije nisu uverili čitaoce da znaju zbog čega je uopšte ova knjiga napisana. Nju je teško žanrovski odrediti uprkos neprekidnom korišćenju jeftinih matrica – ona nije ni politički triler niti poetičko istraživanje, neka vrsta duhovne biografije pisca i njegovog dela, niti istorijski roman, a ni ljubavna drama. Da li je ona osvetlila nešto što je nepoznato iz Andrićeve biografije – nije. Podaci koji se tamo pojavljuju mogu se naći na internetu. Nije tu bilo ozbiljnog rada i čitanja, proučavanja i udubljivanja. Njihovo znanje je enigmatičarsko (biće da im je konsultant bio pobednik Kviskoteke), dovoljno za novine, ali ne i za ozbiljnu književnost. Da li je roman razjasnio Andrićevo pisanje – nije, iako je pokušao to da učini uvođenjem lika Ditriha/Krajskog za kojeg nije jasno zbog čega je tu. Ključne scene romana predstavljaju susreti između Andrića i Ditriha/Krajskog. Ali do kraja ostaje nejasno zbog čega bi neko poput Ditriha, ko je u romanu predstavljen kao užasno moćan, drugi policajac Nemačke, uopšte stupio u kontakt sa poslanikom jedne male i relativno nebitne zemlje, čak i ako mu je ,,zemljak". Razlog koji navode Kecmanović i Stojiljković potpuno promašuje i zbog toga je ova knjiga dodatno neuverljiva. Pokušaj manovskog manipulisanja dijaboličnim likom više je nego jadan. Da li je osvetlila neke od odnosa između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije u tim turbulentnim vremenima – naravno da nije. To je sve unapred poznato, a oni niti imaju kapaciteta, niti volje da i pokušaju da nešto dodaju.


Kecmanovićev doprinos ovom kupusu od knjige jeste u prelomu teksta, u pseudo-književnoj obradi teme kroz metafore mačijih očiju, đavola, istočnjačkog pritvorstva, jeftine seksualnosti, dve važne žene u romanu građene su poput Džesike Rebit iz filma Ko je smestio Zeki Rodžeru, ali mora se priznati i to da je čovek izumitelj nove stilske figure. Ako je Ekrem Jevrić dodao stepen gradacije poznat u teoriji kao ,,ekremizam"  (primer je iz pesme ,,Kuća pos'o": ,,živim, radim, a i samo radim" gde je gradacija ostvarena veznicima ,,a" i ,,i" sa dodatkom priloga ,,samo"), onda ovom autoru imamo da zahvalimo za pojavu nečega što bismo nazvali ,,Kecmanova logička degradacija". Pogledajmo primer: ,,Pošto nije znao, ili nije smeo da odbaci stotine stranica, godinama nije odbacio nijednu. [enter] Ne stranicu, nego reč! [enter] Ne reč! [enter] Nijedno slovo. [enter]" (51) Ovom figurom se beznačajnost dodatno umanjuje. Jer ona, zajedno sa tekstom, fizički propada nakon svakog entera. U tolikoj meri da od nje ne ostaje baš ništa. Njen sastavni deo čine znaci uzvika jer čitalac ima pravo da viče i kliče dok ovo čita, ali se na kraju završava tačkom. Iza tačke naravno sledi novi enter i obeležava konačni pad u ništavilo. Ovakvih primera ima još.

Kecmanović i Stojiljković su ovim romanom pokazali da sa pisanjem nemaju previše veze. Oni su književni dunsteri, potpune neznalice i kao takvi dobri isključivo za ono za šta ih i koriste oni koji su pametniji od njih. Da laju po novinama, da lupetaju po televiziji, da prodaju rog za sveću i Kainov ožiljak kao književnost. I to je njihov maksimum.

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/112646-Duplo-golo-Knjievni-dunsteraj.html

Ah, E-novine. That explains opšti ton teksta

Zašto ih ovaj toliko mrzi?

Pa zar se ovo već nije pojavilo? Neozbiljno je da se nalazi u rubrici "Dela domaćih autora u pripremi "...

Ja čim vidim da su e-novine u pitanju, ne primenjujem čak ni Bobanov metod čitanja prve rečenice, već odustajem momentalno i ne čitam ni prvu rečenicu.

Quote from: Anomander Rejk on 25-12-2014, 10:37:47
Ja čim vidim da su e-novine u pitanju, ne primenjujem čak ni Bobanov metod čitanja prve rečenice, već odustajem momentalno i ne čitam ni prvu rečenicu.

