ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pročitao sam GOSPODARE VREMENA Petra Grujičića, novi roman u izdanju Lagune koji počne odlično i onda se završi na polovini nekog vrlo dobrog romana koji nikada nismo dobili. Moram priznati da je u GOSPODARIMA VREMENA zaista šteta što Grujičić nije malo ili malo više pritisnut da napiše i tu drugu polovinu tog odličnog romana jer da ju je napisao, ovo bi bio dobar korak napred u odnosu na estetiku koju je već uspostavio Dejan Stojiljković sa KONSTANTINOVIM RASKRŠĆEM. Međutim, uprkos svim elementima koji su kod Grujičića uznapredovali u odnosu na Stojiljkovića, KONSTANTINOVOM RASKRŠĆU se ne može osporiti da je celovit roman koji ima početak, sredinu i kraj, i uostalom i u CRNIM ZASTAVAMA koji bi trebalo da je uvod u seriju romana, Stojiljković pošteno ispisuje knjigu kojoj nijedan strukturalni element ne fali, iako je naravno u tom slučaju jasno da će se "velika priča" zaključiti tek u sledećim knjigama.


GOSPODARI VREMENA počinju jako dobro, vrlo maštovitim situacijama koje na mikro-nivou donose vrlo razvijenu dramaturgiju, osećaj ironije, dobre dijaloge, i detaljno razrađuju situacije kojima se bave. Otud su GOSPODARI VREMENA dok god valjaju, a to je sve do kraja treće celine u romanu, i vrlo filmičan roman jer unutar situacija, Grujičić kao školovani dramatrug odlično postavlja konflikte među likovima i situacije u kojima se to dešava, međutim, u završnoj deonici, u četvrtom delu, GOSPODARI VREMENA se zaključuju kao nekakva kratka priča, prepričanim preokretom koji je pritom čak i vrlo šturo prepričan na vrlo suženom prostoru, malom broju strana i čitaocu teško baš i da je jasno šta se na kraju desilo. O tome da se to sve moralo razraditi da i ne govorimo.


GOSPODARI VREMENA su tipičan roman iz pera dramaturga, dakle sa većim akcentom na događaje nego na opise, sa junacima koji su neprekidno u funkciji priče, pa samim tim, kada im se priča izmakne, kada se naglo završi i šturo prepriča, ono što preostane je potpuno devalvirano. Ne postoji u ovom romanu ništa sem zapleta, sem fabule u najširem smislu što bi se moglo isticati kao glavna supstanca, i možda bi u nekoj drugoj varijatni, sa osloncem na karakter i sl. ovakva struktura mogla da prođe.


Štaviše, poštenije prema čitaocu može stajati rešenje u kome se sve završava cliffhangerom.


Ne samo da ovakvim krajem, Grujičić odstupa od žanrovske konvencije, a ovde imamo posla sa nečim što bi se u osnovi moglo smatrati pustolovnim SFom jer on u krajnjoj liniji nije ni dužan da robuje žanru, već odstupa od unutrašnjeg sistema koji je dotle uspostavio u tekstu, na koji god žanr da je pretendovao.


U fazi dok GOSPODARI VREMENA funkcionišu reč je o pitkom pustolovnom romanu, smeštenom u okiprani Beograd sa intrigantnom a nenametljivom naučnofantastičnom premisom. Ovo je linija koja nije tako ćesto korišćena tokom "laguniranja" na temu naše istorije jer su se i Skrobonja i Stojiljković ipak okretali tvrđim žanrovskim stilemama. Grujičić osvežavajuće ostaje neutralan prema totalnom prelasku u žanr, sve do vrlo efektne situacije u kojoj se to desi. I nažalost, tada roman umesto da pređe u višu brzinu, dolazi do završetka.


Mislim da su GOSPODARI VREMENA film koji ljubitelji žanra treba da pročitaju, pod uslovom da spadaju među one koje zanima praćenje događaja na sceni. Nažalost, svima drugima informacija koju će dobiti čitanjem i ohrabrujući Grujičićev rukopis, neće mnogo značiti spram razočaranja izazvanog završnicom.

Pa to je glavna mana domaćeg spisateljstva; nemanje živaca da se na knjigu utroši onoliko koliko je knjizi potrebno, nego se brza s objavljivanjem i skarabudžuje.
Doduše ima i toga da ljudi umeju lepo da postave kulise i zaplet, ali onda zanemare važnost završnice. Jebiga, dobro zadnje poglavlje i uopšte vrhunski rasplet čak su važniji od postavke.
Važno je sve, naravno, ali ako bilo koji segment baš fali, krajnji rezultat ne valja.
Takođe mislim da domaći autori zanemaruju moć konsultacije s nekim jer bre niko nije najpametniji da sve smisli sam; ponekad jedna rečenica nečijeg komentara na sinopsis može da razreši slaba mesta.
Dobri produktivni pisci u USA imaju čitave timove koji razrađuju detalje, dijaloge... mi ovde izbegavamo da s nekim popričamo u toku stvaranja romana o nedoumicama ili potencijalnim rešenjima.
Razgovor i prikupljanje reakcija ne umanjuje vrednost pisca i knjige. Naprotiv.