ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote
Problem može biti samo to što je sada generalno kasno za spas naše muzičke scene. I za Saru i za Jarbole i za sve ostale. Jedino što realno postoji je Grand u kome je muzika samo forma za neku drugu zabavljačku uslugu koja se prodaje. Sve ovo ostalo je manje-više trofejno, da ne kažem sobno muziciranje u raznim žanrovima.

Cripple, ovo je vrlo zanimljivo stanovište i blisko je mome, ali, kada sa druge strane pogledam ulogu RTS-a kao javnog servisa, da li bi po tebi bilo na njemu mesta za muzičke emisije i kako bi one trebalo da izgedaju? Javni servis, ako je zaista javni servis u službi naroda, morao bi da posluži podizanju opšteg nivoa društva u svim sferama, pa i u muzičkoj, gde je devedesetih izvršen desant, a ovi posle nisu učinili ništa da to stanje poprave (ako ga nisu i dotukli).

Quote from: crippled_avenger on 24-03-2015, 14:24:33


Problem može biti samo to što je sada generalno kasno za spas naše muzičke scene. I za Saru i za Jarbole i za sve ostale. Jedino što realno postoji je Grand u kome je muzika samo forma za neku drugu zabavljačku uslugu koja se prodaje. Sve ovo ostalo je manje-više trofejno, da ne kažem sobno muziciranje u raznim žanrovima.

Naravno da je kasno - zato je dvostruko problematično da se pravi ova vrsta neselektivnog krosovera u kome Sevdah bejbi i Sergej Ćetković združenim snagama (uz asistenciju Ane Stanić) pokazuju zašto je kasno - pretenzije da muzika ima socijalno utemeljenje, da se obraća nekakvim istomišljenicima koji actually imaju mišljenje, ili makar oponentima koji imaju mišljenje nestaju kada se ovako različiti umetnici sučele a da nema sučeljavanja. A nema ga jer je sve to, na kraju neka muzika koja nije narodna a to je dovoljan kriterijum. Nije da imam išta protiv ikog ko radi tu emisiju, ali Sviraj ono naše mi je značajno zdraviji koncept u kome se muzika troši u svom kontekstu koji se artikuliše kroz smislene razgovore sa interpretatorima koji pripadaju sličnoj kulturnoj matrici pa tu zapravo ima određenog kulturnog diskursa. Tri boje zvuka nemaju ni ambiciju da promišljaju kulturu jer, ponoviću, zadovoljavaju se time da puštaju ne-narodnjake pošto je to, kao dovoljno da se postigne nekakva široka identifikacija. Da se rasplačeš.

Quote from: crippled_avenger on 24-03-2015, 14:28:56

Quote from: Meho Krljic on 24-03-2015, 14:18:40
Ali u istom ključu, mislim da Jarbolima ovakav exposure ništa ne znači jer njihova muzika u kontekstu RTSove "buržoaske" ili samo mass-appeal zabave gubi svoje neke dublje poruke i tako to. Njihova muzika jeste komunikativna i pitka, mnogo više nego kod nekih ispisnika, ali ona trweba da komunicira i njihov osebujni bekgraund i kontekst što se ovde uravnilovkom neminovno gubi.

Koliko god dementno zvučalo kada ja to kažem, ako imamo u vidu moj staž antijarboldžije, ALI, smatram da su Jarboli ako pođemo od pretpostavke da je to išta vredelo (a za potrebe razgovora, hajde da kažemo da Jarboli zaista jesu ono za šta sami sebe smatraju, i sa čim se deo javnosti uključujući i Meha, usaglašava) onda oni zaista i jesku KLASIK kome je jedino prirodno mesto za delovanje RTS.

Grupa četrdesetogodišnjaka koji su ikone neke kulturne scene danas više nisu ekskluzivni deo ovog ili onog anderhraunda već kulturne baštine. Kao što Marina Abramović nije bila pre trideset godina za Narodni muzej već za SKC a danas je jedino baš za neku najetabliraniju i najugledniju i najkonvencionalniju galeriju, tako i Jarboli. Oni su klasici, deo baštine, i RTSova je dužnost da ih plasira, kao i njihova da tu svoju potvrđenu vrednost dele sa nama...

Jasno, ali ja o tome i pričam: Jarboli nemaju tretman klasika u toj emisiji, kao što Sevdah  bejbi nema tretman post-postmodernog arheologa retrofuturističkog fanka i smelog krosover istraživača, kao što Marčelo nema tretman repera iz čitanke  i kao što Rakila/ Petar Jelić nemaju tretman drugoligaške hardrok reinterpretacije trideset godina starih obrazaca. Oni stoje nasuprot Mari Mari, nasuprot Galiji i Kerberu, nasuprot Zani i Sergeju Ćetkoviću i Tanji Banjanin i Viktoriji i Frajlama i iako su nasuprot, nema suprotstavljanja, nema tenzije koja bi tu prirodno morala da se rađa jer su jedni nastali kao reakcija na druge, kao pokušaj da se komunikacija sa, jelte, slušaocem, odvede negde drugde. Sve je uravnjeno, svedeno na laku notu i dobar studijski zvuk. Što ne bi trebalo da je ambicija nacionalne televizije. Ako želi da se bavi popularnom muzikom, onda treba u njoj da prepozna medijum kulturne komunikacije koja ima svoje jezike i da te jezike korektno iskoristi a ne da se svi prave kako, sedeći za istim stolom u restoranu, jedni pričaju srpski, drugi engleski, treći svahili a četvrti urdu i svi se super razumeju jer, jebiga, svi piju rakiju.

Još sam pre nekoliko godina na ovom forumu a potom i u jednom od In Memoriama Tijaniću razrađivao tezu kako je RTSov najveći problem kriza zabavnog i muzičkog programa. Ja vidim krizu u toj redakciji, za početak na nivou kadrova, međutim, pored kadrova, tu postoji i jedna kriza koja je mnogo dublja.

Naime, jako je teško doći do definicije šta je kulturni model koji RTS treba da afirmiše. Jednostavno rečeno, lako je napraviti emisiju o umetničkoj muzici, tu su stvari jasne, imamo klasiku i savremenu, sve je tu omeđeno. Pitanje je samo televizijske forme.

Možda je moguće napraviti i emisiju o rokenrolu, mada to je lako samo zato što je rokenrol kod nas destruiran do tačke u kojoj se njime bavi jako mali broj ljudi i niko od njih ne bi imao primedbu da se pojavi sa bilo kim. Mada, u vreme kada je naša rokenrol scena zaista funkcionisala, to je bilo znatno teže i B92 je tu odigrao jednu vrlo mutnu ulogu, autimatski je eliminisao veliki broj bendova (od kojih su neki tada bili prilično dobri) sa svojih plejlista i sa top lista, naravno forsirajući vlastita izdanja, praktično deligitimizujući krupan deo scene.

