ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Nešto razmišljam, obzirom da je davno počela era rimejkova, ributova i čega sve ne, red bi bio da se otvori tema na kojoj bi mogli zboriti o starim igrama, vraćanju u njihove svetove, generalno, o ponovnom (ili pak prvom?) igranju igara koje već sada imaju status...legende (vau, mislim, baš serem).


Razlog zašto sam odlučio da pokrenem ovu temu je moj ponovni ulazak u igru Jedi Knight 2: Outcast.



I moram da priznam, koliko god nekada voleo ovu igru, sada  shvatam da je mnogo...nezgrapna. Recimo, na početku, često moraš da odeš do određene konzole, pa da kao pritisneš nešto da se vrata otključaju...a to ne bi bio problem, da je malo...jasnije odrađena ta konzola, i mapa koja te upućuje do iste. U odnosu na današnje igre, grafika je katastrofa, ali pretpostavljam da mi je tada grafika izgledala presjajno.

Naravno, ono što je dobro u igri jeste scenario, i on još uvek vadi igru, čak i nakon ovoliko vremena. Dakle, ovo su samo nabacani utisci o igri u kojoj sam juče-prekjuče proveo sat dva vremena, ali eto, čisto da otvorimo novu temu  

Pa, sećam se da sam iz nekog razloga silno želeo da igram prvu igru iz serijala, ali nikad sebi ne udovoljih.


Dobra tema, Perine.

Мислим да моје (премијерно!) играње Балдур'с Гејта може комотно да упадне у ову категорију.

Као и ова лепа вест са ГОГ-а:

http://www.gog.com/news/release_system_shock

The Relentless Champions Of Classic Fallout

Banujete Meha što je ovim posredno nagovestio da su Fallout 1 i 2 zaboravljene igre!!!!

http://youtu.be/ScM-UMwvM88


Pojavila se koju godinu nakon što sam pročitao knjige. Tada još nisam upoznao Tolkina, nisam imao pojma koliki je Bruks plagijator i silno sam želeo da igram ovo.

Quote from: neomedjeni on 30-09-2015, 09:12:45
Banujete Meha što je ovim posredno nagovestio da su Fallout 1 i 2 zaboravljene igre!!!!

Ma, tekst je baš o ljudima koji održavaju vatru ljubavi spram ove dve igre.

Znam, verovatno bi se iznenadio činjenicom da bar 50% stvari koje ovde linkuješ zapravo i pročitam. 

Аааах, легендарни Легенд Ентертаинмент! То ме подсјети на једну од мојих омиљених игара, не знам ни сам колико пута сам је прешао

! No longer available

Потпуно урнебесан хумор, генијалне загонетке и дијалози, једноставно бриљантно. Ово се данас не сматра класиком вјероватно једино из разлога што је у питању ТЕКСТУАЛНА (!) авантура. Знамо да су момци из Легенда били прилично упорни с тим начином извођења, дуго након што је сав нормалан свијет прешао на поинт & цлицк систем. Међутим, то тешко да би овде функционисало на прави начин.

Upisano u beležnicu. Dođavola, ovo mi je probudilo apetiti za novim igranjem Deverovog Lone Wolfa.

Pošto me na poslu mrzi da radim ono što treba da radim, prvo sam temeljno pročitao listu pedeset najvažnijih PC igara svih vremena po izboru PC gamera a na koju nam je drug Neomeđeni ljubazno skrenuo pažnju, a onda sam zaplutao oceanom sjećanja i podsetio se mnogih igara moje mladosti koje možda nisu globalno među najvažnijima ali u mojoj ličnoj istoriji imaju taj status kao "prve" ili "notabilne" u pogledu ovog ili onog elementa mehanike ili uopšte, neke karakteristike... Pa hajde da na ovom, po svemu za tu temu prigodnom topiku dam nekoliko arheoloških preporuka za iskušavanje kojih će vam trebati samo prikladan emulator, izvor ilegalnih ROMova, te gigantska doza strpljenja u kombinaciji sa debelim nervima da ih uopšte zaigrate a nekmoli da ikako osetite šta je to u njima bilo revolucionarno ili makar inovativno za ono vreme...

Prva mi je na pamet pala Nether Earth, koju je neko i pomenuo u komentarima na listu. Obično se konzolni Herzog Zwei pominje kao utemeljitelj ideja koje su kasnije porodile RTS žanr (Dune II se obično ističe kao prva "prava" real time strategija) ali Nether Earth je dve godine starija igra i meni, koga su tradicionalno uvek interesovale "akcionije" igre, je bila ludačka fascinacija jedno vreme. Nether Earth je bila izometrijska igra koju ste započinjali u bazi gde ste imali da gradite robote koji bi zatim bili puštani u divljinu, da uništavaju neprijateljske robote, njihove baze, zauzimaju fabrike, čime unapređuju produktivnost sopstvene strane itd. Klasična RTS postavka, sa sve idejom da je nemoguće videti delove mape na kojima nema prijateljskih jedinica. Mene je najviše rajcalo to što su se roboti slobodno sastavljali iz delova a zatim programirali jednostavnim komandama, nakon čega su bili samostalne jedinice u igri... Nether Earth ima i PC rimejk star u ovom trenutku 12 godina, koji se može skinuti odavle: http://www.braingames.getput.com/nether/default.asp

Video


Onda, heh, naravno, na ovoj listi mora da bude Ultimate Play The Game igara. Ovaj britanski studio je bio seme iz kog je izrasla firma koju danas znamo kao Rare i koja čak i posle više od trideset godina rada i dalje razume zašto su im rane igre, iz osamdesetih bile tako dobro primljene (pa su neke od njih i uključene u Rare Replay kolekciju za Xbox One iz prošle godine).

