ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Izdavač: Srpska književna zadruga
Broj strana: 242
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd
Format: 12 x 20 cm

Institucije srpske kulture polako ali nezaustavljivo klize ka Švarcšildovom radijusu. Gledajući tu negde sa obzorja događaja unazad, postavlja se logično pitanje da li se nešto moglo uraditi, ali, imajući u vidu situaciju u drugim oblastima ljudske delatnosti, verovantno je odgovor odrečan.
Roman Milana Jovanovića Staklena mastionica objavila je ,,Srpska književna zadruga" u ediciji Savremenik. Juče sam dobio ovaj roman od nekih 220 stranica, ne preterano sitnog sloga, i pročitao ga za par sati. A zatim i pogovor urednice Slavice Garonje. I pao u depresiju, što mi se sve češće dešava. Ne zbog samog romana (jedan umereno pismen galimatijas kvazi-krimića, kvazi-SF-a, kvazi-vlaške magije), koji bi uz solidan urednički napor možda mogao da se dotera za objavljivanje u ,,Laguni", već zbog činjenice da SKZ sebi dopušta luksuz da objavi jedno ovako štivo. I da to ,,opravda" jednim ovakvim ,,pogovorom":

,,Poslednjih godina, za sve zahtevnijeg i obrazovanijeg urbanog čitaoca, u svetu i kod nas, pišu se romani  u kojima se vešto kompiliraju različite pripovedne tehnike, uz praćenje najsavremenijih naučnih trendova i znanja koja kao teme zaokupljaju globalni svet, a čiji zamajac predstavlja pomeranje granica spoznaje i dimenzija ljudskog postojanja, najčešće povezanih sa rešavanjem neke (drevne) misterije, ali sve više i pitanja budućnosti ljudske civilizacije. U komplementarnoj sprezi pameti muškog i ženskog principa, tj. glavnih junaka, nastane i ljubav. Tako se stvara novi žanr koji bismo najpre mogli nazvati hororom sa elementima fantastike, ponekad i sa nijansama psihodeličnog trilera, pa čak i magijskog folklora. U sprezi sa najnovijim naučnim otkrićima i dostignućima, usmerenim na ,,ciljnu" grupu čitalaca, ovakvi romani čitaju se gotovo bez daha, ostvarujući dva ključna obeležja savremene književne produkcije na početku 21. veka: knjigu koja se ne ispušta iz ruku (za koje savremeni čovek ima sve manje vremena), i knjigu koja se prodaje u velikim tiražima, što je danas sinonim za književni uspeh.
Fiktivan model savremenih književnih junaka danas je sve složeniji i zahtevniji, nasuprot nekadašnjim epskim junacima, sa akcentom na njihovoj muškoj snazi, moralnom liku zasnovanom na viteškoj časti, spasavanju žene ili vernosti nekom idealu. To su sada intelektualci visokog ranga (profesori univerziteta), pozicionirani u društvu, sticajem okolnosti uvučeni u neku misteriju, kao novi borci protiv zavera ili opšteg zla, koji kroz sopstvena natprosečna znanja i uz pomoć pametnih i lepih partnerki, ulaze u niz stvarnih (fizičkih) i mentalnih avantura iz kojih, uglavnom, izlaze kao pobednici, usput oplemenjeni i kvalitativno novim odnosom (koji se imenuje kao ljubav) prema ženi – svojoj pratilji u dobru i zlu.
