ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Još jedna forumašica mi se obraća sa "drago dete". Ovo mogu samo da protumačim kao uspeh!

dobro, dobro, ali ne zanemari ni fakt da je to u velikoj meri i odraz naših životnih & starosnih doba... 

Što se Belog tiče, a to ti Jevtra može mnogo bolje reći od mene, nema tamo ničeg deprimirajućeg...


U Petrogradu ima svega, ali sve deluje "vodviljski zavodljivo"; raznobojni simbolistički domini švrćkaju prospektima u cik revolucije; postmodernistički citati kuljaju sedamdestak godina pre postmodernizma, a odisejske tirade desetak godina pre Odiseja. Doduše, ima malo edipovštine, ali i to je "fol" (što sam, uzgred, valjda, prevazišao, hrabro). Plus, mnoštvo materijala za Nemanju Radulovića, a, s obzirom na to da mi je baba u Bajinoj Bašti bila majstor za salivanje strave, nema opasnosti da upadnem u zamku trumanizma. Dakle, predivan tekst. Još jednom, šteta što ne znam ruski..


I ne brini, zna Mića da izađe sa svim tim na kraj. Teže mu je sa ovom domaćom prozom. Tu neprestano ima težnju da  ...

Pa, ako ikad savatam Jevtropijevićku negde uživo, već imam spisak pitanja na koje malo ko osim nje može da mi odgovori, pošto ne poznajem tako mnogo rusofila. (Zapravo, ako ćemo pravo, u RL ne poznajem ((više)) nijednog.   )

ali Cvajg je druga priča, pogotovo biografija.

Da, upravo završavam treću domaću knjigu u nizu (i to sve dobitnici NINove nagrade) i baš osećam potrebu da... hm... presečem nečim normalnim.
A što se tiče depresije, eh, Cvajga sam čitala, nek se Libeat ne zabrine, u gimnaziji, baš kad je trebalo - to, one njegove silne biografije i pseudobiografije, od Marije Stjuart preko Fušea do Klajsta i Kazanove, neviđeno zabavne i poučne su mi bile, i s kilometra se videlo koliki je tu autorski udeo (veliki) a koliki suva istorija (mali) - i ni on, ni Beli, ni, štajaznam, Cvetajeva, nikad me nisu pomerali ili bacali u depresiju koliko su to mogli autori srazmerno manje žalosnih života, poput Čehova ili Lema. (Lem: kao tuč težak.)

Evo sad razmišljam... zbog kakvog štiva bih se ja za nekog zabrinula... Paviljon br. 6, možda. Vraćanje Paviljonu i iščitavanje, definitivno. Ne baš mnogo drugog, sem logorske literature tipa Šalamov i Štajner, ali to bi bio ozbiljan signal. Hm.




PS dok sam ovo skrpila, javila se Libeat, pa evo da dodam: http://www.knjizara.com/Eros-nemoguceg-Aleksandar-Etkind-9707 sjajan uvod u ludilo ruskih umetnika ranog XX veka. Jeste da je o psihoanalizi ali je mnogo više sočna trač-hronika

Eto vidiš, čim te Cvajg nije bacio u depresiju, to znači da si meni pouzdana za dajdžeste.  A ja sam u godinama kad me samo dajdžesti zanimaju, to kad se radi o ljudima koji su na ovaj ili onaj način završili u čeljustima 'krmače koja proždire svoj okot'.

Nego, sad najozbiljnije, Cvajga sam čitala nakon što sam u potpunosti razumela njegovu opasku da više nije organski vezan za zemlju u kojoj je rođen, a nikad nije uspeo da pošteno sraste sa onima u kojima živi. Da sam ga čitala pre toga, moj utisak bi svakako bio drugačiji.

Uh. Mene je Tišma (onaj pravi) znao da baci u depresiju...

A meni je ona uvek više ličila na germanofila... 

PTY

QuoteEto, Blejd čita Cvajga, ti čitaš Belog... a ja strepim za vas obojicu, ovako na daljinu...  te ljude treba čitati kad je čovek mlad i pun blentavog optimizma, i dok je svet oko njega taman dovoljno ružičast da mu proza ne preotme stvarnost.

Kasno Libe kasno...

Cvajg je zaista druga priča. Uostalom, "Jučerašnji svijet" mi je tako legao da sam (silom na sramotu) ubacio "Nestrpljivo srce" ispred nekoliko romana koje sam planirao da čitam. U svakom slučaju, malo sam kada čitao nešto ovako razoružavajuće. Cvajg je, za mene, čovjek koji je u jednom trenutku shvatio kako stvari stoje i odlučio da umjesto od sebe, odustane od svijeta koji ga okružuje. Može se reći da se dostojanstveno povukao držeći se svojih iluzija, za koje je do samog kraja znao da to jesu (o čemu je, uostalom, i autobiografija). Ne vidim ništa nezrelo niti tinejdžerski romantično u njemu - u stvari, prije je tužan i sjetan nego depresivan. Nešto kao Korto Malteze lišen cinizma. Čovjek koji pripada čovječanstvu, u pravom smislu te riječi. A onda shvata da je taj pojam (ako refencira na moral ili razum) podjednako iluzoran kao što je to za njega i pojam (da ne kažem konstrukt) države ili nacije.