Rane Ultimate igre su bile neke od najboljih realizacija klasičnih arkadnih koncepata na osmobitnim računarima (Pssst, Cookie, Jet Pac, Lunar Jetman) ali su sa Atic Atac polomili kalup i kreirali nešto što smo tada velikodušno nazivali arkadnom avanturom. Naravno, primitivno je to za današnje standarde ali i za standarde iz recimo 1986. godine, ali 1983. kada je ovo izašlo bila je to praktično neviđena kombinacija čistog tvič igranja sa pucnjavom i gomilom brzih protivnika i potrebe da se istraži pogolema zgrada sa mnogo povezanih soba u potrazi za ključevima i predmetima nužnim da se pustolovina završi. Igra je imala i health bar (u obliku nacrtanog pečenog pileta koje se postepeno pretvaralo u kostur sa svakom pretrpljenom štetom) što je bilo radikalno napuštanje dotadašnje one hit kill filozofije i mi smo provodili sate i sate jureći kroz njene sobe, urnebesno pucajući po neprijatelju i pokušavajući da pronađemo predmete od kojih su se neki pojavljivali na različitim mestima sa svakim novim startovanjem igre. Danas sve to izgleda megaprimitivno i smešno (pogotovo kada se vidi da je ljudi na jutjubu završavaju za 5-6 minuta) ali tada praktično ništa slično nije postojalo i zapravo braća Stamper su demonstrirala takav nivo tehničke i dizajnerske izvrsnosti da je prva igra koja je uspešno klonirala Atic Atac a koju nisu napravili oni bila Wizard's Lair čitave dve godine kasnije. Atic Atac je jedna od igara uključenih u Rare Replay kolekciju i to sa dobrim razlogom. Čak su i konzole igre slične ovoj počele da dobijaju tek par godina kasnije.

Video


Što se tiče borilačkih igara, nije slučajno što se vreme u ovom žanru računa od pojave Street Fighter 2 pa naovamo. Većina borilačkih igara pre SF2 je bila loša i to pričam sa autoritetom jer sam većinu igrao pošto me je uvek privlačio taj format i žanr. Nije da ljudi nisu pokušavali, bilo je mnogo borilačkih igara u osamdesetim godinama, neke od njih smo i kačili na drugi topik ovde u formi videa emuliranog Commodorea 64 (Barbarian i International Karate +), ali većina je bila izrazito primitivna. Jedna od najprimitivnijih je bio domaći (well, u ono vreme jugoslovenski, danas svakako hrvatski) Kung Fu, ali čak i sofisticiranije igre poput arkadnog Yie Ar Kung Fu su bile ekstremno primitivne i lake za prelaženje jednom kada ste naučili šemu svakog protivnika. E, zato je The Way of the Exploding Fist nama bila tako moćna igra jer je pored izrazito ekspanzivnog seta poteza i napada imala i odličan mod za dva igrača i proveli smo nebrojeno mnogo prepodneva kada je trebalo da sedimo u školi, sedeći kod kuće okupljeni oko televizora i smenjujući se na džojsticima. Fist nije, naravno, imao naprednu filozofiju Street Fighter 2 sa intuitivnim blokadama i komboima ali je bio igra koja je zahtevala taktičko razmišljanje u sprezi sa brzim refleksima. Kasniji nastavci su pokušavali da ostanu relevantni pa smo dobili dosta slabu, primitivnu arkadnu avanturu a posle toga i klon IK+ (koji se zvao Exploding Fist +, naravno) ali original je jedina temeljno ušančena igra u mojoj memoriji.

Video


Jedna od najčešćih gikovskih fantazija je ona o samoći i izolovanosti na nekoj vanzemaljskoj lokaciji i stravi koja nastupa kada znate da je u istom prostoru sa vama i nešto drugo, živo i maliciozno. Igrači će uglavnom u religioznom zanosu pričati o igranju System Shock ili System Shock 2 ukazujući da su im ove igre pružile takvo iskustvo, ali za generaciju rođenu sedamdesetih jedno od prvih takvih iskustava bio je verovatno Gargoyleov Marsport. Marsport je bio treća igra u istom stilu ovog studija – neka vrsta arkadne avanture (eh, eto, opet) u kojoj imate istraživanje i borbu – ali su prethodne dve bile inspirisane keltskom filozofijom i događale se u (kvazi)srednjevekovnom mizanscenu dok je Marsport bio futuristički SF smešten u užasno klaustrofobični enterijer marsovske kolonije. Sve ove igre su bile dvodimenzionalne, horizontalno skrolujuće ali su imale kompleksne trodimenzionalne mape gde je igrač, dakle, skretao pod pravim uglom i ulazio u ,,dubinu" ekrana. Ovo je s jedne strane bilo šokantno proširivanje dizajna mapa i uopšte, kretanja kroz svet igre ali da je bilo zbunjujuće i da je praktično apsolutno zahtevalo da pored sebe imate list papira na kome ćete crtati mapu, zahtevalo je. Danas to, naravno, igre rade same za nas, ne znate vi deco kolko ste razmaženi, u moje vreme smo mape za igre klesali komadom kremena na zidu pećine itd.

