ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Krenuo sa Ghoulovom Poetikom horora. Prvih 50 strana uvoda i definicija sam nekako pregrmeo, sad me, nadam se, čekaju konkretne informacije.

Brendon Sanderson "Put kraljeva"


Put kraljeva, kao i Arhive olujne svetlosti, ako dozvoljavate da se slikovito izrazim, neodoljivo me podsećaju na dete rođeno u bračnoj zajednici Džordanovog Točka vremena i Sandersonovih Maglorođenih. Koliko je to dobro ili loše zavisi od odgovora na pitanje da li je pomenuti brak prirodan rezultat duge veze tokom koje su mladenci shvatili da su stvoreni jedno za drugo ili je sklopljen nakon što je mlada iznebuha objavila da je trudna. Da budem iskren, tolkom čitanja su mi utisci naginjali čas na jednu, čas na drugu stranu, a na kraju se ne osećam nimalo pametnije nego na početku. Pretpostavljam da će mnogim čitaocima konačna ocena knjige zavisiti od toga koliko su voleli pomenute serijale i da li u Putu kraljeva nalaze baš one njihove elemente zbog kojih su postali njihovi fanovi.


Neću vam reći ništa novo ako pomenem da je knjiga predugačka (ima više od 1400 strana za pročitati u ova dva toma!). Postoje čitava poglavlja koja su očigledno višak, npr. ono sa Nan Balatom koje uopšte nije bilo potrebno pisati jer se moglo rekapitulirati u dve rečenice (i što je najsmešnije, upravo to se dogodilo) u nekom od Šalaninih poglavlja. Za divno čudo, dužina nije velika mana knjige, bar nije bila u mom slučaju. Moguće je da sam bio dobro raspoložen za čitanje, ali verovatnije je da je pravi razlog to što je Sanderson imao želju da dosta toga predstavi i utemelji u prvencu svog serijala, pa je to učinio kako treba. Knjige kojima se započinju nove sage su zapravo najlakše i najlepše za čitanje jer se u njima prvi put srećemo sa potpuno novim svetovima i likovima, pa im nije toliko teško da ostave dobar utisak kao njihovim nastavcima. Sanderson je za potrebe Arhiva olujne svetlosti izgradio ogroman i obiman svet, a opet sam utiska da je u Putu kraljeva lukavo izbegao da nam previše toga otkrije, tako da je ostalo dovoljno materijala za knjige koje slede. Takođe, rekao bih da je mudar potez to što radnju priče pratimo, osim kada se započinju novi odeljci, iz ugla samo četiri lika (od kojih dva uvek dele isto poglavlje), tako da nema dugog čekanja da se pripovedanje ponovo vrati na onu nit koja vas najviše interesuje. Na taj način je postignuto da čitaocu bude znatno lakše i prijatnije da prati dešavanja u romanu.


Zaplet je, suštinski, novo prežvakavanje teme o drevnom zlu koje se hiljaditi put vraća da uništi čovečanstvo, bukvalno kao u Točku vremena (pročitajte opet prolog Točka vremena, a zatim prolog Puta kraljeva i garantujem deža vi iskustvo). Ali to je zasad samo pozadinska priča, gurnuta u senku rata kog Aletkar, nazovi država sklopljena od desetak do juče nezavisnih kneževina vodi protiv Paršendija, čudnog neljudskog naroda koji je prihvatio odgovornost za mučko ubistvo aletskog kralja s početka knjige. Događanja u ratu, ali i u nekim drugim delovima sveta, pratimo očima četvoro najvažnijih protagonista:


1. Kaladina, čoveka rastrzanog između neverovatnog talenta za ubijanje i njegove žarke želje da život posveti lečenju drugih ljudi, koji igrom slučaja postaje vojnik-rob u zadužen za nošenje mostova na Smrskanim ravnicama, suludom bojištu na kome se vodi rat protiv Paršendija. Kaladin je klasičan "nikad nisam želeo ovu odgovornost, zašto se to meni događa" lik, ali s obzirom da se nalazi u samom centru zbivanja i da se oko njega dešavaju vrlo čudne stvari, verovatno je i najzanimljiviji za praćenje u prvom delu Arhiva.