Zanimljivo je da su mi kao literatura za zabrinutost prvo na pamet pali Orvel i Štajner, a onda vidjeh da Jevtropijevićka takođe spominje Štajnera . Mene Orvel bedači u "Apsidistrama" i "Borbi za vazduh" čak i više nego u anti-utopiji, a "7000 dana u Sibiru" (ako se misli na tog Štajnera) bolje dočarava užase staljinizma od Solženjicina ili Kiša (na koga je uticao... blago rečeno). Od novijih romana, izdvojio bi "Porodicu Jeltiševe" Senčina. Ono poglavlje o branju ljekovitog bilja (žimolist) i pijaci sam pročitao dva puta prije nego što sam završio roman. Dakle, završio poglavlje i vratio mu se još jednom koliko mi je bilo upečatljivo. U svakom slučaju, teško mi je da se zamislim u Gulagu, ali nemoguće da se ne zamislim u Jeltiševima. Ono se, bar na Balkanu, može desiti (i dešava se) bilo kome. Evo, baš prije par dana u Sutomoru je od gladi umrla Radmila Karan, inače izbjeglica sa Kosova kojoj je muž svojevremeno bio univerzitetski profesor u Prištini. To nije čak bila ni fusnota u CG medijima (SRB da ne spominjem), jer ključni pojmovi (Kosovo, glad, srpski izbjeglica, pravi doktor nauka) ne zvuče privlačno. To su Jeltiševi - glad, bijeda, siromaštvo, koje se ignoriše jer je tako lakše.

Jeltiševi? Cvajg? (genijalni) "Paviljon br. 6"? Ništa bez dnevnih novina i crne hronike. Kakvo je doba, može i rubrika "zabava", sa lavinom starlet-tračeraja.

P.S. Sad vidjeh PTY. Ima Pekić onaj predivan citat u "Pismima iz tuđine" (čini mi se) kada kaže da se staro korijenje ne može obnoviti, a novo ne može pustiti. Malo ko je uhvatio taj osjećaj bolje od njega. Ma tuga!

Quote from: Mica Milovanovic on 19-03-2015, 12:17:43
A meni je ona uvek više ličila na germanofila... 

E tek to mi treba, o njima tek ništa ne znam... mada, u principu, treba mi upravo ono što verujem da je njen forte, rusi i nemci ranog 20tog veka uglavnom. Tu bih ja danas mogla za zađem samo uz najčvršće od svih ozbiljnih preporuka.

Quote from: BladeRunner on 19-03-2015, 12:25:35
PTY

QuoteEto, Blejd čita Cvajga, ti čitaš Belog... a ja strepim za vas obojicu, ovako na daljinu...  te ljude treba čitati kad je čovek mlad i pun blentavog optimizma, i dok je svet oko njega taman dovoljno ružičast da mu proza ne preotme stvarnost.

Kasno Libe kasno...

... Može se reći da se dostojanstveno povukao držeći se svojih iluzija, za koje je do samog kraja znao da to jesu (o čemu je, uostalom, i autobiografija). Ne vidim ništa nezrelo niti tinejdžerski romantično u njemu - u stvari, prije je tužan i sjetan nego depresivan. Nešto kao Korto Malteze lišen cinizma. Čovjek koji pripada čovječanstvu, u pravom smislu te riječi. A onda shvata da je taj pojam (ako refencira na moral ili razum) podjednako iluzoran kao što je to za njega i pojam (da ne kažem konstrukt) države ili nacije.

Daleko bilo da je nezrelo ili romantično.

Ali kad sam ja bila takva, mogla sam da zadržim distancu naspram takvih stvari, da u njima vidim apstrakciju,  predočenu kroz simbole i metafore, ili samo dokument o nekom davnom vremenu koje se naprosto ne može ponoviti. 

Danas ja tu distancu ne mogu tako lako da uspostavim kad je o ovakvoj prozi reč, zato jer znam da ništa od toga nije apstrakcija.

Da. I meni fali znanje o ranim rusima i nemcima... Čitajući po jevtrinoj preporuci onu sjajnu knjigu o ranim ekspresionistima srpskim i hrvatskim, polako mi se otvara svest da fantastična književnost kod nas nije, kao što smo dugo u getu verovali, nije sve vreme bila na marginama glavnog toka, već da je fantastika Vinavera, Rastka i Nastasijevića možda ono najbolje što smo imali u to vreme. A to što su je skrajnuli i što danas praktično nigde ne može da se nađe prava i dubinska analiza odnosa fantastike i ekspresionističke/avangardne književnosti. Nailazio sam na pojedinačne analize određenih pisaca, kao i enciklopedijski Palavestrin članak, ali široke, sveobuhvatne analize niko da se prihvati (bar koliko ja znam).


Jevtro, jesam li u pravu?

nego, samo da dojavim za jednu knjigu, onomad smo ovde pricali o njoj: nemac, jelte, jedan od retkih koje sam citala  I naravno da mu nisam zapamtila ime, tek m iga je ovde neko pomenuo, jer sam zapamtila naslov romana.

I eto, skoro naletim na taj roman, Morski psi i sitna riba, i to u prevodu Milene Benini, znaci nije onaj prevod koji sam svojevremeno citala, ali nema veze.

i nabavim je ja, naravno, sva sretna, i nekoliko puta posegnem za njom, ali... to je toliko potresno i tragicno da ja jednostavno ne mogu da se sa time nosim. I eto, veoma mi je drago da sam nasla tu knjigu, ali eto, male su sanse da cu se usuditi da je ponovo procitam.

Quote from: Black swan on 18-03-2015, 15:09:56
Gem stvaranje jedne utopije od Pola...
jbt kako sam ja moderan konzument
sitna slova ima oči da mi ispadnu ako ne odustanem
reko tanka knjiga ovo ćemo prije neke debele kad ono kvrc...font za stvaranje dodatne miopije... -0.25 po poglavlju

i ja imam ogroman beklog nepročitanih knjiga, u proseku kasnim oko 30 godina

čitam Šeklijevu Savršenu planetu. Šekli je genije!

Ja ovih dana koristim lokalnu biblioteku da opet čitam braću Strugacki. Neverovatno koliko je to dobro i nakon toliko godina, kako te taj stil i neka planska genijalna haotičnost i iščašenost teksta odmah osvoje.
Majstori.

thumbs up i za Seklija i za Strugacke. Mogao bih njih da overim, posto sam oba Seklija objavljena kod nas (Trampu svesti i Savrsenu planetu) citao maltene na godisnjem nivou do pre 10 godina, al Strugacke bogami odavno nisam...

