ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Konačno dočitah "Dolaze kvantne mačke" starog dobrog Frederika Pola. On je u mom slučaju hit and miss pisac, ili obožavam neko njegovo delo, ili ne vidim razlog zašto je uopšte pisano. Srećom, pomalo neočekivano, Kvantne mačke će upasti u ovu prvu kategoriju. Očigledno napisana u vreme kada je sasvim izbrusio svoj stil pisanja, donekle zabavna odnekle užasna priča o paralelnim ljudima u paralelnim svetovima jedino podbacuje pomalo u raspletu, koji je nedovoljno buran za ono što sam očekivao na osnovu dotad pročitanog, ali koji svejedno ne kvari previše utisak.


A sad brzo na neku "krvi do kolena, limfe do članaka" knjigu, da obnovim svoj čitalački neukus. 

Pročitao Zelaznijevog "Dilviša, prokletog".


Prokleti bili svi u Znaku sagite, neka neko potvrdi da će The Changing Land uskoro.

Conan of Cimmeria. Po savetu Nightfliera čitam hronološki. Ovo su pričice koje je razvio de Camp po osnovu koncepta Hauarda.

Rodžer Zelazni "Dilviš, prokleti"


Raznorazne obaveze mi ovih dana ne dozvoljavaju da se bavim svojom drugom omiljenom aktivnošću, čitanjem, onoliko često koliko bih želeo. Opet, kad vam zahvaljujući dojavi prijatelja za oko zapadne nova zbirka priča jednog od omiljenih pisaca, nema veze što baš i nemate vremena za čitanje i što ste došli na Salon stripa s preciznim planom kako da potrošite svaki "teško" zarađeni dinar (tja, možda je i zarađeni moglo pod "", ali hajde da ne budem toliko strog prema sebi, pustiću da se time bave drugi). Uostalom, treba nečim ispuniti onih sat vremena koje čovek dnevno provede vozikajući se u vozu, zar ne?


Najveće iznenađenje koje mi je ovde Zelazni priredio krije se u tome što ovo gotovo i da nije zbirka priča, već roman. Naime, svih 11 pripovesti u knjizi povezuje lik naslovnog junaka, heroja iz davnih dana čije telo je čin neprijateljskog čarobnjaka pretvorila u statuu, a dušu poslala u Pakao. Nakon dve stotine godina okruglo pa na ćoše, Dilviš se vraća iz toplih krajeva, jašući konja vrana, načinjena, reklo bi se, od neuništivog čelika. Njegova jedina želja -  da nađe majčinog sina koji je odgovoran za njegovo produženo odsustvo iz sveta ljudi i izrazi mu svoju neograničenu zahvalnost.



Dakle, "Dilviš, prokleti" je zbirka priča o junaku, njegovom svetlom maču i njegovom tamnom atu. I time je poprilično slična prvim dvema knjigama Sage o vešcu Andžeja Sapkovskog u kojima su opisane raznorazne dogodovštine Geralta od Rivije pre velikog rata sa Nilfgardom. Štaviše, priča "Vitez za Meritu" toliko podseća na jednu storiju Sapkovskog iz "Poslednje želje" da nisam siguran da se naš dobri Poljak nije malo inspirisao delima našeg dobrog Amerikanca poljskog porekla (i da jeste, Andžejeva priča je bolja, te od toga imamo samo koristi). Ono što značajno razlikuje ovu i zbirke Sapkovskog je povezanost priča - dok su Geraltove avanture bar naizgled nepovezane jedna s drugom, priče iz Zelaznijeve knjige se gotovo uvek hronološki nadovezuju jedna na drugu, što zaista stvara kod čitaoca jak utisak da u rukama drži istinski roman jednog od najboljih američkih pripovedača koji je srećno zalutao na polje fantastike.