2. Šalan (verovatno najbolji dokaz da je Sanderson konačno napredovao u portretisanju svojih likova), mlada, ljupka, nespretna i vrlo inteligentna plemkinja nižeg ranga (u mojoj glavi pomalo liči na Odri Hepbern), koja je, da bi pomogla porodici koja se našla u velikoj nevolji, krenula na put kako bi postala učenica zloglasnog jeretika, ćerke ubijenog kralja Aletkara, Džasne Kolin. Problem sa Šalaninim delom priče je što je njena sredina, bar meni, bila dosadna, puna dokonih premišljanja i ponavljanja, dok su se početna i završna poglavlja pokazala izvanrednim. Treba dodati plus Sandersonu jer je napisao ženski lik koji je znatno interesantniji od Ninaeve, Elejne, Egvene i ostatka Džordanove horde.


3. Svetli gospodari Dalinar Kolin i Elokar Kolin. Dalinar je brat preminulog kralja koji je, mučen grižom savešću, pred sebe stavio zadatak da obezbedi presto svog bratanca i očuva kraljevstvo u komadu po svaku cenu, a Elokar je njegov  sin. Uprkos podzapletu o vizijama koje muče Dalinara, njihova poglavlja smatram ne naročito zanimljivim delovima knjige, jer mi je zbilja teško da se poistovetim sa svakodnevnim mukama i dilemama visokog plemstva odmah nakon što završim sa čitanjem o Kaladinovim.


Kao što rekoh, zaplet je klasičan, ali je zato svet uvrnut, i to na pozitivan način. Čini mi se da je Sanderson, nakon Maglorođenih, uspeo ponovo da stvori čudan i zanimljiv setting, ali da mu je ovaj put posvetio mnogo više pažnje i da je zato ovaj novi svet znatno življi i uverljiviji. A rekao bih da smo tek zagrebali njegovu površinu.  Sistem magije je, naravno, Brendonova najjača strana i ponovo je osmislio nešto nesvakidašnje, ludo i veoma funkcionalno. Samo kad ne bi toliko preterivao kada opisuje dvoboje ili bitke - u takvim situacijama ponekad glavom počnu da mi promiču slike iz Matriksa i dobijem osećaj da čitam scenario za prokleti holivudski blokbaster.


Za kraj, da pomenem nešto što je Sandersonov zaštitni znak i bez čega njegove knjige ne mogu. One su uvek delom čist triler, sa krimi podzapletom koga ponekad niste ni svesni, ali koji vas u završnici neočekivano tresne u potiljak, pa je tako bilo i ovoga puta. Što znači da sam na kraju Puta kraljeva doživeo nekoliko otkrovenja koja nisam ni najmanje očekivao. Lepo odrađeno, moram priznati.


Na kraju, da li preporučiti ovog književnog mastodonta ostalim zaljubljenicima u fantastiku? Ako ste voleli Maglorođene i Točak vremena, mislim da nećete pogrešiti ako se odlučite da posvetite svoje vreme Arhivama olujne svetlosti. Ako vam je samo jedan serijal bio drag, moraćete da delate po sopstvenom instinktu. Lično, zadovoljan sam pročitanim i rado ću nastaviti sa praćenjem sage, ali moram napomenuti da Put kraljeva nije nikakvo remek delo koje će vas oduvati i kupiti za sva vremena, poput, recimo, Igre prestola ili imena vetra. Ali jeste i više nego solidna priča koja ima potencijal da preraste u dug i zabavan ep.

Noćna strana okončana. Na stranu to što su ovde svi verovatno čitali Volfa pre dvadesetak godina, previše poštujem čoveka da bih pokušavao da se bavim prikazima njegovih knjiga. Započeo sam sa čitanjem Jezera Dugog Sunca.

Quote from: neomedjeni on 09-02-2015, 12:35:45
Noćna strana okončana. Na stranu to što su ovde svi verovatno čitali Volfa pre dvadesetak godina, previše poštujem čoveka da bih pokušavao da se bavim prikazima njegovih knjiga. Započeo sam sa čitanjem Jezera Dugog Sunca.

ma slobodno se bavi Volfom, u svakom pogledu Recimo ja sam obozavalac Novog Sunca, dok sam kod Dugog Sunca odustao na pocetku druge knjige i nikad ga nisam procitao. Prosto smatram da Dugo Sunce nikako nije na nivou prethodnog serijala. Takodje, ima i on svojih debelih promasaja, kakva je npr fantasy duologija Carobnjak-Vitez koja je ovde naisla na ocajan prijem, i to sa pravom; u pitanju je teska komercijala koja u sebi nema ama bas nista sto bi podsecalo na majstora Volfa.

