ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Laguna je izdala zbirku priča Dejana Stojiljkovića KIŠNI PSI. Ova zbirka se po svom kvalitetu može posmatrati kao Stojiljkovićevo povratničko delo, barem u domenu kvaliteta, iako je mali deo ove zbirke premijera, a pored toga ona nudi i proširenje njegovih žanrovskih interesovanja. Zanimljiva je tendencija u

Priča PUCANJ smešta Nemanju Lukića, junaka KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA, u događaje pred i za vreme Velikog rata. Naime, on u ovoj priči dolazi kao "nadzorni organ", nalazi se u nekim situacijama koje su istorijski značajne, sreće istorijski značajne ličnosti ali zapravo nema niti presudan niti maštovit uticaj na tok istorije. Ova priča je priličan pucanj u prazno, i nepotrebno eksploatisanje lika.


Priča ČUVAR PRELAZA vraća Stojiljkovića u pripovedačku fazu kada se bavio realizmom i urbanim rukopisom, pre nego što je video perspektivu u žanrovskoj prozi. U ČUVARU PRELAZA, osim generičkog naslova koji je korišćen u raznim formama, od funkcije u regulisnaju saobraćaja do filma i nazad, krije se zapravo jedna vrlo dobra kingovska priča, u određenom smislu i unapređena i ograničena upravo kingovskim okvirima. Ono što je od Kinga preuzeto i jako dobro u ovoj priči jeste vibrantan realistički rukopis u prikazu ambijenta u kome se priča dešava, i smeštanje događaja u pripovedačevo detinjstvo. Ono što je takođe preuzeto od Kinga, i šteti i Kingovoj i ovoj priči, jeste prilično slaba horor imaginacija. Odnosno, sve ono što odlazi put horora, sve ono što tretira stravu & užas i onostrano, nije naročito maštovito i nije naročito strašno. Međutim, ono što je kod Stojiljkovića u neku ruku "slojevitije" u odnosu na Kinga jeste dvostruki sloj prokletstva - pored seljačke kletve postoji i "usud komunizma", odnosno sistema koji ne funkcioniše i koji donosi nesreću protagonistima priče. Sve u svemu, ČUVAR PRELAZA je vrlo dobra priča i jedno od boljih Stojiljkovićevih ostvarenja.


Novela UPITAJ MRAK, ponovo ima preuzet naziv, bez ozbiljnijeg razloga. Jak adut ove priče ja atmosfera vojničkog života koja je vrlo uverljivo preneta i adaptirana za potrebe pustolovnog žanra kome ova priča u osnovi pripada. Sama ideja da se vojna jedinica, naoružana do zube, i spremna da izađe na kraj sa svakim ćovekom suoči sa bićima nadljudskih mogućnosti, nimalo nije nova i dosta je trošena u raznim formama, pa se može reći da je postala već svojevrsna arhetpska situacija žanrovskog stvaralaštva. Vampiri su u ovoj priči tretirani kao zveri, i nemaju u sebi ni razum i romantičarski šarm koji obično pistovećujemo sa vampirima što je fino osveženja i doprinosi invenciji strave u ovoj priči. Nažalost, na kraju novela bolje razrađuje vojnike kao junake nego vampire kao antagoniste, i uprkos tome što nagoveštava neki jači konflikt sa njim, ne ulazi u njegovu dubinu, i voleo bih da pročitam širu verziju ove priče koja bi se upravo pozabavila time. Zašto su se zveri našle baš tu, napale baš tada, kako izgleda kada se čovek suoči sa njima, da li je to samo klanje ili ima prostora i za neku komunikaciju itd. Ne mogu da kažem da je nedostatak ovih odgovora direktno uskratio čitanje ove konkretne priče, naprotiv, ona stoji ovakva kakva jeste, ali to su neki elementi koji su mogli produbiti njen utisak. U odnosu na ČUVARA PRELAZA mogu se prepoznati razne sličnosti u postupku, i UPITAJ MRAK je u pogledu strave inventivnija, ali je ČUVAR zaokružen na veštiji i poptuniji način.


KIŠNI PSI takođe je naslovljena citatom i predstavlja Stojiljkovića u novom svetlu. Ovde se on bavi postapokaliptičnom budućnošću, Srbijom kojom vlada vojna hunta u sklopu velikog saveza pravoslavnih sila, i misijom srpskog Snake Plisskena koji odlazi u Solun kako bi nabavio izgubljeni rukopis Svetog Dimitrija. Priča nudi dosta lepih fantazija za ljude koji ne beže od totalitarne optike i vide budućnost Srbije kroz repozicioniranje kroz neki budući rat. Zbog velike oslonjenosti na dijalog, priča ima tendenciju da bude statična, a dijalog je stripovski sveden, infantilan i svira samo na jednoj žici, od barem šest mogućih, tako da i pored svoje efikasnosti, na kraju deluje prilično artificijelno. Budućnost o kojoj govori priča postavljena je dosta mehanicistički, opet bez prevelikih iznenađenja i SF invencije, sa akcentom na rekontekstualizaciju već postojećih tehnologija i simbola. Ipak, na nivou celine, ova priča ima određenu zaokruženost i šteta je samo što nije maštovitija i što nema bolje dijaloge.