No, to je sada stara priča. Sada niko nema problem da bude bačen u istu vreću, samo da bude bačen. RTS je to kompenzovao jedno vreme emisijom Jelen Top-10, sada ima neke druge emisije, i po meni, sa rokenrolom u ovom stanju, jedniop što tu predstavlja izazov jeste estetsko formulisanje te emisije. Naime, emisije od Koncerta za ludi mladi svet preko maksimetra do Hita meseca pa i Oko moje glave su imale neke posebne estetske postulate, neku "rokenrol estetiku" ali sada ona ima krizu i na globalnom nivou, niti MTV pravi emisije o muzici, niti masa poznatih izvođača pravi spotove, a i među onima koji prave nema koherentne estetike...

No, ono što je inidikativno je "zabavni program" u kome treba da bude zabavna muzika. Recimo, RTS je fino profilisao narodnjake. Tu ide starogradska, izvorna i novokomponovana dvojka, nema turbine osim ako nije reč o apsolutnoj klasici sa nekim estetskim minimumom, tipa Ceca. Štaviše, imaju novu emisiju "Sviraj ono naše" koja je prilično zanimljivo koncipirana i to sa muzičkog stanovišta, za one koji to vole. No, kada govorimo o tom zabavnom programu, i "zabavnoj" muzici u njemu, kako rekoh indikativan je retro momenat. I prošla Kojina sezona i ova sada se bazira na jugonostalgiji, a razlog za to je velikim delom u činjenici da su se poslednji pop klasici formulisali tada. Sve što je novo je potencijalno "klizavo", "nepotvrđeno", a sve to nije samo zbog visokog estetskog kriterijuma već i zbog toga što je RTS televizija svih građana ali nema "muzike svih građana". I to je problem. Medijski monopoli sa izdavačkim kuićama su doveli do toga da se vlo mali broj novih pesama emituje na svim medijima. A to je nekakva definicija hita, pesma koja ide na svim stanicama.

I onda Jarboli i Vlado Georgiev podjednako, dolaze na RTS tek kao deo narodne baštine, a ne kada su u zenitu svoje aktivnosti.

Naravno, postavlja se pitanje zašto RTS nije taj koji produkuje zvezde već to rade Pink i Prva a nekada ranije B92. To je sad već neka treća tema.

BTW, Meho, ja ne vidim po čemu ti proglašavaš Jarbole za srpski Burzum? Vrednosti koje oni zastupaju su lepe, pravične ali potpuno muzejske. Naravno, to je atipičnost našeg kulturnog miljea u kome se neko ko voli nadrealizam, pokret star stotinak godina, ili neko ko propagira čitanje kvalitetne literature mahom smeštene u školsku lektiru, smatra izrazitim elitistom u odnosu na ostale koji pevaju o ljubavi i hedonizmu, odnosno njenim teškoćama da se konvertuje u hedonizam?

Alternativnost naših "alternativaca" je (izuzev nekoliko časnih izuzetaka iz sveta repa kojih stoga nema ni blizu RTSa) mahom na nivou pionirske zakletve i školske čitanke. S druge strane, naš mejnstrim ima samo jedan krupan greh - to što je bezveze i to što ne generiše nove izvođače i autore. Ali, pošteno govoreći i većina alternative je bezveze.

Pa, eto: koncepcija "zabavnog programa" u kome su Mari Mari i Marčelo takoreći isto je baš to o čemu ti pričaš i o čemu ja pričam. Sviraj ono naše nije emisija koja ima samo nameru da zabavi već i da kontekstualizuje tu zabavu i da joj određenu kulturološku podlogu. Tri boje zvuka se ne usuđuje da se upusti u kontekst i plaši se pomisli na kulturu jer bi onda autori morali da se razaberu među estetikama i pronađu u njima ako ne koherentnost onda barem konvergentnost koja se ne zasniva samo na ideji da je ovo emisija za ljude koji se stide da javno kažu da slušaju narodnjake.

Dakle, ne da ja sad tu imam neki ozbiljan stejk, ali da ja pravim ovakvu emisiju na RTSu prvo bih se zamislio šta njome želim da postignem - a to bi verovatno bila kontekstualizacija određenih muzičkih pojava tako da gledalac o njima može i da razmisi tokom i posle slušanja i apgrejduje svoj kulturni status - a onda bih birao izvođače koji imaju potencijal za ovako nešto, pa bih im davao da sviraju i da pričaju. Zadržao bih i produkcijske kvalitete emisije i publiku u studiju - nema potrebe da se izigrava andergraund - i, ključno, uopšte ne tvrdim da bi ti izvođači trebalo da budu Marčelo, Gramofondži, Jarboli, Svi na pod i Sevdahbejbi. Naprotiv, bilo bi jednako zanimljivo napraviti takvu emisiju sa Anom Stanić, Sergejem Ćetkovićem, Zanom et al, staviti ih u nekakav kontekst, izvući na površinu kome se oni obraćaju, šta mu poručuju, kakva je zbiljska priroda tugaljivih balada koje čine dobar deo njihovog repertoara, ima li tu zbiljske krvi i znoja itd.

Quote from: crippled_avenger on 24-03-2015, 15:07:07
BTW, Meho, ja ne vidim po čemu ti proglašavaš Jarbole za srpski Burzum? Vrednosti koje oni zastupaju su lepe, pravične ali potpuno muzejske. Naravno, to je atipičnost našeg kulturnog miljea u kome se neko ko voli nadrealizam, pokret star stotinak godina, ili neko ko propagira čitanje kvalitetne literature mahom smeštene u školsku lektiru, smatra izrazitim elitistom u odnosu na ostale koji pevaju o ljubavi i hedonizmu, odnosno njenim teškoćama da se konvertuje u hedonizam?

Alternativnost naših "alternativaca" je (izuzev nekoliko časnih izuzetaka iz sveta repa kojih stoga nema ni blizu RTSa) mahom na nivou pionirske zakletve i školske čitanke. S druge strane, naš mejnstrim ima samo jedan krupan greh - to što je bezveze i to što ne generiše nove izvođače i autore. Ali, pošteno govoreći i većina alternative je bezveze.

Ništa sporno - ja opet govorim da su u pitanju različiti konteksti nastajanja tih muzika i da one govore različitim jezicima i da bi se i kod mejnstrimaša i kod jarbolista imalo šta čuti da je koncept emisije takav da se zapravo oni slušaju u svojim kontekstima.

Ne, ja mislim da tebi nedostaje malo desničarske vizure od koje naravno moj diskurs vrca.

Zašto 1985. godine niko nije slušao Bobu Stefanovića i Zlatne dečake? Pa zato što su Zlatne dečake dotle pregazili Bijelo dugme, Riblja čorba, Prljavo kazalište, Idoli, EKV i možemo da ih nabrojimo još sto. A Zdravko Čolić je lepotom zasenio Bobu. Rečju, pojavio se neko novi i neko bolji.

Kako to da mi 2015. godine još uvek imamo Viktoriju kao nekog ko se još uvek percipira kao pevač? Istina je surova. Nije se pojavio niko u međuvremenu sa podjedako dobrim ili boljim pesmama (koliko god to u slučaju Viktorije zvučalo apsurdno) i upornošću, i kilometražom po svirkama itd.