Hm, meni je i dan danas, premda ga smatram sjajno zamišljenim, Urt Dugog Sunca očajno napisana knjiga. Jednostavno se vidi da je Volfu bilo dosta Severijana i priče o njemu i da je jedva dočekao da se to završi. Tako da sam svestan da je i Volf samo smrtnik koji je u stanju da napiše lošu knjigu.


Ali mi Dugo Sunce uopšte nije loše. Mislim da je samo njegov pristup pisanju tog serijala, nešto u samom stilu bilo drugačije u odnosu na Novo Sunce, pa je možda to malo ohladilo čitaoce. Kada sam prvi put čitao ovo i navikao se na činjenicu da se ne radi o direktnom nastavku Novog Sunca, počeo sam da uživam u priči o svešteniku čija je vera u bogove koji ne postoje dirljivo iskrena. I držala me je sve do samog kraja.

Mislis na Urt Novog Sunca, petu knjigu u serijalu? Ona je napisana 4-5 godina posle zavrsetka serijala. Knjiga novog sunca je ustvari tetralogija, i vidi se da se radnja prirodno zavrsava sa cetvrtom knjigom, Citadelom Autarha. Pretpostavljam da je 5. knjiga tu manje vise iz razloga cedjenja keša iz suve drenovine, i to se oseca. Posteno, voleo bih da vidim jos nesto od njegovih ranijih radova kod nas, ali pretpostavljam da se to nece desiti upravo iz razloga sto je kao stvaralac bio na vrhuncu jos 80-ih godina.

Aha, na to. Novo Sunce jeste tetralogija, ali mislim da je peta knjiga kao neka vrsta zaključka oduvek bila planirana. Inače nikada ne bi bilo potvrđeno da je Severijan Pomiritelj. Da ne pominjem onaj detalj u Kandži kada Autarh, za koga Severijan misli da je samo sluga, otvara izvesnu knjigu pred njim. Tek u Urtu je postalo jasno šta se tu desilo.

Čitam Pattern Recognition, dakle sa 12 godina zakašnjenja, pa reko' da okačim ovaj pasus opisa Rusije na samom početku 21. veka:

QuoteAt least a dozen of this one's colleagues seem to have negotiated security as well, this evening, and attend to a clientele consisting entirely of large, clean-shaven, short-haired, remarkably square-headed men in dark suits. Like some lost America, down to blue strata of cigarette smoke and the completely un-ironic deployment of the Frank Sinatra, through both of which the gestures of these men are carving out the shapes of triumph and empire, defeat and frustration.

A i ovaj detalj je simpatičan:

QuoteOne sign she can read is above an ATM, and says BANKOMAT, which she decides is what ATMs would have been called in America if they had been invented in the fifties.

Nikad nije kasno... 


Mada ne poklanjaj puno pažnje Gibsonovom pogledu na Rusiju. Meni deluje da mu to nije jača strana...

Pa da, i ja sam stekao utisak da je on otišao tamo turistički na onoliko dugo koliko je i Kejs u romanu bila, otprilike.

Quote from: angel011 on 14-01-2015, 10:05:22
Čitam četvrtu knjigu o Vešcu, Sapkovski i dalje ne zna kako se piše roman, ali ovo je primetan napredak u odnosu na treću knjigu. Poglavlja su i dalje dužine pripovetki, ali mi više ne liče na pripovetke sa otfikarenim krajem, i redosled dešavanja je podnošljiviji.

Prerano sam lanula, u drugoj polovini ponovo tone u haotičnost.

Pročitala sam i ostatak serijala o Vešcu, sa sve uvodnom knjigom koju zapravo treba pročitati nakon svih ostalih (Sezona oluja). Čudan je to serijal, i razumem i one koji su odustali na pola, kao i one koji su se oduševili nakon što su završili.

U prve dve knjige, potrebno je pročitati obe da bi se sklopile kockice. Ista je fora sa ostatkom serijala; potrebno je pročitati sve, završno sa sedmom (ova uvodna je ionako naknadno dodata), da se sklope kockice, i tu onda mnogo što-šta što je ubačeno u prethodne knjige, naizgled da se veštački poveća napetost, ima više smisla. I dalje su tu zanatske manjkavosti, kao i povremeni WTF trenuci (ako postoji mit u kome je Hemdal sebe obesio na Jasen Sveta na devet dana, ili verzija u kojoj je Freja trojna boginja, ono, devica, majka, i starica, molim da me neko uputi), ali ima i mnogo čega drugog.