+1

Нисам чито књигу, али Декса и Кецман могу свакако да буду поносни - кад те Е-(пор)новине пљују, значи да си урадио нешто у животу.

zato sam ja malo čituckao, i ovo je fenomenalno

''Ovom figurom se beznačajnost dodatno umanjuje''

'nači značaj se uvećava, pa da

Quote from: varvarin on 25-12-2014, 10:25:22
Zašto ih ovaj toliko mrzi?

Mislim da je to jednostavno manir pisanja za taj portal. Što se mene tiče, sve i da ti njihovi tekstovi imaju nekog smisla, nimalo me ne zanimaju ako moram da gacam kroz baruštinu žuči i jeda da bih stigao do poente.

Jesam li ja jedini koji misli da ovo uopšte nije preoštro, i da to nema veze s načelnom prirodom portala na kome se tekst zadesio?

Čim sam video koricu knjige sve mi je bilo jasno...

Quote from: Father Jape on 25-12-2014, 12:03:02
Jesam li ja jedini koji misli da ovo uopšte nije preoštro

nisi, mada ja mislim i za sebe da nisam preoštar, pa se mnogi ne slažu

Quote from: Father Jape on 25-12-2014, 12:03:02
Jesam li ja jedini koji misli da ovo uopšte nije preoštro, i da to nema veze s načelnom prirodom portala na kome se tekst zadesio?

nisi jedini.
i ja se gnušam tog portala, ali najlakše je reći 'pih, e-novine, sranje od texta' a da se SADRŽAJ texta uopšte i ne razmotri, ili se plitkoumno otpiše kao 'ovaj ih MRZI'.
kakva glupost.
što bi arsenić njih mrzeo?
a možda taj arsenić zna ponešto o književnosti?
ali ne, nema šanse, pa to je na e-novinama, dakle - sranje...

Omraza  između Kecmanovića i Arsenića je starijeg datuma, pičkarali su se oko pogleda na našu bližu prošlost, i mislim da je tu Dexa prosto kolateralno dobio po nosu. O sukobima pomenute dvojice ima dosta, evo nasumice:
http://www.elektrobeton.net/mikser/topovsko-meso/
http://www.niscafe.com/index.php/magazin/intervju/205-vladimir-kecmanovic.html
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knjiga_danas/preigravanje_proseka.54.html?news_id=145415

Interesantno je da u okviru poslednjeg linka  Arsenić kaže za Kecmanovića (pogledajte):
,, ... U svom prošlogodišnjem romanu Feliks, koji  je zaista bio izvanredno osveženje na srbijanskoj proznoj sceni, Kecmanović je pokazao vrsno spisateljsko umeće i sposobnost kontrole  pripovednog roka. Sa romanom Top je bio vreo pisac je odigrao na istu kartu. Izražavajući se kratkim rečenicama, u pasusima koji često liče na strofe, on je uspeo da provede čitaoca kroz gradiranu priču, koja nažalost, vodi u pogrešnom pravcu.. "

I šta bi, u međuvremenu, sa ovako finim rečnikom  pa Arsenić  sad, govoreći o Kecmanoviću, nastupa   gore nego Ghoul ovde?

ghoulu na finoći mnogi mogu samo da pozavide, present company included.

a i na doslednosti, arsenić included.

Quote from: klem on 25-12-2014, 12:22:16
Čim sam video koricu knjige sve mi je bilo jasno...

Nisi čuo ono: Suditi o knjizi po koricama, to je kao suditi o kući po njenoj boji ?

Quote from: varvarin on 25-12-2014, 14:47:29

Quote from: klem on 25-12-2014, 12:22:16
Čim sam video koricu knjige sve mi je bilo jasno...

Nisi čuo ono: Suditi o knjizi po koricama, to je kao suditi o kući po njenoj boji ?

Pa ako je kuća štrokava, poprilična je šansa da i nije neka.


Nego,

Quote from: crippled_avenger on 24-10-2014, 10:50:40
U određenom smislu, Dejan Stojiljković se već sada može smatrati srpskim Robertom Herisom, čiju pretpostavku da bi Borman nasledio Hitlera čak i citira u romanu.

Međutim, u publici sa najnižim kriterijumima negovorim pežorativno, čak naprotiv. Smatram da je Dejan Stojiljković ona vrsta pisca posle kog čitaoci imaju istinsku potrebu da odu korak napred i čitaju nešto kvalitetnije, što je bitna razlika u odnosu na druge bestselere koji su redom okrenuti najvulgarnijim tabloidnim sadržajima. U tom pogledu kontinuirana Stojiljkovićeva aktivnost je hvale vredna i zaslužuje punu piodršku. Ako nije neumesno napraviti poređenje sa hwevimetalom, Dejan Stojiljković zauzima časno mesto Linkin Parka naše književnosti posle koga bi neko mogao da otkrije i Slayer.