Elem, Marsport je bio različit od svoja dva prethodnika (Tir Na Nog i Dun Darach) i u tome što su ovo bile igre u kojima vam nije svaki NPC na koga biste naišli bio neprijatelj, mogli ste da ulazite u kafane, kockarnice itd. dok je ovde atmosfera bila mnogo opresivnija, sa osećajem užasne izolovanosti i samoće i povremenim susretima sa za mene ZASTRAŠUJUĆIM čudovištima. Opet, osnov gejmpleja je bilo istraživanje, pronalaženje predmeta i tome posledično otključavanje daljih delova mape, sa borbenim epizodama koje su bile veoma proste ali u ono vreme to su za mene bili momenti horora i užasne napetosti. Igra je inače bila tolko daleko od klasične wham-bam-thank-you-ma'am filozofije koja je prevladavala na osmobitnim računarima u to vreme u domenu arkadnijih iskustava da je imala opciju snimanja pozicije na kasetu (a što je do Gargoyleovih igara bilo rezervisano samo za tekstualne avanture).

Nažalost, iako je Marsport bio zamišljen kao početak trilogije, nikada nije dobio nastavke, mada su Gargoyle kasnije uradili izuzetno zanimljivi Heavy on the Magick koji je pokušavao da spoji tekstualnu avanturu sa animiranom akcionom igrom i imao za ono vreme neviđenu grafiku.

Video

Naravno, ovakav trip memori lejnom naprosto ne može da se napravi a da se čovek ne saplete o slona u sobi, kultnu Ultimate igru za koju su verovatno i ljudi rođeni nakon što je izašla makar čuli. Knight Lore je bila treća Ultimateova igra u kojoj je glavnu ulogu igrao Sabreman, ali je predstavljala takav skok u dizajnerskom razmišljanju – da ne pominjem grafičkoj izvrsnosti – da je Ultimate povukao vrlo zanimljiv poslovni potez u vezi sa njom. Naime, Ultimate su nakon Atic Atac uradili Knight Lore koja je bila potpuno nova dimenzija razmišljanja, ali je onda nisu objavili, svesni da posle izometrijskih čudesa Knight Lore njihova publika neće želeti da se vraća u dvodimenzionalni ambijent. Mudro, pre Knight Lore objavljeni su Sabre Wulf koji je bio tehnički rafiniranija (Spectrum verzija je imala kolorne trikove za koje su se ljudi kleli da se ne mogu izvesti na toj mašini) ali dizajnerski jednostavnija iteracija Atic Atac, pa zatim Under Wurlde, zabavna platformska akciona avantura. Ove dve igre utemeljile su lik Sabremana kao odvažnog avanturiste sa tropskim šlemom na glavi kome nisu strane ni vrele prašume ni prašnjavi stari zamkovi ali je onda Knight Lore bio tako šokantan korak napred da su nam svima popadale vilice na patos.

Prvo je naravno bilo da je grafički ovo bio neverovatan skok za osmobitne računare. Naravno, izometrijske igre (tada smo ih zvali 3D igrama) su postojale i ranije, 3D Ant Attack i Zombie Zombie  su nominalno bile u istom žanru kao Knight Lore ali je razlika u kvalitetu grafike bila šokantna – pogotovo uzevši u obzir kratko vreme koje je proteklo. Ultimate su kreirali sopstven Filmation endžin koji je davao do tada nezamisliv nivo detalja, efekata ali i solidnih kontrola za ovu vrstu igara. Drugo je bilo što je gejmplej Knight Lore bio takođe ogroman korak unapred u odnosu na dotadašnje arkadne avanture koje su se sastojale uglavnom od nepreciznog pucanja/ mačevanja i nalaženja predmeta u lavirintu. Knight Lore nije sadržao nikakvu borbu i zapravo je bio prevashodno platformska igra smeštena u izometrijsku perspektivu. Osnova gejmpleja je bilo sakupljanje odgovarajućih predmeta i donošenje istih u centar lavirinta (i ubacivanje u kotao u čijoj se pari videla slika predmeta koji se sledeći očekuje) a da bi se to izvelo blo je potrebno izbegavati pokretne neprijatelje sa zadatim putanjama, zamke u vidu dezintegrišućih platformi, šiljaka na neočekivanim mestima, ali i gurati predmete unaokolo, peti se na njih i skakati u istom trenutku kada uzimate predmet koji treba da iznesete iz sobe. Naravno da su mnoge od ovih stvari bile teške i nezgrapne u izvođenju (da ne pominjem vremensko ograničenje za završavanje partije) kao i da je grafika ovog kvaliteta bacala osmobitne mašine na kolena sa rutinskim padovima frejmrejta na jednocifrene vrednosti u trenucima prikazivanja nekih od efekata, ali, maj gad, ta igra nam je bla opsesija nekoliko nedelja i meni je i danas jedna od najdražih igara iz osamdesetih godina. Ultimate su ovaj model eksploatisali u još par igara (Alien 8 sa mnogo slabijim dizajnom soba i ružnijim grafičkim dizajnom, kao i Pentagram koji je bio povratak na Knight Lore pozicije), zatim koristili Filmation za (uglavnom loše) akcione izometrijske igre poput Nightshade i Gunfright, a onda su Samperovi prodali brend Amerikancima i jedna se era završila... No, Knight Lore ostaje brilijantski sjajna zvezda polovine osamdesetih godina i igra s punim pravom dostupna u Rare Replay kolekciji.