Quote from: Berserker on 19-03-2015, 14:55:47
thumbs up i za Seklija i za Strugacke. Mogao bih njih da overim, posto sam oba Seklija objavljena kod nas (Trampu svesti i Savrsenu planetu) citao maltene na godisnjem nivou do pre 10 godina, al Strugacke bogami odavno nisam...

Trampa svesti je odlična, neverovatan neki osećaj sam imao kada sam je završio

Quote from: Anomander Rejk on 19-03-2015, 14:15:10
Ja ovih dana koristim lokalnu biblioteku da opet čitam braću Strugacki. Neverovatno koliko je to dobro i nakon toliko godina, kako te taj stil i neka planska genijalna haotičnost i iščašenost teksta odmah osvoje.
Majstori.

ja sam Strugacki burazere (onaj komplet koji su, čini mi se, objavile Dečije novine) pribavio kroz trampu sa drugarom, koji je za njih bio potpuno nezainteresovan. ja mu ponudio neka Polarisova izdanja koja su u to vreme isplivala iz nekih budžaka i pojavila se po knjižarama, on prihvatio, svima lepo

Ovo se baš rasplamsalo, ne znam odakle da krenem
@Blejd: pa da, preživeli logoraši poput Štajnera, to ti je što ti je... ne može biti mnogo mračnijeg pogleda na čovečanstvo. Senčina nisam čitala, deluje zanimljivo po ovome na netu, a tematika podseća na Petruševsku. Mogu ovako uzgred da preporučim i Vasilija Grosmana, pisala sam o njegovim pričama već negde na forumu, on je pisao i o pogromima u Drugom svetskom ratu i o sasvim svakodnevnom mirnodopskom užasu (nepokretan, bolestan čovek čeka ženu da se vrati sa posla, nje nema pa nema, i polako shvata da joj se nešto moralo desiti...).


@Mića: Uh, na Tišmu sam zaboravila, tj. pre sam ga potisnula nego zaboravila Upotreba čoveka u lektiri bila mi je dovoljna da se zakunem kako nikada nikako ništa više od toga čoveka... A što se tiče fantastike: čini mi se da si u pravu. Problem je što je od '45. negde do osamdesetih istraživanje uglavnom bilo određivano nekim drugim kriterijumima i smernicama a ne interesovanjem za fantastiku, i taman kad je krenula konsolidacija (potpomognuta upravo postmodernim piscima i piscima/profesorima poput Pavića), raspala se Jugoslavija i mogućnost nekakve sinteze uglavnom otišla u čabar. Pogledam nekad onu knjižurdu "Srpska fantastika" iz 1989. i smorim se od toga kolike su se mogućnosti tada otvorile i ostale otvorene do danas. Trenutno ima mnogo istraživača koji se bave upravo različitim avangardnim piscima sa neke nove strane - sad, da li će biti nečeg sličnog tome što priželjkuješ po opsegu i temeljnosti, stvarno ne znam. Veliki bi bio posao.

@Libeat: dobro, nisam ja ni rusofil ni germanofil koliko, hm, ne mogu da kažem ni bibliofil jer ne skupljam knjige sem u glavi ali rani dvadeseti vek, sve do čistki tridesetih, jeste jedno veliko ahhhh u ruskoj književnosti. Piljnjak! Babelj! Bulgakov! Cvetajeva! Brjusov! Remizov! Pa Platonov! Mila majko, Platonov!!!!!1 (Sad bi me drugarica ubila što ne pominjem Hlebnjikova, pa bolje da stanem.) I ono, ništa od toga nije realizam ni pod razno, ali nije baš ni fantastika kakva se danas piše i čita, prosto eto... ispitivanje slobode u svim pravcima. I onda, jelte, definitivni zid cca 1937.


Sećam se i tog pominjanja romana o podmornicama i pogotovu detalja o kljuvanju očiju :/ a sad vidim da je stari prevod Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan, kakav tandem...





EDIT: naravno da sam od svega zaboravila baš na Cvajga, od koga je sve i počelo... pa eto, u doba najaktivnijeg čitanja ja nikakve, ali nikakve podatke nisam imala o njegovoj biografiji, bio je prosto ime na koricama i očito čovek bujne mašte i sposobnosti za uživljavanje u druge. Moguće je da bi danas sve bilo drugačije, pogotovu da krenem sa tog drugog spisateljskog kraja.

     Pa to je to, to me fascinira, ta dimenzija "doživljaja knjige". I znam sad, mi uvek to pominjemo, i kobajagi smo svesni toga, ali ne znam da li smo zaista, to onako, u punom sondiranju. (Naravno, govorim isključivo o sebi, ali stalno mi se omakne neki od formata generalizacije.)

Recimo da uzmeš bilo koju knjigu, ali zaista bilo koju, čak i bilo koji žanr (samo da nije baš goli jednodimenzionalni šund), pa da je dadneš blizancima na čitanje, i da onda razmotriš utiske, ali onako skroz ozbiljno, doslovno i bukvalno, da razmotriš te silne razlike u "doživljaju". I zamisli samo onda kako te razlike rastu sa dodavanjem kojekakvih specifičnosti, to od onog najtrivijalnijeg generacijskog jaza pa na dalje. Haos, kažem ti: svaka knjiga bukvalno živi sa svakim novim čitanjem, i to je sasvim neovisan i kompletan život, u svakoj instanci.