Ipak, u pogledu prikaza postapokalipse na prostoru bivše Jugoslavije GETO Veselina Gatala ostaje nedosegnuti uzor.


BAŠTA, PEPEO, VAMPIRI je jedina do sada neobjavljena priča u ovoj zbirci. Reč je o noveli koja govori o Danilu Kišu kao lovcu na vampire. Premisa je bizarna, a nažalost, do te mere su raslojeni Kiš kao istorijska ličnost i Kiš kao Stojiljkovićev lik da mi smisao ove basarijaske prozne provokacije izmiče. Pored ozbiljnog koketiranja sa palpom, ne samo u postavci, već i u napadno modernizovanom i rekao bih namerno banalizovanom dijalogu, sve ovo prerasta u nešto što bi trebalo da ishoduje nekakvim internim obračunom na književnoj sceni. Time, paradoksalno, Stojiljković ulazi u blato kog se ne samo čuvao, već upravo koje je izbegao na putu ka svom velikom uspehu. Baš je činjenica da se nije bavio onim na šta se svodi veći deo naše književne produkcije bila tajna njegovog velikog uspeha. U ovoj priči, Stojiljković prestaje da bude pisac koji "gleda svoja posla i piše" i u jednom čudnom proznom hibridu počinje da se bavi besmislenim stvarima.


Ukupno uzev, KIŠNI PSI je zbirka čiji je kvalitet neravnomeran ali su dometi najboljih priča u njoj sasvim solidni. Šteta je što najslabiji deo zbirke čini priča o Danilu Kišu koja je jedina do sada neobjavljena. Primetan je uticaj stripovske ali i filmske dramaturgije na Stojiljkovića jer sve eventualne skokove u vremenu u odnosu na trenutak koji pripovedač opisuje rešava potpunim prebacivanjem u neku drugu situaciju i scenu, kao da ispisuje stripovsku ili filmsku reminiscenciju i mora u potpunosti da pretemelji dešavanje, i kroz sliku, i kroz radnju, i kroz protagoniste. Čini mi se da takvi skokovi generalno štete ritmu ovih priča i da su se mnoge digresije mogle rešavati upravo tako, unutar narativnog toka, bez potrebe za ovakvim praktično dramskim postavljanjem scena.

Dobar prikaz, Kriple. Zainteresovao si me da pročitam knjigu.

možda ti neće biti tako dobar kad pročitaš


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pa, prikaz mi je omogućio da donesem odluku da li ću knjigu da čitam ili neću. Samim tim je dobar, jer je ispunio ono što treba da bude svrha prikaza.

o, pa naravno da treba potrčati i pročitati knjigu koju izdaje izdavačka kuća za koju radiš... i svakako naći načina da se kaže nešto lepo.

pretpostavljam da je ovo upuceno nightflieru?


Sent from my iPhone using Tapatalk

zar tu može biti dileme?

Sva čast za entuzijazam, Bobane, ali loša ti je tehnička izvedba Obaška što pokazuješ da ne čitaš ni rođeni forum, a kamoli nešto drugo.

ma kod mene je sve loše, to smo davno zaključili...

Ne budi tako strog prema sebi

Kriple,

Da li je potrebno čitati "Raskršće" da si čitao "Pucanj"?

ne, razumećeš je i bez romana ali je priča dosta prazna sama po sebi tako da ona po svom slabom sadržaju prosto sugeriše da je companion piece


Sent from my iPhone using Tapatalk

Bumo videl kada mi stigne knjiga.

ovaj smehotres od patetike, treša i kiča treba da vidi više ljudi, pa zato - šerujem:


Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj added 39 new photos to the album: "Дуге ноћи и црне заставе" уживо — with Dejan Stojiljković and Sasa Dajevic.
July 26 at 12:31pm ·

Најбоље у нама, најбољи од нас, наша традиција и понос, ако буду скривани, потискивани - само ће нас растужити. На површину нека изађе спознаја о нама, и нека се учини све оно што ће оправдати потребу да се из шкриње заборава извади благо које ће вечито сијати.