Video

Hewson Consultants je onoliko dosadno ime za gejming studio koliko je moguće uopšte zamisliti, ali Andrew Hewson je kada je osnovao firmu zaista i planirao da se bavi konsaltingom. Naravno, veoma brzo ispalo je da su igre mnogo zabavniji način da se zarađuje. Hewson Consultants su bili firma koju sam obožavao jer su im igre u prvom redu bile dobre i tehnički briljantne (i zapravo su imali više dobrih igara i od samog Ultimatea), ali u drugom i jer su verzije njihovih igara za Amstrad (mašina koji sam posedovao umesto Spectruma ili Commodorea) bile ne krš-portovi direktno sa Skectruma, kako je često bilo kod drugih firmi, već remek dela tehničke izvrsnosti koja su koristila posebne hardverske prednosti koje je Amstrad imao a maskirale njegove nedostatke (na primer OČAJNO skrolovanje). Mnogo je tu sjajnih igara bilo – shoot 'em up lepotica Zynaps, interesantni platformski šuter Exolon, kultni shoot 'em up Uridium, prelepi platformer Nebulus, nemoguća za kontrolisanje ali u osnovi genijalno zamišljena Impossaball, top-down akcijaš Paradroid, platformer Technician Ted koji je mogao da se pohrve sa Jet Set Willyjem bilo kog dana u nedelji, akcioni sajdskroleri Stormlord i Deliverance koji su bili rafinirani klonovi Ghosts 'n' Goblins, urnebesni šuter Cybernoid (i Cybernoid 2) – ali meni je u posebno divnom sećanju (i ne samo sećanju, ovu igru i danas poigram sa zadovoljstvom) ostala Ranarama.

Kad ljudi danas pominju ovu igru (u kojoj, da, igrate kao žaba, otud naslov) najčešće se pozivaju na Gauntlet jer je vizuelno ovo najlakša referenca – u pitanju je iz ptičije perspektive posmatrana lavirintska akciona igra – ali mada Gauntlet klonova nije manjkalo na našim mašinama (Dandy, Eagle's Nest...) Ranarama je zapravo bilo prvo moje iskustvo sa nečim što bih mogao uz dosta velikodušnosti nazvati akcionim RPGom. Autor ove igre je pre Ranarame uradio Quazatron a koji je bio inspirisan Paradroidom i Ranarama je sadržala istu frenetičnu pucačku akciju koju su imali ovi naslovi, ali je predstavljala i rafinman mehanika uspostavljenih Quazatron. Ono što je mene neverovatnom snagom zalepilo za Ranaramu bio je jednostavni sistem sakupljanja resursa koji su zatim korišćeni za unapređenje ofanzivnih i defanzivnih karakteristika titularne žabe. (Ez a sajd nout: glavni junak zapravo nije žaba već čarobnjak-pripravnik pretvoren u žabu i zaplet gre se i tiče njegove borbe protiv zloćudnih magova koji ga sprečavaju da se vrati u ljudski oblik)

Ovo nije nikakvo suptilno sakupljanje iskustvenih poena za različite akcije, već čista i jednostavna razmena valute (runa) za uspeh u igri (ubijanje težih protivnika) ali je međusobno povezivanje četiri različita seta karakteristika bilo sjajno zamišljeno (korišćenje ofanzivnih, defanzivnih i efekt magija troši snagu koja se opet može obnavljati skupljanjem kristala). Pritom, ovo je bila igra u kojoj sam mogao da uradim nezamislivo – da kupim magiju koja bi me spasla sigurne smrti i omogućila mi da nastavim igranje posle incidenta u kome mi je snaga potpuno iscrpena – ali je i prosta sekvenca nadograđivanja sve jačih i jačih ofanzivnih magija ili sve jačih štitova bila duboko zadovoljavajuća za mene. U igrama tog vremena ovakve mehanike naprosto nisu bile uobičajene i, zapravo ni česte.

Ranarama je imala i interesantan dizajn likova u igri gde je pogotovo glavni junak bio čudesno uverljivo animiran jednobojni sprajt, kao i top-down pogled na tamnice u kojima se igra odvijala a čije je senčenje u mnogome dugovalo iskustvima koje su Hewson stekli dizajniranjem Uridiuma. Zvučni dizajn je takođe bio odličan i u mnogome doprinosio kvaliteu iskustva i atmosferi užurbanosti.

Ranarama je bila jako teška igra sa eskalirajućim količinama sve agresivnijih neprijatelja na svakom sledećem spratu i zastrašujuće teškim magovima koje je najbolje bilo pobeđivati rešavanjem proste jezičke zagonetke. Priznajem da mi nikada nije padalo na pamet da bih uspeo da je završim na originalnom hardveru (nema snimanja niti ikakvih čekpojntova) ali danas, na emulatorima, ovo je uvek uzbudljivo i vrlo zabavno igračko iskustvo.

Video

Hajde da današnji blast from da past završim pominjanjem još jednog britanskog remek-dela koje je polomilo kalupe i otvorilo nove horizonte. Pričam o igri Driller, studija Incentive Software koji je pre nje napravio masu naslova od kojih su neki bili i uspešni ali ničim nije sugerisao da u sebi krije nešto ovako progresivno.

Naime, igranje iz prvog lica bilo je sveti gral videoigračkog demosa godinama pre nego što su John Karmack i kompanija razvalili vrata percepcije sa Wolfenstein 3D. Još krajem sedamdesetih je bilo raznih pokušaja koji su se 1980. godine materijalizovali u arkadnom hitu Battle Zone, suludoj akciji teranoj tada prilično inovativnom vektorskom grafikom. U prvoj polovini osamdesetih igre iz prvog lica su uglavnom bile letačke (sa podvrstom svemirskih letačina) ili vozačke, a ljudi su rešavali tehničke izazove na različite načine. Vektorska grafika je bila popularna kod letačkih (Elite je bila zapanjujuća kada se pojavila a onda je Starglider doneo animiranu vektorsku grafiku i oduvao nam mozgove u dvajesprvi vek) dok su vozačke obično kombinovale raster i sprajtove. Mene su ipak najviše rajcale igre u kojima su kombinovani kretanje po tlu i pucanje, poput fenomenalnog Commodore hita Encounter ili kvaziavanturističkog Catch 23. Kasnije, potkraj osamdesetih igre će postajati sve impresivnije i kompleksnije (Mercenary, Red Scorpion, Star Glider 2, pa Midwinter Mikea Singletona) ali Driller je bila igra izašla 1987. i gotovo da nije imala prava da izgleda tako kako izgleda i da radi to što radi.