Može se smatrati budaletinom, nesposobnom čak i da citira kako treba. Heris pretpostavlja da bi Hajdrih nasledio Hitlera. Nikakav Borman.
Extra Dexa (Dextra   ) jeste Linkin Park naše književnosti, kad je u formi, tu se slažemo. Podjednako su odvratni. Malo je problem što je istovremeno i slayer naše književnosti, sve u paketu sa njegovom izdavačkom kućom, pa ne znam otkud ideja da zaslužuje podršku ološ koji je ovde prilično verno opisan:

QuoteOni su književni dunsteri, potpune neznalice i kao takvi dobri isključivo za ono za šta ih i koriste oni koji su pametniji od njih. Da laju po novinama, da lupetaju po televiziji, da prodaju rog za sveću i "Kainov ožiljak" kao književnost. I to je njihov maksimum

Generalno ne volim ovakve stvari, niti mi se dopada (ne)sportska disciplina ,,pljuvanje na Dexu u dalj'', niti mi se dopada (ne)sportska disciplina ,,pljuvanje od Dexe udalj na druge''. Ni sa jednim od autora te uslovno rečeno stare garde, ne nameravam se nešto specijalno družiti, napijati ni ganjati sojke, zanimaju me isključivo njihova dela, njihovo pisanje,i nikada se nisam libio da pohvalim što mi se svidi ( i Konstantinovo raskršće, i Poslednjeg Srbina, i Zavodnika), niti da kritikujem šta mi se ne svidi(Senka naše želje, recimo). Delo je sve što me zanima od autora, zaista me ne interesuju ni najmanje njihovi  međusobni odnosi, ko je ,,kriv'', a ko ,,prav'', ko je koga gde načepio i zašto, ko koga čepi po forumima i sl.

Quote from: JasonBezArgonauta on 25-12-2014, 15:26:36

QuoteOni su književni dunsteri, potpune neznalice i kao takvi dobri isključivo za ono za šta ih i koriste oni koji su pametniji od njih. Da laju po novinama, da lupetaju po televiziji, da prodaju rog za sveću i "Kainov ožiljak" kao književnost. I to je njihov maksimum

A šta bi s ovim: ,, ... U svom prošlogodišnjem romanu Feliks, koji  je zaista bio izvanredno osveženje na srbijanskoj proznoj sceni, Kecmanović je pokazao vrsno spisateljsko umeće i sposobnost kontrole  pripovednog roka. Sa romanom Top je bio vreo pisac je odigrao na istu kartu.  "  Od istog kritičara.

Mnjah. Meni je ovaj tekst ne samo previše agresivan, već i degutantan. Samim tim se diskvalifikuje za ikakvo ozbiljno uzimanje u obzir. Ne bih išao duboko u analizu uzroka i povoda.

Evo, naterali ste me da probam ovo čitati.
I ne, neću dalje čitati, par rečenica je sasvim dovoljno. Sasvim je moguće da nemam blage veze šta je objektivna književna kritika, ali stvarno teško da će me ko ubediti da je to nešto gde se pojavljuju ovakvi biseri ,,Ohrabreni, valjda, činjenicom da je njihov filmski guru osnovao Andrićgrad i da dodeljuje književnu nagradu za koju se priča po varoši da će biti masno visoka, oni su seli da nabrljeckaju i isprde nešto što se uslovno rečeno može nazvati romanom, nikako i književnim umetničkim delom.''

 nisi stigao do Ekrema!

Quote from: Anomander Rejk on 25-12-2014, 17:15:00
Evo, naterali ste me da probam ovo čitati.
I ne, neću dalje čitati, par rečenica je sasvim dovoljno. Sasvim je moguće da nemam blage veze šta je objektivna književna kritika, ali stvarno teško da će me ko ubediti da je to nešto gde se pojavljuju ovakvi biseri ,,Ohrabreni, valjda, činjenicom da je njihov filmski guru osnovao Andrićgrad i da dodeljuje književnu nagradu za koju se priča po varoši da će biti masno visoka, oni su seli da nabrljeckaju i isprde nešto što se uslovno rečeno može nazvati romanom, nikako i književnim umetničkim delom.''

To je čak i simpatično Beograđani očito nikada neće Kusturici oprostiti "Dom za vešanje".