Зато, нека сваки дан на југу Србије буде као други успон на Радан планину.
А тек смо делић нашег културног, историјског и природног богатства приказали у ова два незаборавна и величанствена дана.
Мало је рећи да су наши пријатељи из Бојника, из Скијашко-планнарског клуба "Змај са Радана", учинили подвиг над подвизима.
Пробудили су у нама осећај поноса, идентитета, стваралаштва. Занавек ћемо памтити сваки тренутак крај ове непроцењиве ризнице.
Само је потребно хтети, покренути се и веровати у успех.
И онда се може оживети сећање на Ивана Косанчића и косовске јунаке, онда свако од нас може постати змај са Радана модерног доба и прећи пут змаја, пут Ивана Косанчића.
Највећи књижевни стваралац данашње Србије био је са нама. Дејан Стојиљковић, наш јужњак, Нишлија, комшија.
Неко ко је у светским оквирима достигао врх у послу којим се бави, ето, са задовољством је дошао у малени Бојник, а можда је у исто време могао да обилази књижевни "круг двојке" или светске метрополе.
Дејан је дошао у Бојник, јер је обећао пријатељима. Дејан је походио Радан планину, јер је господар Радана био Иван Косанчић. И Дејан је хтео да види стотине нових Косанчића, и да се сусретне са њиховим поноситим погледима, и да заједно на површину изнесу драгуље из оне наше пребогате ризнице.
Хвала Ти, Дејане, на свему!
Хвала на беседама, на новим погледима на роман "Дуге ноћи и црне заставе", на Ивана Косанчића и средњевековну Србију
Хвала и домаћинима из Бојника, јер су остваривањем својих снова и наше животе учинили лепшим.


https://www.facebook.com/TradicionalniMedunarodniUsponNaRuj

Daleko od toga da imam nešto protiv gospodina Stojiljkovića i njegovog pisanija, ali ovaj tekst, mešavina zavidnog malograđanstva, naprednjačke melodrame, epskog patosa i zloupotrebe aorista mi je priredio jedan od gorih transfera sramote u poslednjih nekoliko meseci.. Molim te, Gule, znam da si specijalista za horor, ali zadrži to za svoj blog.

Quote from: Scordisk on 30-07-2015, 13:20:41
Molim te, Gule, znam da si specijalista za horor, ali zadrži to za svoj blog.

pih. kakvi slabići obitavaju na forumu posvećenom fantastici i hororu!
daš im nekoliko pasusa zavidnog malograđanstva, naprednjačke melodrame, epskog patosa i zloupotrebe aorista i oni odmah cvile: NEE, MNOGO JE, PREVIŠE, NEEE!
izvucite malo noseve iz eskapističkih horor knjižica i suočite se sa pravim HOROROM, naživo!


ps: uzgred, nešto ne videh aorist u ovom gore textu...

Inače, jutros mi je kurir doneo "Kišne pse". Još me i probudio, prokletinja.

Takvi smo ti mi, Gule, intelektualni slabići i snobovi. Da vanzemaljci žderu utrobu i mrtvaci izlaze iz groba, to je u redu, ali ovo bez anestezije nam je ipak previše.

Inače, u pravu si, moja greška, aorista zapravo i nema:D Ali ton teksta je takav kao da bi mo0glo da ga ima.

No, da više ne spamujem temu koja je zapravo o knjizi. Javi Flajeru kako ti se svidelo.

moraće da mu se svidi jer je to izdanje njegove izdavačke kuće...

Quote from: Boban on 31-07-2015, 15:29:57
moraće da mu se svidi jer je to izdanje njegove izdavačke kuće...

Koje tačno? Zaboravljaš da ja radim za nekoliko izdavača. Čini mi se pet trenutno.

e, nemoj preda mnom da se praviš lud.

Ja se pravim lud? Ma daj. Pre nekoliko meseci na DW forumu sa istim tim Dexom sam se zakačio oko Laguninog marketinga, pri čemu mu nisam rekao ništa što već nisam rekao Dejanu u lice, mojoj urednici i svima koju su hteli, a bogami i nekima koji nisu hteli da me slušaju. Pre jedno dve godine na tvom rođenom forumu sam se opet zakačio sa Dexom oko poznavanja ili nepoznavanja istorije. Sve to vreme sam radio za Lagunu. Onomad sam se sa njim zakačio na Fejsbuku, sad već ne znam na čijem profilu, oko toga zašto ne čitam njegove knjige, pa mi je čovek poslao knjigu da vidim šta on to piše - i pri tome jedinu njegovu knjigu koja me zaista zanima. Što sam mu i rekao. Da me ne boli kurac svečano, postovao bih ti čet logove sa Fejsbuka.

Stvar je u tome da se ti praviš lud (ili ne), a i to radiš za džabe pošto je svima živima jasno da se sa Dexom pljuješ because reasons. A kako to nikakve veze nema sa mnom, mani me se. Ako mi se knjiga dopadne, dopala se. Ako mi se ne dopadne, ne dopala se. Kraj priče.

ti imaš primedbe na lagunin marketing? misliš da treba da bude napadniji, sveprožimajućiji i tako to?
ja mislim da je lagunin marketing vrhunski... da je drugačije, zar bi moglo da se desi da mi se višedecenijski prijatelj, urednik kulture u jednoj novini izvinjava što ne može da pusti intervju sa mnom jer prednost imaju lagunini autori?

