ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Unakrsno postovano sa Goodreadsa 


Jao, kakvo iznenađenje, David Albahari, a ima zaplet!
Ova knjiga me je iznenadila na više načina – najpre zato što nikad nisam ni čula za nju. Ali u pitanju je (kaže lepo na koricama) knjiga za mlađe čitaoce, pa se valjda izgubila među Albaharijevim delima za odrasle.
E sad, glavni junak i neimenovani pripovedač je srednjoškolac, samo što je istovremeno tipičan Albaharijev pripovedač, tako da kombinacija tih dveju stvari dovodi do vrlo starmalog, uštogljenog i ne baš uverljivog lika. Uopšte, najveća mana romana su kruti, neuverljivi dijalozi gimnazijalaca i albaharijevski ravno pripovedanje iz kog se, srećom, trgne posle prvih desetak strana.
A onda – iznenađenje! ,,Marke" su, naime, stvarno fantastični roman za omladinu, i to sa vrlo zanimljivom premisom – dečak u zaostavštini svog dede, strastvenog filateliste i šahiste, nalazi kolekciju poštanskih maraka sa šahovskim motivima i primećuje da su neke od njih neobične, da se ne poklapaju sa postojećim verzijama istih maraka; istovremeno, u lokalnom filatelističkom klubu sreće nepoznatog čoveka sa upadljivim demonskim crtama...
Spojler: Albahari ,,Marke" odatle razvija kao klasičnu priču o ugovoru sa đavolom, u načelno vrlo zanimljivoj varijanti koja po motivima filatelije (i još ponekim) podseća na ,,Bledu mesečevu svetlost" Milorada Jankovića. Da ne spojlujem baš previše, dosta se saznaje o dedinoj grešnoj mladosti.
Mali problem jeste što i pored čestog pominjanja mobilnih telefona, kompakt diskova i savremene muzike sve nekako vuče na rane osamdesete. Npr. pripovedač više puta pomene kako sluša Audioslave i Nickelback, a onda se zaljubi u devojku koja ima žensku pank grupu u Kleš fazonu (a tako se i oblači). A da, devojka je klasična Manic Pixie Dream Girl ali uz dodatak (ovo je već ozbiljan spojler) paranormalnih moći, skidanja magije i teranja đavola.
Konačno, čitav roman je narativno vrlo pristojno zaokružen – ponavljam: iznenađujuće za Albaharija – iako je možda njegova vizija đavola i donjeg sveta pomalo staromodna za savremeni ukus, ali dobro, čitava knjiga nosi taj starinski šmek (kaže to i pripovedač o sebi u jednom trenutku). Valjda zbog toga i spada u nedvosmislenu žanrovsku fantastiku.
Za one koji vole standardne Albaharijeve knjige (ja ne baš), ovde ima dovoljno toga da ne budu razočarani – mnogo Zemuna, motiv kišobrana kao potencijalnog oružja, blaga i postojana uvrnutost – a mislim da bi knjiga zaista mogla biti dobar uvod u Albaharija za neku omladinu,  i bilo bi odlično da je prelom malo čovečniji (krupniji font i veće margine) a oprema privlačnija i da ima bar minimum blurba i naznake ciljne grupe na koricama. Mislim, da je količina teksta po stranici npr. kao u ,,Kući sećanja i zaborava" ,,Marke" bi dobacile do trista strana opušteno, umesto što su se zgurile na 148.
Dakle, neočekivana preporuka i nova knjiga za Mićin spisak!

Hvala na informaciji. Video sam tu knjigu, ali ti sad iz ovoga zaključi da je reč o fantastici: 


Ovaj roman pisan je u prvom licu, a glavni junak je srednjoškolac, sa svim problemima tog doba: odvajanje od roditelja, "sukobi" sa starijom sestrom, škola i ocene, prve i prave ljubavi... Prema navodima izdavača, reč je o jednom drugačijem Albahariju, budući da roman ima i krimi zaplet, a možda će podsetiti i na Bulgakova ili pisce rado čitane u mladosti.