Naime, u vreme dok su se igre još hvalile što imaju animiranu vektorsku grafiku i istovremeno frejmrejt veći od tri, Driller je imao solidnu, poligonalnu trodimenzionalnu grafiku i ogroman otvoreni svet kojim je igrač mogao da se šeta po sopstvenoj volji. Sam gejmplej je bio relativno jednostavan ali je zahtevao osmatranje okoliša i pronalaženje određenih vizuelnih signala u njemu koji bi uputili igrača u to gde treba da kopa da bi oslobodio gas ispod tla i time sprečio kataklizmu. Igra je pritom imala i robotske neprijatelje od kojih su neki mogli biti uništeni paljbom ali su drugi morali biti nadmudreni.

Kad se danas pogleda ova igra čovek vidi samo grube geometrijske oblike i oštre testeraste ivice. PC verzija igre je makar imala površine živih boja, dok su verzije za Amstrad i Commdore 64 bile kolorno siromašnije a Spectrumova verzija bila u isključivo monohromim ambijentima, ali tada je ovo bio šokantan nivo opipljivosti igračkog okruženja, interakcija koja se nije sastojala samo od pucanja (mada, da, uglavnom od pucanja) i istraživački gejmplej gotovo bez premca sa svojim oslanjanjem na vizuelno analiziranje okoliša. Freescape endžin korišćen za ovu igru Incentive su iskoristili i za nastavak, Dark Side koja je meni bila još šokantnije moćna igra jer je naizgled bez napora na osnovni Driller gejmplej dodala i mogućnost korišćenja mlaznog ranca pa je kretanje po trodimenzionalnom prostoru uključivalo i Z osu sa nestvarnom lakoćom, a posle toga su urađene i dve Total Eclipse igre koje su već kritikovane kao ceđenje suve drenovine mada jesu imale mnogo sitnih novih elemenata gejmpleja. Kako god, Driller ostaje kamen-međaš u istoriji video igara i jedna od onih igara koje su me vezale uz medijum neraskidivim sponama a čije se ideje danas očitavaju u novom jurišu Virtual Reality tehnologije na naše dnevne sobe, lica i novčanike.

Video

Najs osvrt, Meho. Sa setom se sećam bezbrižnog Jetpac koji je dolazio uz još nekoliko igrica na kasetama uz gumeno čudo. I naravno, ostalih igrica koje su se žestoko presnimavale dvokasetašem na TDK i Maxvel 90 min kasete

Prvi susret sa video igricama mi datira još sa Atari konzole, na kojoj su Asteroid, Defender i Pac Man pružali beskrajne časove avantura, bezobrazno prekidani roditeljskim "Znaš li koliko je sati, gasi to i marš na spavanje!" Beše to ranih osamdesetih, kada je Commodor VC20 bio san nadohvat ruke, nedostižan staklom izloga i ultrapaprenom cenom.
 
Ljubitelj sam FPS rokanja, a i igrica tipa Portal koja mi je genijalno osmišljena. Dakle, sve što se tera iz prvog lica. Ako pride puca, bez mnogo was mozgen zastoja, utoliko je moja radost veća.

Upravo zbog te sete sam nedavno instalirao Quake 3: Arena i nikako da se načudim kako tako "stara" igrica može da isporuči dobar komad zabave, adrenalina i isključenja iz spoljneg sveta. Voleo bih da vidim i odigram rimejk toga, sa boljom grafikom koju, verujem, ne bih skoro ni registrovao zarad brzine cele ujdurme po raznim arenama.

Pa, ako ništa drugo ove godine izlazi novi Doom i to ti je najbliže što možeš da očekuješ rimejku Quakea 3 


http://youtu.be/JTfe7V-_3r0

Verujem da će mom ubogom dual core sa starom GT9200 grafikom razočarenje biti jednako mome

Konzole su keva.

Oh, nisu baš igre, ali ovo je neprocenjivo. Kako su izgledale knjige namerne da deci približe mikrokompjutere osamdesetih godina. I sam sam imao nekoliko takvih 


The remembrance of things parsed

Mnogo lep prikaz jedne stare Elder Scrolls igre koja je trebala da bude prva u novoj Legends seriji, ali je uspela da postane i prva i poslednja. Seća li se neko Battlespirea?


http://www.rpgcodex.net/content.php?id=10220


In conclusion, Battlespire is a mixed bag. The game is a buggy, poorly coded mess that's reminiscent of Arena in its half-baked glory, and of Daggerfall in terms of interface. I started out with a legacy DOSBox version of the game, then purchased the GOG version when it became available there, but in both I experienced crashes every hour or so. The combat is quite difficult compared to some of the other games in the series, with massive hordes of monsters who are proficient with both sorcery and melee, though those often seem like they're there only to offset the poor artificial intelligence. I wasn't planning to play Battlespire until Crooked Bee asked me to. It's her favorite game in the series, and I can see why - it's got the puzzles and the deep lore that she appreciates. But I can't say that it was a fun experience on the whole, and its problems often caused more frustration than it was worth. I'm glad I got to play though it. Many parts of the game were quite memorable, breathing more depth into the series than I had expected. However, unless you are a real fan of the Elder Scrolls or really enjoy a solid dungeon crawl, I personally can't recommend it.

Quote from: neomedjeni on 23-02-2016, 08:51:09
Seća li se neko Battlespirea?

Ne.