Mislim da Laguna nema marketing. Da je ono što njihov marketing sektor radi loše, nedotupavno i nesposobno. Povremeno i nepismeno.

Ali su im rezultati vrhunski... izgleda da ti je promaklo da nije smisao marketinga da bude lep, dopadljiv i na zid lepljiv, već da prodaja bude što veća.
Dalke, ako su oni u stanju da neki tekst koji je elementarno besmislen na svim relevantnim nivoima prodaju u petocifrenom tiražu, onda oni rade posao mnogo bolje od drugih.

Hvataš beleške?

Quote from: Boban on 31-07-2015, 18:09:35
Ali su im rezultati vrhunski... izgleda da ti je promaklo da nije smisao marketinga da bude lep, dopadljiv i na zid lepljiv, već da prodaja bude što veća.
Dalke, ako su oni u stanju da neki tekst koji je elementarno besmislen na svim relevantnim nivoima prodaju u petocifrenom tiražu, onda oni rade posao mnogo bolje od drugih.

Naprotiv. Rezultati su im daleko od vrhunskih. To što Laguna ima najbolju prodaju u Srbiji je posledica nekih drugih stvari. Kao što moja majka reče meni, "Nisi ti natprosečno pametan, nego su svi ostali glupi." Tako je i sa Laguninim marketingom. Nije on dobar, nego su svi ostali lošiji.

A ti živiš u zabludi ako zaista misliš da je to smisao marketinga. Svrha rečenog je da proda proizvod, što Lagunin mraketing ne radi. Oni prodaju autore. Naravno, svestan sam da je i podsvesna i svesna želja ogromne većine naših pisaca upravo to - da se vode kao cirkuske mečke i uživaju u svojoj slavi. Opet naravno, ni narod nije željan čitanja knjiga već učestvovanja u predstavi dešavanja kulture i izgradnji samoobmane o intelektualizmu, tako da to spisateljsko prostituisanje ima svoje spremne mušterije.

Quote from: Nightflier on 31-07-2015, 19:10:08
Naravno, svestan sam da je i podsvesna i svesna želja ogromne većine naših pisaca upravo to - da se vode kao cirkuske mečke i uživaju u svojoj slavi. Opet naravno, ni narod nije željan čitanja knjiga već učestvovanja u predstavi dešavanja kulture i izgradnji samoobmane o intelektualizmu, tako da to spisateljsko prostituisanje ima svoje spremne mušterije.

odlično zapažanje. usred sride.

Quote from: Ghoul on 31-07-2015, 19:14:02

Quote from: Nightflier on 31-07-2015, 19:10:08
Naravno, svestan sam da je i podsvesna i svesna želja ogromne većine naših pisaca upravo to - da se vode kao cirkuske mečke i uživaju u svojoj slavi. Opet naravno, ni narod nije željan čitanja knjiga već učestvovanja u predstavi dešavanja kulture i izgradnji samoobmane o intelektualizmu, tako da to spisateljsko prostituisanje ima svoje spremne mušterije.

odlično zapažanje. usred sride.

ukrade mi Ghoul riječ iz usta!

Ali to je u funkciji prodaje knjiga... meni su o tome još osamdesetih pričali agenti od kojih sam tada kupovao autorska prava; da u Americi kreće novi trend stvaranja kulta autora jer veruju da se tako ostvarjuje najveća prodaja. Naravno, kao i svaku dobru ideju u tom pravcu ja sam s zgražanjem odignorisao, ali to me ne sprečava da pravilo zaključim kako je upravo laguna najdalje otišla na tom putu. Pre 20-30 godina kod nas se išlo da se stvori kultna knjiga (kao Dorotej ili Knjiga o Milutinu), ali očigledno je mnogo učinkovitije stvoriti autora koji će opčiniti masu...

Dobro. Neka je. Ne bih više dok ne pročitam knjigu.

Inače, pošto sam naopak čovek, počeo sam da čitam priče preko reda i krenuo od naslovne, "Kišni psi".

A na kakvoj si stolici sedeo pri tom? Kakvo je bilo osvetljenje?...
Nemoj nam uskraćivati nijedan detalj.

Ležao sam. Osvetljenje je bilo prigušeno. Muzika lagana.