Sećam se ne tako davno kad je Valentica urednikovala onaj Apeks posvećen muslimanskim autorima, i neverovatno mi je bilo kako standardni žanrovski tropi i meme menjaju svoja suštinska značenja prelaskom iz jednog u drugi kulturni format. A radilo se upravo o motivu vampira, dakle o jednom od najrudimentarnijih žanrovskih motiva koji opstaje skoro pa nepromenjen tokom celog svog trajanja. Zamisli samo kakvu onda to transformaciju doživljavaju neki kompleksniji motivi - pa to je material o kom se tomovi mogu da pišu. (a i pišu se, samo nisu juzer-frendli za laike poput mene, tako da su ovakni razgovori neka vrst surogata...     )

I eto, sad kad kažem da je Cvajg potresan ali istinski, to jeste otvoreno za tumačenja, jer garant ima ljudi koji mogu da pročitaju njegovu biografiju i ne osete mnogo toga potresnog, i štajaznam, nije da sad to smatram falinkom, nego prosto, eto, učini mi se kao da nismo čitali istu knjigu, a zapravo i nismo, bar ne u smislu u kom se to jezički dezignira, nego u onom smislu u kom kažemo da je svaka knjiga stvarni svet za sebe, dok u principu želimo da kažemo da je svako čitanje svake knjige ceo jedan svet za sebe.  I najbolje što može da te zadesi je da eventualno nađeš nekoga čije ti je tumačenje knjige blisko, i to ne blisko u smislu da je genetski identično tvome, jer to ionako ne postoji, nego blisko u smislu da ti je dovoljno razumljivo da u njemu možeš da prepoznaš sva odstupanja od tvog čitanja, i da ta odstupanja makar donekle sebi objasniš, jer to također utiče na dublje razumevanje, i knjige i tebe jednako.

Tako da, eto, ako ti se ikad prohte da o tim ahhhh rusima i nemcima kažeš pokoju, gdegod i gdekako, šibni to ovde na forum, ili barem kakav link, jer nije da neće biti pročitano... 

A za Morske pse... da, to kljucanje očiju, to jesu bile moje noćne more, dugo posle čitanja. I eventualna smrt tog deteta - jer bio je on dete, naravno - koja je meni prvi put u životu donela spoznaju da su i nemci, eto, umirali u ratu, i to bolno i bespotrebno koliko i oni koje su ubijali. I jesam ja o toj knjizi onako pomalo nostalgično već godinama musala, ali sad kad je imam u rukama, sad shvatam da to uopšte nije bila nostalgija. štajaznam, kad sam bila klinka knjige su mi bile uglavnom sluge, ali sad su silni gospodari... a ta promena statusa podrazumeva silno strahopoštovanje, all other perks notwithstanding... 

odlicna diskusija. digresija: kcerka i ja godinama vodimo polemiku oko "bolje forme", sto ce reci rat izmedju ljubitelja pisanog stiva i stripa. dok ona preferira roman, uzmem strip, te citamo "istu" pricu.
i sad, sto je meni zanimljivo, ona tvrdi kako roman ostavlja potpunu slobodu njezinoj imaginaciji, masti, kreativnosti, te je nakon citanja stripovane obrade istog djela u pravilu razocarana, dok ja kako u romanu, tako i u stripu ne vidim previse "slobode". znaci roman mi rijecima opisuje sve ono vizualno, ne ostavlja poseban prostor, te jedino zahtijeva dodatno vrijeme potrebno za isti dozivljaj. prije te diskusije nisam ni pomisljao da pisana rijec ostavlja toliko individualnog prostora.

Zavisi koliko si vizuelan tip i koliko čitanje doživljavaš kao ređanje slika, a koliko kao intelektualnu igru između tebe i pisca (što, naravno, ne isključuje jedno drugo). Ja, nažalost, nisam toliko vizuelan tip i veoma retko pisac uspeva da kod mene stvori "sliku". Više su to intelektualne "slike" (brojne asocijacije, poređenja i podsećanja na ranije pročitana dela, itd. itd.) nego vizuelne "slike", ako razumeš šta hoću da kažem.

vjerujem da su ustroj slika, kao i intelektualne slike, uvijek prisutne, te ugrubo vode do konacnog efekta ili emocije.
samu pisanu rijec smatram neobicno kompliciranim nacinom postizanja efekta. kad citam, uvijek gradim i sliku kao sastavni dio procesa. i tu u pravilu nemam osjecaj da mi ostaje prostor za sopstvenu kreativnost, pisac me vodi.
nakon citanja vidim kostur price, strukturu, ritam, sklad, asocijacije... poput partiture, te ostaju emocije.

ispratih diskusiju oko slobodanide, brzog pisanja, grubog ili efektnog. svidja mi se taj nacin pisanja, jer kroz nekolicinu efikasnih rijeci moze stvoriti istu sliku kao i dvije stranice (suhoparno-)informativnog teksta, "crtanja", a ne pamtim da sam naceo ista opseznije sto mi nije narusilo taj proces osim kafke.

hocu reci, roman, strip ili film dozivljavam na isti nacin, znaci ni jedna forma ne ostavlja poseban prostor, uz to sto je pisana rijec vremenski najzahtjevnija. tako da se odlicnim piscima divim na istrajnosti na tako primalan nacin izraziti dobar mozaik.
tu se uglavnom razilazim sa kcerkom kojoj dobra knjiga ostavlja mogucnost ugradnje svojih "vizija".

Dokopao sam se danas Murakamijeve Audicije. Film mi je u top 10 horora all time, videcemo sta kaze Murakami na sve to

Trenutno citam Reconstructing Amelia  od Kimberly McCreight. Odlicna je

Quote from: Mileva on 29-03-2015, 00:50:55
Trenutno citam Reconstructing Amelia  od Kimberly McCreight. Odlicna je

Амелија није фантастика, оно што није сф,ф,х... се обично постује овде http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,4345.0.html

Pre par dana sam počela da čitam Elrojevu Perfidia i mamice mila kako je to odlično napisano!

Tek sam na 20% pa nema šanse da išta ozbiljno spojlujem, ali ima tu mnogo poznatih nam faca, Dadli Smit je za sad glavni, naravno, a proza je kao i sva Elrojeva, gusta i nabijena do pucanja po šavovima, glavni zaplet se vrti oko pronalaska leševa četvoročlane japanske familije u naizgled sepuku scenografiji, i to dan pre bombardovanja Perl Harbura, ali podzapleti govore o svemu i svačemu, naravno, Elroj je to, a inače ne treba ni posebno napominjati da ti podzapleti imaju svoje podzaplete, ili barem tvist-bradavice    i već vidim da ću se sa Perfidiom družiti brat-bratu dva meseca!