Svako ko je u peoteklih nekoliko godina pokazao bilo kakvu volju da radi i imao iole relevantan materijal, uspeo je da se nekako nametne i donekle dogura. Ali, scena je u globalu u krizi i samim tim mi imamo apsurdne spojeve.

Neki delovi scene su napredovali, recimo rep. Tamo su Gru i Sunshine na svom zasluženom mestu u istoriji. Zašto drugi žanrovi nisu produkovali naslednike pa da umirove svog Grua i Sunshinea?

To je takođe vrlo bitno pitanje.

Ama Viktoriju percipira nekakav sumnjiv urednik na RTS-u. Mislim, meni je ona draga, ali njena relevantnost je i osamdesetih bila vrlo upitna za ikoga ko je iole bio zainteresovan za ikakav autentičan izraz, čak i u okvirima suvog mejnstrima u kome se ona jedino kretala. Viktorija je uvek bila derivat i kao takva bila dovoljno dobra za Balkan ali to je opet samo dokaz da Balkan nema neke previsoke kriterijume. Ona ni posle četrdeset godina nije naučila da peva a pesme su joj pisali (i od drugih prepisivali) drugi tako da - stavljanje nje u istu emisiju sa ipak autorima i autentični(ji)m izvođačima ne znači da je Viktorija izdržala test vremena nego upravo ono o čemu ja pričam: to je samo kodiranje programa za publiku koja svoj ukus u muzici artikuliše sa "ne slušam narodnjake (pred svedocima)", ništa više od toga.

Dalje, naravno da su i drugi žanrovi imali svoje evolucije. Jarboli su nasledili EKV-ove i Idole, recimo, a Jarbole su nasledili Mravi a njih Svi na pod a njih neki novi bend koga ja ne znam jer sam mator i ne pratim. Dakle, ima tu s kim da se radi samo nema ko.

A jel znaš neku pesmu od Svi na pod? Možda i znaš, ali se na kraju ispostavi da je to pesma Zemlje gruva.

Ja ne znam ni jednu pesmu ni od Mrava a od Jarbola znam da nabrojim možda tri, a i to zato što smo svirali koncerte zajedno, ali to je rezultat mojih godina i drugih interesovanja (kao i tvojih, da odmah odgovorimo i na implicirano pitanje) a ne neki objektivni indikator njihove dobrote.  Siguran sam da ima omladine kojoj su Svi Na Pod mnogo važan i dobar bend, makar zato što, uprkos svim prirodnim zakonima, ima ljudi kojima je, recimo, Štutgart onlajn (bio) važan i dobar bend, jelte.

Zanimljiva diskusija. Meni jeste bilo isprva čudno da vidim Kriške na RTS-u, ali sam onda zaključio da je ipak bolje, da ne kažem lepo i korisno, da budu *i* tu, i da treba da ih čuju tako neki koji inače ne bi.

Kriške - Vatromet (LIVE) @ Jelen Top 10

Stari malo razmišlja o onome što se može naučiti iz slučaja filma ENKLAVA

http://www.novipolis.rs/blog/28238/borba-za-temu.html

Daniel Benmayor je napravio mahom dobre poteze prilikom svog holivudskog debija TRACERS. Našao je projekat koji ne košta puno ali ima sve predispozicije da nađe svoje mesto na tržištu, dobio je mladu zvezdu u usponu koja je raspoložena da se bori za ulogu i uloži ogroman trud, i sakupio je ekipu koja je sposobna da sve to realizuje na pravi način.

Nažalost, scenario filma TRACERS je previše loš čak i za standarde ove vrste akcijaša gde je potrebno tek nešto da bi bilo podloga za akcione scene. TRACERS je napisan kao maksimalno generic rip-off POINT BREAKa i Benmayor skoro pa uspeva da stud+pidnost teksta nadoknadi rediteljskim bravurama u pogledu odnosa među likovima, i inscenaciji akcionih scena.

Taylor Lautner je potpuno posvećen ulozi i ubedljiv je kao junak koji se bavi ekstremnim sportovima i onda svoju sklonost prema vratolomijama (u formi biciklizma i parkoura) koristi kako bi se izvukao iz maksimalno generic duga prema kineskoj mafiji i još više generic pokušaja da od zelenaa izvuče založeni automobil blaženopočivšeg oca.

Međutim, Lautner ne samo da dobro vodi svoj lik u akcionim i ostalim situacijama merenja spolovila već uspeva da napravi nekakvu "hemiju" sa Marie Avgeroupoulos. Nažalost, osim potencijalne iskre, scenario ne nudi razvijeniji odnos.

Međutim, nije problem ovog scenarija u tome što ne produbljuje odnose već najpre u tome što u mnogim situacijama iritira svojim klišeima koje Benmayor pokušava da nekako zamaskira ali na kraju ne uspeva.

No, s druge strane, sa dosta pokreta kamere, kamere iz ruke i velikim osećajem za tempo, Benmayor majstorski isporučuje sve ono što je primarno u ovakvom filmu a to su akrobacije, borbe i potere. Takvih scena ima dosta i vrlo su dobre. Nije raspolagao velikim budžetom ali je zato uspeo da izvuče maksimum, kako od tela tako i od lokacija koje je imao na raspolaganju.

Iako TRACERS očigledno nije uspeo da se izbori za svoje mesto na tržištu bioskopske akcije gde čini se uvek postoji glad za dobrom, "čistom" akcijom, nadam se da veština koju je Benmayor pokazao neće proći nezapaženo. Još u njegovom španskom radu osetilo se da je reditelj velike perpsektive, u zanatskom pogledu je to potvrdio i u Americi. Svakako da zaslužuje još jednu američku priliku, sa jačim scenarijem.

* * 1/2 / * * * *

Lex Specialis
http://variety.com/2015/film/news/jesse-eisenberg-lex-luthor-bald-batman-v-superman-1201459888/



Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam SOMETHING FOR THE BIRDS Roberta Wisea, po scenariju I.A.L. Diamonda i Borisa Ingstera, dramediju smeštenu u Vašington o lobisti koji smekšava kada susretne upornu aktivistkinju za očuvanje kalifornijskih kondora posredstvom skromnog službenika koji se na prevaru plasirao u visoko vašingtonsko društvo i predstavlja se kao penzionisani admiral.

SOMETHING FOR THE BIRDS se nikada ne razvija u urnebesnu komediju ali jako dobro funkcioniše kao mala kaprijanska satira političkih i lobističkih mehanizama. Izzy i Boris u pravim trenucima pojačavaju humor kako bi razrešili pojedine situacije, a Wise uspeva da izgradi identifikaciju sa junacima, naročito finu sentimentalnu notu penzionisanog Admirala.

Ova priča u pogledu prikaza vašingtonskog političkog miljea svakako da je bila nešto ispred svog vremena. Film je izašao 1952. godine.

* * * / * * * *

Stari o susretu Počuče i Klarksona.

http://starikadar.blogspot.com/2015/03/vreme-paklenih-vozaca.html

Dakle, Rajan Rejnolds prvi put u Kostimu:

Lepo, imam određena očekivanja od ovog filma.