Nacionalno svesna polupismenost

Zbirka "Kišni psi" Dejana Stojiljkovića predstavlja zvaničnu srpsku književnost u njenoj punoj emanaciji: prepotentnu, polupismenu i nacionalno veoma svesnu. Ona o sebi misli sve najlepše, zatvorena u tržište koje postoji, a ne postoji, uverena da je deo sveta jer ga kopira bez promišljanja, ali samodovoljna u sopstvenoj provincijalnosti. Ako se uskoro paradigma značajno ne promeni, njoj sledi odumiranje koje nažalost neće biti dovoljno brzo


Žanrovska književnost često traži od čitalaca da isključe logiku, odnosno da unapred već prihvate niz konvencija da bi stvoreni svet i narativ koji se odvija u njemu mogli da funkcionišu. Takozvana lepa književnost funkcioniše upravo na principu razbijanja okvira koji su stvorenim svetom zadati, te omogućavanjem uvida da svet ne funkcioniše u crno-belim odnosima. Ovo, naravno, ne znači da ne postoji žanrovska književnost koja nema takve aspiracije i domete, niti da je svako delo koje se ambiciozno smešta u lepu književnost uvek uspešno, ali uvek su mi draži slavni neuspesi, nego igrači na sigurno.

Dejan Stojiljković, ,,pisac", objavio je ove godine zbirku ,,priča" Kišni psi. Nju čini šest uradaka od kojih je jedno, haj'mo reći ,,novela", dok ostalih pet predstavljaju ,,pripovetke". Imenice koje se tiču književnosti pišem pod navodnicima jer se zaista radi o neveštom zanatliji koji svoje tekstove (ova imenica ne mora da bude pod navodnicima jer sve što je napisano razumljivim jezikom u određenom logičkom okviru odista predstavlja tekst, odnosno diskurs) štancuje po ugledu na majstore žanra poput Stivena Kinga, Reja Bredberija, Klajva Barkera ili Nila Gejmena, ali se radi o lošoj kopiji, ni nalik pomenutim velikanima. I sve bi to bilo u redu, ne mislim da to ugrožava bilo koga, dapače neka cveta hiljadu tikava u božjoj bašti. U okviru uređene književnosti, Stojiljković bi imao svoje izvesno manje nego više zasluženo mesto među žanrovskim piscima, ali u Srbiji se mešaju frogs and grandmothers (kako reče Draškoviću Vuče) pa je osoba iz Niša tako proglašena za pisca, institucionalizovana kroz nagrade i primljena u udruženja koja tim činom gube na reprezentativnosti. Ponavljam, ništa od toga nije njegova krivica i njemu preostaje samo da uživa u toj simboličkoj moći.

S druge strane, postoji i dobar deo onoga što jeste njegova krivica, a to se isključivo tiče pisanja i proizvodnje, u njegovom slučaju perpetuiranja ideologije tekstom. I jedno i drugo je više nego problematično. O potonjoj je pisano naveliko i naširoko. Najpreciznije je to učinio Rastko Dinić, iako sam se i sam pozabavio tom temom pišući o Konstantinovom raskršću. Spoj loše pročitane lektire i kafanskog obrazovanja (one nadaleko cenjene škole života kojom naši pisci nadomeštaju nedostatak čitanja) daju miksturu kojim su obojeni njegovi stavovi prema prošlosti, drugosti i različitosti, a brane se onim što se naziva zdrav, seljački razum, koji se nekako uvek oseća na brlju, beli luk, krv i tlo. Uvek su zločinci pripadnici određenih etničkih zajednica sa Balkana koje Stojiljkovićevi junaci nazivaju pogrdnim imenima, ili su komunisti. U njegovim pričama svet koji bi bio drugačiji ne može da postoji.

Crno-beli odnosi karakteristika su žanrovskog narativa, ali kod Stojiljkovića su stvari radikalizovane te se može reći da su njegovi narativni obrasci preuzeti iz stripa. Stripovske karakteristike vidljive su i u drugim segmentima ovih tekstova: pojavljivanju istih likova, njihovoj plošnosti, predvidljivoj dramaturgiji, formulaičnostima opisa. Sve to isuviše podseća na devetu umetnost, protiv koje nemam ništa, štaviše volim je, ali postoji problem – strip nije književnost i nije moguće prebaciti njegove izražajne obrasce u literaturu. Može da se pokuša, ali deluje glupo, kao priče Dejana Stojiljkovića. Da ne bude da stvari navodim bez provere, evo tipičnih primera: svi vampiri imaju crveni, purpurni (od)sjaj u očima; noć je uvek mračna i preteća; krv je uvek gusta i lepljiva, iako teče u tankim mlazevima (što je contradictio in adjecto); metal je uvek hladan itd.