Eto, neopisivo mi je drago da se Elroj vratio upravo sa Second L.A. Quartet, pošto mi je Underworld onako, ok legao, ali ne baš tolko da ga kući nosim, dok mi je ovo suvo zlato, stvarno. 

Quote from: дејан on 31-03-2015, 10:50:53

Quote from: Mileva on 29-03-2015, 00:50:55
Trenutno citam Reconstructing Amelia  od Kimberly McCreight. Odlicna je

Амелија није фантастика, оно што није сф,ф,х... се обично постује овде http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,4345.0.html

Ok, nisam znala, naziv je "Sta citamo 2015"

Nakon besramnog razvlačenja, konačno sam pročitao i Kaldea Dugog Sunca. Volfovo pisanje nije ništa slabije nego u dve knjige koje prethode Kaldeu, a do promene je došlo utoliko što radnja više nije pretežno fokusirana na Svilu, već je teret njenog nošenja ravnomerno podeljen među 7-8 likova. Pomalo zbrzan rasplet ove knjige, ali čini mi se da je to Volfu zaštitini znak.


Sada je na redu Egzodus, ali pošto sam ga pre godinu dana zakopao u kutiji na koju sam dodao još dve stripova i hrpu kojekakvog đubreta, a nisam nešto raspoložen za rudarenje danas, presećiću ovaj serijal Danom Mitre, pa ću mu se kasnije vratiti.

Quote from: neomedjeni on 11-04-2015, 09:34:44
Nakon besramnog razvlačenja, konačno sam pročitao i Kaldea Dugog Sunca. Volfovo pisanje nije ništa slabije nego u dve knjige koje prethode Kaldeu, a do promene je došlo utoliko što radnja više nije pretežno fokusirana na Svilu, već je teret njenog nošenja ravnomerno podeljen među 7-8 likova. Pomalo zbrzan rasplet ove knjige, ali čini mi se da je to Volfu zaštitini znak.


Sada je na redu Egzodus, ali pošto sam ga pre godinu dana zakopao u kutiji na koju sam dodao još dve stripova i hrpu kojekakvog đubreta, a nisam nešto raspoložen za rudarenje danas, presećiću ovaj serijal Danom Mitre, pa ću mu se kasnije vratiti.

dohvatio sam se i ja Vulfa, po prvi put sa debelim zakašnjenjem. za sada ide fino, a pošto nisam neki brzi čitač vidim da će godina biti u znaku Vulfa

Super, šta čitaš? Ako je Solarni ciklus, nadam se da si počeo sa Novim Suncem, a ne Dugim Suncem, jer je to prirodan radosled i jer je Novo Sunce ipak za klasu bolje.

Quote from: neomedjeni on 14-04-2015, 10:35:37
Super, šta čitaš? Ako je Solarni ciklus, nadam se da si počeo sa Novim Suncem, a ne Dugim Suncem, jer je to prirodan radosled i jer je Novo Sunce ipak za klasu bolje.

pa da, redom, od Novog Sunca pa na dalje. dokle je Polaris prevodio?

Kompletno Novo i Dugo Sunce. Za Kratko smo ostali kratki. Kanim se da te tri knjige pretvorim u svoju vežbu iz engleskog, nakon što dovršim Egzodus.

Quote from: neomedjeni on 14-04-2015, 11:39:40
Kompletno Novo i Dugo Sunce. Za Kratko smo ostali kratki. Kanim se da te tri knjige pretvorim u svoju vežbu iz engleskog, nakon što dovršim Egzodus.

Je l prevedeno još nešto od Vulfa, ali onako, u komadu, da nisu zasebne priče po almanasima, antologijama i slično?

Okean je preveo pre desetag godina dilogiju Vitez-Čarobnjak. Prigodno, prva knjiga se zove Vitez, druga Čarobnjak.

Nabavljena Republika lopova. Kako ću uklopiti njeno čitanje sa Pillarsima, Konanom, Volfom, Danom Mitre i drugim obavezama, nemam pojma, ali vremena se mora naći. Prve stranice obećavaju.

Plavo, gotovo prozirno - Rju Murakami. Zatvorio sam krug Murakamijevih knjizica koje su izdate na srpskom. Ako postoji neko ko se doznaje u zivot i rad doticnog molio bih da me informise da li je dogadjaje opisane u knjizi pisac zaista doziveo u ranoj mladosti? Mislim da sam negde ranije to procitao ali sad ne mogu da nadjem, moguce i da je neko to lupio na nekom forumu pa sam  to nesvesno ubelezio a posto se i junosa u knjizi zove Rju, isprojektovao da je to on. Sto se tice same knjige, nije mi legla, uopste ne volim ovakve teme i nije mi prijalo slikovito opisivanje anusa nekog crnog americkog vojnika ili boja necije povracke, mada verujem da je sve to bilo prilicno kul 1976. godine i ako se uzme u obzir da je ovo bio prvi roman jednog 25 -to godisnjaka, mora mu se skinuti kapa. Ima tu i zanimljivih deonica, trip na meskalinu npr. ali veci deo je nesto sto mene uglavnom ne zanima, sto ne znaci da se nekome nece svideti. U Miso supi mi je i dalje njegov najbolji roman.

Skot Linč "Republika lopova"


Eh, kad samo pomislim da je malo falilo da se nikad ne upoznam sa pričom o Loku Lamori. U vreme kada je prva knjiga izašla, njena naslovna ničim nije odavala da se radi o epskoj fantastici. Mislio sam da je u pitanju još jedna od kvaziistorijskih dramica koje su nam izdavači tih dana bez milosti servirali na nedeljnom nivou (dakle, nešto ređe nego ovih dana). Nešto kasnije sam naleteo na neki sažeti opis knjige i skapirao o čemu se tu radi, ili bar mislio da sam skapirao o čemu se tu radi, jer i dalje nisam imao nikakvu želju da je kupim. Tek kada je prošlo nekoliko godina od njihovog objavljivanja, pročitao sam Laži Loka Lamore nakon što sam pozajmio knjigu u lokalnoj biblioteci, pošto nisam uspeo da pronađem ništa što bi mi se više čitalo. Progutao sam knjigu za dva dana i prvom prilikom je pazario u knjižari, beznadežno zaljubljen u kvazivenecijanski svet koji je Linč uturio među njene stranice i duo lukavih prevaranata koji živi samo kako bi ga pljačkao.

