ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Izašlo pre trinaest godina, knjiga na koju su brdo para spucali, autor urednik NINa, i prvi put vidim i čujem za ovo.



SPAIĆ, Nebojša
    Zlatni pečat Bezlejema / Nebojša Spaić ; [ilustracije Tatjana Kuburović ; izbor reprodukcija Nebojša Spaić]. - Beograd : Centar za stvaralaštvo mladih, 2002 (Beograd : Standard 2). - 108 str. : ilustr. ; 21 x 25 cm. - (Edicija Moguće)


Na oba spojna lista ilustr. - Tiraž 1 000. - Str. 107: Zlatni pečat Bezlejema / Vasa Pavković.


ISBN 86-83257-31-2
821.163.41(02.053.2)-312.9


COBISS.SR-ID 101718540


Dakle: 21x25cm, oboren format, sve u boji, tvrdi povez, ogroman i detaljan suvi druk na koricama, zaštitni omot, pogovor Vase Pavkovića u kojem poredi ovo sa Vilijemom Gibsonom, a za direktne uzore daje Hauarda i Murkoka, i naravno Tolkina, dakle para nisu žalili. Prateća DVA CDa sa multimedijom + prateći sajt http://klihtoomena.net/ (živ i dalje od 2002. naovamo!, pun multimedije);


Sa sajta:


Vasa Pavković

Svedoci smo zanimljivog fenomena. Moderna umetnost se, pre svega, odlikuje fragmentarnošću, ali moderni, savremeni čitaoci vole da čitaju opsežne epske priče. Dokaz za to su, pre svega, Tolkin i njegov »Gospodar prstenova«, ali i mnoge druge mitske priče koje smo poslednjih godina i decenija čitali. Nebojša Spaić je - i uspeo - da napiše jednu takvu, mitsku priču na srpskom jeziku, baveći se istorijom jedne izmišljene civilizacije i pozivajući se što na izmišljene što na stvarne izvore. Roman se čita kao jedan pustolovni roman sa puno preokreta i uzbuđenja. Mogu da ga čitaju i mali i odrasli čitaoci, svi oni koji su osetljivi prema temama borbe za pravdu. S druge strane, roman se čita i kao jedna lepa diskusija sa mnogim momentima iz istorije svetske književnosti i umetnosti, kojima Nebojša Spaić povlači paralele i uspeva da svoj pretežno, tako da kažemo, pustolovni žanr, oplemeni notom visoke književnosti.


Ubeđen sam da će »Zlatni pečat Bezlejema« - knjigu koja se pojavljuje u našem vremenu mada govori o nekim mitskim vremenima, čitati i naši potomci.




Gojko Božović:

»Zlatni pečat Bezlejema« predstavlja integralno književno-tehničko delo. Kažem književno, zato što to jeste delo koje pripada, možda pre svega, književnosti, zato što to jeste roman i to jeste priča koja je i provokativna i zanimljiva i uzbudljiva, i koja nas vodi iz jedne avanture u drugu, još mnogo veću. Kažem tehničko, zato što to nije pisanje koje je samo ovladalo medijem koji se zove književnost, nego je u istoj meri ovladalo i medijima kao što su CD ili kao što je WEB SITE. Roman Nebojše Spaića »Zlatni pečat Bezlejema« može se podeliti na tri osnovna sloja.


U jednom sloju, to je mitološka priča koja po znanim pravilima tolkinovske avanturističke proze polazi od toga da treba obnoviti predele i prizore u kojima je sve moguće, a pogotovo neobična bića, neobični događaji, velika zbivanja u kojima se odjednom mogu događati čudotvorna ostvarenja i prelaziti ogromni prostori. To jeste pripovedanje o velikim avanturama, a takvo pripovedanje uvek je skopčano sa provokativnošću, sa napetošću, sa zanimljivom i uzbudljivom pričom, pa tako biva i u »Zlatnom pečatu Bezlejema« Nebojše Spaića.


U drugom svom toku, ovaj roman počiva na jednoj vrsti fantastike koja na neki način podržava prvi sloj, mitološki sloj pripovedanja. Na jedan način ga podržava tako što zemlji pripovedanja daje još jednu mogućnost, još jedan mogući svet, otvarajući ga prema nekim novim iskustvima. Na drugi način ga paradoksalno prizemljuje jer ga suočava sa izazovima savremenosti, a ti izazovi nisu samo tehnički, na koje ovo delo odlično odgovara, već su to i velika pitanja pred kojima se našao moderan čovek suočen sa porazima nekih značenjskih sistema i sa nekim zabludama na koje nema valjan odgovor.


U trećem sloju, a to je sloj komentara, fusnota, napomena, mi dobijamo, zapravo, jedan samosvesni okvir »Zlatnog pečata Bezlejema«. U tom samosvesnom okviru, koji daje metaravan ovoj prozi, ovom vrlo zanimljivom poduhvatu, mi dobijamo jedan okvirni, moglo bi se reći teorijski vidokrug, u kome se, na izvestan način, smešta i pokušava da odbrani pravo jednog autora da svoje delo dâ u takva tri različita medijska oblika. Rezultat je jedno celovito, vrlo zanimljivo i vrlo provokativno ostvarenje kojim se postavljaju pitanja nama bliska, pitanja koja nismo slutili a, u svakom slučaju, pitanja koja govore o našem vremenu, i to možda najviše upravo onda kada odlazimo u davnu prošlost mitoloških priča i velikih i neobičnih aktera.