Sapkovski je načitan, i to se vidi. U serijal je ubacio gomilu toga što mu se dopalo u knjigama koje je čitao (glavni lik po nekim karakteristikama podseća na Elrika, njegov kompanjon na Munglama, mitologije raznih naroda, folklor raznih naroda, bajke, hobiti, ženski red koji bi da vedri i oblači i upravlja izvesnim superbićem, obrazovani sloj društva koji se u kvazi-srednjevekovnom društvu razume u biologiju, hormone, genetiku, ukrštaju pripadnike određene familije ne bi li dobili superbiće...), i to, sve tako na gomili, funkcioniše. Što uopšte nije lako. A onda u Sezoni oluja još uzme da citira Peljevina, markiza de Sada, i tako. I to sve i dalje funkcioniše.

Meni je drago što sam sve pročitala, no, ovo je jedan od onih serijala koje je zaista rizično preporučiti, ne zato što će neki da mrze a neki da vole, nego zato što ima i sjajnih stvari i teških brljotina, a mora sve da se pročita da bi se sklopilo ono sjajno, pa je pitanje vredi li nekom da čita 7 knjiga (koje, kako serijal odmiče, postaju sve duže) ili ne.

praštajte zbog oftopika, ne znam đe da turim

tražim Hofmanov Zlatni lonac, elektronsku verziju, ili sam slijep ili ne mogu ni engleski da nađem, kamoli srpski, toga sigurno nema

To je na srpski prevedeno kao "Zlatni ćup" a ne lonac, ima iks izdanja, lako mogu da se nađu antikvarna. Imaš na Gutenbergu ovo: http://www.gutenberg.org/ebooks/author/2008 pa pročačkaj malo po zbirkama, možda je negde svrstano.


EDIT: Evo ga! Zlatna saksija! http://gutenberg.net.au/ebooks06/0605801h.html

prokleti Hrvati ga preveli ''lonac'' i ja samo to tražio...
doduše, na jednom mjestu nađoh propali rapidshare link, al za ''ćup'' ni to. Kako uopšte može da se prevede kao lonac ako je ćup...

Hvala!

Pa pot ima sva ta značenja na engleskom.
Uključujući i zlatna vutra. 

Verovatno su prevodili s engleskog?

Verovatno jesu prevodili sa engleskog, pošto nemački original nema sva ta značenja.

Osnovno značenje reči Topf je šerpa, na nemačkom.
Hrvati su zapravo najbliži u svom prevodu, ali to i ne čudi pošto se oni oduvek više oslanjali na nemce no na engleze.

Narode, ne hulite na prevodioca Božidara Zeca (Breht, Kaneti, Niče, Hajdeger, Jaspers, Vitgenštajn), skupo biste mi to platili

(a nemački jezik je lep i višeznačan, baš kao i svaki drugi. Možda malo više od ponekih.)


EDIT: a za neverne Tome preporučujem da provere značenje 2a i 2b: http://www.duden.de/rechtschreibung/Topf

Okej, prihvatam ispravku. Možda i u nemačkom postoje sva ta značenja. Nije trebalo da budem toliko decizan.

Ali da je osnovno značenje modernom nemačkom šerpa, to sam bio u pravu. Vidi pod 1. Ima čak i lepa sličica. 

jopet nejasno kako može i lonac i ćup... i saksija

no, samo da naglasim da sam ljubomoran na one koji šprahaju njemački, moram jednom da naučim

ili bar da zaradim neke grdne pare da platim prevodioca

to je jezik, sve ostalo su fićfirići

Pa može, ko što i na srpskom šolja može da bude i klozetska i za kafu

A nemački... pa uči brate, kako ćeš inače da spoznaš Hegela u punoći izričaja?


(sad stvarno prekidam sa oftopikom)



ONTOPIK da se iskupim: Evo pročitala sam (najnovijeg...) Alana Garnera, Boneland, i dalje je toliko, toliko dobar da je to prosto bolesno.

Ponovo čitam Simonsovo Leto noći...bilo mi je pet, šest godina na pozajmici, pa sam ga odlučio vrnuti nazad.
To mi je, uz Teror , njegov najbolji roman, nekako mi kod njega(sa izuzetkom Pesme Boginje Kali)najviše leži horor, dok me nije kupio sa svojim sf i fantastikom. Ima on u sf i fantazi delovima odličnih deonica puta, ali ima i delova gde me smori pokazivanjem kako zna sve živo od Ilijade i Homera do Džona Kitsa, i kad počne sa svojim neprikrivenim svetonazorom mi-smo-ameri-središte civilizacije-misija nam je da civilizujemo-ostatak varvarskog sveta...što mi strašno ide na živac. Ni Crna brda mi se nisu nešto primila.