Pa, kad smo to razjasnili (šta god to zapravo bilo), odmah da pomenem da "Dilviš, prokleti" nije remek delo. Niti neki mali biser žanra na koji nije obraćeno dovoljno pažnje. Realno, ovo je Zelaznijev prosek, verovatno sačinjen od restlova koji su zaostali za Amberom i sličnim delima (da ne grešim dušu, prve Dilvišove priče nastale su mnogo mnogo pre "Devet prinčeva Ambera", ali poslednje su znatno svežije od trenutka u kom je Korvin ujahao u prestonicu Haosa i ostavio nas da se pitamo šta ga tamo čeka). Opet, Zelaznijev prosek je često nedostižan vrhuncima većine drugih pisaca, pa ću laka srca fanovima žanra preporučiti Dilviša, naročito jer su:


- priče napisane uobičajenim Zelaznijevim stilom, što znači da ćete ih čitati lakoćom primerenoj pupl literaturi ili bonelijevim stripovima, ali ćete ipak s vremena na vreme nabasavati na momente ili misli koje će vas naterati da... pa šta već radite kada naletite na izuvajući momenat u nekoj knjizi;


- njene stranice prepune mnoštva fenomenalnih ideja i igrica sa pravilima žanra za koje bi mnogi dokazani ef pisci ubili (da ne pričamo da bi ih eksploatisali kroz trilogiju od najmanje 2000 strana), a koje Zelazni razbacuje unaokolo nehajno, kao da ih ima u glavi za izvoz (a verovatno ih je i imao, pričamo o čoveku koji je jedini nakon Tolkina uspeo da ozbiljno pomeri granice epske fantastike, i to na način da bi bilo kakvo kopiranje njegovog pisanja bilo duplo besramnije od onoga što je Bruks radio Tolkinu);


- s Zelaznijevim spisateljskim sazrevanjem, kasnije priče znatno bolje od početnih.


Da odmah prijavim da glavna storija o herojevom sukobu sa njegovim vekovnim neprijateljem nije okončana u poslednjoj priči zbirke, i da predupredim nastupajuću paniku vešću da Dilviš nije ostao nedovršen poput Ambera, njegova saga je okončana u knjizi The Changing Land, za koju verujem da će biti takođe prevedena na naš jezik. Dotad, učinite sebi uslugu i pročitajte prvu polovinu priče o zlehudom potomku vilovnjaka i ljudi i njegovom vernom mišu konju.

Pročitao "Jeku" Zorana Jakšića. Tek nakon ove priče shvatam kolika je šteta što ovaj čovek više ne piše, ne fantastiku, nego bilo šta. U "Severnjaku" me je već oduševio (zapravo, "Severnjaka" i dalje smatram boljom pričom/knjigom), ali stilska lepota i jeziva uverljivost koje je uneo u "Jeku"... Nisam slutio da može da bude tako dobar.


Imam Severnjaka i Kraljeve. Moram da vidim šta još mogu da iskopam od stvari koje je Jakšić napisao.

Jeka je vrhunska priča. Ume Jakšić da piše nekako... sočno. Interesantno i istovremeno gusto i teško i ne znam ti ja šta još. Definitivno moram nabaviti Severnjaka, baš me zanima da li je i u romanima podjednako dobar.

Inače, prvi put sam uzreo Remarka da čitam, "Crni obelisk" i progutao sam knjigu za par dana. Nije baš naučna fantastika ali me je knjiga oduvala. Definitivno ću morati još njetgovih knjiga da nabavim. Topla preporuka!

Remarka sam i ja čitao "na naramak" i ne preporučujem. Nagomila se isto na istom. Ne znam da li se razumemo, ali Remarku je rat pisao romane, a to nije prihvatljivo najednom.

Hm, mislim da se razumemo. Krenuo sam da čitam "Na zapadu ništa novo" i vidim da je Remark čovek koga je rat obeležio. Ipak, što se tiče čitanja jednog pisca i svih njegovih dela odjednom, meni to nikada nije prijalo - previše se nagomila sličnih tema kojima su ti pisci voleli najviše da se bave. Takav sma problem imao i sa pekićem i sa Selenićem, teško mi je da pročitam dve njihove knjige zaredom. Zato pretpostavljam da ću posle "Zapada" malo da odmorim od Remarka.

Ipak, uprskos svemu tome, i "Na zapadu" je strašna knjiga. Napisao je u svom stilu koji mi baš prija, ali je užase Prvog svetskog tako živopisno prikazao da mi je prosto milina što se nisam rodio na vreme za taj pokolj. Retko kada razmisli čovek kako je tim ljudima bilo, kada je tehnologija ratovanja uznapredovala dovoljno da se stvori jedna efikasna mesara / klanica od čitave Evrope. I uopšte nije nacionalno ili ideološki ostrašćen u toj priči, što mi vrlo prija. 

S obzirom da sam ja otvorio ovu temu pitanje će zvučati krajnje glupo Je l ovo tema gde pišemo šta čitamo iz domena fantastike i horora ili se odnosi na sve?