Laži su bile gotovo savršen debitantski roman. Stoga sam valjda očekivao previše od njegovog nastavka i ostao razočaran kada sam shvatio da je Crveno more znatno gora knjiga. Od Republike lopova, koju sam predugo čekao, nisam imao pojma šta da očekujem (ako na trenutak zaboravimo pohvale upućene knjizi druga Korvina).

Srećom, ovaj put je Linč odradio mngo bolji posao. Republika lopova nije bolji roman od prvenca u seriji, koji i dalje ostaje njegova najbolja knjiga, ali mu je dovoljno blizu da kažemo da ga je zadovoljstvo pročitati.

Treći deo sage o Gospodstvenim nitkovima zapravo se ne sastoji od jedne, već od dve ravnopravne pripovesti. I obe su, u suštini, njanjava ljubavna priča o tipu koji godinama šeni, cvili i pati zbog jedne divne crvenokose devojke i divnoj, crvenokosoj devojci koja nije baš ravnodušna prema njemu, ali ga godinama gazi kao poslednjeg bednika iz nekih svojih razloga. Dakle, konačno malo realnosti umesto uobičajenog klišea o mračnom kuleru betmenovske brade i konanovske građe na koga žene skaču iz zasede kako otvori vrata da izađe na ulicu preklinjući da ih oplodi. Prva pripovest ima za pozadinu lokalne izbore za neku vrstu državnog saveta u Katrenu, a druga pripremu za izvođenje čuvenog pozorišnog komada u nekoj nečuvenoj vukojebini čije sam ime zaboravio, a knjiga mi momentalno nije pri ruci. Prva se odvija u sadašnjosti, druga u budućnosti. Obe su prisutne u svakom poglavlju knjige, od početka do kraja i konstantno se klifhengerima (postoji li uopšte neka lepa, domaća reč kojom bi mogao da se prevede ovaj izraz?) poigravaju sa čitaočevim strpljenjem vešto kao Strpljiva sa Lokom i Žanom kroz celu knjigu.

Kad smo kod Strpljive, pomenuta je Kamorski čarobnjak/čarobnica, još svašta nešto što ne bi bilo fer otkriti i, što je za Loka najvažnije, spas u poslednji čas. Jer, u onoj priči koja se odvija u sadašnjosti, stanje najprevejanijeg lopova iz Kamora nije se bitno popravilo u odnosu na ono s kraja Crvenog mora. Loka otrov polako ali sigurno vodi ka onom svetu, Žan bezuspešno trčkara okolo u očajničkoj potrazi za lekom, vreme ističe, lipe cvatu... A onda se pomenuta pojavljuje na njihovom kućnom pragu s ponudom da pokuša da izleči Loka ako njih dvojica zauzvrat pristanu da joj pomognu da namesti izbore Katrenu, gradu državi vezanih čarobnjaka. Začkoljica se, osim u tome što bi Lok radije umro nego da radi za Katrenske čarobnjake, krije u tome što je nameštanje izbora lokalni sport kojim se bave dve strane. A druga je za sprovođenje svoje kampanje izavrala Lokovu staru, nikad prežaljenu ljubav iz Kamorskih dana, Sabetu. Jedinog lopova kog Lok nikada nije pobedio u direktnom odmeravanju.

S druge strane, priča o prošlosti prati Lokovo i Sabetino odrastanje s Gospodstvenim nitkovima i istoriju njihovog odnosa, preciznije, dečakove nevešte pokušaje da se udvara jedinoj devojčici u Veriginoj bandi, sve do sudbonosnog putovanja na koje ih je njihov zaštitnik poslao jednog leta tokom kog su mu dokurčile pubertetske bubice sa kojima su se njegovi štićenici neuspešno uhvatili u koštac. Kako bi im pružio priliku da jednom za svagda definišu svoje odnose, Veriga je Sabetu, Loka, Žana i braću Sanca poslao svom starom prijatelju kako bi naučili da glume. Uz poruku da se ne vraćaju nazad ako ne obave uspešno zadatak na koji su poslati. Što neće biti lako, jer, kada su konačno stigla na cilj, deca su saznala da je njihova buduća trupa u ogromnim dugovima, a njihov šef u dobro čuvanom zatvoru zbog fizičkog napada na lokalnog plemića. Lok i ekipa su se tako, nenadano, našli pred izazovom pred kojim bi i znatno stariji i iskusniji prevaranti ustuknuli i podvili repove.

Da bi Republika lopova bila dobra knjiga (kakva na kraju i jeste ispala), Sabeta je morala da bude sve ono što su čitaoci prva dva naslova ove serije očekivali. Žena koja je toliko zavrtele pamet Loku Lamori da nije u stanju da misli na druge, žena čije prisustvo se nekako uvek osećalo u blizini Gospodstvenih nitkova u prethodnim knjigama ma šta da se događalo, ali koja se zapravo do sada uopšte nije pojavila u priči, nije smela da bude ništa manje upečatljiv i intrigantan lik od samog Loka inače sve ovo uopšte ne bi funkcionisalo. Srećom, pokazalo se da je Sabeta iz ove dve priče upravo takva. Linč je svoju fatalnu zavodnicu zamislio kao zbrkani haos emocija, s jedne strane, plahovitosti, samopouzdanja i drskosti, a s druge, nesigurnosti, straha i ranjivosti, kome je dodao prstohvat tajanstvenosti i šarma, dodavši kao završni detalj egzotiču lepotu (egzotičnu za jedan fantazijski svet, jelte), kako bi pokazao da prilikom susreta s njom jedan mladi, zbunjeni lopov nije imao nikave šanse. Pa, mene je ubedio.