Ali se svi, kontraintuitivno, sećaju igre istog proizvođača čije je ime Zaborav.

Oblivion je star deset godina, braćo i sestre. A mi smo deceniju stariji i mudriji. Recimo.

Happy 10th Birthday To My Favorite Elder Scrolls Game

Takođe:

Read Diablo's Original Pitch Document

Verovatno će ovoj seriji članaka koje, avaj, nisam stigao da pročitam, ali koji su zgrnuti pod zajednički "Opening the Gold Box" titulus, biti najudobnije na ovoj temi.


http://www.filfre.net/2016/03/joel-billings-and-ssi/


http://www.filfre.net/2016/03/ten-odd-years-at-tsr/


http://www.filfre.net/2016/03/opening-the-gold-box-part-3-from-tabletop-to-desktop/

Da su "zaboravljene" igre jednog čoveka sveti gral drugog čoveka već znamo tako da je i aktuelna (ponovna) rezurekcija point and click igara neiznenađujuća. Danas izlazi remasterovan Day of the Tentacle (priorderovan, spreman za daunloud na Mehmetovoj PS4vorci) i u to ime Evo Rišara Kobea kako piše prikaz u svom u neponovljivom stilu:



Day of the Tentacle Remastered review

Quote from: neomedjeni on 21-03-2016, 08:46:15
Verovatno će ovoj seriji članaka koje, avaj, nisam stigao da pročitam, ali koji su zgrnuti pod zajednički "Opening the Gold Box" titulus, biti najudobnije na ovoj temi.


http://www.filfre.net/2016/03/joel-billings-and-ssi/


http://www.filfre.net/2016/03/ten-odd-years-at-tsr/


http://www.filfre.net/2016/03/opening-the-gold-box-part-3-from-tabletop-to-desktop/

Ovaj prvi link je valjda o SSI (Strategic Simulations Inc.), kompaniji koja je jedna od najvažnijih u istoriji strateških igara, i svakako je ne bi trebalo zaboraviti. No, ne verujem da je većina modernih igrača - ona koja misli da je Civ V sjajna stara igra i da su heksagonska polja genijalna i napredna ideja - ikad čula za nju.

Pa, dobro, to je kao kada bismo od današnje filmske publike očekivali da zna da nabroji sve Murnauove filmove, jelte. Ali mislim da ljudi koji vole strateške igre znaju za Panzer General ili Close Combart.

Takođe, SSI su napravili više od stotinu igara i strateške simulacije su samo mali deo njihovog opusa, bez obzira na ime.

Ok, možda ne baš mali deo, ali, svejedno, ne vidim kako to čini ideju da su SSI jedna od najvažnijih firmi u istoriji strateških igara manje tačnom.

Ma ne čini je manje tačnom, samo kažem da nije svaki igrač istovremeno pasionirani istoričar medija.  A SSI veoma dugo nisu napravili novu stratešku igru (mislim od poslednjeg Panzer Generala pre više od deceniju i po).

Recimo, meni je prva asocijacija kad se spomene SSI igra Eye of the beholder, prva koju sam startovao na tek kupljenoj Amigi i prvi ozbiljan RPG koji sam u zivotu video. Iako imaju i celu Krynn seriju koju sam izigrao, ni izdaleka tu nisam uzivao kao igrajuci EOB. Na drugom mestu po asocijaciji mi je Cyber Empires, najbolja igra (strategija/arkada) sa dzinovskim robotima iz doba pre nego sto se pojavio Mech warrior. Tek onda dodju razni generali na pamet, od kojih sam ionako jedino natenane izgustirao Fantasy General (stavise, upravo se spremam da ga ponovo izgustiram posto sam ga nasao na burazerovom drajvu). Dakle, kad mi neko spomene SSI, prvo mi RPGovi padnu na pamet, pa tek onda strategije, sve zavisi od afiniteta igraca...

Pa, to, razni D'nD naslovi, Pool of radiance, Dark Sun, Neverwinter Nights (iz 1991!!!!), Shadow Sorcerer, Wizard's Crown, Questron itd.

сси рулз!!!

Quote from: Meho Krljic on 22-03-2016, 10:50:57
Ma ne čini je manje tačnom, samo kažem da nije svaki igrač istovremeno pasionirani istoričar medija.  A SSI veoma dugo nisu napravili novu stratešku igru (mislim od poslednjeg Panzer Generala pre više od deceniju i po).

Nisam aludirao na obične "igrače", već na jedan tekst koji si ti linkovao.  Jedno je kad masovna publika nije svesna nečega, a nije je ni briga, a sasvim drugo kad neko profesionalno piše o toj temi, kritikuje, poredi, zaključuje, a nije svestan.

A kako će SSI da napravi stratešku - ili bilo koju - igru kad više ne postoji? Što se tiče njihovog portfolija - ok, pošteno. Svako će imati svoje favorite.

Quote from: Berserker on 22-03-2016, 10:56:01
Tek onda dodju razni generali na pamet, od kojih sam ionako jedino natenane izgustirao Fantasy General (stavise, upravo se spremam da ga ponovo izgustiram posto sam ga nasao na burazerovom drajvu).

To je Neomeđeni linkovao, ja sam u celoj stvari nedužan. 

I SSI ne postoji, ali njihovi radnici rade pod nazivom TSI i pokušavaju da naprave - RPG.

Quote from: Meho Krljic on 22-03-2016, 12:00:08
ja sam u celoj stvari nedužan. 

Ovo je laž ravna onoj čuvenoj studentskoj "sutra počinjem da učim".

Nikad je u životu nisam video, a i sama je to tražila!!!!!!!!!