SF/F/H


Za ostalo je ovaj topik: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=4345.0

Da, tako sam i mislio!

Pu e

Sramota me, al ove godine katastrofa, tek dve knjige sam pročitao, od Kinga zbirku priča Night Shift i od Džojs Kerol Outs Zombija (odličan je zombi nisam mogao da ga ostavim dok ga nisam pročitao).

Sad malo idem na sf Vernor Vinge Fire upon the deep.

kakav je Night shift? mami me već neko vreme sa polica Vulkana...

pola pola, davno sam je počeo i tek početkom nedelje sam se naterao da čitam dalje. ima nekoliko dobrih priča i par će ostati u sećanju.

Shvatih pre neki dan da nisam pročitao fentezi roman ima sigurno godinu-dve dana (možda malko preterujem, ali...) i odlučih da vidim šta je to izašlo u poslednje vreme vredno pažnje.

Na nekoliko sajtova vidjeh da se pišu hvalospevi o The Broken Empire trilogiji do sada mi nepoznatog pisca Marka Lawrence-a...i moram priznati, trilogija mi je sela kao kec na deset.

Elem, prvo što upada u oči je činjenica da pisac knjige piše u prvom licu, što mi baš odgovara i što se ne vidi baš često i fantastici...opisi sveta, pejzaža i ostalog su odmereni i pisac njima uopšte ne gnjavi čitwoca, a fabula je pitka, brza i žestoka.

Ukoliko volite Martina, očekujte da će vam se i ovo svideti...Intrige, antiheroj koji ne preza od ničega ne bi li ostvario svoj cilj...sve je na svom mestu.

Od mene, baš baš dobra osmica.


https://en.m.wikipedia.org/wiki/The_Broken_Empire_Trilogy
   

Sent from my Samsung Galaxy Note 4

Kasniš

Quote from: Nightflier on 14-10-2015, 20:31:16
Kasniš

O'ladih se od fantastike...a sad nešto nemam...koncentracije za bilo šta drugo, pa se lagano ipak vraćam na stare staze...Znam da kasnim, ali evo, preporuči mi još štogod dobro. Neka uža lista za dalje je sledeća:

Low Town by Daniel Polansky (i druge knjige iz serijala)
The Dark is Rising by Susan Cooper (i ostale knjige iz serijala)
Dagger and Coin by Daniel Abraham serijal
Bobby Dollar by Tad Williams serijal

Naravno, to je nešto što sam na brzinu svukao sa neta, preletevši sinopsise...ako ima štogod bolje, dodavaj na spisak

Džebote, pa pogledam moju (zapostavljenu) temu. Itekako sam ispratio ono što je bilo bitno do ove godine. Slobodno počni od Polanskog, samo uzmi u obzird da postoji i prikvel novela, koju bi taman mogao da pročitaš pre prve knjige.

Nighflieru, vidim da Hrvati (ZNANJE) imaju trilogiju od Polanskog-Grad sjena, valja li ?Neće biti na sajmu u bg direktno oni, ali biće njihova izdanja kod drugog izdavača, pa moguće da i to bude...

Polanski je možda najbolji novi pisac poslednje generacije - a konkurencija nije slaba. Sad, ne znam kakav je prevod. Naslovi mi ne ulivaju poverenje, iskreno.

Edit: Da pojasnim, trilogija se izvorno zove Low Town. Ja bih to preveo kao Donji Grad. Naime, objašnjava se u prvom i ponavlja u drugom romanu da je to deo grada koji je podignut ispod brda, na kojem žive plemići i imućni. Tako se dvobija dvojako značenje: doslovno i preneseno, koje oslikava to da u donjem delu grada žive ljudi niskog morala. Obaška što je Donji Grad tipična slovenska konstrukcija i trebalo bi je zadržati. Ima i drugih primera koje sam zapazio ovlašnim prelistavanjem. Sad, ako ti takve stvari ne smetaju, romani su izvanredni. Možda bi najzgodnije bilo da skineš sken s neta, pa da vidiš da li ti odgovara i tek onda da kupiš.

Ok, hvala za info, pogledaću.

Pročitao  sam stotinjak stranica LOW  TOWN. Nije loše,čak štaviše, dobro je. Samo mi se trenutno  ne čita nešto na fazon Drezdena...Ali knjiga nije obimna, pa ću je svakako pročitati, bez  obzira što mi trenutno nije po volji.

A što nisi nastavio s Lorensom, kad si već počeo?