Za razliku od prve dve knjige, Republika lopova ne stavlja toliki naglasak na akciju, zapravo, ne stavlja ga uopšte. Okolnosti u koje je Linč bacio Gospodstvene nitkove ne zahtevaju poznavanje mačevalačkih veština, snažne mišiće ili preciznost u rukovanju samostrelom, već druge vrste snalažljivosti, one radi kojih ovi postoje. Izborna trka, kao i izvlačenje već otpisanog zatvorenika iz zatvora idealni su pozornica za svakovrsne prevare, podmetanja, ucene, ormice, izdaje i slične delatnosti, u kojima se Lok i Žan osećaju kao ribe u vodi. Jedini problem, ovaj put imaju posla s nekim ko im je i više nego dostojan protivnik. Kad se tome doda kako sem igara koje se odigravaju na površini, postoje druge, skrivene od očiju javnosti i mnogo opasnije, možemo sa zadovoljstvom zaključiti da je Linč ovaj put svoje junake zapetljao u brižljivo ispletenu mrežu pripovesti iz koje se nije lako ispetljati. Ali je istu vrlo prijatno čitati.

Ono čega sam se najviše plašio, da će me razočarati kraj, jer su me prethodne knjige naučile da je Linču završnica najslabija, a i imao sam neke naznake da je i ovde to slučaj, ovaj put se nije dogodilo. Čak sam veoma zadovoljan raspletom priče o pozorišnoj predstavi, dok je ona vezana za dešavanja u Kamoru, uključujući i epilog... prihvatljiva. Drug Korvin je u pravu kada kaže da bi nešto što se tu desilo moglo da ujebe nastavak serijala, ali može to, uz malo sreće, da ispadne i sasvim dobro. Ono što je važno, Republika lopova mi je vratila veru u Linčovo pisanje i ovaj serijal, uzdrmano nakon prethodne knjige. Nek lopove služi sreća!

Pročitao Pesmu sudnjeg dana od Martina. Pah, prilično razočaran. Očekivao sam mnogo više, snažnije štivo, mračnije, jezivije, tajanstvenije...dobar deo knjige se sveo na već poznata jadikovanja o prohujalim šezdesetim, hipijima koji su kao mogli promeniti svet...a nisu već su se utopili u sistem, i generalno žal za mladošću. Sve vrlo mlako, i već dosta puta obrađeno, ni to sa roc bendom Nazgul nije puno pomoglo, definitivno razočarala me knjiga.
Sad čitam Valkiru od Marije Semjonove.

Dobio Petao u prozoru, Milana Nikolića, izdavač Svjetlost Sarajevo - 1960.
Korice ispucale, sve požutelo, lepljeno selotejpom koji se koristio za vreme izgradnje piramida ali još uvek drže, pa tom džepnom izdanju daje svojevrstan šarm, ali džaba. Da li narod onda beše zdraviji ili me baujahr zeza ne bih znao; uglavnom ne vidim slova, mute mi se i iziskuju ozbiljan napor pod dobrim osvetljenjem.

Da i ovde prenesem svoju oduševljenost romanom "Srca, ruke i glasovi" Ijana Mekdonalda:

Što bi rekla Lajza Mineli, božanstvena dekadencija od knjige.
Divni, savršeni SF koji se istovremeno bavi uticajem nezamislivo napredne tehnologije na naše živote, politikom i političkim podelama, etikom, zagrobnim životom i metafizikom... ma šta god hoćete. Sve pisano raskošnim, poetskim jezikom, a prikazani svet organske tehonologije je nezamislivo vizuelno bogat, podsećajući na najbolje slike Maksa Ernsta.
Neverovatno koliko je ovo ambiciozno štivo i koliko autor uspeva u svemu što je naumio. Kroz životnu priču neme devojčice Matembe Fileli, Mekdonald prikazuje svet sa nepomirljivo zavađenim frakcijama koje su podeljene verom i jezikom. Kad sam stigla do dela sa preimenovanjem toponima kao ključnim simbolom tlačenja, tačno sam znala da je solidan deo ovog konflikta preuzet iz irsko-engleske istorije, i gle, autor je detinjstvo i mladost proveo u Belfastu, šezdesetih i sedamdesetih, ali podela između Ispovednika i Proklamatora nije puka alegorija niti je mehanički preslikana, analogije se mogu povući i sa nama bližim i bolnijim podelama.
Mekdonald uspeva da stvori svet oblikovan "Zelenim talasom", revolucionarnim biotehnološkim prevratom, iz koga proističu ne samo prikazane tehnologije već i različiti pogledi na svet, religiju, umetnost, svrhu života. "Srca, ruke i glasovi" prosto zastrašuju stepenom u kome se ovako razrađen koncept stapa sa upečatljivim i životnim likovima - ne radi se samo o tome da navijate za njih, nego pojedine scene čak i kod ovako blaziranog čitaoca poput mene zaista zazivaju spontanu neposrednu emotivnu reakciju, strah, sažaljenje, katarzu.
Ima li ova knjiga mana? Pa, od silne krcatosti idejama i slikama, kompozicija je možda malo popustila: ovde ima materijala za bar dve knjige, a etape Matembinog puta/života ponekad su malo sažetije i odsečnije prikazane nego što bih to volela, ali u suštini, zamerka mi se svodi na to da je knjiga prekratka za to koliko je dobra, pa... odbacite je.

Da poštedim i ostale neupućene guglanja, u pitanju je u originalu Hearts, Hands and Voices (1992), tj. u Americi The Broken Land.

http://www.paladin-beograd.com/index.php/srca-ruke-i-glasovi-ijan-mekdonald

Izgleda daću morati da im dam prednost ispred Tekije.


Toliko toga za čitanje, a toliko malo vremena. 