Nego, da se blagim skretanjem unazad donekle vratimo na temu. Ovih dana sam se vratio igri staroj skoro trideset godina (29, da budem precizan) a na čije me je igranje privolelo igranje Galak-Z. U toj igri ima mnogo grafičkog dizajna koji jako podseća na Gigera i očigledno je inspirisdan Alienom. Da li iko ima pojma o kojoj igri pričam? 

R-Type.

To, MAJSTORE!!!!!!!!!!!!!!! 


Evo bossa prvog nivoa kome sam presudio pre par dana, po ko zna koji put u životu:

а кад смо код заборављених асова, сси су ме подсетили на моју највећу љубав из деведесетих - блу бајт и њихову серију бетл ајл, тј хистори лајн (а касније и сетлерс).
одувек сам био склонији 'друштвеном' игрању. не знам да ли је то последица играња игара на табли, карата (знам неки идиотско велики број игара са картама...из неког мени потпуно мистериозног разлога невероватно лако памтим правила игара са картама и једнако лако и брзо их савлађујем а никада се нисам коцкао нити имам намеру), или можда корен лежи у давној орвеловској години, када је мој кум добио од родитеља комодор 64, а ми почели спонтано да се окупљамо код њега. пола године касније и ја сам добио такву машину, па се друштво премештало из једног стана у други (како коме истекне време за играње). у то време је било мало игара које су могле да се играју у два играча, а и оне које су биле, нису баш биле превише интересантне. онда је дошао интернешнал карате...и ја сам се званично навукао на ПвП 
овај мали увод у ствари служи да ме (нас) оправда због незамисливе количине времена које смо провели играјући блу бајтове игре прво на амиги а после на пц-ју. а кад кажем незамисливе...рачунајте на то да је нас увек било најмање четворица и да се утрошено време множи најмање са 4. ниједна игра касније (чак ни ц&ц ни ред алерт) није успела да изазове толико седења испред плаве светлости екрана као блу бајтов хистори лајн...наравно ако сте икада играли потезне стратегије у друштву, а поготову ако сте играли игре на табли, знате колико и како оне понекад делују на међуљудске односе...и тога је било много, али све у тренутку слабости и у жару борбе. сама по себи, из ове перспективе, игра није нешто посебно - прешминкани бетл ајл у шињелу из првог рата, али хистори лајн је због тематике, једноставне изведбе и још једноставнијег руковања имао рецепт који је нама савршено пасовао као групи, и рачунам да су ме те сесије дефинисале као играча, склонијег да се играм са и против људи него против игре

Ahh, Battle Isle... heksagonalna mreža... Što bi Ridiculus rekao, deca verovatno misle da je šestougaonike izmislio Firaxis sa Civilization V 

Ja u to vreme nisam imao računar, ali sam znao ovaj tekst o neuspelom pokretanju Battle Isle 3 napamet

http://retrospec.sgn.net/users/tomcat/yu/magshow.php?auto=&page=74&all=SK_96_03

Na narednoj strani je i prikaz same igre, ali to mi je bilo daleko manje interesantno:
http://retrospec.sgn.net/users/tomcat/yu/magshow.php?auto=&page=75&all=SK_96_03

Ni ja nisam imao računar, ali sam imao ovaj broj časopisa.


8 MB RAM-a da bi igra mogla da se gospodski igra. 

Funny that you mentioned that....Sad sledi mala digresija: od 1987. do 2007. promenio sam 3-4 kompa, pocevsi sa c-64, preko Amige 500 do prvog pentiuma, sve vreme igrajuci se kao blesav, sto solo, sto u krugu istomisljenika, a Battle Isle je bila igra zbog koje sam ostajao prekovremeno u skoli jer sam jedino tamo imao pristup PCu dovoljno jakom da moze da je pokrene. Moja era solo igranja se zavrsava 2008. kada smo uveli ADSL i od tada pa sve do pre 6 meseci ja nisam zaigrao single player igru. 7 godina protraceno je na igranje MMORPGova i ostalih gluposti, da bi mi se sve to smrklo negde jula prosle godine i tada sam se vratio svojoj prvoj ljubavi, i poceo polako da proigravam igre koje su me cekale svih ovih godina. Back to topic: Jedna od prvih single play igara koju sam odigrao posle povratka u stvarnost je Battle Worlds: Kronos, poslednja reinkarnacija Battle Islea, kickstartovana i napravljena od strane zaljubljenika u originalnu legendu. http://www.battle-worlds.com/  Iako sam se odlicno zabavio, ova igra posle brzog uhodavanja prosto nije predstavljala ozbiljan izazov za posvecene igrace originalnog hita, mada sam izgurao do kraja i toplo je preporucujem i Battle Isle nostalgicarima i razmazenoj decici navikloj na RTSove. Sa druge strane, Battle Worlds su me inspirisali da potrazim originalni Battle Isle, i sad mi na disku stoji piratska GOG verzija Battle Isle Platinum https://www.gog.com/game/battle_isle_platinum koju cu zaigrati prvom prilikom.

Quote from: Meho Krljic on 22-03-2016, 13:43:43
Ahh, Battle Isle... heksagonalna mreža... Što bi Ridiculus rekao, deca verovatno misle da je šestougaonike izmislio Firaxis sa Civilization V 

Svako ko je igrao Heroje III video je šestougaona polja na mapi. Ili Age of Wonders. Ili Panzer General i Fantasy General. Na samom početku 80-tih je izašla stona igra Titan - posle 10 godina razvoja i nećkanja - koja je koristila šestougaona polja na tabli. (Možda ta igra zaslužuje svoje mesto na ovom topiku, iako je bila analogna?) Pretragom bi se sigurno mogla naći i starija upotreba heksova, ali nisam trenutno raspoložen za to.