Quote from: Nightflier on 16-10-2015, 06:56:29
A što nisi nastavio s Lorensom, kad si već počeo?

Pa pročitao sam čitavu Broken Empire trilogiju.

Imaš trilogiju koja se dešava paralelno s Broken Empire, za sada izašla dva romana. Možda čak i bolja od prve. Red Queen's War.

Pazarih na sajmu od Polanskog Poljubac oštrice i Sutra neće doći.
Treći deo serijala nisu imali,ali dobro, ionako imam gomilu knjiga za čitanje, dok dođu ove na red i dok ih pročitam, taman će i novi sajam, pa će stići valjda i treća. Javiću utiske i ovde kad pročitam.
Svaka knjiga me je koštala po 450 din. Zaista pristupačna cena, slične knjige naših izdavača su mnogo skuplje.

Da malo oživimo temu.
Trenutno čitam ,,Vučji sat'' roman Roberta R.Makamona.
Ukratko, glavnom junaku ove knjige čitava porodica u rodnoj mu Rusiji biva pobijena od strane boljševika...on uspeva da se spase begom u šumu, gde ubrzo dolazi do naseobine ljudi-vukova(likantropa). Da sad ne otkrivamo sve, postaće stanovnik Velike Britanije i neka vrsta specijalnog ubice  koji će obavljati različite zadatke za saveznike, u borbi protiv nacista.
Knjiga sadrži jedan od ponajboljih opisa u ovom žanru, pretvaranja čoveka u vuka...veoma slikovito i umešno dočarano, prosto kao da gledaš film, sve možeš lako da zamisliš.
Stil pisca je zarazan, lako i brzo uvlači u radnju, nema gubljenja vremena na suvišna filozofiranja.
Mane bi bile načini na koji je par puta rešio situacije u kritičnoj situaciji sa nacistima...moram priznati da mi neki deluju prilično naivno i nerealno da bi to tako moglo u stvarnosti. Ali dobro, nije toliko strašno.
Opet, dovoljno lepo se izražava da roman ne bude samo površna brzinska udri i beži akcija.
Sve u svemu, valja pročitati.

Danas i još par puta ću ići da sortiram knjige za godišnju dobrotvornu rasprodaju u školi. Mogu bilo koju, ako je ima, do uzmem za 1$. Ako ima radoznalih, neka okače neki naslov. Možda nađem.

Baš ste nezainteresovani. Evo, poneo sam kući Complete Stories and Poems of EDGAR ALLAN POE, Doubleday & Company INC. New York, 1966. Doneću je u Beograd za 1$.

Evo završava se još malo i ova godina, čitalački sam je dovršio sa tri knjige:
Poljubac oštrice, Sutra neće doći-Daniel Polansky. Nije ovo vrh žanra, mada je poprilično i iznad nekog proseka. Akcenat je na politici, političkim spletkama i igrama, ratovima, a fantastično je u liku čarobnjaka i primene magije. Vladavina i politika su ogoljene do srži, a po nekom pogledu na svet koji predstavlja u knjigama, možda je blizak Aberkrombiju?Niko nije nevin, od plemićkih dvorova do siromašnih ulica, nema klasičnih podela na dobro i zlo...a iza formalnih vladara su pravi nosioci moći, neprimetne sive eminencije(u ovoj knjizi Starac i njegovi ljudi-neka vrsta, hmm...državne bezbednosti?).
Okean na kraju puteljka-Nil Gejmen. Mračna, setna bajka za odrasle, sa mnogo hororičnog u sebi, puna snova, zanesenosti, priča o detinjstvu, kako to samo Gejmen ume.


Na polici imam još dve nepročitane knjige koje me čekaju za januar, Tamni vilajet br.2(izbor najboljeg jugoslovenskog sf-a) i hrvatski sf časopis Marsonic broj 8.


Forumašima želim unapred srećnu Novu godinu, više čitanja i manje svađa i nerviranja.