Quote from: varvarin on 25-12-2014, 15:40:28

Quote from: JasonBezArgonauta on 25-12-2014, 15:26:36

QuoteOni su književni dunsteri, potpune neznalice i kao takvi dobri isključivo za ono za šta ih i koriste oni koji su pametniji od njih. Da laju po novinama, da lupetaju po televiziji, da prodaju rog za sveću i "Kainov ožiljak" kao književnost. I to je njihov maksimum

A šta bi s ovim: ,, ... U svom prošlogodišnjem romanu Feliks, koji  je zaista bio izvanredno osveženje na srbijanskoj proznoj sceni, Kecmanović je pokazao vrsno spisateljsko umeće i sposobnost kontrole  pripovednog roka. Sa romanom Top je bio vreo pisac je odigrao na istu kartu.  "  Od istog kritičara.

Ništa, to videti s kritičarem, niti blizu odvratnim, ko što je to Noćnilupetač koji ovde papagajiše sve u 16. I 48. I nikom ništa. Citirano je ono što se odnosi na tandem, a citirano potpisujem. I crippled se slaže da je to smeće, jedino što bi on da pohvali proizvođače smećeta koje glumata književnost. E pa to zaslužuje svašta ali nikako pohvalu ili, nedo bog, podršku. Zabole mene dal se nekom đasvi da konzumira smeće, sve dok se to zove pravim imenom. Nedopustivo je da smeće bude uvod u književnost bilo kome a to je ono što ološ masovno gura, nije tu ni bitan ovde pomenuti isprdak, bitan je aplauz, a ta (ne)sportska disciplina ima, i tek će imati svoju cenu.

mož da mrzite dexu kolko oćete, al on će vam se smeje celim putem do banke:
upravo je dobio još jedno visoko društveno priznanje, i još 100 iljadarke dinara, da mu se nađe na ovu nemaštinu.

Nagradu 11. januar, najviše priznanje grada Niša, dobiće Univerzitet u Nišu, koji naredne godine slavi pola veka postojanja i četiri pojedinca.
To su književnici Vidosav Petrović i Dejan Stojiljković i novinari Politike i Narodnih novina Toma Todorović i Timošenko Milosavljević, saopštio je predsednik komisije i predsednik Skupštine grada Niša Mile SPS Ilić.

Sve je počelo od Umberta Eka i "Fukoovog klatna", tvrdim, i stojim iza tvrdnje, iako nisam književni teoretičar. Genijalno je Umberto obradio temu ljudske fascinacije (bilo čim), u ovom slučaju ezoteričnim, i posledica koje proizilaze iz želje da se ta fascinacija na neki način zadovolji, materijalizuje ili šta već. Aplauzi, zaslužene pohvale, bravo Umberto, veliki si pisac. Onda, zid. Eto nama Brauna Dena i Da Vinčijevog koda. Sad će malo on da nam kaže. A da vidiš, brajko, šta tek mi u Srbiji možemo, nemamo kodove, ali imamo raskršća Konstantinova, pečate Simeonove, a vala i ožiljke Kainove. I šta kažete, ne sudi se knjizi na osnovu korica ili naslova. Možda i ne bih sudio da ne znam šta iza svega toga stoji, šta propagira i gde propagira. Ja na trafici ne kupujem ni kurtone, a valjda bi da mi utrape knjigu. Čuj, Kainov ožiljak. To je ta duhovna vertikala: raskršće - pečat - ožiljak - dupe. Milankino dupe. Što da ne, jednog dana. Književnost.

I vele, o Andrićevim danima u Berlinu. Baš o Andićevim? Da se Vlasi ne dosete, malo rabimo Teslu, malo Andrića, mi smo jedna hipnotisana gomila. Da su pisali o najnižem činovniku najzabečenije kancelarije, nepoznatom, možda bih i uzeo štivo u šake, jer ne bih znao šta da očekujem, pa možda i bude neke valjane pripovesti. O Andriću sve znam. Čitao sam ga. I ne volim kad neko njegovo ime koristi da bi me sa trafikantskih izloga prepadao ožiljcima. Ne Andrića radi, već radi autorskog dueta - umete li vi gospodo da guknete, takoreći, ni iz čega, bez da se "vatate" Andrića, smutnih epoha prošlih drugosvetskoratnih? Umete li da pripovedate? Za Stojiljkovića znam da ne ume, on pomalo, kako bih rekao, voli da štipa za oči, znate ono: Dexa buuuuu, a čitaoci wooooow! Imamo Miller's crossing, pa je normalno da imamo i Konstantinovo raskršće. Kod Orvela "Hodnik je smrdeo na kuvani kupus i stare brisače."; no kod Stojiljkovića "Noć je mirisala na mašinsko ulje i jeftin duvan." Vidite li razliku? Uočavate li? Nije što Stojiljković ima problema sa njuhom, pa mu jeftin duvan miri kao ljubičica bela, a mašinsko ulje prosto gudi kao francuski parfem, ne, nije stvar u tome, već što mi u glavu ne ide kako noć, kao prirodna pojava, nešto sveobuhvatno, ogromno, može da smrdi na nešto što može da ima lokalno dejstvo, kao što je duvan koji izgara? Tako mu počinje "Crossing". Pa ti čitaj Srbine, jer nisi za bolje, jeb'о te Tito.