Pogledao sam ONE HOUR WITH YOU Ernsta Lubitscha. Ovaj film je počeo da režira George Cukor po scenariju Samsona Raphaelsona koji je adaptirao pozorišni komad za potrebe ovog filma, ali je onda Ernst preuzeo kontrolu i Cukor je potpisan kao asistent.

ONE HOUR WITH YOU se zbilja costa razlikuje od svega što bi Cukor radio po tome što je film dosta lišen emocija, ironija, cinizam, humor preovladavaju u ovom mjuziklu koji je vrlo stilizovan, vrlo distanciran u odnosu na emociju, sa nekoliko instanci u kojima se probija četvrti zid.

Iako vrlo teatralan, ONE HOUR WITH YOU je u mnogim aspektima razbijao konvencije, pa uprkos svojoj arhaičnosti ipak danas uspeva da se izdvoji kao zanimljiva fusnota u istoriji žanra. Efekat koji ostavlja film nije snažan ali sveobuhvatna nepretencioznost, produkciona svedenost B-filma i dinamika mu daju specifičan dignitet.

* * * / * * * *

Pogledao sam ONE HOUR WITH YOU Ernsta Lubitscha. Ovaj film je počeo da režira George Cukor po scenariju Samsona Raphaelsona koji je adaptirao pozorišni komad za potrebe ovog filma, ali je onda Ernst preuzeo kontrolu i Cukor je potpisan kao asistent.

ONE HOUR WITH YOU se zbilja costa razlikuje od svega što bi Cukor radio po tome što je film dosta lišen emocija, ironija, cinizam, humor preovladavaju u ovom mjuziklu koji je vrlo stilizovan, vrlo distanciran u odnosu na emociju, sa nekoliko instanci u kojima se probija četvrti zid.

Iako vrlo teatralan, ONE HOUR WITH YOU je u mnogim aspektima razbijao konvencije, pa uprkos svojoj arhaičnosti ipak danas uspeva da se izdvoji kao zanimljiva fusnota u istoriji žanra. Efekat koji ostavlja film nije snažan ali sveobuhvatna nepretencioznost, produkciona svedenost B-filma i dinamika mu daju specifičan dignitet.

* * * / * * * *

Pogledao sam THE GUNMAN Pierrea Morela, ekranizaciju Manchetteovog romana koja nažalost, što je doduše karakteristično za ovog pisca, ne odaje utisak da donosi nešto mnogo raskošnije od bilo kog generic scenarija. Na ovoj adaptaciji su bili uključeni razni ljudi, među njima recimo i Greengrassov učenik Pete Travis koji je takođe odlučio da se bavi naizmenično političkim pričama i tvrđom bioskopskom akcijom. Ovaj projekat je negde na pola puta između te dve krajnosti, slično trećem Greengrassovom BOURNE-filmu.

Penn pokušava da snimi svoj TAKEN ali da istovremeno to bude i angažovan film o neokolonijalizmu, private contractorima u sferi bezbednosti i drugim gorućim temama ali ono što ne shvata da sve to što on tobože uvodi kao nadogradnju zapravo već jeste prisutno u filmovima te vrste jer njih već naseljavaju velike državne zavere, privatnici-plaćenici, nedužni čelnici afričkih država itd. Dakle, sve što Penn sada tretira u ovom filmu kao inovaciju zapravo je odavno uspostavljeno kao kliše.

A kad smo kod klišea, Morelov film sporadično vrlo pristojno nudi ono što su obavezne figure u ovoj vrsti filma, dakle, pucnjave, tuče, obračune, ali kvalitet tih scena naprosto nije dovoljno visok da bi nadoknadio bajatost postavke i prilično neuverljivu raspričanost raznih scena istrage, ekspozicije i sl.

Penn čini sve što može i mentalno i fizički u glavnoj ulozi, ali svi ostali oko njega, naročito Javier Bardem su na priličnom autopilotu. S druge strane, Penn igra glavnog junaka iz sve snage, što bi bilo u redu da mnogi veliki problemi filma ne leže u vezi sa glavnim junakom, i to sa njegovom prerazrađenošću. Pennu za ljubav junak je opterećen raznim motivima i predistorijama od kojih mnoge zaigraju na krajnje apsurdan način.

Neesonovi filmovi ove vrste, kao TAKEN i UNKNOWN su funkcionisali baš zbog svoje svedenosti i artificijelnosti likova čiju je prazninu Neeson mogao da nosi kroz svoj understatement. Penn ide obrnutim putem, on prenatrpava lik što u spoju sa nekim od gluplje postavljenih scena ne može rezultirati nečim dobrim.

Morel je režirao izvorni TAKEN i sa ovim filmom je pokušao da se zadrži na istom terenu ali da pređe na nešto respektabilniju teritoriju koketirajući sa politički angažovanom holivudskom aristokratijom preko Penna. Nažalost, krajnji utisak je da Morel sam nije savladao ono što je TAKEN učinilo tako dobrim filmom. UNKNOWN sa Neesonom i ERASED sa Eckhartom ostaju najbolji TAKEN rip-offovi.

* * / * * * *

Raskrinkan si kriple! 

http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-izjava-dana/118366-Volim-srpske-rtve-velikom-platnu.html

Nije prvi put da e-novine ukazuju na mene kao
jahača srbokalipse.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Nek' ne bude i zadnji! 

Jedan od žanrova u kome su Billy Wilder i Charles Brackett načinili pionirkse korake iako se kasnije nisu bavili tom vrstom filma bila je i high school komedija.

WHAT A LIFE W. Theodorea Reeda, Paramountov programmer iz 1939. godine i prvi naslov iz serijala o mladom šeprtlji Henryju Aldrichu koji je sa pozorišne scene prenet na bioskopski ekran, stoji istovremeno i kao prototip savremene high school komedije. Vrlo je zanimljivo koliko konvencija koje je kasnije koristio John Hughes recimo možemo prepoznati u ovom danas skoro sasvim zaboravljenom filmu.

Dramski pisac Clifford Goldsmith prikazuje Henryja Aldricha kao proto-geeka više zainteresovanog za svoje strip-ilustracije nego za gradivo, usled čega lako upada u sukob i sa školskim vlastima ali i sa grupom jockova koji u njemu prepoznaju i žrtvenog jarca ali i nekoga ko im remeti planove sa ružnim pačetom koje se intervencijom jedne nastavnice pretvara u lepog labuda.

Wilder i Bracket u svojoj adaptaciji uspevaju da izbegnu teatralnost komada iako je radnja smeštena mahom u prostorije škole. Jackie Cooper koji igra Aldricha kasnije je napravio dugovečnu karijeru kao glumac i reditelj, ali nije on jedini koji se izdvaja u podeli, u mentorskoj ulozi profesora punog razumevanja pojavljuje se John Howard koji je svoju harizmu potvrdio igrajući u serijaju Bulldog Drummond.