Neke novije igre - kao Eador ili Fallen Enchantress - koriste polja kao teritorije na koja možeš da sabiješ više jedinica. Ranije je bilo jedno polje = jedna jedinica (ili grupa istih jedinica, u nekim slučajevima), ali ne mogu da se setim da sam negde ranije video takvu slobodu u korišćenju prostora i kretanja.

Edit: ipak, evo detaljnijeg opisa šestougaonih polja na mapi

How The First Resident Evil's Been Censored And Changed Since 1996

A ja sam hteo da pišem o Warlords, ali još nisam igrao dovoljno za kompletan opis. To je potezna strategija koju je za DOS objavio SSG 1990. (a možda i za Amigu, ako se dobro sećam).  Postavljena je u jedan relativno klasičan fantazijski svet koji treba osvojiti. Postoji 8 različitih strana (recimo, Sivi patuljci, Korski orci, Olujni divovi, Gospodari konja, itd) koji kreću iz svojih utvrda i pokušavaju da pobede ostale, kao i da osvoje 80 (mislim) gradova na tom kontinentu. Velika mapa je fiksna, odnosno ista u svakoj igri. Takodje, uvek je kompletno vidljiva, i nema tame i ratne magle*. Strane su takodje fiksne - uvek ih učestvuje svih osam, i svejedno da li svakom od njih upravlja živi igrač ili računar. Moguće je postaviti 8 AI igrača koji će se tabati medjusobno.

Za sada mogu i da kažem da igra ima užasno težak interfejs, iz moje modernim igrama relativno razmažene perspektive, i potrebno je pročitati (ne puno dugačak) priručnik da bi se shvatilo šta i kako.

*ovoga ima u Warlords 2, koji je izašao nekoliko godina kasnije, a RPS ga je stavio na listu 50 najboljih strateških igara za PC ikada, negde pri dnu (mrzi me da tražim, ali Father Jape je to linkovao svojevremeno).

Edit: u svojoj najboljoj tradiciji, morao sam da proverim gore pomenuti link . U pitanju je ipak Warlords III.

Ali RPS je ovaj put omanuo sa poredjenjima. Kaže se da su King's Bounty i Heroes of Might and Magic poput Warlords Junior, ali zaista najsličnija igra je Conquest of Elysium, iako je njen dizajn okrenut više ka roguelike struji, i teži nasumičnim i svaki put drugačijim dešavanjima.

Pošto, ako to nije bilo jasno, Resident Evil puni 20 godina, evo retrospektive iz pera predivnoga Riča Stentona:



http://www.eurogamer.net/articles/2016-03-22-resident-evil-20-years-on

Quote from: neomedjeni on 30-09-2015, 09:58:57
http://youtu.be/ScM-UMwvM88


Pojavila se koju godinu nakon što sam pročitao knjige. Tada još nisam upoznao Tolkina, nisam imao pojma koliki je Bruks plagijator i silno sam želeo da igram ovo.

Управо сам завршио Њарцрафт ИИ: Безонд тхе Дарк Портал и сад се бацам на Шанару, пошто управо приводим крају читање Бруксове (прве) књиге!

Najnovija epizoda Retronauts podkasta je zanimljivo ćaskanje o tome kako se stari igrački hardver danas može privoleti na koegzistenciju i konstruktivnu komunikaciju sa savremenim tehnologijama za prikazivanje slike itd.



Retronauts Episode 62: High Fidelity Classic Gaming

Quote from: Harvester on 25-03-2016, 00:20:01

Quote from: neomedjeni on 30-09-2015, 09:58:57
http://youtu.be/ScM-UMwvM88


Pojavila se koju godinu nakon što sam pročitao knjige. Tada još nisam upoznao Tolkina, nisam imao pojma koliki je Bruks plagijator i silno sam želeo da igram ovo.

Управо сам завршио Њарцрафт ИИ: Безонд тхе Дарк Портал и сад се бацам на Шанару, пошто управо приводим крају читање Бруксове (прве) књиге!

Javljaj na šta liči. Ako valja, možda bih mogao još jednom da se družim sa Alanonom.

Burazer je nedavno overio kompletnu Sanaru (ceo serijal), obojica smo procitali Mac od Sanare jos kao klinci dok je postojao samo u izdanju Plave ptice. Kao i tebi, i nama je izgledao dobro dok nismo kasnije procitali Tolkina i shvatili kakva je bedna lopovcina taj Bruks. Elem, brat mi kaze da se bas pokajao sto ga je uzeo ponovo u ruke, jer sa ove distance Bruks i Sanara zaista izgledaju bedno i jadno. Preskoci Alanona i ustedi sebi vreme i trud.

Ma ne sikiraj se, mislim na igranje igre, ne na ponovno čitanje knjiga. Budući da sam toliko balio nad opisom te igre, dobro se sećam da radnja počinje klasičnim dolaskom Alanona kod Omsfordovih sa zahtevom za njihovom pomoći. Na to sam mislio kada sam pomenuo novo druženje sa Alanonom.


Ako drug Harvester kaže da igra valja, razume se.

Игра би морала да ваља, Легенд је то.

Кад је о књизи ријеч, много мањи проблем од плагијаторства је то што књига, бар за сада (60-70 страна пред крај), једноставно нема оно НЕШТО да те ухвати и да је не испушташ из руку*. Тек у ријетким тренуцима сам прочитао 4 или 5 страна одједном. Има лијепих описа предјела и то је отприлике то. Ово је дјело које чека неког новог Питера Џексона (или Ралфа Бакшија!) да га дохвати и претвори у добар филм.

* Није да је Господар прстенова то имао, мајнд ју.