Da se onda i ja učipim.
U protekloj godini sam pročitao nekoliko Kingova, pa čak i onu prokuženu Vreću kostiju. Ne kontam zašto se ljudima ne dopada taj roman, meni je sasvim solidan. Jeste da u pojedinim delovima rasteže bezveze, ali u kojem to svom delu ne rasteže?
Beše tu i Asimova; Kamičak na nebu i ponovo, Golo Sunce. Mnogo me je dojmilo to Sunce. Odlična psihološka postavka i kontrapostavka protagonista, neverovatno dobro osmišljeno. Inače, lep SF krimić, hoće to Asimova.
Naleteo i na Skrobonjinu zbirku Tihi gradovi, i tu bih izdvojio Crveno nebo nad poljima ilovače.
Zalegla je i Ursula (ponovo) sa Levom rukom i Čapljinim okom.
I naravno, Miljanova i Klarina ljuljaška.
Nabasao i na Kolibu Vilijem Pol Janga. Valjda je fantastika. Mislim da jeste. Moram priznati da me je ono teološko trtljanje, ma koliko se činilo plitkim, jako dojmilo. Verovatno ću ga opet prelistati.
Beše tu i Elis Sobold sa Divnim kostima a i Valerio Evanđelistin Inkvizitor. Bilo je još toga, ali se ne mogu setiti svega. Uglavnom, ova godina mi je servirala proverene naslove, starije, ali ipak i dalje aktuelne. 

joj koja je podvala ovaj braner i dela vremena edicija zvezdane staze ili tako nekako dzepno izdanje
na naslovnici svemirski brodovi
ono krimi prica o putnicima kroz vrijeme i odron

Nick Land "Phyl-Undhu"

interesantna lavkraftovska priča. Normalno, verbalno maltretiranje bar polovinom puta, no neka rješenja su totalno simpatična: Mame i tate da ne propuste

počeo sam da čitam knjigu u tamnu daljinu - leonid andrejev. 400 strana teške depresije, prigodno štivo za ove zimske dane

odličan je andrejev.
veliki veseljak.

Recimo da sam ovo većim delom pročitao u 2015. godini.


Brendon Sanderson "Reči blistavosti"


Nakon dve pročitane knjige, usuđujem se reći da je Sanderson formirao zanimljiv svet i da definitivno ima dobro osmišljenu mitologiju u koju će smestiti priču koju će pripovedati kroz sto i jedan nastavak u deset ciklusa, ako mu se ćefne. Ili bar dok nas smrt ne rastavi, pupu, daleko bilo.


Ali ne verujem da može da parira Točku vremena svojom sagom. Ne zbog toga što je manje kvalitetan pisac od Džordana, naprotiv, u mojoj knjizi njih dvojica su tu negde. Nijedan nije spektakularan, i čitaju se zbog onoga o čemu pišu, a ne kako pišu. Ali Točak vremena je imao ono nešto, udicu koja bi se zakačila za ostatke dečačkih maštarija o herojskim podvizima i vukla vas ka čitanju svake sledeće knjige u serijalu uprkos tome što racionalni deo vašeg uma shvata da biste kvalitetnije utrošili svoje vreme čitajući... nešto kvalitetnije.


Opet, da slušate samo racionalni deo vašeg uma nikada ne biste gledali Ratove zvezda, igrali fudbal sa prijateljima ili okrenuli neki od brojeva telefona koje je Bob svojevremeno posejao po forumu. Stoga... ah, da. Reči blistavosti.


Pa, da budem iskren, o Rečima se i nema baš previše toga reći. Ne ako ne želim da prospem naokolo previše spojlera i ubijem nekom čitalačko uživanje. Sanderson je na svom uobičajenom nivou i terenu. Njegovo pripovedanje, kao i obično, kombinuje čistu epsku fantastiku sa misterijom, žestoka akcija i matriksoliki dvoboji se smenjuju sa deonicama u kojima opisuje spletke, špijunske delatnosti, zavere i porodične tajne. A propo prvog, Brendon je bio i ostao jedan od pisaca koji znaju kako da pišu o scenama borbi, a da čitalac zapravo uživa u onome što čita. Čovek razume kako se piše dobra akciona scena i to je to. Određeni problem koji me iritira još od prošle knjige je što takođe razume ili misli da razume i kako se režira dobra akciona scena. Većinu borbi je očigledno osmislio imajući na umu da bi jednog dana mogle biti oživljene  pred kamerama nekog filmskog studija. I to mi opasno ide na ganglije zato što mrzim kada ljudi pišu knjigu a misle na filmski scenario i zato što sam zavidna i pakosna osoba.