On topic, trenutno gustiram Frederika Pola - "Dolaze kvantne mačke".

Mekdonald je meni sve bolje lezao iz knjige u knjigu. Secam se da me Bespuce (prvo sto sam procitao) i nije nesto odusevilo raspletom, Nekrovil (drugo sto sam procitao) je imao fenomenalnu postavku ali me nije nesto kupio radnjom, ali me je zato Reka bogova i pogotovo Knjiga izgubljenih snova (gde se inace nalazi jedna od 3 najbolje SF price koje sam ikad procitao) nacinila njegovim trajnim poklonikom. Posle toga me je nekako uvukao u svet tako da mi je Tekija prirodno dobro legla, a sad je samo sticaj tuznih okolnosti doveo do toga da nisam jos kupio njegovu knjigu koja je vec vise od 6 meseci prisutna na trzistu

Imala sam sreću ili nesreću da kao prvu čitam REKU BOGOVA. Izuzetna knjiga, na nju sam se čak i vraćala, a to mi se ovako matoroj retko događa. Posle sam čitala sve Mekdonaldove knjige koje su kod nas objavljene, jedino mi je BRAZIL promakao.

Brazil je odličan, način na koji se čovek poigrao sa tri vremenska toka je za udžbenike. Prilično mi je nejasno kako to da nikada nije pokupio neku od ovih najzučnijih nagrada, Huga ili Nebulu, pored hiljadu nominacija koje je imao.


Ispravka, sad nađoh da ima jednog Huga za noveletu. Svejedno, i dalje deluje kao da je izbegavan.

Suviše je pametan za prosečnog američkog čitaoca SF-a

BRAZIL pod obavezno, Kimura...

Pod obavezno. 

http://jewishbusinessnews.com/2014/03/06/ian-schrager-to-finally-open-the-books-on-studio-54/

Patrik Rotfus "Muzika tišine"


Govoreći o ovoj knjizi na jednom drugom forumu, član po nadimku Glokta mi je pomenuo kako bih se mogao razočarati, pošto je, kako kaže, The Slow Regards of The Silent Things vrlo spora priča u stilu 'kako autističan um vidi svet', a da bi se čitaoci iole zainteresovali npr. za detaljan opis pravljenja sapuna, smeštena je u dobro poznati svet iz serijala Kingkiller Chornicle. Kazao je da priča jeste lepa i tužna, ali to bi bila i da nije u pitanju Ori i da se ne odvija u univerzitetskom podzemlju - takav seting za priču nije bio neohodan sem kao navlakuša za Kvoutove obožavaoce.


Drug Glokta je bio u pravu. Muzika tišine je vrlo spora priča. Laguninih 148 strana u ovom izdanju su, realno, oko 100 strana u nekoj normalnijoj verziji. Najznačajniji događaj u priči je pravljenje sapuna. Pojavljuje se samo jedan lik. Mogla je da bude prebačena u sadašnje vreme i da se dešava nekoj sasvim drugoj osobi i njena svrha ne bi bila promenjena.


Opet, Muzika tišine je apsolutni trijumf.


Priznajem kako ne verujem da će mnogo ljudi deliti moje mišljenje. Zapravo, ne verujem da će mnogo ljudi uopšte dovršiti čitanje ove priče. Kad bolje razmislim, kakvo crno dovršavanje, i stizanje do kraja drugog poglavlja je upitno. Ko god ovo bude kupio samo zato što se loži na priču o Kvoutu i želi parče nečeg sličnog iz Rotfusove kuhinje dok čeka na završnu knjigu trilogije, pošteno će popizdeti.


Opet, Muzika tišine je apsolutni trijumf.


Ma koliko voleli epsku fantastiku, ako smo iole objektivni priznaćemo sebi (a i drugima, ako baš moramo) da je ona po mnogo čemu limitiran i predvidljiv žanr. Heroji, dame u nevolji (ponekad i u devetom mesecu trudnoće), dobri čarobnjaci, zli čarobnjaci, zmajevi, demoni, kristalne kugle i lobanje, čarobno prstenje i crni mačevi... Pisanje jedne žanrovske priče se najčešće svodi na pougravanje sa napred nabrojanim motivima dok vam iz metaforičkog pera koje godinama maltretirate vašim neveštim pokušajima stvaranja neviđene epske sage konačno ne izađe nešto što će neki jadni izdavač iz neke jadne američke/engleske/poljske vukojebine nevoljno prihvatiti da objavi, kad već Umberto Eko neće da mu da ekskluzivna prava za svoje romane. Malo je ljudi koji su se udaljili korak ili dva od ovih obala. Još manje onih koji su se usudi da pokušaju da ih napuste kako bi probali nešto isto, ali potpuno drugačije. Rotfus, ma koliko voleo (a volim mnogo) njegove knjige o Kraljoubici, nije u njima probao ništa slično.


Ali u Muzici jeste.


Jedan lik za celu priču. Splet praznih soba i hodnika ispod Kvoutovog univerziteta kao pozornica događaja. Nema zmajeva, drevnog zla, mladih protuva, kao ni čarobnjaka bilo kojeg starosnog doba. Nema čarobnih mačeva, sekira, nokšira ili peškira. Nema gotovo ničega što obeležava jednu epskofantastičnu priču. Samo autistična devojka u čijoj se glavi odigrava pola radnje ove novele. Samo mrak i gomila krša koji ga nastanjuje. Logika ludila i haos normalnosti. Po koja kap majstorstva čoveka koji ume sa rečima. Sapun. Mnogo sapuna. I osećaj da se žanr koji volite polako, ali sigurno izvlači iz svojih okova.


Da, svakako je Muzika tišine priča koju biste pre očekivali da sretnete čitajući neku "normalnu" knjigu. Utoliko pre je fantastično što ste je zatekli u svetu stvorenom za pričanje priče o heroju koji ubija čudovišta. U tome je njena lepota. U tome je njen značaj.


Rotfus je tata.