Ne sudi knjiGi po koricama i naslovu! Jedanaesta Božja zapovest. E, baš hoću! Što bi rekli, znam za jadac. A imam pravo i da biram. Jednom su mi u "Laguni" uz knjigu utrapili flašicu nekog soka. Fala vi lepo, samo pivo konzumiram! Najaviše Čehova, priče, ja odoh da kupim, a ono, istina stvarno Čehov, ali zbirka nazvana "Prvi ljubavnik" po jednoj od priča, a font neki onako, zavodnički, pa još silueta nekog muškarčića, sve tip - top, da se privuku domaćice i klinkice. Da ne sudim? More m'rš! Pekić je u njihovim godinama dobio NINU za "Vreme čuda". Proročki, jebem ti vreme. Čudo jedno.

A ovi, što laprdaju o "srbijanskoj" književnosti, bilo da su iz E, Z, N ili inih novina, neka sednu na onu stvar, ako škole nisu učili, pa ne znaju da se kaže srpska književnost, srpska kaljuga i srpski kurac, neka idu Zagreb. Čak i kada su u pravu za Stojiljkovića.

Ožiljci su to i puste rane junačke.

100k mu dođe 800 evrića, right? Taman da čovek ponovi mobilni ili komp...

Ma, pazi - svaka čast. Nisam čitao ništa što je napisao, ako se ne računaju forumski postovi i svađe (kačili smo se i nas dvojica u njima), a verovatno neću ni čitati - ako ne dobijem od nekoga - ali svaka mu čast. Našao je šemu po kojoj će da piše i prodaje svoje knjige i provalio je kako da hendluje sistem. Samo napred. Neka uzima čovek pare kad može.

Quote from: Hrundi V. Bakshi on 25-12-2014, 18:09:12
Eto nama Brauna Dena i Da Vinčijevog koda.

Samo da dodam, pre Fukoovog klatna i Da Vinčijevog koda narodu se desila Sveta krv, sveti gral. Braun je toliko stvari pokrao iz originala da je s pravom tužen, ali pošto je original predstavljen kao naučno istraživanje (što nije) umesto kao izmišljotina (što jeste) onda je presuđeno da autori originala nemaju prava na odštetu. Što je u neku ruku i poetska pravda, jer su mnogi u narodu bili svojevremeno sluđeni originalom, misleći da je istina. Braun bar nije lagao svet.

Nije da nije. I on je u intervjuima predstavljao svoje delo kao romaneskno tumačenje istine.

Valjda je istina istina, nema tu mesta za tumačenje.

To sve zavisi kog filozofa pitaš.

meni ovaj prikaz knjige deluje sasvim OK i realno. Ne vidim nikakvo preterivanje, nikakav napad i nikakvu degutantnost.

I sada pouzdano znamo da sa ovim tekstom mnogo toga nije u redu...

Pouzdano znamo da su laguna botovi ljigaviji i tupaviji od sns botova.

Quote from: tomat on 25-12-2014, 21:52:12
Valjda je istina istina, nema tu mesta za tumačenje.

Ti nisi gledao RAŠOMON?

solidan prikaz u novim POLJIMA:

http://polja.rs/polja490/490-28.pdf

misliš solidna pljuvačina. Ženska mu je dala na riganju po knjizi od prvog udaha, do poslednjeg pasusa nije stala.
Ono što ja ipak ne razumem, jeste zašto se ovoliko prostora troši na ismevanje dronjavog literarnog isprtka.

a u kom pasusu je, po tebi, pre poslednjeg, trebalo da stane?

i zašto ovo mesecima stoji na pdf U PRIPREMI, kad je OBJAVLJENO otkad?

bolje da nije objavljeno... ne znam gde da ga prebacim; odmah na deponiju ili negde drugde gde bi bilo prigodno.