Međutim, ima i dalje. Stojiljković je, u najmanju ruku književno nepismen. Na strani 55, na samom početku priče ,,Mrtve stvari" (koja je, avaj, poslužila kao uvertira, "nukleus" za roman Kainov ožiljak koji je Stojiljković napisao zajedno sa Kecmanovićem, svojim bratom po oružju, čokanjčetu i književnoj nepismenosti), stoji rečenica: ,,Ustao je polako, bez žurbe". Ako neko ustane polako, da li to znači da je ustao u žurbi, pa mora dodatno da se naglašava da ipak nije. U nastavku, nailazimo i na ovaj biser: ,,...glas muški, gotovo dečački." Kakav je to glas koj je istovremeno i muški i dečački? Teško da može da bude i jedno i drugo. Ovakvih primera ima zaista mnogo, na svakoj strani bar poneki. Nelogičnosti koje navodim nisu proizvod samo uredničkih i lektorskih propusta, nego pre svega načina mišljenja koji možda može da funkcioniše u sistemima koji trpe pleonazme i višak informacija, a to svakako nije knjiženost. Problem je što Stojiljković to ne zna. Ali zato može da u priči ,,Bašta, pepeo, vampiri"  u usta junaka Danila Kiša, stavi frazu bukvalno prevedenu  s engleskog da je žena jednog strip crtača ,,sasvim solidno parče dupeta". Ovakvo radikalno izneverevanje jezika kao oruđa kojim se književni svet stvara i preoblikuje, davno nisam video. Silno me zanima ko bi tako nešto izgovorio bez ironije. Međutim, ironija kao sredstvo koje ukazuje na stvaralačku samosvest Stojiljkoviću je potpuno strana. Da se razumemo, ona nije moguća u svetu koji je postavljen na jednostavnim odnosima  koji ne poznaju sivu zonu između dobra i zla, ali i ta činjenica svedoči o njegovom nepoznavanju prirode književnog teksta.

Pripovetka ,,Kišni psi" je, kako nas u pogovoru obaveštava D.S. prevedena na ,,jezik starih Helena" koji s novogrčkim ima veze otprlike kao i ,,solidno parče dupeta" sa srpskim. Na stranu taština kojom se ova informacija predaje u ruke čitaocima, ali poput ostalih priča u zbirci, osim možda novele ,,Upitaj mrak", ni naslovna priča ne poseduje ono što je differentia specifica ovog književnog oblika – promenu. Naracija se kod Stojiljkovića odvija pravolinijski, bez obrta i dinamike koji bi dramaturški doneli nešto neočekivano, a kamoli dubinu. Tome doprinose i plošni likovi poput Đanga, Nemanje Lukića ili Danila Kiša. Jedino je Niški, protagonista novele Upitaj mrak, nešto zaobljeniji lik, ali je zato on najradikalniji kada je u pitanju ideologija.

Zaokružena katastrofalnim prevodom stihova Toma Vejtsa iz pera Aleksandra Blagojevića, zbirka Kišni psi Dejana Stojiljkovića predstavlja zvaničnu srpsku književnost u njenoj punoj emanaciji: prepotentnu, polupismenu i nacionalno veoma svesnu. Ona o sebi misli sve najlepše, zatvorena u tržište koje postoji, a ne postoji, uverena da je deo sveta jer ga kopira bez promišljanja, ali samodovoljna u sopstvenoj provincijalnosti. Ako se uskoro paradigma značajno ne promeni, njoj sledi odumiranje koje nažalost neće biti dovoljno brzo.

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/127992-Nacionalno-svesna-polupismenost.html

Videćete vi kad ovo solidno parče dupeta prodre na kinesko tržište...

Šta ćemo da vidimo?

samo da ga prevedu kao VALTEROVO RASKRŠĆE i biće i guzatije!