Ovaj model, veoma uspešan u svetu, a od osamdesetih ekranizovani i u visokoprofitabilne filmske serijale tipa Indijane Džonsa, ili kroz intelektualno-partnerski par tipa Skali i Molder u serijalu Dosije iks, najzad, najeksplicitnije kodiran romanom Dena Branuna Da Vinčijev kod (i istoimeni film), preuzima i Milan Jovanović u svom najnovijem romanu – ljubavnom trileru, sa elementima fantastike i krimi-horora, sa radnjom smeštenom takođe na atraktivnim lokacijama Zapadne Evrope (Belgija, pre svega), koje očigledno, veoma dobro poznaje, donosi u našim uslovima visoko filmično i atraktivno književno štivo, koje po inventivnosti ne ustupa mesto navedenim svetskim primerima. I njegov glavni junak, profesor Uroš Marić (koji je u Zapadnu Evropu stigao devedesetih, izbegavši mobilizaciju tokom građanskog rata u Jugoslaviji, i koji nasuprot brojnim sunarodnicima-izbeglicama ostvaruje zavidnu univerzitetsku karijeru, kao i sve privilegije zapadnoevroskog načina života, uz naveden specifične realije našeg prostora i novije istorije) pripata tom tipu-modelu savremenog urbanog junaka.
Ipak, roman Milana Jovanovića razlikuje se od navedenih tipova i sižea po vanredno originalnoj kompoziciji i po izvesnoj antiporuci – jer, za razliku od svih navedenih primera, ovde ne pobeđuje Dobro – naprotiv, Zlo nadvladava i o(p)staje kao dominantna i trajna kategorija. Upravo se ovim činom roman Milana Jovanovića izdiže u sfere književne umetnosti, što ga razdvaja od prepoznatljivih i napred navedenih savremenih literarnih modela, tipova i sižea, često ciljno usredsređenih na određene, često vrlo precizno usmerene književne (i profitabilne) efekte.
Najveći literarni iskorak – kao što je napomenuto – ovde predstavlja kompozicija romana. Pisan je u dve odelite celine. Svaka celina se može čitati zasebno, ali teko kao (komplementarna) celina one daju romu njegov pun smisao. Štaviše, raspored celina je učinjen inverzično, jer njegov prvi deo prikazuje posledicu, da bi se roman drugom celinom usredsredio na uzrok (svega), i tek u takvoj konstelaciji, koju bismo grafički uporedili sa dečjom slagalicom, dobijeni smisao nas gotovo navodi da nakon poslednje stranice ponovo počnemo da čitamo sve ispočetka! Drugim rečima, kompoziciono, ovaj roman ,,vuče" na ponovno čitanje upravo pročitanog, tj. na svojevrsno kružno čitanje.
Veoma vešto i pažljivo vodeći tok svoje priče, Milan Jovanović se fokusira na, kako je spomenuto, najsavremenije (naučne) trendove u svetu – gde u dijalektičkoj borbi dobra i zla, više ni novac ni vlast ne predstavljaju vrhunski cilj pohlepe i motiva nebrojenih kriminalnih radnji i zločina – čime je obilovala književna produkcija i filmska industrija 20. veka – već to postaju krucijalne stvari sa granice ljudskog i mogućeg (na neki način u stvari, ponovo mitskog i dosezanja ,,božanskog"): to je večna mladost, odnosno, večni život i besmrtnost, u čemu glavnu ulogu u ovom globlanom trendu igra krimi-genetika, tj. kloniranje u nehumane svrhe. U ovom slučaju, nauka je, po ko zna koji put, od one tamne strane u ljudskoj prirodi zloupotrebljena u savremenom društvu, što se može čitati i kao poruka ovog romana."


Onda sledi analiza samog dela, koju ne bih da prenosim da vam eventualno ne uskratim uživanje u čitanju, jer sadrži brojne spojlere, već da se vratim na sam zaključak:


,,Ponudivši jednu zahtevnu intelektualno-literarnu igru, suvereno vladajući pričom, kompozicijom, i svim njenim nivoima, rukavcima i tokovima, ali i slikajući realije savremenog, visokourbanizovanog zapadnoevropskog života, sve to povezavši u dubinski smisao (Srbiju kao duhovno utočište, koju dvoje na kraju, mada prekasno – pronalaze na početku 21. veka), Milan Jovanović je ponudio u savremenoj domaćoj književnosti koliko pitko, toliko i inteligentno i intrigantno, globalno korespodentno štivo, unoseći elemente parapsiholoških fenomena, krimi-horora u sklopu dostignuća savremene nauke i (zloupotrebe) genetike, no stalno podvlačeći lepotu života svakodnevice, odnosno literature sa svim njenim najjačim osobenostima – tečnom naracijom, živim dijalogom, preciznim slikama, i toplom, modernom pričom o rađanju ljubavi, koja propada u procepu Zla, koje suvereno opstaje i ostaje da vlada savremenim svetom, koje ni ovo dvoje neće uspeti da raskrinkaju, ali gde, posle svega, ostaje svedok i priča."

Pokušajte da čitate, rečenicu po rečenicu, ovaj pogovor: ,,U komplementarnoj sprezi pameti muškog i ženskog principa, tj. glavnih junaka, nastane i ljubav"; ,,Fiktivan model savremenih književnih junaka..."; ,,Radnja na atraktivnim lokacijama Zapadne Evrope"... ,,koje veoma dobro poznaje"; ,,najsavremeniji naučni trendovi u svetu" u ovom romanu su povremene, ničim objašnjene natuknice da likovi iz romana predstavljaju klonove; ,,literarni iskorak" u ,,kompoziciji romana" su tri ubačena ANEKSA data kurzivom, jer pisac nije u stanju da linerarnu radnju koju pripoveda glavni junak u prvom licu razreši na zadovoljavajući način, već uvodi pogled ,,sa strane", koji će mu omogućiti da završi roman i kada ,,ubije" glavnog junaka, itd. itd.


Imam usta i dođe mi da vrištim...


I povlačim sve što sam rekao na račun Ghoulove neprilagođenosti srpskom obrazovnom sistemu... Na vreme si pobegao...

Od kada sam u knjižari SKZ video ogromne reklame i denjke primeraka kuvara Gorice Nešović, ne svraćam tamo i nemam iluzija o vrednostima koje trebaju da štampaju.

Quote from: Mica Milovanovic on 05-04-2016, 11:47:56
I povlačim sve što sam rekao na račun Ghoulove neprilagođenosti srpskom obrazovnom sistemu... Na vreme si pobegao...

sometimes they come back...

ne sećam se šta si tačno rekao na tu temu, da li ja nisam za njih ili oni nisu za mene, i zašto, i ko je tu na gubitku - ALI zato sam pomno pročitao sve ovo gore, i zgađen sam, u manjoj meri tim pop-konceptom koji me u principu nervira odakle god dolazio, a u većoj ovim neukim, neveštim, blentavim pokušajima citirane dr mr da ga svojim mambo-džambo frazetinama i non sequiturima opravda i napumpa u ozbiljno štivo.

Ma, šta znam. Kukao sam da si buntovnik bez razloga i da treba da se prilagodiš. Da pokažeš socijalnu inteligenciju. Nešto tako... Zaboravi...

A što se tiče pogovora, da je samo želja da se opravda, lakše bi mi bilo...

Definitivno ima previše ovih Milana Jovanovića...

Milan Jovanović, je rođen 09.03.1967. godine, u Smederevskoj Palanci.
Živeo je u Kusadku (1967.1987)i Beogradu (1987-2000), a od decembra 2000.godine stalno je nastanjem u Minhenu.
Na Pravnom fakultetu Beogradskog Univerziteta diplomirao je 1994. godine a Pravosudni ispit pred Komisijom Ministarstva Pravde Republike Srbije, položio je 1997.godine.
U braku sa suprugom Ljubicom ima ćerke Sofiju i Maju.
Do sada je objavio romane: Monah (2002), Ratnik (2003), Zimovanje na primorju (2004), Teodora (2005) i Gospodar (2007),kao i zbirku pripovedaka Grob na Vučjem dolu (2009).
Dobitnik je nagrade Andra Gavrilović za 2008. godinu.