Kasnije high school komedije bez ikakve sumnje mogu pronaći zametke svojih konvencija u ovom filmu, od odnosa geekova i jockova, motiva ružnog pačeta, preko završnice na školskom slavlju, sukoba između učenika i školskih vlasti, pa sve do lika profesora-mentora. Nažalost, Paramountov B-status ovog filma ali i prilično rutinerska režija Theodorea Reeda nisu nametnuli ovaj naslov kao značajno delu u istoriji filma.

Ipak, fanovi žanra bi sasvim sigurno morali da ga pogledaju.


* * * / * * * *

Pogledao sam A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT Ane Lily Amirpour. Teško je reći išta lepo o ovom filmu. Štaviše, jedno što se može reći o ovom filmu jeste da po opisu deluje perverzno, ali na kraju se baš ta perverzija ispostavlja kao nešto loše a ne kao nešto dobro, osvežavajuće ili nesvakidašnje.

Naime, A GILR WALKS HOME ALONE AT NIGHT je film na persijskom jeziku, smešten u Iran, a snimljen u američkoj produkciji, na amerilčkim lokacijama (sic!). Međutim, ovaj Iran o kome govori Amirpourin film nije u bili kom smislu blizak Iranu kakav bi bio zanimljiv mejnstrim publici. Ovo nije Iran inhibicija, jakog političkog i verskog ustrojstva, Iran koji pravi atomsku bombu i sl.
I to je negde vredno poštovanja.

Međutim, ovo opet nije ni Iran iz iranskog filma jer umnogome ipak potiskuje pojedine vrlo bitne konvencije tamošnjeg ponašanja. Film jeste stilizovan do svojevrsne "neprepoznatljivosti", odnosno Iran iz ovog filma niti je Iran iz vesti i eventualnog mejnstrim filma ali opet previše je "apstraktan" i "intimistički" da bio neki "drugačiji" Iran u kome žive neki ljudi od krvi i mesa, ili barem vampiri kako ovo ostvarenje implicira.

Apstraktni Iran o kome ovaj film govori jedno je veliko Ništa, ispražnjen od značenja i kao takav uopšte ne uspeva da "zaigra". Otud, možemo slobodno reći da ovaj film ne kapitalizuje svoju specifičnu lokaciju ni na jednom nivou, ni kao milje, ni kao zamajac dramskih situacija, pa ni kao prostor da se otvori nekakva estetska polemika sa iranskim filmom.

Iz cele te persijske farse, jedino što je pozitivno jeste da je Iran na kraju krajeva barem izbegao nekakvu površnu političku osudu.

Uprkos tome što Amirpour ne polemiše sa estetikom iranskog filma, A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT je bolno dosadan, i da nije tog perverznog persijskog začina, završio bi kao prilično opskuran američki indie film.

* 1/2 / * * * *

Kada gledamo visokoestetizovane serije, često se upitamo šta li bi ti reditelji uradili kada bi snimali celovečernje filmove. Alex Garcia Lopez je režirao serije MISFITS i UTOPIA koje baš karakteriše briljantna inscenacija i dizajn. Nažalost, njegov film RESIDUE je težak promašaj, pretenciozna SF misterija koju je gotovo nemoguće pratiti i to ne zblog složenosti zapleta već zbog monotonosti, ritma koji je slab u svakom pogledu, jednoličnih likova i uopšte nedostatka elementarnih atributa koji bi privukli ivezali pažnju publike.

Glumačka podela koju predvode Natalia Tena i Iwan Rheon ne uspeva da zadrži pažnju jer im likovi nimalo ne funkcionišu. Njih dvoje se do sada doduše nisu naročito dokazali na velikom ekranu ali RESIDUE je film koji ne bi spasili ni prekaljeni bioskopski glumci.

U svakom slučaju, Alex Garcia Lopez je jedan u dugom nizu televizijskih doajena koji su jako podbacili u svom celovečernjem bioskopskom pokušaju, i to nažalost u svakom domenu izraza.

Prvi April sa Dedpulom:

Ryan Reynolds Addresses the Deadpool PG-13 Rating (HD) JoBlo.com Exclusive

Quote from: crippled_avenger on 02-04-2015, 01:08:25
Kada gledamo visokoestetizovane serije, često se upitamo šta li bi ti reditelji uradili kada bi snimali celovečernje filmove. Alex Garcia Lopez je režirao serije MISFITS i UTOPIA koje baš karakteriše briljantna inscenacija i dizajn. Nažalost, njegov film RESIDUE je težak promašaj, pretenciozna SF misterija koju je gotovo nemoguće pratiti i to ne zblog složenosti zapleta već zbog monotonosti, ritma koji je slab u svakom pogledu, jednoličnih likova i uopšte nedostatka elementarnih atributa koji bi privukli ivezali pažnju publike.

Glumačka podela koju predvode Natalia Tena i Iwan Rheon ne uspeva da zadrži pažnju jer im likovi nimalo ne funkcionišu. Njih dvoje se do sada doduše nisu naročito dokazali na velikom ekranu ali RESIDUE je film koji ne bi spasili ni prekaljeni bioskopski glumci.

U svakom slučaju, Alex Garcia Lopez je jedan u dugom nizu televizijskih doajena koji su jako podbacili u svom celovečernjem bioskopskom pokušaju, i to nažalost u svakom domenu izraza.

Taman skinuo ovo i ti mi ubi volju da gledam...

Nego da mi vidimo ono od čega za šta se živi:


Marvel's Avengers: Age of Ultron - TV Spot 3

A io9 dojavljuje:

Spoiler-Free Review: Marvel's New Daredevil Series Is Bloody Fantastic

Malo SFa i antiimperijalizma o istom trošku

http://starikadar.blogspot.com/2015/04/stvaranje-istorije.html?m=1



Sent from my iPhone using Tapatalk

Dok si ti dobacio do viših razreda osnovne škole i do srednje, Marksizam je već bio ukinut, ali možda su vas učili dijalektičkom materijalizmu kroz neke druge avenije. Nama, koji smo se školovali u mraku komunizma, su uvek govorili da su istorijski prevrati počivali na širim društvenim protivrečnostima i da nikada nisu zavisili od pravog čoveka na pravom mestu (što je bilo u sasvim časnoj koliziji sa praktično deifikacijom Josifa Broza u ono vreme) te da bi se uvek, manje-više isto dešavalo i da su oni koje mi doživljavamo kao ključne aktere bili preventivno uklonjeni sa svojih pozicija. Tako da, Marks misli da si u pravu. 

Marksizam je kao saobraćaj, znaš ti, ali da li onaj drugi zna...

Reprizirao sam ДУХLESS Romana Prigunova, ekranizaciju romana Sergeja Minajeva iz 2012. godine, u sklopu pripreme za izlazak nastavka u kome jednu od značajnih uloga igra Miloš Biković. ДУХLESS se u dve reči može sumirati kao ruska verzija Kounenovog 99 FRANCS snimljenog po romanu Frederica Beigbedera, što je prilično zanimljivo ako imamo u vidu da se nastavak romana o Octaveu Parangou dešava u Rusiji.