A  propo drugog, pa, to je upravo onaj začin koji ga, uz bujnu maštu uvek spremnu da začas osmisli neverovatniji od neverovatnog sveta, izdvaja i čini zanimljivijim za čitanje od drugih pisaca sličnih mogućnosti. Sanderson voli da se poigrava sa "činjenicama" koje čitalac misli da zna o priči kojom ga zamajava, vešto sakriva male istine u ogromnim lažima i ogromne laži u malim istinama i obrnuto, produbljuje ili predstavlja u drugom svetlu pokretačke motive svojih junaka i zlikovaca - jednostavno nas tera da budemo na oprezu i budni od prve do poslednje strane knjige kako nešto slučajno ne bismo propustili.


E, tu je, opet, jedan od glavnih problema Reči blistavosti. Kao i prvi deo sage, knjiga je predebela. Ili preobimna, ako vam je lepše sa kulturom. Što je, uprkos Sandersonovoj profesionalnosti i posvećenosti, imalo za posledicu da se pojavi nekoliko poglavlja koja su jednostavno znatno slabija od ostatka napisanog. I da njen središnji deo deluje razvučeno u odnosu na početnih i završnih par stotina strana, koji se čitaju bez predaha, sem ako je zov prirode previše jak. Dobro, nije središnjica priče loša, nema kilometarskih opisa šara na tepihu i mnogi bi voleli da su sposobni da napišu nešto slično onome što je Brendon napisao, ali ostaje utisak da bi Brendon dobio bolju knjigu da je Brendon tu i tamo upotrebio metaforičke makaze. Ali nije, jer su ovih dana u modi debele knjige i mršave manekenke, a Brendon je očigledno čovek koji prati trendove.


Okej, pomenute mane na stranu i to što me nisu baš ubedile da čitam nešto briljantno, Reči blistavosti su dobra knjiga za koju vredi izdvojiti vreme. Ako ste pročitali prvi deo sage i želite da saznate kako će se Kaladin izboriti sa novopronađenim moćima, hoće li njegovo krhko poverenje u Dalinara biti poljuljano, šta će biti sa oslobođenim mostarima, kakve je užasne tajne iz prošlosti Šalan brižljivo sakrila i od sebe same, ima li Adolin makar dve aktivne nervne ćelije u glavi i kako je moguće da su tupavi Paršljudi predodređeni da postanu najveća pretnja po opstanak čitavog sveta - pa, ne vidim drugi način da to postignete sem da joj posvetite dužnu pažnju.


A ako se kojim slučajem osećate racionalno u poslednje vreme, polica sa ruskim klasicima je u drugom delu biblioteke, idealno je vreme za čitanje "Rata i mira", recimo.

Sanderson je to razvlacenje ispoljio jos u Mistbornu, jos tamo bi mu dobro doslo par stotina strana manje po svakoj knjizi, ali se ipak zadrzao u granicama pristojnosti. A da zna da pise, stvarno zna, usudjujem se reci da je po kvalitetu u top 3 zivih pisaca EF. Kada sam video da Reci blistavosti u startu nadmasuju Mistborn po ambicijama (u prevodu: debljini i broju knjiga), odustao sam, jer sam ekstrapolacijom zakljucio da on to planira da pise jos narednih 10-15 godina (dobro de, reko mi i Nightflier da planira vise od 10 knjiga). Lepo kazes da je on u trendu, kao jos par pisaca koje trenutno pratim, recimo Piter Bret sa serijalom Warded Man (kod nas preveden kao Noc demona). I Piter je svaku sledecu knjigu gojio za po 200 strana, a planirana trilogija je trenutno prosirena na pentalogiju (koliko vidim, cetvrta knjiga je izasla u inostranstvu), i za svaku novu knjigu mi sve vise nedostaje motivacija da je uopste dohvatim

Kod Breta je dobra stvar što iz knjige u knjigu napreduje kao pisac i što je, bar po mojim kriterijumima, šampion kvalitetnog razvlačenja. Hoću reći, način na koji on proširuje osnovnu radnju svoje pripovesti u drugoj i trećoj knjizi Demonskog ciklusa je čist bezobazluk. Ali mu nekako uspeva da čitaocu, ili je barem moje iskustvo takvo, uopšte ne zasmeta sve to beskrajno palamuđenje dok čita njegove knjige, što je veština dostojna svakog poštovanja. Dakle, znam šta (mi) radi, ali mi ne smeta. Svaka mu čast.