Nikola Mirkov:

Knjiga koja je pred nama čisti je plagijat. Sredovečni novinar (to valja reći malo tiše, jer on to još i ne zna) isplagirao je dete u sebi i ispisao jednu zanosnu knjigu. Njena osnova je bajka. Ona je ovaploćenje čovekove potrebe za maštanjem, za igrom. Lego kockice od kojih je sagrađena ta građevina priče, porekla je i materijalnog, ovozemaljskog, činjeničnog i maštovitog, onostranog. Osobenu čar za čitaoca predstavlja mogućnost da te kockice ređa po meri svoje imaginacije, slaže i preslaže. Didaskalije, napomene, objašnjenja i primedbe, duhoviti su spoj oneobičenih činjenica, događaja koji su se uistinu desili i izmaštanih događaja koji su se mogli desiti.


Kada se pisac prenuo i vratio sa tog putovanja po sebi do detinjstva, pogledao je u kalendar i pronašao vreme i godinu. Zatim je finu traku, fini disk magnetizovane ironije, koja je spojila te činjenice, istinite i izmišljene, stavio u kompjuter. Kompjuter je uradio ostalo. Tako je tekst postao i artefakt saobražen vremenu, sa mogućnostima da se višestruko ispolji i kao slika i kao sled događaja i kao elektronska igrica.


Kažu da je znameniti beogradski književnik, pisac, esejista i diplomata Branko Lazarević, na kraju svog životnog veka, bacao kroz prozor knjigu koju bi pročitao. Na taj način je ispoljavao otklon prema svakom posedovanju, pa i otpor prema zlehudoj sudbini koja mu je sve oduzela, pa čak i sjajnu biblioteku. Vi, kada pročitate Spaićevu knjigu, ako poželite da sledite primer Branka Lazarevića, možete to isto učiniti čak i u velegradu, bez mogućnosti da nekoga ozledite. Spaićeva knjiga neće nikoga ozlediti. Ona će uzleteti, jer ne poznaje zemljinu težu.




Predrag Dojčinović

Vadeći reči iz šešira, Tristan Cara je priređivao pesme. Inspirisan ovim postupkom, kao konceptom upotrebljivim za narativne dezintegracije, Vilijem Borouz tretiraće pisanje kao kolažiranje različitih delova jednog integralnog teksta.


Digitalna revolucija, potom, uvodi žanr interaktivnog romana kao dela otvorenog za svakog korisnika računara. Daktilograf, kao potencijalni pisac, navigator je u odajama vlastite imaginacije, fantast u virtuelnim meandrima nesekvencijalnih, nelinearnih tokova svesti. Nebojša Spaić, glas iz prostora virtuelne, postjugoslovenske književnosti, donekle u tragu Cara i Borouza, simultano, kao pisac i priređivač, nudi nam hipertekst kao osnovu romana koji imaginarno i tehnološki briše oksimoronsku granicu između realnog i virtuelnog.


Oko središta narativne gravitacije Spaićevog romana, u kojoj se nalazi jedan dečak i njegova organizmička igračka računar, ispletena je skoro beskrajna, besprostorna i bezvremena mreža intuitivnih asocijativnih skokova u formi fusnota, kao hiperlinkova sačinjenih od mitova, legendi i apokrifa, te novinskih i raznih drugih informacija i informatičkih jedinica.


Iz tog nevidljivog digitalnog fonda u predvorju Spaićeve biblioteke Aleksandrine, s koje god strane joj u tom višedimenzionalnom, prolifičkom hiperprostoru prišli, konstruišu se i dekonstruišu avanture i povesti od realnih, objektivnih fantazija i snova. Identiteti, likovi i linkovi mešaju se i stapaju, u suprotnosti se izmiruju i umnožavaju. Dečak i njegovi snovi u matrixu postaju efektivna fizička realnost. U prostorima elektromagnetnih polja Spaićevog romana platonski svet kibernetike kao da konačno ostvaruje simbiotsku vezu između fizičkih bića autora, teksta i čitaoca. Sledeći Vilijema Gibsona, sve se usmerava ka totalnom efektu konsenzualne halucinacije.








Naravno, ni ljudi u Beopolisu ne znaju odakle im ovo, a ja nonšalantno izvukao knjigu sa gomile, i izgleda kao da je stajala tu od 2002. U romanima ovako nešto obično bude neka magijska stvar koja menja živote ljudima, al ovo je ipak nečiji pet-project, na koji je spucano brdo NGO para, pa me i ne čudi da je držano u tišini...

NIkad ni čuo ni video...
Ima li još...

Meni ovo liči na istorijske spise, ne na roman.

Pa kad si našao tu jedinu postojeću crno-belu fotku, a ovo je sve radosno u pastelnim bojama.

Mićo, ima u Beopolisu bar taj jedan primerak. Stoji u magacinu, neće pobeći...

Pazi, Spaja, stara NGO kuka, opskurni i krajnje neuspešni urednik nekoliko medija, možda je zaista njegov dar u prozi, u medijima svakako nije...

Због неког разлога Мирков веома цени Спају. Али, било како било, из медија у Трилатералу - није ни то лоше.

http://www.ewb.rs/member.aspx?id=170

Spaja ima taj izdajnički vajb samouverenosti koji ljudima stvara utisak da bi ga trebalo imati na svojoj strani. Mirkov je sa Spajom imao prilične neprijatnosti tokom one neke afere prošle godine.

Па добро, није имао приличне, нити је то била богзна каква афера. Спаја је запалио с телевизије а да се на њој није ни запослио, чим су новине нањушиле да ће се можда запослити, тако да је ту испао фер. И можеш једном да погађаш у чијој је редакцији два дана седео као гост.

Nadam se iskreno da nije u tvojoj, da nisi udomio okorelog izdajnika.

Него шта сам. Па није могуће путем праведника докопати се Трилатерале!