Vrlo je zanimljivo da se i u Rusiji i kod nas dosta primio taj begbedeovski pogled na autodestruktivni glamur bogataša i džet-seta, sa tom razlikom što kod nas romani poput PLASTICa Ivana Jovanovića ili A TAKO JE DOBRO POČELO Branka Rosića nisu dobili ekranizaciju. S druge strane, Rusija je Beigbederova velika inspiracija, a opet on je vrlo poznat kod nas, a i rado je viđen gost. U svakom slučaju rekao bih da je Beigbeder dosta pomogao u kanalisanju te vrste nezadovoljstva kroz likove samoživih japija, sa tom razlikom što je Beigbeder tu i inicijator i posrednik jer sve to vuče korene iz rukopisa Bret Easton Ellisa. No, Beigbeder je transformisao Ellisa približivši ga tradicijama Evrope i socijalne države.

ДУХLESS se bavi bankarskim službenikom koji ima sve i tone u dekadenciju, i iz sveta ekstremnih užitaka i hedonizma pomešanog sa nihilizmom pokušava da ispliva istinski prihvatajući "ono što je važno u životu". Jasno je da takvu lekciju može dobiti samo posle serije nasilnih, vrlo često gross out događaja, od kojih je verovatno najbizarniji onaj kada mu se u halucinaciji javi Vladimir Putin u obličju petrogradskog superheroja.

Ono što je međutim glavni adut ДУХLESSa jeste ipak rediteljska egzekucija Romana Prigunova. Film ima snažan rediteljski rukopis, moderan izraz koji može parirati najestetizovanijim holivudskim ili južnokorejskim filmovima, sa tom razlikom što oni nikada ne bi ovakvu tehnićku "moć" koristili u programskoj drami.

Junaci su dovoljno harizmatični da odnesu primat nad uzbudljivim prikazima raznih provoda i da ih bizarnost i senzacionalizam pojedinih situacija ne proguta. Prigunov se opredeljuje za holivudsku podelu sa izuzetno harizmatičnim Danilom Kozlovskim koji je izuzetan i nimalo ne deluje kao imitacija holivudskih lepotana.

U tom smislu, ДУХLESS je režiran kao dinamičan akcioni film, iako to po svojoj supstanci nije, sa jasnim uplivom estetike reklame i video klipa, ali u krajnjem efektu ipak konzistentno filmski oblikovan, tako da se može smatrati jednim od najbolje estetizovanih "ruskih blokbastera" i jednom od najsupešnijih aproprijacija zapadnog stila u ruskom filmu 21. veka.

Kounen nije dobacio do nastavka 99 FRANCS smeštenog u Rusiju. Iako se po zapletima Beigbederov roman i ДУХLESS razlikuju, ovo je prenošenje te estetike u Moskvu. Međutim, gde je Beibeder stao Minajev nije i ove godine je izašao ДУХLESS 2, nama naročito zanimljiv zato što u njemu glumi Miloš Biković.

Trejler u bioskopima od Universalovog znaka, preko vizuelne kulture i zvuka deluje moćno, pa slutim da Prigunov nije odustao od "gaženja" iz prvog filma.

* * * 1/2 / * * * *

Da se čovek malo zaplače:

How Much Did The Original Star Wars Cast Get Paid?

Pogledao sam FURIOUS 7 Jamesa Wana, vrlo isplativi nastavak ove franšize koja posle dva klimava nastavka na početku neprekidno raste, konstantno menjajući ono što je bilo na početku. Ako se setimo da je prvi deo pisao David Ayer i da je to bio niskobudžetni film, a da je sedmi deo koštao 190 miliona dolara, onda je to jedna od najatipičnijih franšiza u istoriji Holivuda. U određenom smislu, FURIOUS 7 počinje da se barem u poslovnom smislu pretvara u novog Bonda.

Nažalost, sve te reinvencije koje se dešavaju rešavaju površinska ali ne i suštinska pitanja koja sprečavaju ove filmove da budu zaista dobri i eventualno konvertuju svoju želju da zabave u gledaoce u kvalitet. Recimo, u sedmom delu filmu se pridružuje Tony Jaa, jedna od najvećih vanholivudskih akcionih zvezda. Nažalost, iako Jaa dobija priliku da se potuče dva puta, James Wan to režira ipak bitno drugačije nego Prachya Pinkaew tako da Jaa naprosto ne može da pokaže ono po čemu je impresivan i dobija rolu čak ne ni sekundarnog nego tercijarnog villaina. u određenom smislu istaknutog henchmana.

Ako bismo uporedili Jaaov debi u Holivudu, daleko je ispod od onoga što je Jet Li dobio u LETHAL WEAPONu, ali sa druge strane, mislim da Jaa ni ne pretenduje na karijeru kakvu je Li na kraju napravio u Americi.

Jaa je paradigmatičan zbog toga što je on dodat u podelu a da zapravo nije bilo prostora za njega. Više je bilo mesta za ime nego sa glumca i borca. A mesta nema jer je film već prepun likova koji se dupliraju. Otud film opet gubi jako puno vremena na likove i njihove glupe komunikacije, i ponovo se više priča nego što se radi.

Ipak, film donosi jedan izuzetan set-piece, to je kavkaska otmica na planinskom putu i već samo zbog nje vredi videti film.

FURIOUS 7 je imao taj peh da je Paul Walker poginuo za vreme snimanja. Wan je uz pomoć snimljenog materijala ali i specijalnih efekata uspeo da ga očuva u glavnoj ulozi i pažljivijem gledaocu jeste jasno da je u pojedinim scenama Walker manje zastupljen u krupnim planovima nego drugi glumci, ali manje pažljiv gledalac bi sasvim mogao da prihvati ovakvu režiju kao nešto najkonvencionalnije i ne bi primetio ništa čudno. Znak ozbiljnog problema za bilo koji film jeste činjenica da mrtav čovek u njemu glumi a da publka ne primećuje razliku.

Način na koji su se autori filma oprostili od Paula Walkera je vrlo lep i nije sentientalan na pogrešan način.

Najživlji u ovoj glumačkoj podeli je Jason Statham i u odnosu na ostatak podele, i živih i mrtvih deluje kao Laurence Olivier po glumačkom kvalitetu, harizmi i agnažmanu. Jaa se nije obrukao ali nije dobio ni pravu priliku. Dočim se Kurt Russell ipak i obrukao, niti je dobio priliku niti je uspeo da isparira ostalima jer su ga godine žestoko sustigle.

Universal planira još tri nova FURIOUSa. U tom smislu Paul Walker nije neophodan element jer je bilo i do sada filmova u kojima se nije pojavljivao. Ovo je već treće izdanje nove inkarnacije sa Rockom, videćemo da li će biti pokušaja da se zameni Walker. Iskreno, bilo bi bolje da ne bude jer u ovom filmu karakrtera ima vrlo malo ali likova ima previše.

* * 1/2 / * * * *

Ja sam gledao samoprvi Fest end Fjurijs. Ali ovo me nekako pervezno privlači da pogledam, možda ponajviše zbog te Expendables strategije u kastingu. Hm. videćemo...