No, videćemo, koliko čujem Laguna će izdati još jedan njegov horor Deca noći, u kojoj će biti i
likova iz Leta noći, pa tom romanu ću pružiti šansu...

Jesi hteo da kazes da ti je Leto noci njegov najbolji horor, ili najbolje delo uopste? Meni je recimo kupio Hiperionom (ne preostali delovi, samo prva knjiga). Posle toga sam pokupovao ostale knjige, i Leto noci mi je recimo delovalo kao dobra kopija Kingovog "To", ali ne nesto vise od toga. Pa me je sve vise i vise smarao istim stvarima koje navodis, tako da sam potpuno preskocio Olimp, Druda i Crna brda. Jesam li nesto propustio time?

Premda pitanje nije upućeno meni, pomenuo bih da mi je Olimp bio sasvim solidan. Ništa na nivou Hiperiona, ali meni je prijalo.


Uz napomenu da, premda Endimion ne smatram naročito dobrom knjigom, nikada nisam imao osećaj da je Simons podbacio sa Padom Hiperiona i Usponom Endimiona. Nije napisao knjige u rangu Hiperiona koji je remek delo, ali je napisao dobre knjige, kako mi se čini.


Tako da je moguće da moj čitalački ukus preporuku za Olimp ne čini baš pouzdanom. 

Kad ste već kod Simonsa, da li se u Drudu uopšte dešava nešto osim toga da je Dikens prepotentni skot? Jer na prvih 80 strana se uglavnom dešava samo to...

Dešava se. 

Dobro je.

Quote from: Berserker on 20-02-2015, 15:25:24
Jesi hteo da kazes da ti je Leto noci njegov najbolji horor, ili najbolje delo uopste? Meni je recimo kupio Hiperionom (ne preostali delovi, samo prva knjiga). Posle toga sam pokupovao ostale knjige, i Leto noci mi je recimo delovalo kao dobra kopija Kingovog "To", ali ne nesto vise od toga. Pa me je sve vise i vise smarao istim stvarima koje navodis, tako da sam potpuno preskocio Olimp, Druda i Crna brda. Jesam li nesto propustio time?

Nisam se dobro izrazio. Najbolja njegova knjiga uopšte mi je Teror, a posle njega Leto noći, a eto obadvoje su i horor...

Ne radi se o knjizi koju čitam, ali moram negde da pomenem da sam upravo pročitao da je Čak Polanik/Palanhjuk napisao ili dovršava pisanje nastavka Borilačkog kluba.


Jebiga na kvadrat.

Joj, koliko sam se i ja tako osetila kad sam čula

Ako moze pomoc -

1 Zna li iko kakav je prevod knjige Sudar (JGB) izdavaca - Mladost (1988, Zagreb)?

2 Interesuje me sadrzaj knjige Ruski Splin - Utopia. Je li identican sadrzaju knjige The Dedalus Book of Russian Decadence?

3 Sabrane price Kortasara iz 2012 sadrze Skolice i 62/Modelo para armar? Bilo bi za pretpostaviti da sadrze ali procitao sam drugacije na jednom forumu...

3) Ne sadrže. I Školice i Modelo para armar su romani (i to poobimni), a ne pripovetke.

1) bio mi je odličan kad sam ga čito, pre 20 godina. veoma je hrvatski, ali to lepo leže uz patologiju texta.

2) nije isti sadržaj, ni blizu.

Mnogo Hvala. Svi odgovori upućuju na to da ću morati odriješiti kesu.

Navedeno izdanje Sudara, zbog tvrdi korica i interesantne naslovnice, mi se učinilo zanimljvim pa sam odlučio da ga "ponovim", samo sam htjeo biti siguran u vezi prevoda - iako je to bilo sporedno u ovome slučaju.

Što se tiče Splina - posjedujem Dedalus-ovu knjigu pa, ovaj put, nisam htjeo duplirati priče, posebno zato što me pošta iz Srbije košta više od same knjige. Ali sa obzirom da se radi o totalno različitom sadržaju onda cu očigledno morati nabaviti i izdanje Utopije.

sudar ti je 10 maraka na pik.ba
a na pijaci 5

nemam kad da prekucavam niti imam čime da slikam sadržaj, ali uopšteno, sadržaj SPLINA čini ovo:
-a. blok - poezija, izbor, 65 strana
- čehov - 'putnik prve klase'
- remizov - 5 priča
- sologub - 4 priče
- zamjatin - 4 priče
-andrejev - 5 priča
- brjusov - 4 priče
= ukupno, 392 str.