Uzgred, možda sam ovo samo sanjao, ali javlja mi se da je Najflajer negde napisao i da Sanderson planira da arhive izdeli na cikluse od po 4-5 knjiga od kojih se svaki bavi različitim junacima i ima novu priču. Ili sam to pročitao negde drugde. Tako da se ova aktuelna neće razvlačiti u nedogled, nego će biti gotova u naredne dve tri knjige. Što nije toliko loše, pod uslovom da ovo nisam samo utripovao.

Ma, ja odajem priznanje i njemu i Sandersonu i Koriju što umeju da održe pažnju čitaoca na duge staze (recimo, tu sam odavno batalio Kinga, npr. ono toliko hvaljeno Uporište kod mene nije izdržalo dalje od prve knjige), ali me stvarno ljuti što to uporno rade i iz knjige u knjigu se agonija produžava. Onda naleti recimo neki Ian McDonald i podseti me da pravom majstoru ne treba pentalogija da bi se izrazio već sve to može lepo i u jednoj knjizi. A ovo što si napisao za Sandersona i zaokružene trilogije-tetralogije, nekako mi zvuči previše lepo da bi bilo istinito

Mekdonald je stara škola. Ljudima poput njega, Zelaznija ili Legvinove bilo je dovoljno 150-200 strana da kažu više nego što ovi moderni kažu na 500. Al' da stanem ovde, počinjem da zvučim poput džangrizavog starca, a uopšte nisam star.


Nego, izgleda da mi je tu informaciju ipak prenela drugarica vikipedija. Kaže ovako:


Ten books are planned in the series, broken down into two sets of five books each. Sanderson describes the planned story arc of the second set of five book as a "sequel" to the first set, with some appearances of characters from the first set.

Quote from: neomedjeni on 18-01-2016, 21:20:18
Uzgred, možda sam ovo samo sanjao, ali javlja mi se da je Najflajer negde napisao i da Sanderson planira da arhive izdeli na cikluse od po 4-5 knjiga od kojih se svaki bavi različitim junacima i ima novu priču. Ili sam to pročitao negde drugde. Tako da se ova aktuelna neće razvlačiti u nedogled, nego će biti gotova u naredne dve tri knjige. Što nije toliko loše, pod uslovom da ovo nisam samo utripovao.

Rekao bih da si ti spojio priče o Mistbornu i Arhivi Problem sa Sandersonom je što je on najgori skriboman. Poslednje što sam čuo je da će treća knjiga po svemu sudeći biti toliko obimna da će Ameri morati da je objave u dva toma. To odokativno znači nekih 2000 stranica. Obaška što se nikad ne zna gde njemu pažnja može da odluta. Tako Alloy of Law nije ni trebalo da postoji, nego ga napisao u pauzi između male i velike nužde. Pa je onda trebalo da bude trilogija. Pa je sada tetralogija. A u Mistborn univerzumu treba da se obrade još dve epohe - novo doba, ekvivalent našem, i spejs ejdž. Missim...

Moguće. Previše foruma i informacija, avaj.

Nakon pročitane dve trećine Pola kralja (jedva sam čekao da odvalim ovu rečenicu) mogu reći dve stvari:


1. Knjiga je odlična, nisam njom oduševljen kao što sam bio Aberkrombijevim Prvim zakonom, ali to ništa ne menja - odlična je;


2. Ako se ovo vodi kao dečja literatura, onda je granica između dečje literature i literature za odrasle nikad zamagljenija.


Nije da se bunim, ja sam sa petnaestak godina čitao Obojenu pticu i slične stvari, pošto nikom nije izgledalo potrebno da kontroliše šta uzimam iz biblioteke, niti mi pada na pamet da odgovaram decu da čitaju Pola kralja, samo starački konstatujem koliko su se vremena promenila.

Da nije neko čitao Periferal, domaće izdanje? Vuče me da kupim, mnogo volim Gibsona, ali me je Prepoznavanje obrazaca prilično razočaralo, a vidim da reklamiraju Periferal kao mešavinu Neuromacera i Prepoznavanja (majčice mila). Plus, do sada nisam čuo za izdavača, a nisam imao ni prilike da čitam ni prevode Ivane Maksimović (što verovatno više govori o meni nego o njima, verovatno), pa se plašim da ne nabavim neku novu Mehaničku devojku.

Imaš ovde malu (i beskorisnu, mahom) diskusiju o tome:


http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3813.msg645165#msg645165

Hvala. Pravo zboriš, jeste beskorisna. 

Da, pa mislio sam da ti doprineseš njenoj beskorisnosti 

Mogao sam, ali i to bi bilo beskorisno.