U međuvremenu, Whedon je, naravno, za poslednji Avengers 2 trejler podigao voljum na 11. Ovo je prava temperatura da se održava do prvog Maja:

Avengers: Age of Ultron - Final Trailer (2015) Robert Downey Jr. Marvel Movie HD

A tu je i novi trejler za Daredevila. Sjajno je što celu seriju dobijamo odjednom i to za tri dana. Taman da se pogleda preko uskrsa:

Marvel's Daredevil - TV Spot 1

sada bi pun mogao da bude, da lo ces gledajuci je traziti easter eggove


Sent from my iPhone using Tapatalk

Meho, tvoj tekst o srpskom rokeru se obistinio, Gibonni headliner na Gitarijadi u Zaječaru...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Sa Sašom Mirkovićem u onako visokoj političkoj orbiti, razumno je da gitarijada poseže za zvezdama!

Stari o CRNO BIJELOM SVIJETU
http://beforeafter.rs/art/nostalgicna-vizija-proslosti/



Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam ОДИНОЧЕСТВО КРОВИ Romana Prigunova, zanimljiv ruski giallo  iz 2002. godine. Moram priznati da sam prema ovom filmu naročito blag jer jako podseća na viziju žanrovskog hibrida kakva se gajila na FDU kada sam ja bio student pa sam sklon da mu oprostim određene neravnine.

De Palmina veteranka Ingeborga Dapkunaite igra farmaceutkinju koja radi na eksperimentalnom leku za žensku neplodnost, u snegom pokrivenoj Moskvi kojom divlja serijski ubica žena, i suočava se sa nestankom svog supruga u vrtlogu nekih ličnih psihoza koje vrlo lako mogu objediniti sve te događaje.

Prigunov izbegava da gurne film u pravcu američkog repertoarskog trilera, i uprkos tome što se oslanja na zapadne tradicije, na francuski triler, italijanski giallo, sa uplivima avangadnog filma sedamdesetih itd. mešavina zbog deholivudizovanosti deluje prilagođeno Rusiji. U tom pogledu, giallo element, odnosno element slashera ovaj film više približava nekom starom De Palmi nego SCREAMu.

Ingeborga Dapkunaite donosi visoku klasu u vrlo zahtevnu glavnu ulogu. Ona funkcioniše i u vizuelnom pogledu, i prikazuje slom svoje junakinje a svojim ponašanjem u kadru dobro diktira atmosferu. Ingeborga Dapkunaite definitivno jeste ovaj film i ona ne samo da je filmična sama po sebi već služi kao osnovni dinamo na svim poljima.

Film je snimao američki direktor fotografije, mada ponajviše švenker, James Gucciardo i bez sumnje donosi know how koji odmiče film od istočnoevropske rutine a opet ga ne gura u holivudski gloss i kadriranje (iako će isti ovaj reditelj deset godina kasnije napraviti istinski "Holivud van Holivuda" u filmu ДУХLESS) već ga održava na ničijoj zemlji između arta i žanra.

Prigunov je izabrao moćan imaginarijum - Ingeborgu u centru, farmaceutske eksperimente i slešera u koži, u snegom pokrivenoj Moskvi i vesternizovanim ambijentima. Rezultati nisu izmakli iako oni sa manjom nostalgijom za ovu vrstu poetike u svemu ovome mogu i znatno manje uživati.


* * * / * * * *

Pogledao sam ШПИОН Alekseja Andrijanova, ekranizaciju romana Borisa Akunjina u produkciji Nikite Mihalkova. Kao celina, ШПИОН ima dosta problema, pre svega na nivou dramaturgije, možda zato što je uporedo sa filmom nastajala i televizijska serija. Od dramaturških problema najviše se ističe antiklimaktično finale u kome se bez velike tenzije prepliću Akunjinovo paraistorijsko tkanje i istorijske činjenice.

Ono što je međutim sveže i dobro u ovom filmu dovoljno je jako da se nametne kao prilično atipičan WW2 film. Aleksandrovljeva režija je vrlo korektna, daleko od spektakularne ali dovoljno mišićava i efikasna, i uglavnom uspešno priktiva televizijske korene ovog projekta. Zatim, Danila Kozlovski je izvanredan u glavnoj ulozi boksera-tajnog agenta Dorina a Fjodor Bondarčuk je prilično solidan kao njegov starešina i sidekick.

Ipak, naročitu pažnju u okviru žanra zalsužuje maštoviti detalj da se u filmu pojavljuju aparati bondovskog tipa kakvi u vreme dešavanja nisu postojali, ali jesu mogli postojati, neke instalacije poput televizije zatvorenog kola i neke kenadamovske instalacije. Nažalost, ta dimenzija se u filmu ne razvija ali je to detalj koji se nije javljao često kroz tradiciju filmova o Drugom svetskom ratu, a naročito je redak u savremenim filmovima. Da je ШПИОН prerastao u bondovsku franšizu, verovatno bi se taj element više razrađivao.

Pored poigravanja tehnikom kroz koje se ШПИОН približava savremenoj publici, svakako je zanimljivo i ideološko poigravanje. Naime, u mihalkovljevskom stilu mešaju se belogardejska i staljinistička tradicija, a Staljnove čistke date su diskretno, kao jedno sporedno obeležje vremena. Štaviše, jedna čistka koja kaći glavne junake proizilazi iz dezinformacije koju Staljinu plasiraju strani agenti.

To istorijsko pomirenje dato je u stilizovanoj, žanrovskoj celini i šteta je što ШПИОН nije imao kapacitet za internacionalni crossover.

* * 1/2 / * * * *

Suicide Squad pre kostima
http://variety.com/2015/film/news/suicide-squad-first-cast-photo-revealed-1201468975/



Sent from my iPhone using Tapatalk

Before we see a live-action GRAND THEFT AUTO movie, we will first see the story of the legal troubles the game (and its imitators) caused for its parent company, Rockstar Games.



Daniel Radcliffe will play Rockstar co-founder Sam Houser in Owen Harris' GRAND THEFT AUTO, a BBC Films-produced drama about Houser's battles with Florida activist Jack Thompson. Thompson dragged Rockstar through the mud for its violent, hedonistic game before being disbarred in 2008 for inappropriate conduct. No word on who will play Thompson in the film.



I, like many, have dreamed about a legit, hard-as-fuck-R, amoral-bordering-on-irresponsible GTA movie since the franchise's inception. It's one of those games that's so indebted to film and cinematic tropes that reverse-engineering it into a big-budget narrative flick seems like a pretty doable feat. So it definitely bugs me that they're exploiting the title for the story of the not-that-sexy legal battles that surrounded the series. Ron Howard's GRAND THEFT AUTO wasn't an adaptation of the game either, but that had an excuse: it was made about 20 years before the release of the first game of the series. I guess they can still use the popular acronym, GTA, for a future flick, but that won't quite hit the same button for those less familiar with gaming culture.



Why couldn't they just stick to their first title, ROCKSTAR GAMES?