Ty, Ghoul.

@Swan, Znam za pik.ba ali vidio sam isto u jednoj lokalnoj antikvarnici, pa moram ispoštovati čovjeka - već sam ga dovoljno maltretirao!

Samo bih da napomenem da je scena iz Jezera Dugog Sunca, u kojoj Patere Gulo i Ustavica čitaju Zumbulino pismo Svili najbolja scena čitanja tuđeg pisma u književnosti na koju sam naleteo (a da je se sećam, da se malo ogradim). Zapravo, možda sam subjektivan i možda me je samo zaveo trik sa neobičnim manirima u govoru koje je Volf prišio čoveku, ali imam utisak da je Ustavica jedan od njegovih najboljih likova, ako ne i najbolji. Dokaz kako se s malo truda ličnost koja treba da popuni sporednu ulogu klasičnog ambiciozno-beskrupuloznog činovnika može učiniti nezaboravnom čitaocu.

citam odiseju 3001
jesam azuran moderan i pratim svjetske trendove haha
uglavnom neko rece da je ovo najveca i najduza knjiga posveta

pfff, taj ispljuvak od knjige i ne treba smatrati delom serijala. Dovoljno je slaba i 2061, ali se Klark definitivno usr'o sa 3001. 

ma samo je jedna 2001 ...ostalo su sve varijacije na temu... a tek me čeka Izgubljeni svjetovi 2001... to je neko na forumu mislim Lurd opisao kao najbesmislenija kentaurova knjiga

Izgubljene svetove ima smisla čitati jedino ako voliš Odiseju u svemiru tolikim žarom da moraš da znaš za svaku nebuloznu ideju koju je Klark s pravom odbacio u procesu pisanja knjige. Inače samo gubiš dragoceno vreme.

cito sam ja to 1997, a 2002 koristio za seminarski rad na faxu iz predmeta historija civilizacije
morat cu dovrsit ponovno

Тја. На неке књиге ти касно укажу. 
Ово је требало да читам пре тридесет година.
Андреј Бели - Петроград...

Ahhh, moram jedno    da stavim za Belog, imala sam oko dvadeset druge tako jednu fazu, Petrograd, Kotik Letajev, eseji, udri, držnedaj Predivan pisac, i potpuno lud, samo se teško "ulazi" u tekst, svaki put mi je trebalo po par desetina stranica da se naviknem na stil, a posle krene loženje samo od sebe.
Nikad bolji prikaz razmišljanja deteta i povezivanja i pamćenja u detinjstvu nisam videla nego u Kotiku Letajevu. Nikad.

Gem stvaranje jedne utopije od Pola...
jbt kako sam ja moderan konzument
sitna slova ima oči da mi ispadnu ako ne odustanem
reko tanka knjiga ovo ćemo prije neke debele kad ono kvrc...font za stvaranje dodatne miopije... -0.25 po poglavlju

Rekoh ja...
Ali jedno je kad si student književnosti, a drugo kad si student građevine. 
Ovo bi, verovatno, trebalo čitati u originalu, ali moje učenje ruskog se okončalo pre 30+ godina, tako da ništa od toga.

Eto, Blejd čita Cvajga, ti čitaš Belog... a ja strepim za vas obojicu, ovako na daljinu...  te ljude treba čitati kad je čovek mlad i pun blentavog optimizma, i dok je svet oko njega taman dovoljno ružičast da mu proza ne preotme stvarnost.

Moja prednost je da sam od početka svestan da ga čitam u pogrešno vreme.
A stvarnost mi je, nažalost, dovoljno poznata da bi bila u opasnosti da bude oteta...

Ček, Libe, je l' tebi Cvajg optimističan ili deprimirajuć, i isto pitanje za Belog?

Dete drago – jer jesi dete, inače ne bi to pitanje na taj baš način postavljao  - kad se jedan ubije nadomak završetka rata, i kad drugi umre od šloga dok je jurio po knjižarama svoje knjige da bi iz njih čupao predgovor kojim mu je kolega unakaradio život, to ti je po logici stvari prilično deprimirajuće, znaš.

Naravno, ljudi takvog senzibiliteta neretko nađu lepotu čak i u najmračnijoj stvarnosti i garant se taj njihov neizmerni talenat ogleda u dikciji i sitnaksi im jednako, ali to ne menja fakt da ja po difoltu strepim za meni drage ljude sličnog senzibiliteta kad se takve proze dohvate...