U načelu, ne volim da čitam priče, niti volim da čitam domaće pisce. Razlozi su mnogi. Priče verovatno ne čitam jer nisam imao prilike da se zadojim kultnim časopisom ,,Sirijus", već sam od tamo neke četvrte godine uveliko čitao romane iz pradedine biblioteke, pa nekako nikako nisam mogao da uklavirim zašto bi iko pisao priču kada može da napiše roman. Ili pesmu, zapravo. No, ,,Kišnim psima" pristupio sam sa tom predrasudom kao prvom.
Razlozi zbog kojih ne volim da čitam domaće pisce su dvojaki: Smatram da je domaća književnost opterećena istorijskim trenutkom i dešavanjima naroda i verovatno još svačim nečim što bi, pretpostavljam, protagonista Stojiljkovićeve naslovne priče u ovoj zbirci okarakterisao ,,teškim sranjem". Drugi razlog je što ovako ili onako poznajem dobar deo domaćih poslenika na fantastičnoj sceni, pa tako i Dexu, te ne mogu a da ne projektujem na delo ono što znam o njegovom stvaraocu. Utoliko ovo nikako nije književna kritika, niti ja imam ili sam ikada imao pretenzije na to da dajem sudove o nečijem stvaralaštvu, ali jeste utisak i osvrt na taj utisak.
Dejana Stojiljkovića sam jednom očešao u Laguni i razmenili smo jedva dve i po rečenice, idući svako svojim poslom, ali Dexa Pantelejski je dugo bio neizbežan i značajan žitelj i pregalac na raznim forumima koji su se ovako ili onako doticali stripa ili književnosti, pa sam imao prilike da dobrano upoznam taj njegov alter ego, koji po mnogo čemu smatram važnijim od njegovog krštenog imena i prezimena. Uostalom, kao i svoj.
Tu dolazimo do druge predrasude: Naime, čitajući Dexine postove kojekude stekao sam izvestan utisak ne samo o njemu, već i o nekim drugim piscima iz Niša, nadasve Dejanu Ognjanoviću Gulu i Ćiri Magičnom. Na osnovu njihovih elektronskih nastupa, izvukao sam nekakvu zajedničku crtu vanredne visprenosti i agresivne inteligencije, počesto i uvredljive, ali jezičkog izraza britkog i oporog, kojem čovek ne može a da ne skine kapu.
Zanimljivo, ali iako sam očekivao – takav jezički izraz nisam dobio čitajući naslovnu priču u ovoj zbirci, ,,Kišne pse". Ili makar ne u potpunosti.
Ovo će vrlo verovatno zvučati kao jeres i u niškom i u beogradskom krugu fantastičara, ali ,,Kišni psi" su me po jeziku i pristupu donekle podsetili na mog najdražeg pisca domaće fantastike, Ivana Nešića. Tačnije, na njegove priče. Kao i tom slučaju, ,,Kišni psi" se više čitaju kao pomalo rogobatan prevod s engleskog, nego kao delo nastalo na srpskom jeziku – a naročito odskaču od Dexinog autentičnog jezika iz tastature, koji – doduše – povremeno izbija u opaskama protagoniste, Đanga Miloševića.
Nastavljajući da se bavim tehničkom stranom, zamerio bih i na nezgrapnom mešanju perfekta i aorista u nekim delovima teksta. Nije mi baš jasno kako i zašto urednik nije tu intervenisao, jer doslovce nije reč ni o kakvom invazivnom zahvatu, već blagom brušenju rečenica. No, to je možda i nebitno.
Kada je reč o priči kao priči i protagonisti kao protagonisti, ,,Kišni psi" su na mene ostavili utisak gledanja nekog od filmova Voltera Hila – što ni u kom slučaju nije loše. Štaviše, dopalo mi se i prilično iznenadilo. Mizanscen ispred kojeg se odvija priča pomalo podseća na jeftine kartonske kulise, kakvima se i Hil služio, ali Đangova istvudovska harizma s lakoćom nosi priču, koja je sama po sebi – opet, baš kao i u filmovima osamdesetih – prilično nebitna, pa i jednolična. To je ne sprečava da bude relativno zabavna, sa zanimljivim obrtom na kraju, ali opet ništa što ma koji predani čitalac fantastike, gledalac akcionih filmova, ili stripadžija nije video/pročitao bezbroj puta.
Moje poznavanje virtuelnog Dexe me je jedno dva puta navelo da prevrnem oči na lokal patriotizam i ne mogu a da ne kažem da priča ne obiluje patetikom. S druge strane, autor je kroz svog protagonistu u nekoliko navrata ispalio vrhunske rečenice, dostojne Švarcijevog ,,I'll be back" ili Istvudovog ,,Do you feel lucky, punk?" – a to još nisam imao prilike da pročitam kod nekog našeg autora.
Utoliko, meni je čitanje ,,Kišnih pasa" bilo kao gledanje recimo The Expendables (kod nas prevedenih kao ,,Plaćenici"). Veoma zabavno i veoma dobar retro trip u klinačke dane, ali sa pomalo neostvarenim potencijalom.
Da se vratim na svoju prvu predrasudu, ne mogu da se otmem utisku da je ovaj broj stranića Đangu jednostavno premali i da on traži roman, ali i da mu je potreban bolji supporting cast.
Dakle, što se mene tiče, iako su ,,Kišni psi" film B produkcije, Đango ima sve izglede da postane A-lister.

,,Kišni psi" 4/5

dirljiva je tvoja lojalnost izdavaču koji te redovno plaća...

Pa, ja počela da čitam prikaz i odustala kod "pradedine biblioteke".

ja zamalo odustao kod LOL momenta "zašto bi iko pisao priču kada može da napiše roman" (ČOVJEČE!) ali me radoznalost povukla dalje.

kako bih drugačije došao do ocene od 4/5 za knjigu kojoj čak i naklonjeni čitalac nalazi tolike krupne nedostatke?

ja sam izgleda imao sreće, pošto mi je pogled prvo pao na dno prikaza i nakon ugledanih i shvaćenih 4/5 odmah odustao.
Zaista ne želim da budem svedok koliko se ljudi mogu srozati da bi opravdali gazdina očekivanja...