Harris has primarily been a TV director, helming eps of SECRET DIARY OF A CALL GIRL, MISFITS, and one BLACK MIRROR. His first feature, KILL YOUR FRIENDS (with James Corden and Ed Skrein) comes out this September in the UK, and will probably give us a better idea of what he's capable of as a film director. As for Radcliffe, I'm sure he'll grow out his hair and beard, and project the enthusiasm necessary to play the Rockstar president. Let's see who they cast as his opponent, the outspoken, vengeful Thompson.



What do you think of Radcliffe as Hauser? Better yet, what would you think of Radcliffe as the lead in an actual film adaptation of GRAND THEFT AUTO (presuming they didn't go the Statham-badass route)?

Pogledao sam biografski film ЛЕГЕНДА No 17 Nikolaja Lebedjeva, priču o čuvenom ruskom hokejašu Valeriju Harlamovu po kome se danas dodeljuje nagrada za najboljeg ruskog igrača u NHL. Reč je o velikom hokejašu koji je uprkos svojoj građi i nešto nižoj figuri uspeo da se nametne kao vođa sovjetske reprezentacije i plasira svoj nekonvencionalni stil unutar strogog Tarasovljevog sistema.

Lebedjev je ruski reditelj bioskopskog spektakla, ljubiteljima fantasyja poznat po ekranizaciji ВУКОДАВА i ЛЕГЕНДА No 17 u pogledu realizacije ne manjka u domenu spektakla. Lebedjev uspeva da izvuče maksimum visceralnosti iz svake situacije kako na terenu tako i van njega a u Danili Kozlovskom ima izuzetnog saradnika. Kozlovski je ne samo ubedljiv kao sportista već odlično uspeva da izgradi i psihološki profil lika. Harlamov prolazi kroz uspone i padove i Kozlovski to fino plasira kroz harizmatičnu igru i underplay.

Ono gde je pored Lebedjevljeve vešte realizacije i izuzetne pojave i igre Kozlovskog, ovaj film značajan jeste ideološki i uopšte filmski tretman moćnog imaginarijuma sovjetskog sporta. ЛЕГЕНДА No 17 suptilno fetišizuje i kritikuje taj tvrdi socijalistički sistem sporta, sa intervencijama na najvišem političkom nivou, trenerima despotima, vojnim klubovima koji okupljaju najbolje igrače i profesionalnim iskušenjima koja za amatere stižu za Zapada.

Iako se ne može reći da su Kanađani prikazani kao negativci, sasvim sigurno je da Lebedjev više insistira na njihovim goonovima, na njihovoj fizičkoj superiornosti pa i nepristojnim NHL ponudama. No, film u tom pogledu ostaje negde u srednjem dometu sportske ksenofobije.

Lebedjevljev film je po svojoj formi klasičan biopic koji hagiografski prilazi svom junaku, prati njegov životni put uz određene intervencije kojima tom životnom putu daje dramsku celovitost. U tom smislu, naročito u pogledu Harlamovljevog privatnog života ЛЕГЕНДА No 17 uzima sebi dosta sloboda, doduše manje nego recimo MONTEVIDEO.

Ipak, ono gde film odlazi u neuverljivost nije toliko često i nije toliko značajno za njegovu opštu ubedljivost. Iako je teško uzeti ga kao istorijski dokument, sasvim sigurno funkcioniše kao priča o junacima i njihovim željama i preprekama na tom putu. Iako je sportski film otišao nekoliko koraka dalje u pogledu odnosa prema junacima i njihovim rezultatima kao recimo u ANY GIVEN SUNDAY ili FRIDAY NIGHT LIGHTS ali ЛЕГЕНДА No 17 je punokrvni sportski film starog kova koji uspeva da estetizuje sport, proizvede emociju kod gledalaca i kroz sportsku priredbu ispriča priču o junacima.

Reč je ambicioznom porjektu, koštao je deset miliona eura, kao oba MONTEVIDEA ilustracije radi, a samo u Rusiji je zaradio preko 30 miliona dolara i isplatio se. Ako imamo u vidu da je ove godine kod nas izašao film BIĆEMO PRVACI SVETA, totalni fijasko u filmskom pogledu, vrlo je poučno pogledati ЛЕГЕНДY No 17 kao primer na koji način se može prikazati sportski trijumf iz vremena koje se danas smatra kontroverznim.

* * * / * * * *

Reakcije kritičara na Avengers: Age of Ultron na tviteru su pozitivne. Ne bih rekao i raspamećene, ima i relativno uzdržanih, pa i negativnih komentara.  Naravno, napominje se da je film drugačiji nego prvi i da ima MNOGO likova što je, naravno, podsećanje da ovo ima potencijal da se raspadne zbog toliko imena i lica koja treba pamtiti... Ali videćemo. Još koji tjedan.

Marvelova Grand parada... To je problem sa kojim se suočavaju franšize u poslednje vreme, previše likova koji ometaju razvoj priče. Zato su danas superherojske serije potentnije od filmova, osim onih koji se fokusirajuna jednog junaka. Naime, evo sada kad rekonstruišem Marvelovu filmografiju, i to ovu najnoviju, moji problemi kreću sa AVENGERSima i nastavcima prvih single hero filmova, u post-AVENGERS fazi...

Inače, za ljubitelje dobrog filma, lepa vest, leakovao novi McNaughton. Da vidimo povratnički rad velikog majstora...

Stari o tome kako je "Beograd na vodi" dobar sluga ali zao gospodar.

http://starikadar.blogspot.com/2015/04/naucna-fantastika.html

Pogledao sam GOOD KILL Andrewa Niccola. Nažalost, GOOD KILL uprkos svom eksponiranju na uglednim festivalima nije film sa kojim Niccol može da napravi kambek a nekmoli da se vrati na stazu koju je obećavao posle filma GATTACA. Tu je doduše Ethan Hawke, kopča sa tim filmom ali je GOOD KILL film sa dobrim namerama koji je u svakom pogledu prazan i providan.

Niccol je našao zanimljiv milje, svet pilota bespilotnih letelica koji svakodnevno ubijaju koga treba za račun SAD i njihovih tajnih službi. Glavni junak je pilot drona koji to više ne može da izdrži, tone u alkoholizam, depresiju itd. i ovaj film bi spadao u red onih recentnih filmova o američkim ratovima koji prikazuju junake koji su išli da ubijaju po svetu pa su sad zbog toga tužni, da Niccol generalno ne dovodi u pitanje, ni ciklus nasilja koji su započele SAD ni etičnost napada.

Niccol u tom pogledu zaista otvara sve aspekte priče ali se to dešava u polemičkoj formi, ne unutar junaka, čak ne ni unutar priče. Otud GOOD KILL s jedne strane ostaje tanka priča o čoveku kome habitus ne dozvoljava da bude hladnokrvni ubica a ideološka i intelektualna pitanja se postavljaju sa strane i ostavljaju utisak kako se o ovoj temi tek mora snimiti dobar film.

Uprkos talentovanoj podeli u kojoj su Ethan Hawke, January Jones, Bruce Greenood i Zoe Kravitz, Niccol ne uspeva da napravi uzbudljive i vredne junake i sve ostaje na nivou tipova.

* * / * * * *