Quote from: Ghoul on 05-02-2016, 02:57:02
ja zamalo odustao kod LOL momenta "zašto bi iko pisao priču kada može da napiše roman" (ČOVJEČE!)

Pa dobro, Gule, Najtflajer je počeo da čita romane sa četiri godine. Ne znamo mi kakve ožiljke na tako nežnoj i mladoj duši ostavlja ta uzvišena navika pred izazovom čitanja nekakvih "kratkih priča".

ja sam sa 4 godine čitao zagora i komandanta marka.

u međuvremenu sam malko promenio čitalačku paradigmu, ukus, preference...

To je zato što tvoj pradeda nije imao biblioteku, inače bi i ti od starta čitao romane.

Ovo je osvrt na samo jednu pricu u zbirci, a pominje se u osvrtu i Gul, kad smo vec kod toga. Ne da me nesto zabole za vase objedinjene ili razjedinjene komplekse, ali sta prici ima da se zameri, zamerio sam prilicno. A ako mislite da je Laguni stalo do misljenja tamo nekih blogera, pa makar radili za njih, ne znam sta da vam kazem, osim da trazim broj vaseg snabdevaca zabranjenim supstancama. Enivej, Bobane, posto si me i ti jurio da mi uvalis svoje cedo na citanje, uveravam te da cu se prema njemu ophoditi bas kao prema Dexinom, ili onomad Pavlovom, ili Kuncevom. Kad dodje na red.

Sent from Bigg Maggzzee

Jesam te jurio, ali sam zažalio u momentu kada sam te dosegao, jer tvoj nipodaštavački stav o svim domaćim autorima ukratko opisan sa "Koji kurac svi hoće moje mišljenje" me je otreznio u potpunosti. Dakle, budi siguran da neću više, niti za svoja pisanija niti za knjige domaćih autora koje izdajem, niti za bilo koje knjige. Jer, zaista si u pravu... S te strane gledano, ovo glorifikovanje jedva funkcionalno pismene osobe, bez ikakvog literarnog talenta, ali doslovno bez mrvice duha... dakle, to naprosto i kompletno vređa...

Jeste, a sad ćemo da se pretvaramo da ćeš se ti držati svog čvrsto izrečenog stava

Da, i dalje se pitam koji kurac svi hoće moje mišljenje. Isto pitanje sam postavio Dexi, a i onomad Nebojši Petkoviću, kada mi je dao svoja dva romana. Obojica su naveli razloge lične prirode. Iskreno sam uveren da moj bilo negativan bilo pozitivan osvrt na bilo šta ni na koji način ne doprinosi boljoj ili goroj prodaji, niti sam ja ikakav autoritet - a naročito ne za domaću fantastiku.

No, što bi rekao Gul, to je očito moj križ, pa ću ga nositi kako znam i umem.

A, cuj, i ti se, B, ljutis bezveze. Recenicu "Sta koji kurac SVI traze moje misljenje" pa nabroji svega TRI prijatelja/poznanika koji su mu trazili misljenje, od kojih mu je jedan nacinio zivotnu i egzistencijalnu uslugu ubacivsi ga u svet prevodjenja, sa kojim dotad nije imao nikakve obrazovno-formalne ili neformalne veze - moze da izgovori samo osoba koja se malo zbunila, pa pomislila da mu isti traze misljenje jer ga smatraju autoritetom, umesto da pomisli da to em NISU SVI, em je ta potraznja iskljucivo kao i svaka druga, od drugih ljudi. Eto, sreli ga na hodniku, ucinili mu jednom veliku uslugu, pa sa pravom ocekuju postovanje zauzvrat itd.

Iz svega se da izvuci zakljucak da je Najti sreo Dexu jednom, razmenio sa njim tri recenice i da je ceo razgovor tekao ovako:

Dexa: Cao Najti. Hej, nisam te takvog zamisljao, na forumu delujes mnogo deblje! Nego, kad si me vec okrznuo po ramenu u prolazu, je l' bi mogao da procitas moju knjigu, napises prikaz, hm?

Najti: Sta koji kurac svi traze moje misljenje?

Dexa: Pa kaze gazda da nam je "ja tebi vojvodo, ti meni serdare" politika u opisu radnog mesta, bre. Ne bih ja trazio, al' eto, moramo da cesemo ledja jedni drugima u prolazima.

...

I tako saznasmo da je Najti vunderkind i da ima svega tri prijatelja/poznanika, te ga svi smaraju da napise svoje cenjeno i uzviseno misljenje, dok bi on da ga svi ostave da na miru prelistava romane iz pradedine biblioteke...